XXII
Trijumf Maske
Akо više nikad ne doživi ovakav dan, razmišljao je Ajgerman, neće se žaliti Bogu, kada konačno bude pozvan. Pre svega, prizor Buna u lancima. Zatim ono iznošenje deteta pred kamere, znajući da će mu se lice naći na naslovnim stranama novina u celoj zemlji već sledećeg jutra. I sada ovo: veličanstveni prizor Midijana u plamenu.
Bila je to Petinova ideja, i to vraški dobra, da uliju zapaljeni benzin u grobnice, da bi isterali one dole na svetlost. Delovalo je bolje nego što je iko od njih očekivao. Čim se zgusnuo dim i vatra počela da se širi, neprijatelj je bio prinuđen da napusti svoj slivnik i izađe na otvoreno, gde je Božje sunce odmah rasturilo neke od njih na komade.
Ali ne sve. Neki su imali vremena da se pripreme, zaklonivši se od svetlosti čime su znali, u očajanju. Ali sve im je bilo uzalud. Lomača je bila opkoljena: kapije čuvane, ljudi su zaposeli zidove. Nemoćni da umaknu put neba, sa krilima i glavama pokrivenim zbog sunca, bili su oterani nazad u požar.
U drugim okolnostima Ajgerman ne bi dozvolio sebi da tako otvoreno uživa u spektaklu. Ali ova stvorenja nisu bila ljudska - to je bilo jasno i sa bezbedne udaljenosti. Bila su to izopačena kopilad, ni dva jednaka, i on je bio siguran da se i sveci na nebu vesele njihovoj propasti. Obračunavanje sa đavolom je Bogu drag sport.
Ali to neće moći večno da traje. Uskoro će noć. A kada se to dogodi, kada njihov najjači saveznik napusti bojište, sreća može da se okrene. Moraće da ostave vatru da gori cele noći, i tek ujutru da se vrate da iščeprkaju preživele iz njihovih rupa i dovrše ih. Sa raspećima i svetom vodicom na zidovima male su šanse da neko umakne pre zore. Nije bio siguran koje sredstvo ima moć da odbije čudovišta: vatra, voda, svetlost dana, vera; sve to, Ili neka njihova kombinacija. Nije mu ni bilo važno. Bilo je važno samo to da mu je u rukama moć da slomi kičmu.
Uzvik iz podnožja brda prekinu Ajgermanov sled misli.
"Moraš da zaustaviš ovo!" Bio je to Ešberi. Izgledao je kao da je prišao suviše blizu plamenu. Lice mu je bilo poluskuvano, obliveno znojem.
"Šta da prekinem?" viknu Ajgerman u odgovor.
"Ovaj pokolj."
"Ne vidim nikakav pokolj."
Ešberi je sad bio na nekoliko metara od Ajgermana, ali je i dalje morao da viče da nadjača buku ispod njih: galamu nakaza i bešnjenje požara koje je povremeno prekrivala glasnija buka kada bi od toplote popucala neka ploča, ili se urušila grobnica.
"Oni nemaju nikakvu šansu!" urlao je Ešberi.
"Ne treba ni da je imaju", primeti Ajgerman.
"Ali ne znaš ni ko je tamo dole! Ajgermane!... Ne znaš ni koga ubijaš!"
Šef se isceri.
"Znam ja to prokleto dobro", reče, sa pogledom koji je Ešberi video samo kod besnih pasa. "Ubijam mrtve, i šta tu ima loše? A? Odgovaraj, Ešberi. Šta ima loše u tome da se mrtvi nateraju da ostanu mrtvi?"
"Dole ima dece, Ajgermane!" odvrati Ešberi, upirući prstom upravcu Midijana.
"Kako da ne. Sa očima k’o fenjeri! I zubima! Jesi li video kakve zube imaju gadovi? To su đavolova deca, Ešberi."
"Ti nisi normalan."
"A ti nemaš muda da poveruješ u sve ovo, zar ne? Nemaš muda, eto šta je!"
On zakorači prema svešteniku i ščepa kraj crne odore.
"A možda si ti više nalik njima nego nama", reče. "Je li u tome stvar, Ešberi? Zov divljine, a?"
Ešberi istrgnu odoru iz Ajgermanovih ruku. Materijal se pokida.
"U redu..." reče on. "Pokušao sam da ti otvorim oči. Ako se tvoji dželati boje Boga, možda će ih On zaustaviti."
"Da si ostavio moje ljude na miru!" reče Ajgerman.
Ali Ešberi je već bio na pola puta niz brdo, glas mu se prolamao iznad buke.
"Stanite!" vikao je. "Sklonite oružje!"
Pošto se nalazio u srcu zbivanja, ispred glavne kapije, bio je vidljiv mnogima u Ajgermanovoj armiji, i mada je samo poneki stupio u crkvu posle venčanja ili od krštenja, poslušaše ga. Bilo im je potrebno neko objašnjenje prizora koji im je priredio poslednji sat, prizora od kojih bi rado umakli, da ih nije zadržavao neki nagon koga jedva da su bili svesni, sa dečjim molitvama na usnama.
Ajgerman je znao da su mu samo prinudno odani. Nisu mu se pokoravali zato što vole zakon. Slušali su jer nisu mogli da odole opčinjenosti posmatranja agonije bespomoćnih, kao da posmatraju mrave pod uveličavajućim staklom.
Ešberi bi mogao da ih preobrati. Na njegovoj strani je mantija, i retorika. Ako ga ne zaustavi, mogao bi još da pokvari dan.
Ajgerman izvuče pištolj iz futrole, i pođe za sveštenikom niz brdo. Ešberi ga je ugledao kako dolazi, i video oružje.
Povikao je još glasnije.
"Ovo nije Božja volja!" grmeo je. "A nije ni vaša volja. Ne treba vam krv nevinih na rukama."
Pop do poslednjeg daha, pomisli Ajgerman, zastrašuje ih krivicom.
"Umukni, pederu", razdra se.
Ešberiju nije padalo na pamet da to učini; ne sad kad je imao slušaoce u šaci.
"Oni unutra nisu životinje!" reče on. "To su ljudi. A vi ubijate samo zato što vam je naredio ovaj ludak."
Njegove reči su imale težinu, čak i među ateistima. Govorio je o sumnji koju je osetilo više njih ali se niko nije usudio da je i iskaže. Pet ili šest civila povukoše se prema vozilima, ugašene želje za istrebljenjem. Čak je i jedan od Ajgermanovih ljudi napustio svoje mesto kod kapije, njegovo sporo povlačenje pretvori se u trk kada je šef ispalio hitac u njegovom pravcu.
"Na svoje mesto!" zaurlao je. Ali je čovek već nestao, izgubio se u dimu.
Ajgerman usmeri sav bes na Ešberija.
"Imam loše vesti za tebe", reče, polazeći prema svešteniku.
Ešberi je gledao oko sebe tražeći nekog ko bi mu pomogao, ali niko se nije pomakao.
"Gledaćete kako me ubija?" molio je. "Za ime Božje, zar mi niko neće pomoći?"
Ajgerman podiže pištolj. Ešberi nije imao nameru da se utrkuje sa metkom. Pade na kolena.
"Oče naš..." počeo je da moli.
"Sam si, sisoje", preo je Ajgerman. "Niko te ne sluša."
"Nije tačno", reče neko.
"A?"
Molitva se pokoleba.
"Ja ga slušam."
Ajgerman okrenu leđa svešteniku. Na nekih deset metara od njega, u dimu se nazirala ljudska figura. On uperi pištolj prema pridošlici.
"Ko si ti?"
"Sunce samo što nije zašlo", reče onaj drugi.
"Još jedan korak i pucam."
"Pa pucaj", reče čovek, i zakorači prema oružju. Veo dima koji ga je zaklanjao se raziđe, i pred Ajgermana stupi zatvorenik iz Ćelije Pet, svetle kože, još svetlijih očiju. Bio je potpuno nag. Imao je rupu od metka usred grudi i još mnogo rana koje su mu išarale telo.
"Mrtvak", reče Ajgerman."
"Mo’š se kladiš."
"Gospode Bože."
Uzmakao je korak, zatim još jedan.
"Najviše deset minuta, do zalaska", reče Bun. "A onda je svet naš."
Ajgerman odmahnu glavom.
"A, nećeš me se dočepati!" reče. "Neću ti dozvoliti!"
Njegovi koraci unazad se ubrzaše i sledećeg trenutka je bežao punom brzinom, ne osvrćući se. Da se osvrnuo, video bi da Bun nije zainteresovan da ga goni. Umesto toga je pošao prema opsednutoj kapiji Midijana. Ešberi je još klečao tamo.
"Ustaj, naredi mu Bun.
"Ako ćeš da me ubiješ, učini to, važi?" reče Ešberi. "Da završimo s tim."
"Zašto bih te ubio?" reče Bun.
"Ja sam sveštenik."
"Pa?"
"A ti si čudovište."
"A ti nisi?”
Ešberi podiže pogled.
"Pod tom odorom je čipka", reče Bun.
Ešberi skupi poderanu mantiju.
"Zašto je kriješ?"
"Ostavi me na miru."
"Pomiri se sa sobom", reče Bun. "Ja jesam."
Pođe kraj Ešberija prema kapiji.
"Čekaj!" reče Ešberi.
"Da sam na tvom mestu, pošao bih odavde. U Midijanu ne vole mantiju. Loše uspomene."
"Hoću da vidim", reče Ešberi.
"Zašto?"
"Molim te. Povedi me sa sobom."
"Ideš na svoj rizik."
"Spreman sam."
•
Iz daljine je bilo teško utvrditi šta se dešava dole na ulazu u groblje, ali doktor je bio siguran u dve stvari: Bun se vratio, i nekako porazio Ajgermana. Čim ga je ugledao, Deker se sklonio u jedno od policijskih vozila. I tu je sada sedeo, sa tašnom u ruci, pokušavajući da smisli sledeći potez.
Bilo je to teško, uz dva glasa koji su savetovali različite stvari. Njegova javna strana zahtevala je povlačenje, pre no što situacija postane još opasnija.
Pođi sad, govorila je. Jednostavno se odvezi. Neka svi pocrkaju zajedno.
Bilo je mudrosti u tome. Sa noći na pragu, i Bunom da ih vodi, stanari Midijana još su mogli da pobede. A ako se to dogodi, i ako pronađu Dekera, iščupaće mu srce iz grudi.
Ali tu je bio i onaj drugi glas, i zahtevao njegovu pažnju.
Ostani, govorio je.
Maskin glas, iz torbe na njegovom krilu.
Već si me jednom odbio, ovde, reče glas.
I jeste, znajući pri tom da će doći vreme da vrati dug.
"Ne sad", prošaptao je.
Sad, reče glas.
Znao je da razum nema težinu da nadvlada njenu glad, niti molbe.
Imaš oči, reče glas. Vidiš da imam posla.
Šta to ona vidi, šta on nije video? Zagledao se kroz prozor.
Zar je ne vidiš? Sada je i on video. U svojoj opčinjenosti Bunom, koji je stajao nag na kapiji, propustio je novu pridošlicu: Bunovu žensku.
Vidiš li kučku? reče Maska.
"Vidim."
Pravi čas, a? Ko će u ovom haosu da vidi kako je sređujem? Niko. A kad ona ode, neće bili nikog ko zna našu tajnu.
"Tu je Bun."
Taj nikada neće svedočiti, nasmeja se Maska. Pa čovek je mrtav, zaboga. Ko će poslušati zombija, reci li meni?
"Niko", reče Deker.
Tačno. On nam nije opasan. Ali žena jeste. Pusti me da je ućutkam.
"Šta ako te vide?"
Pa neka me vide, reče Maska. Misliće da sam od onih iz Midijana.
"Ne ti", reče Deker.
Pomisao da njegovo dragoceno Drugo Ja bude zamenjeno sa Midijanovim degenericima izazivala mu je mučninu.
"Ti si čista", reče.
Daj da to dokažem, ubeđivala ga je Maska.
"Ali samo ženu?"
Samo ženu. Zatim odlazimo.
Znao je da savet ima smisla. Nikada neće imati bolju priliku da umlate kučku.
Počeo je da otključava tašnu. Maska je unutra bila sve nemirnija.
Brzo ili ćemo je izgubiti.
Prsti mu skliznuše sa brojčanika dok je pritiskao kombinaciju brave.
Brzo, proklet bio.
I poslednji broj škljocnu na mesto. Brava odskoči, otključana.
Stari Dugmenko nikad nije izgledao lepše.
•
Iako je Bun savetovao Lori da ostane sa Narcisom, prizor Midijana u plamenu bio je dovoljan da njenog pratioca odvuče iz okrilja brda prema kapiji groblja. Lori je pošla za njim, ali njeno prisustvo je bilo uljez u njegovoj patnji, i zato se držala nekoliko koraka iza njega, i uskoro ga izgubila u dimu i sve dubljem sumraku.
Naišla je na prizor krajnje pometnje. Otkako je Bun poterao Ajgermana, prestao je svaki pokušaj napada na nekropolu. Ajgermanovi ljudi i civilno pojačanje povukli su se sa položaja na zidovima. Neki su se već odvezli, strahujući od onoga što će se dogoditi kada sunce nestane iza horizonta. Većina ih je ipak ostala, bili su spremni da se povuku ako bude potrebno, ali još opčinjeni spektaklom uništenja. Prelazila je pogledom od jednog do drugog, pokušavajući da otkrije znake onoga što su osećali, ali sva lica bila su prazna. Izgledaju kao posmrtne maske, pomislila je, izbrisan im je svaki izraz. Ali ona je sada znala mrtve. Bila je sa njima, govorila sa njima. Videla da osećaju, videla im suze. Ko je tu zaista mrtav? Oni sa zamuklim srcima, što još znaju za bol, ili njihovi mučitelji staklastih očiju?
Prozor u dimu otkri sunce koje se ljuljalo na ivici sveta. Crvena svetlost je zaslepi. Zatvorila je oči, u odbrani. U mraku začu disanje malo dalje iza sebe. Otvori oči i poče da se okreće, znajući da dolazi neko zlo. Kasno da ga izbegne. Maska je bila na metar iza nje, prilazeći.
Imala je možda par sekundi pre nego što je stigao nož, ali to je bilo dovoljno da sagleda Masku, kao nikada ranije. Tu je bila ona praznina koju je videla na licima ljudi, poboljšana do savršenstva; ljudska manijakalnost pretvorena u mit. Nema svrhe da je zove Deker. Nije to bio Deker. Niti je bilo svrhe da je uopšte imenuje. Ta stvar je bila iznad imenovanja koliko je bila iznad njene moći da je savlada.
Stvar joj zaseče ruku. I još jednom.
Više nije bilo poigravanja. Došao je da je raščereči.
Rane su pekle. Instinktivno je podigla ruku do njih, što mu je pružilo priliku da je saplete udarcem po nogama. Nije imala vremena da ublaži pad. Udar o zemlju ostavi je bez daha. Grcajući za vazduhom, okrenula je lice prema zemlji da ga skloni od noža. Zemlja kao da se zatrese ispod nje. Iluzija, sigurno. Ali potres se ponovi.
Ona krišom pogleda prema Maski. I on je osetio potres, i gledao je prema groblju. Ova njegova odsutnost joj je jedina šansa; mora da je iskoristi. Otkotrljala se iz njegove senke i podigla se na noge. Nije bilo traga od Narcisa, ili Rejčel, niti se mogla nadati pomoći od posmrtnih maski, koje su zaboravile cilj svoga pohoda i žurno se povlačile iz dima, dalje od sve jačeg podrhtavanja. Ne skidajući pogled sa kapije kroz koju je prošao Bun, zateturala se nizbrdo, dok joj je prašnjavo tle podrhtavalo pod nogama.
Midijan je bio izvor potresa. Zalazak sunca, i nestanak svetlosti koja je zarobila Soj pod zemljom, bio je znak za njihov početak. Soj je pravio ove zvuke od kojih se tresla zemlja, dok je uništavao svoje utočište. Ono što je bilo dole više nije moglo tamo da ostane.
Noćni Soj se dizao.
Ovo saznanje nije bilo dovoljno da je odvrati od cilja. Šta god da se oslobađalo iza kapije, odavno je sklopilo mir sa njom, i mogla je da se nada milosti. Od onog užasa što je pratio u stopu nije mogla da je očekuje.
Sada joj je osvetljavala put samo vatra iz grobova, put posut ostacima opsade: kantama od benzina, lopatama, odbačenim oružjem. Bila je već gotovo na kapiji kada je ugledala Babet kako stoji uz zid, sa užasom na licu.
"Beži", uzviknu, u strahu da će Maska povrediti dete.
Babet posluša, i telo kao da joj se pretvorilo u zver kada se okrenula i pojurila kroz kapiju. Lori je išla nekoliko koraka iza nje, ali kada je prešla prag dete je već nestalo, izgubilo se u stazama prekrivenim dimom. Potresi su ovde imali takvu snagu da su podizali ploče sa staza, i obrušavali mauzoleje, kao da neka podzemna sila - Bafomet, možda, Onaj Koji Je Stvorio Midijan - trese njegove temelje, u nameri da sruši sve. Nije očekivala ovakvo pustošenje; izgledi da preživi kataklizmu sada su joj izgledali minimalni.
Ali bolje da bude sahranjena u ruševinama nego da pripadne Maski. I da bude srećna, na kraju, što joj je sudbina ponudila bar da izabere kraj.