XIV
Tabernakl

Ovo je bio istinski Midijan. Ne onaj pusti grad na brdu, niti nekropola nad njenom glavom, već ova mreža tunela i odaja, koja se izgleda prostirala celom površinom groblja. Neke od grobnica zauzimali su samo neuznemiravani mrtvaci; njihovi kovčezi su na miru trunuli u nišama. Jesu li to bili prvobitni stanari groblja, položeni da tu počivaju pre nego što je došao Noćni soj? Ili su i oni bili od Soja, ali su napustili taj polovični život, uhvaćeni na suncu, možda, ili iscrpljeni nostalgijom? Ko god da su bili, bili su u manjini. Veći broj prostorija okupirale su živahnije duše; njihova staništa bila su osvetljena lampama ili svećama, ili ih je, povremeno, osvetljavao sam stanar: biće koje je gorelo sopstvenom svetlošću.

Samo jednom je nazrela takvo stvorenje, ispruženo na ležaju u uglu svojeg budoara. Bilo je nago, krupno i bespolno, mlohavo telo mu je bilo mešavina tamne uljaste kože i larvastih erupcija koje su lučile fosforescenciju, natapajući prosti krevet. Izgledalo je da svaki dovratak vodi u podjednako tajanstven odeljak, a njene reakcije bile su jednako problematične kao ona na prvi prizor. Je li to bilo samo gađenje od koga joj se okretao stomak, na prizor stigmate u punoj plimi izlučevina, dok su oštrozubi paraziti bučno sisali njene rane; ili uzbuđenje zbog susreta sa otelovljenom legendom o vampiru? A šta da radi sa čovekom čije se telo raspršilo u ptice kada je video da ga posmatra, ili sa psoglavim slikarem koji se okrenuo od svoje freske i mahnuo joj da se pridruži njegovom pomoćniku koji je mešao boje? Ili sa mašinskim zverima koje su trčale uz zidove na kracima šestara? Posle desetak koridora više nije razlikovala užas od fascinacije. Možda nikad i nije.

Mogla je da provede dane izgubljena u pukom posmatranju, ali su je sreća ili inistinkt doveli toliko blizu Bunu da je dalje napredovanje bilo nemoguće. Ono što se pojavilo pred njom bila je Lajlsbergova senka, kao da je iskoračila iz čvrstog zida.

"Ne možeš dalje."

"Hoću do Buna", reče ona.

"Tebe niko ne optužuje", reče Lajlsberg. "To je poznato, ali za uzvrat moraš da nas razumeš: ono što je Bun učinio sve nas je dovelo u opasnost..."

"Onda mi dozvolite da govorim s njim. Odavde ćemo samo zajedno."

"To je možda bilo moguće, maločas", reče Lajlsberg, glas je dopirao iz njegovog senovitog ogrtača, odmeren i autoritativan kao uvek.

"A sada?"

"Sada je van mog domašaja. I tvog. Obratio se jednoj drugačijoj sili."

Još je govorio kada iz dubine katakombe dođe buka, buka kakvu Lori nikad nije čula. Za trenutak je bila sigurna da joj je izvor zemljotres. Zvuk kao da je izbijao i vraćao se u zemlju oko njih. Ali kada je došao drugi talas, ona začu u njemu nešto životinjsko: jecaj bola, možda, ili ekstaze... To je sigurno bio Bafomet -Koji Je Stvorio Midijan, rekla je Rejčel. Koji bi drugi glas mogao da uzdrma same temelje ovog mesta?

Lajlsberg potvrdi njeno nagađanje.

"Sa njim je Bun otišao da pregovara", reče on. "Ili bar veruje da je tako."

"Pusti me da odem do njega."

"Već ga je progutao", reče Lajlsberg. "Uzeo ga je u plamen."

Ne čekajući više ni trenutka, ona se progura kraj Lajlesberga, očekujući otpor. Ali joj ruke utonuše u tamu kojom se ogrnuo, i dotakoše zid iza njega. On uopšte nije bio od materije. Nije mogao da je zadrži, bila je slobodna da ide kuda zaželi.

"I tebe će ubiti", čula ga je kako je upozorava, dok je žurila u susret zvuku. Iako je zvuk bio svuda oko nje, osećala mu je izvor. Pojačavao se svakim korakom, i postajao složeniji: slojevi sirovog zvuka koji su vibrirali u različitim delovima njenog tela: glavi, srcu, donjem trbuhu.

Brz pogled unazad potvrdio je ono što je već naslutila: da Lajlsberg neće ni pokušati da je sledi. Zamakla je za ugao, i još jedan, a podstruje u onom glasu su se množile, tako da je bila primorana da im hoda u susret kao protiv jakog vetra, pognute glave, napetih ramena.

Sada duž hodnika više nije bilo odaja; a zbog toga ni svetlosti. Napred je ipak bilo nekakvog sjaja - treperavog i hladnog, ali dovoljno jakog da osvetli tle kojim se spoticala, sada golu zemlju, i srebrnasti led na zidovima.

"Bune?" pozvala je. "Jesi li tamo? Bune?"

Posle onoga što je rekao Lajlsberg, nije se preterano nadala da će čuti odgovor, ali ga je ipak dobila. Njegov glas joj dođe iz srca svetlosti i zvuka tamo napred. Ali sve što je čula u tom haosu bilo je:

"Ne..."

"Ne šta?" pitala se.

Ne idi dalje? Ne ostavljaj me ovde?

Usporila je, i ponovo pozvala, ali je buka koju je dizao Krstitelj doslovno davila zvuk njenog glasa, kao i mogući odgovor. Ali kada je već stigla ovako daleko, morala je dalje, ne znajući da li je njegov odgovor bio opomena ili nije.

Pred njom je hodnik postajao pad - strm pad. Zastala je na vrhu i pokušala da prozre svetlost. Bila je sigurna da se nalazi u Bafometovoj odaji. Buka koju je pravio odronjavala je zidove padine i nosila joj prašinu u lice. Oči joj se napuniše suzama, reagujući na nadražaj, ali nije ih bilo dovoljno. Zaglušena zvukom, zaslepljena prašinom, održavala se na vrhu padine, nesposobna da pođe napred ili da se vrati.

Krstitelj iznenada ućuta, i slojevi zvuka istovremeno zamreše, potpuno.

Tišina koja je usledila bila je zlokobnija od prethodne grmljavine. Da li se umirio jer je osetio uljeza? Ona zadrža dah, ne usuđujući se da načini i najmanji pokret.

Na dnu padine nalazilo se svetilište; nije se ni trenutka dvoumila o nameni tog mesta. Stojeći u velikim katedralama Evrope, pre više godina, posmatrajući prozore i oltare, nije osećala ni približno prepoznavanje, kao sad. Niti je, otkad je znala za sebe - u snu ili na javi - imala u sebi tako protivrečne impulse. Očajnički je želela da pobegne sa tog mesta - da ga zanemari i zaboravi; pa ipak ju je prizivalo. I nije je vuklo Bunovo prisustvo, već neka sveta privlačnost, ili nečastiva, ili obe u jednoj; i tome se nije mogla odupreti.

Oči su joj se oslobodile prašine. Sada joj je kukavčluk bio jedini izgovor da ostane gde jeste. Pošla je niz padinu. Bio je to silazak od nekih tridesetak metara, ali nije prešla ni trećinu puta, kada na dnu ugleda poznatu figuru.

Poslednji put je videla Buna na površini, kada se pojavio da se suoči sa Dekerom. U onih nekoliko sekundi pre nego što je izgubila svest, videla ga je kakav nikad ranije nije bio: videla je čoveka koji je potpuno zaboravio bol, i poraz. Ne i sada. Sada se jedva držao uspravno.

Ona prošapta njegovo ime; reč je dobijala na težini, kotrljajući se prema njemu.

On je čuo, i podigao glavu prema njoj. Čak i u najtežim trenucima, kada ga je ljuljala u naručju da odagna njegove užase, nije mu na licu viđala takvu patnju kao sada. Suze nisu prestajale da naviru, lice mu je bilo iskrivljeno od tuge kao detinje.

Nastavila je da silazi, i svaki šum koji bi načinila njena stopala, i najtiši uzdah, pojačavala je akustika padine.

Videvši je kako dolazi, on napusti svoj oslonac, pokušavajući da joj mahanjem da znak da se vrati, ali pri tom izgubi ravnotežu i skotrlja se. Ona pođe brže, ne obazirući se na buku koju je podizala. Ta sila na dnu jame, šta god bila, znala je za njeno prisustvo. Najverovatnije je znala i njenu istoriju. Lori se na neki način tome i nadala. Nije strahovala od presude. Imala je životni razlog za svoj upad; došla je nenaoružana, i sama. Ako je Bafomet zaista bio Midijanov arhitekta, morao je da razume ranjivost, i neće joj nauditi. Sada je bila samo pet metara od Buna. Nameravao je da se okrene na leđa.

"Čekaj!" reče ona, uznemirena njegovim očajem. Ali on nije gledao u njenom pravcu. Bafomet je bio taj kome je okrenuo oči kada se našao na leđima. Njen pogled pođe za njegovim, duž prostorije sa zidovima od smrznute zemlje, i istim takvim podom, ali rascepljenim od ugla do ugla, sa zjapećom pukotinom iz koje se dizao plameni stub četiri ili pet puta viši od čoveka. Odatle je, umesto jare, dopirao oštar mraz, i svetlost iz središta, koja uopšte nije bila umirujuća. Umesto toga se utroba te stvari uvlačila u samu sebe, okrećući se i okrećući oko neke gomile tvari koju Lori isprva nije mogla da prepozna, ali joj užasnut pogled ubrzo objasni.

U vatri je bilo telo, raskomadano u delove, tek toliko ljudske da ih prepozna, ne više. Bafometovo delo, po svemu sudeći, neko mučenje izmišljeno za uljeze.

Bun glasno izgovori Krstiteljevo ime, i ona se pripremi da mu vidi lice. I zaista, videla ga je, ali unutar plamena, kada je ono biće tamo - ne mrtvo, već živo, ne Midijanov podanik, već njegov tvorac - obrnulo glavu u vrtlogu ognja i pogledalo u njenom pravcu.

Ovo je bio Bafomet. Ova raščerečena, razdvojena stvar. Videvši mu lice, ona vrisnu. Nikakva priča ili filmsko platno, nikakvo očajanje ili ushit nisu je pripremili za tvorca Midijana. Morao je biti svet, kao što je sveta svaka krajnost. Stvar izvan svega. Izvan ljubavi ili mržnje, ili njihovog zbira; izvan divote ili monstruoznosti, ili njihovog zbira. I konačno, izvan njenih sposobnosti da shvati ili svrsta. U trenutku kada je skrenula pogled već je izbrisala iz svesnog sećanja i poslednji detalj prizora i zatvorila ga negde gde je nikakva muka ili potreba neće naterati da pogleda.

Nije poznavala svoju snagu sve dok je panični nagon da se udalji od onog prisustva nije nagnao da podigne Buna na noge i povuče ga uz padinu. On joj je u tome bio od male pomoći. Vreme koje je proveo u Krstiteljevevoj blizini izvuklo mu je i poslednje ostatke snage iz mišića. Njihovo teturanje do vrha padine izgledalo je Lori kao večnost u ledenoj svetlosti plamena koja je pružala njihove senke ispred njih kao proročanstva.

Hodnik na vrhu padine bio je pust. Bila je gotovo sigurna da će je tamo negde očekivati Lajlsberg, sa kohortama od solidnije materije, ali se tišina donje odaje proširila kroz tunele. Kada je odvukla Buna nekoliko metara od obronka padine, zastala, pluća su joj gorela od napora. Bun se upravo budio iz omamljenosti patnje i užasa, u kojoj ga je zatekla.

"Kako se izlazi odavde?" upita ga ona.

"Mislim da znam", reče on.

"Moraćeš malo da mi pomogneš. Neću moći dugo da te nosim."

On klimnu glavom, zatim se osvrnu prema ulazu u Bafometovu jamu.

"Šta si videla?" upita.

"Ništa."

"Dobro."

On pokri lice rukama. Nedostajao mu je jedan prst, videla je, rana je bila sveža. Njemu je bilo svejedno, činilo se, zato ga nije ništa pitala već se usredsredila na to da ga nagovori da pođu. Bio je neodlučan, gotovo mrzovoljan, posledica nedavnih burnih osećanja, ali ona ga je vukla dalje, sve dok nisu stigli do strmog stepeništa koje ih je odvelo gore kroz jedan od mauzoleja, u noć...

Vazduh je posle zatvorenog prostora u zemlji mirisao na daljinu, ali ona je, umesto da zastane i uživa u tome, nastojala da izađu iz groblja, nagađajući put do kapije kroz lavirint grobnica. Bun zastade na kapiji.

"Kola su tu, napolju", reče ona.

Drhtao je, iako je noć bila sasvim topla.

"Ne mogu..." reče.

"Šta ne možeš?"

"Moje mesto je ovde."

"Ne, nije", reče ona. "Mesto ti je uz mene. Pripadamo jedno drugom."

Stajala je sasvim uz njega, ali on je okrenuo glavu prema senkama. Uzela mu je lice u ruke i primorala ga da je pogleda.

"Pripadamo jedno drugom Bune. Zato si ostao živ. Zar ne vidiš? Posle svega ovoga. Posle svega što smo prošli. Preživeli smo."

"Nije sve baš tako jednostavno."

"Znam. Oboje smo imali teške trenutke. Svesna sam da ne može da bude isto. Ne bih ni volela da bude."

"Ali ti ne znaš..." počeo je.

"Reći ćeš mi", reče ona. "Kada bude vreme. Moraš da zaboraviš Midijan, Bune. On je tebe već zaboravio."

Njegovo drhtanje nije bilo od hladnoće, već vesnik suza, koje sad izbiše.

"Ne mogu da idem", reče on. "Ne mogu da idem."

"Nemamo izbora", podseti ga ona. "Sad imamo samo jedno drugo."

Bol patnje ga gotovo presamiti.

"Uspravi se, Bune", reče ona. "Zagrli me. Soj te neće, nisi im potreban. Meni jesi. Bune. Molim te."

Ispravio se, polako, i zagrlio je.

"Jako", reče mu ona. "Drži me jako, Bune."

Njegov zagrljaj se pojača. Kada je spustila ruke sa njegovog lica da mu uzvrati, pogled mu se više nije vraćao na nekropolu. Video je samo nju.

"Sada idemo u gostionicu da uzmemo moje stvari, važi? Moramo. Tamo su pisma, fotografije - stvari koje ne smeju da budu pronađene."

"A zatim?" upita on.

"Zatim ćemo pronaći mesto gde nas niko neće tražiti, i pokušaćemo da dokažemo da nisi kriv."

"Smeta mi svetlost", reče on.

"Sklanjaćemo se", odgovorila je. "Dok se ne izlečiš od ovog prokletog mesta."

Na njegovom licu nije bilo ničega što bi odalo bar odjek njegovog optimizma. Oči su mu blistale ali to su bili samo tragovi suza. Sve drugo na njemu bilo je tako hladno, i dalje nalik na tamu Midijana. Posle svega što im je donela noć (i dani koji su joj prethodili), čudila ju je sopstvena sposobnost da se nada. Ali je ipak postojala, jaka kao otkucaji srca, i ona nije nameravala da dozvoli da je strahovi, kojima ju je podučio Soj, odagnaju.

"Volim te, Bune", reče, ne očekujući odgovor.

Možda će jednom progovoriti. Ako ne reči ljubavi, onda bar razjašnjenja. A ako i ne progovori, ako ne bude mogao, ni to neće biti tako loše. Sada poseduje nešto bolje od objašnjenja. Ima njega, od krvi i mesa. Njegovo telo, stvarno, u naručju. Kakvu god vlast je Midijan zadobio nad njegovim sećanjem, Lajlsberg je bio savršeno jasan: nikada mu neće biti dozvoljeno da se vrati. Umesto toga će noću ponovo biti kraj nje, samo njegovo prisustvo dragocenije od bilo kakvog izliva strasti.

A ona će mu vremenom zaceliti Midijanove rane, kao nekada rane samoizazvanog ludila. Njena nastojanja nisu bila uzaludna, kao što su je ubedile Dekerove laži. Bun nije krio od nje nikakav tajni život; bio je nedužan. Kao i ona. Oboje nevini, i upravo to ih je provelo kroz ovu nesigurnu noć u bezbednost novog dana.