XVIII
Gnev pravednih

Za Ajgermana su dobre ideje i pražnjenje creva bili nerazdvojivo povezani; najbolje je mislio sa spuštenim pantalonama. Više nego jednom objašnjavao je, uz čašicu, svakome ko bi hteo da ga sluša, da bi svetski mir i lek za rak bili ostvareni preko noći samo kad bi mudri i dobri seli da kenjaju zajedno.

Treznog bi ga užasnula pomisao da sa nekim deli najprivatniju od svih funkcija. Klonja je mesto za pojedinačna stremljenja, gde oni opterećeni visokim dužnostima mogu da ukradu malo vremena da počinu i razmisle o svom teretu.

Proučavao je grafite na vratima ispred sebe. Nije bilo ničeg novog među prostaklucima, i to ga je ohrabrilo. Uvek isti nepočešani svrabovi. Ta činjenica mu je ulivala hrabrost da se suoči sa problemima.

A ovi su, u suštini, bili dvojaki. Kao prvo, imao je mrtvaca na čuvanju. To je, kao i grafiti, bila stara priča. Ali zombijima je već bilo mesto u ponoćnim projekcijama, kao sodomiji na zidu klozeta. U stvarnosti za njih nije bilo mesta. Što je vodilo drugom problemu: uspaničenom pozivu Tomija Kana, koji mu je javljao da se nešto gadno događa u Midijanu. Ovima je upravo dodao i treći: doktora Dekera. Jeste da nosi fino odelo, i govori fine reči, ali u njemu ima nečeg nenormalnog. Ajgerman je tek sada, sedeći na kenjari, priznao sebi ovu sumnju, ali je, kad malo razmisli, stvar prosta k'o njegov đoka. Baraba zna više no što priznaje: ne samo o Mrtvaku Bunu, već i o Midijanu i onome što se tamo dešava. Ako misli da smesti najboljima u Golom Vratu, ima da zažali, sigurno k’o sranje, kad kucne čas da se svedu računi.

A šef, u međuvremenu, treba da donese neke odluke. Počeo je dan kao heroj, predvodeći hapšenje Ubice Iz Kalgarija, ali instinkt mu je govorio da stvari mogu lako da izmaknu kontroli.

Suviše je nepoznanica, suviše pitanja na koja on nema odgovor. Naravno, postoji i lakši način. Da nazove pretpostavljene u Edmontonu i prosledi celu zajebanciju njima da lupaju glavu. Ali ako se odrekne problema, odrekao se slave. Alternativa je da reaguje odmah - pre noći, ponavljao je Tomi, to znači da ostaje koliko? tri, četiri sata - da istera nakaze iz Midijana. Ako uspe, udvostručiće se broj njegovih poklonika. Izvesti ljudsko smeće pred lice pravde i očistiti slivnik u kome su se skrivali, sve u jednom danu: primamljiva pomisao.

Ali tada one rešene zagonetke ponovo podigoše glave, i uopšte nisu bile dopadljive. Ako je trebalo verovati doktorima koji su pregledali Buna i izveštajima iz Midijana, onda su stvari za koje je čuo samo u bapskim pričama postale istina. Da li će zaista imati posla sa živim leševima i zverkama koje ubija sunce?

Sedeo je i kenjao, i odmeravao alternative. Za to mu je bilo potrebno pola sata, ali je konačno doneo odluku. Kao i obično, kada je prestalo znojenje, stvar je izgledala prosto. Možda danas svet nije baš kao što je bio juče. Sutra će, ako Bog da, biti onaj stari: mrtvi će biti mrtvi, a sodomija na zidovima gde joj je i mesto. Ako propusti ovu šansu da postane ljubimac sudbine, neće biti druge, bar dok ne omatori toliko da mu jedina briga postanu hemoroidi. Ovo je bogomdana prilika da pokaže od čega je. Ne sme da je propusti.

Sa novim pouzdanjem u srcu obrisao je dupe, podigao pantalone, pustio vodu i pošao uzdignute glave u susret izazovu.

•

"Trebaju mi dobrovoljci, Kormak, da pođu sa mnom u Midijan i da tamo kopaju."

"Kad su ti potrebni?"

"Odmah. Nemamo mnogo vremena. Počni od kafana. Uzmi Holideja sa sobom."

"Šta da im kažemo, za šta su nam potrebni?"

Ajgerman se začas zamisli: šta reći.

"Kaži da gonimo pljačkaše grobova. To bi trebalo izazove priličan odaziv. Svako sa puškom i lopatom je dobro došao. ’Oću da su na okupu za jedan sat. I pre ako možeš."

Deker se nasmeši kada je Kormak otišao.

"Zadovoljan?" reče Ajgerman.

"Drago mi je što ste prihvatili moj savet."

"Tvoj savet, govno."

Deker se samo smešio.

"Gubi se odavde", reče Ajgerman. "Imam posla. Vrati se kad nađeš oružje."

"Možda ne bi bilo loše."

Ajgerman ga je posmatrao kako odlazi, zatim podiže slušalicu. Postojao je jedan broj koji je mislio da okrene otkako je odlučio da ide u Midijan; broj koji dugo nije imao razloga da okreće. Sada jeste. Za par sekundi imao je na vezi Oca Ešberija. "Nešto ste mi bez daha, Oče."

Ešberi je i bez pitanja znao ko zove.

"Ajgerman."

"Pogodak iz prve. Šta ima novo?"

"Bio sam napolju na trčanju."

"Dobra ideja. Da se iznoje prljave misli."

"Šta hoćeš?"

"Šta misliš da hoću? Popa."

"Ništa nisam učinio."

"Ja nisam tako čuo."

"Više ne plaćam zbog toga, Ajgermane. Gospod mi je oprostio grehe."

"Niko te i ne proziva."

"Onda me ostavi na miru."

"Ne prekidaj vezu!"

Ešberi je bio brz da primeti iznenadni nemir u Ajgermanovom glasu.

"Vidi, vidi", reče.

"Šta?"

"Imaš problema."

"Možda ih imamo obojica."

"A oni su?"

"’Oću da se stvoriš ovde i to brzo, sa svime što je nalik raspeću i svetoj vodici."

"Zašto?"

"Veruj mi, trebaće ti."

Ešberi se nasmeja. "Nisam ti više na uzici, Ajgermane. Moram da brinem o svom stadu."

"Učini to za njih."

"O čemu govoriš?"

"Propovedaš o Sudnjem Danu, zar ne? Ii pa preko u Midijanu su se baš zagrejali za tako nešto."

"Ko?"

"Ne znam ko i ne znam zašto. Samo znam da nam je potrebno malo svetosti na našoj strani, a ti si jedini pop koga imam." "Snađi se sam, Ajgermane."

"Ne verujem da si me čuo. Govorim o ozbiljnom sranju ovde."

"Više ne igram tvoje glupe igre."

"Ozbiljno mislim, Ešberi. Ako ne dođeš dobrovoljno, nateraću te."

"Spalio sam negative, Ajgermane. Slobodan sam."

"Sačuvao sam kopije."

Otac je ćutao. Zatim:

"Zakuni se."

"Lagao sam", bio je odgovor.

"Ti si đubre, Ajgermane."

"A ti nosiš čipkasti veš. Kad stižeš ovamo?"

Tišina.

"Ešberi, nešto sam pitao."

"Daj mi sat vremena."

"Imaš četrdeset pet minuta."

"Jebi se.”

"Eto to volim: pobožne dame."

•

Mora da je zbog ove vrućine, pomisli Ajgerman kada je video koliko su Kormak i Holidej sakupili ljudi za jedan sat. Od vrućine zasvrbe prsti: za malo bludničenja, možda, ili za ubijanjem. A u Golom Vratu, takvom kakav je, gde nije baš tako lako naći priliku da teraš kera, glad za dobrom pucnjavom postala je poprilična. Napolju, na suncu, okupilo se dvadeset ljudi, čak i tri-četiri žene željne da se provozaju, plus Ešberi sa svojom svetom vodicom.

U toku tog sata stigla su još dva poziva iz Midijana. Jedan od Tomija, kome je naređeno da se vrati na groblje i pomogne Petinu da zadrži neprijatelja dok ne stigne pojačanje, drugi od samog Petina, koji je obaveštavao Ajgermana da je jedan od stanovnika Midijana pobegao. Umakao je kroz glavnu kapiju kada su njegovi drugari napravili diverziju. Opis diverzije ne samo što je objasnio zašto se Petin gušio dok je izveštavao, već i zašto nisu bill u stanju da pođu u poteru. Neko je zapalio gume na automobilima. Požar je ubrzo zahvatio i vozila, zajedno sa radio-stanicom prekо koje je poslat izveštaj. Veza se prekinula upravo kada je Petin objašnjavao da neće biti novih javljanja.

Ajgerman je sačuvao ovu informaciju za sebe, iz bojazni da bi mogla da ohladi apetite za predstojeću avanturu. Ubijanje nikom nije smetalo, ali nije bio siguran da bi toliko njih bilo spremno da pođe kada bi se proširila vest da je izvestan broj one kopiladi spreman da uzvrati udarac.

Kada se konvoj pokrenuo, on pogleda na časovnik. Ostalo im je možda dva i po sata do sumraka. Tri četvrti sata do Midijana, što ostavlja sat i tri četvrti da se postaraju za ona govna pre nego što noć bude na njihovoj strani. Sasvim dovoljno, ako se dobro organizuju. Najbolje da se ovo tretira kao rutinska racija, razmišljao je Ajgerman. Isterati barabe na svetlost i sačekati šta će se dogoditi. Ako popucaju po šavovima, kao što tvrdi onaj seronja Tomi, biće to sasvim dovoljna dokaz za Sudiju da su one kreature bile crne k’o sam pakao. Ako ne - ako je Deker lagao, a Petin se opet fiksa, i cela stvar ispadne mlaćenje prazne slame - on će već pronaći nekog za odstrel, da im se isplati put. Možda će lepo da se vrati i prosvira metak kroz onog zombija u Ćeliji Pet; onog bez pulsa sa krvavim licem.

Kako god bilo, neće dozvoliti da se dan završi bez suza.