XX
Gonjeni

Ajgerman je pre ove prilike samo jednom bio u Midijanu, kada je pojačao jedinice iz Kalgarija u poteri za Bunom. Tada je i sreo Dekera - koji je bio junak dana, rizikujući život u pokušaju da nagovori svog pacijenta da se preda. Naravno, omanuo je. Cela stvar se završila Bunovom egzekucijom, kada je izašao na otvoreno. Ako je ikad neko trebalo da legne i umre, onda je to bio taj čovek. Ajgerman nikad nije video toliko metaka u jednom komadu mesa. Ali Bun nije hteo da legne. To jest, nije ostao da leži. Nastavio je da hoda okolo, sa zaustavljenim srcem i kožom boje mrtve ribe.

Da ti se smuči. Ajgerman bi se sav naježio kad bi pomislio na to. Mada to nikom ne bi priznao. Čak ni svojim saputnicima na zadnjem sedištu, svešteniku i doktoru, iako su obojica imali svoje tajne. Ešberijevu je znao. Voleo je da nosi ženski veš, što je Ajgerman slučajno otkrio i iskristio kao zalog za oproštaj nekih sopstvenih sagrešenja. Ali Dekerove tajne su ostale misterija. Njegovo lice nije odavalo ništa, čak ni Ajgermanovom oku, izvežbanom da prepozna krivicu.

Podešavajući ogledalo, on pogleda Ešberija, koji mu uputi sumoran pogled.

"Jesi li ikad vršio egzorcizam?" upita ga.

"Ne."

"Ili posmatrao kako se to radi?"

Ponovo, "Ne."

"Ali veruješ", reče Ajgerman.

"Verujem u šta?"

"U Raj i Pakao, zaboga."

"Definiši mi to."

"A?"

"Šta su po tebi Raj i Pakao?"

"Bože, sad mi samo treba posrana debata. Ti si pop, Ešberi. Trebalo bi da veruješ u đavola. Je l' tako, Dekeru?" Doktor nešto progunđa. Ajgerman pokuša da ga navede.

"Svakome se desi da vidi nešto što ne može da objasni, zar ne? A naročito doktorima, je l' tako? Verovatno si imao pacijente koji su govorili tuđim glasovima..."

"Ne bih rekao da jesam", odvrati Deker.

"Zaista? Sve na naučnoj bazi, a?"

"Rekao bih."

"Ti bi rekao. A šta kažeš za Buna?" bio je uporan Ajgerman. "Da li je jebeni zombi takođe na naučnoj bazi?"

"Ne znam", promrmlja Deker.

"Vidite li vi ovo? Imam tu popa koji ne veruje u đavola, i doktora koji ne razlikuje nauku od svog šupka. To me zaista čini spokojnim."

Deker nije odgovorio. Ešberi jeste.

"Ti stvarno misliš da tamo ima nečega, zar ne?" reče on. "Vidi kako si se oznojio."

"Ne vuci me za jezik, srce", reče Ajgerman. "Nego spremi tvoju knjižicu Egzorcizama. ’Oću da pošaljem one nakaze u tri lepe, odakle su i došle. A ti bi trebalo da znaš kako."

"Postoje i druga objašnjenja ovih dana, Ajgermane", reče Ešberi. "Ovo nije Salem. Nećemo da pravimo lomače."

Ajgerman se okrenu Dekeru, spokojno prelazeći na sledeće pitanje.

"Šta ti misliš, doco? Možda da pokušamo da smestimo zombija na tvoj kauč? Da ga pitamo da li je nekad poželeo da jebe rođenu sestru?" Ajgerman pogleda Ešberija. "Ili da oblači njene gaće?"

"Ja mislim da zaista idemo u Salem", odgovori Deker. U glasu mu se osećalo nešto što Ajgerman dotad nije čuo. "A mislim i da tebe boli dupe u šta ja verujem ili ne verujem. Ti ćeš ionako da ih spališ."

"Baš tako", reče Ajgerman, prigušeno se smejući.

"I mislim da je Ešberi u pravu. Umireš od straha."

Ovo ućutka smeh.

"Šupčino", reče Ajgerman tiho.

Ostatak puta vozili su se u tišini, Ajgerman je predvodio konvoj povećanom brzinom, Deker je posmatrao kako svetlost svakog trenutka postaje slabija, a Ešberi je, posle nekoliko minuta zamišljenosti, uzeo da lista Molitvenik, žurno okrećući fine stranice, tražeći Obrede Isterivanja.

Petin ih je čekao pedeset metara od kapije nekropole, čađav u licu od dima iz automobila koji su još goreli.

"Kako stoje stvari?" interesovao se Ajgerman.

Petin pogleda prema groblju.

"Posle onog bekstva nije bilo znakova kretanja. Ali se nešto čuje."

"Kao na primer?"

"Kao da sedimo na mravinjaku", reče Petin. "Neke stvari se kreću pod zemljom. Ne samo da možeš da ih čuješ, već i da ih osetiš."

Deker, koji je putovao u drugim kolima, dođe i umeša se u razgovor, prekinuvši Petina u sred izveštaja, obraćajući se Ajgermanu. "Imamo još sat i dvadeset minuta pre nego što zađe sunce."

"Umem i ja da računam", odvrati Ajgerman.

"Dobro, kada ćemo početi da kopamo?"

"Kada ja kažem, Dekeru."

"Deker je u pravu, šefe. Ona kopilad se boji sunca. Kažem vam, bolje da ne budemo ovde kada padne noć. Ima ih prilično tamo dole."

"Ostaćemo koliko bude potrebno da počistimo govna", reče Ajgerman. "Koliko ima kapija?"

"Dve. Ova velika, i još jedna na severoistočnoj strani."

"U redu. Znači da neće biti teško da ih zadržimo. Postavi jedan kamion ispred glavne kapije, a posle ćemo da razmestimo ljude duž zida da se osiguramo da niko ne izađe. Kada ih zapečatimo unutra, nastupamo."

"Vidim da ste doveli osiguranje", primeti Petin, gledajući Ešberija.

"Nego šta."

Ajgerman se okrenu svešteniku.

"Možeš da blagosloviš vodu, je l' tako? Da postane sveta?"

"Da."

"E pa uradi to. Svu vodu koju nađemo. Blagoslovi je. Podeli ljudima. Možda pomogne ako ne pomognu meci. A ti, Dekeru, da se skloniš u stranu. Ovo je posao za policiju."

Razdelivši narečenja, Ajgerman poče prema grobljanskoj kapiji. Prelazeći prašnjavu ledinu, ubrzo je shvatio šta je Petin mislio kada je spomenuo mravinjak. Pod zemljom se nešto događalo. Čak mu se činilo da čuje glasove koji su ga navodili da misli o sahranjivanju živih. Video je to jednom; ili bar posledice. Učestvovao je u iskopavanju žene koju su čuli da vrišti ispod zemlje. Imala je i razloga: porodila se i umrla u mrtvačkom sanduku. Dete, nakaza, preživelo je. Završilo u nekom sanatorijumu, verovatno. Ili je možda u zemlji sa ostalim kučkinim sinovima.

Aко jeste, može da izbroji preostale minute života na svojoj šestoprstoj šaci. Čim pomole glave, Ajgerman ima da ih šutne tamo odakle su došli, sa kuršumom u lobanji. Neka samo dođu.

On se ne boji. Neka dođu. Neka probaju da se iskopaju.

Čeka ih njegova štikla.

•

Deker je posmatrao organizaciju trupa, sve dok nije počela da ga nervira. Tada se povukao u brdo. Mrzeo je da bude posmatrač tuđeg rada. Osećao se nemoćnim. Žudeo da im pokaže svoju moć. A to je uvek bio opasan nagon. Jedine oči koje su mogle bezbedno da pogledaju u njegove bile su one koje će se uskoro ugasiti, a i njih je morao zatim da izbriše, bojeći se da ne odaju ono što su videle.

Okrenuo je leđa groblju i pozabavio se planovima za budućnost. Kada budu presudili Bunu, biće slobodan da počne Iznova Maskino delo. Sa žudnjom je očekivao taj trenutak. Proširiće polje delovanja. Potražiti mesta za klanicu u Manitobi i Saskačevanu; ili možda preko u Vankuveru. Osećao je plamen užitka već pri samoj pomisli. Gotovo je mogao da čuje kako u tašni koju je nosio Stari Dugmenko uzdiše kroz srebrne zube.

"Tiho", uhvati sebe kako govori Maski.

"Šta je to?"

Deker se okrenu. Na metar iza njega stajao je Petin.

"Jeste li nešto rekli?" zanimao se policajac.

On ide na zid, reče Maska.

"Da", odgovori Deker.

"Nisam vas čuo."

"Rekao sam nešto za sebe."

Petin slegnu ramenima.

"Poruka od šefa. Kaže da uskoro idemo unutra, Hoćete li da pomognete?"

Ja sam spremna, reče Maska.

"Ne", reče Deker.

"Ne zameram vam. Jeste li samo doktor za glavu?"

"Da. Zašto?"

"Mislim da će nam uskoro zatrebati medicinari. Ovi se neće predati bez borbe."

"Ne mogu da vam pomognem. Ne podnosim krv."

Iz torbe se čuo smeh, tako glasan da je Deker bio siguran da će ga Petin čuti. Ali nije.

"Onda bolje da se držite podalje", reče on, i okrenu se da pođe nazad, u akciju.

Deker privuče torbu prema grudima, i stegnu je čvrsto rukama. Iznutra se čulo kako se rajsferšlus otvara i zatvara, otvara i zatvara.

"Začepi jebenu gubicu", prošapta.

"Ne zatvaraj me", pištala je Maska. "Samo ne večeras. Ako ne voliš da gledaš krv pusti me da gledam umesto tebe."

"Ne mogu."

"Duguješ mi", reče ona. "Ignorisao si me u Midijanu, sećaš se?'

"Nisam mogao drugačije."

"Sad možeš. Pusti me malo da dišem. Znaš da će ti se dopasti."

"Videće me."

"Uskoro onda."

Deker ne reče ništa.

"Uskoro!" vrisnu Maska.

"Ćuti."

"Reci to."

"...molim te..."

"Reci."

"Da. Uskoro."