II
Akademija

Deker je bio najmilostiviji tužilac koga bi optuženi mogao da dobije. Sati koje je posle tog prvog dana proveo sa Bunom bili su ispunjeni pažljivo postavljanim pitanjima dok su - ubistvo po ubistvo - zajedno ispitivali dokaze o Bunovom tajnom životu.

Uprkos pacijentovoj upornosti da su zločini njegovo delo, Deker je savetovao oprez. Priznanje krivice nije dokaz koji ima odlučujuću težinu. Morali su pre svega da se osiguraju da priznanje nije jednostavno Bunova samodestruktivna tendencija na delu, prihvatanje krivice iz gladi za ispaštanjem.

Bun nije bio u poziciji da se raspravlja. Deker je poznavao Buna bolje nego on sam. A pamtio je i Dekerovo zapažanje da će, ako se potvrde najcrnja predviđanja, lekareva reputacija moći da se baci psima: nijedan nije mogao da dozvoli sebi da pogreši. Jedini način da bude siguran bio je da prouče sve pojedinosti u vezi sa ubistvima - datume, imena i mesta - u nadi da će to navesti Buna da se priseti. Ili da otkriju ubistvo koje se dogodilo kada je neosporno bio u nečijem društvu.

Jedini deo procesa u kome je Bun odbijao da sarađuje bilo je razgledanje fotografija. Četrdeset osam časova se opirao Dekerovom blagom pritisku, popuštajući samo kada bi nestalo ljubaznosti i Deker se okomio na njega, optužujući ga za kukavičluk i neiskrenost. Nije li to samo igra, pitao se Deker, vežba iz samouništenja koja nijednog od njih neće učiniti mudrijim? Ako je tako, Bun može da se nosi u tri lepe iz njegove ordinacije da pušta sebi krv u nečije tuđe vreme.

Bun je pristao da prouči fotografije.

Ali u njima nije bilo ničega što bi mu podstaklo sećanje. Veliki deo detalja u sobama bio je izbrisan sevanjem blica; ostale su samo uobičajene stvari. Jedini prizor koji bi možda izazvao reakciju kod njega - lica žrtava - izbrisala je ruka ubice, isekla do neprepoznavanja; ni najstručniji obdukcionist ne bi bio u stanju da sastavi te razbijene fasade još jednom. Tako se sve svodilo na banalne detalje: gde je Bun bio ove ili one noći; sa kim; šta je radio. Nikad nije vodio dnevnik te mu je bilo teško da potvrdi činjenicu, ali je uglavnom - ne računajući časove koje je proveo sa Lori ili Dekerom, a oni se po svemu sudeći nisu podudarali sa noćima kada su se dogodila ubistva - bio sam, i bez alibija. Potkraj četvrtog dana slučaj protiv njega počeo je da izgleda vrlo ubedljivo.

"Dosta je", rekao je Dekeru. "Dovoljno smo pokušavali."

"Voleo bih da ovo pretresemo još jednom."

"Čemu to?" reče Bun. "Hoću da završim sa tim."

Poslednjih dana - noći - mnogi simptomi, znaci bolesti za koju je mislio da je sasvim blizu da je se zauvek oslobodi, vratili su se. Nije mogao da spava duže od nekoliko minuta pre nego što bi ga čudovišne vizije trgle iz sna, izbezumljenog; nije mogao da jede; drhtao je iz dna utrobe, svaki minut dana. Hteo je da tome učini kraj; hteo je da propeva i da primi kaznu.

"Daj mi još malo vremena", reče Deker. "Ako sada odemo u policiju, oni će te preuzeti od mene. Verovatno mi neće dozvoliti pristup. Bićeš sam."

"Već jesam", odvrati Bun. Otkako je video fotografije prekinuo je svaki kontakt, čak i sa Lori, plašeći se svoje sposobnosti da nanese zlo.

"Ja sam čudovište", reče. "Obojica to znamo. Imamo sve potrebne dokaze."

"Ne radi se samo o dokazima."

"Nego o čemu?"

Deker se oslonio na okvir prozora, težina mu je u poslednje vreme predstavljala teret.

"Ne mogu da te shvatim, Bune."

Bunov pogled skrenu sa čoveka na nebo. Danas duva sa jugoistoka; vetar nosi pramenje oblaka. Lep život, pomisli Bun, biti tamo gore, lakši od vazduha. Ovde je sve teško: meso i krivica lome kičmu.

"Potrošio sam četiri godine pokušavajući da razumem tvoju bolest, nadajući se da ću moći da je izlečim. I već pomislih da mi uspeva. Pomislih da postoji mogućnost da se sve okonča..."

Ućutao je, u ponoru svog neuspeha. Bun nije bio toliko obuzet svojom mukom da ne bi primetio koliko taj čovek duboko pati. Ali nije mogao da učini ništa da ublaži taj bol. Umesto toga posmatrao je kako prolaze oblaci, tamo gore u svetlosti, i znao da ga čekaju mračna vremena.

"Kada te policija odvede..." mrmljao je Deker, "nećeš samo ti biti sam, Bune. Biću i ja sam. Bićeš pacijent nekom drugom: nekom psihijatru kriminologu. Više neću moći do tebe. Zato te molim... daj mi još malo vremena. Dopusti da saznam koliko mogu pre nego što bude gotovo između nas."

Govori kao ljubavnik, pomisli odsutno Bun, kao da je to što je bilo između nas ceo njegov život.

"Znam da se mučiš", nastavi Deker. "Zato sam ti nabavio lekove. Pilule, da te sačuvaju od najgoreg. Samo dok ne završimo..."

"Ne verujem sebi", reče Bun. "Mogao bih da povredim nekoga."

"Nećeš", odgovori Deker, sa radosnom sigurnošću. "Lekovi će te držati mirnim tokom noći. Ostatak vremena ćeš biti sa mnom. Sa mnom ćeš biti siguran."

"Koliko ti treba vremena?"

"Najviše nekoliko dana. Ne tražim previše, zar ne? Hoću da otkrijem zašto nismo uspeli."

Pomisao na ponovni polazak krvavim tragom bila je zastrašujuća, ali postojao je dug koji je trebalo platiti. Uz Dekerovu pomoć ukazao mu se bar tračak novih mogućnosti; dugovao je lekaru priliku da izvuče bar nešto iz ruševina te vizije.

"Neka bude brzo", reče.

"Hvala ti", reče Deker. "Ovo mi mnogo znači."

"I biće mi potrebne te pilule."

•

Dobio je pilule. Deker se postarao za to. Tako jake da nije bio siguran kako se zove kada bi ih uzeo. Pilule koje su san činile lakim, a buđenje posetom poluživotu iz koga je sa radošću ponovo bežao. Pilule od kojih je, posle dvadeset četiri časa, ponovo bio zavisan.

Bila je dovoljna Dekerova reč. Kada bi zatražio još, stizalo je, i pod tim otupljujućim uticajem vratili su se poslu dokazivanja, i lekar je ponovo prelazio, pa opet i opet prelazio detalje Bunovih zločina, u nadi da će ih shvatiti. Ali ništa se nije razjašnjavalo. Sve što je Bunov sada još pasivniji um mogao da povrati iz ovih seansi bili su zamućeni prizori vrata kroz koja se ušunjavao i stepeništa kojima se uspinjao kada je išao da ubija. Bio je sve manje svestan Dekerovih nastojanja da sačuva bar nešto vredno iz zatvorene svesti svoga pacijenta. Bun je znao samo za san, krivicu i nadu, sada još dragoceniju, da učini svemu kraj.

Samo je Lori, ili tačnije sećanje na nju, ometala režim narkotika. Ponekad bi čuo njen glas, u unutrašnjem uhu, jasan kao zvono, kako ponavlja reči koje mu je govorila u svakodnevnim razgovorima, reči koje je on crpeo odnekud iz prošlosti. U tim izrazima nije bilo povezanosti; možda su bili u vezi sa nekim pogledom očuvanim u sećanju, ili dodirom. Sada više nije pamtio ni dodir ni pogled - lekovi su gotovo uklonili njegovu sposobnost da zamisli. Ostale su mu samo ove rečenice van konteksta, uznemirujući ga ne samo zato što su bile kao da ih je izgovorio neko tu kraj njega, već i zato što nisu imale neku njemu poznatu uzročnost. I najgore od svega, podsećale su ga na ženu koju je voleo a više je neće videti, osim možda u publici na suđenju. Ženu kojoj je dao obećanje, prekršeno već nekoliko nedelja kasnije. U očajnom stanju u kome je bio, jedva sposoban da povezano misli, prekršeno obećanje činilo mu se podjednako čudovišno kao zločini na fotografijama. Obeležavalo ga je za Pakao.

Ili Smrt. Bolje smrt. Nije bio siguran koliko je prošlo otkako je sklopio pogodbu sa Dekerom, zamenivši ovu otupelost za još nekoliko dana istraživanja, ali bio je siguran da je ispunio svoj deo pogodbe. Ispraznio se. Više nije bilo ničeg da se kaže ili čuje. Preostalo mu je samo da se preda zakonu i prizna zločine, ili da učini ono što država više nije bila u stanju, i ubije monstruma.

Nije smeo da dopusti Dekeru da nasluti šta mu je na pameti; znao je da bi lekar učinio sve što je u njegovoj moći da spreči pacijentovo samoubistvo. Zato je još jedan dan glumio rezigniranu osobu. I, pošto je obećao Dekeru da će sledećeg jutra ponovo doći kod njega, vratio se kući i pripremio se za samoubistvo.

Tamo ga je čekalo još jedno Lorino pismo, četvrto otkako je prekinuo svaki kontakt. Zahtevala je da zna u čemu je problem. Pročitao ga je koliko su mu dozvoljavale pomućene misli, i pokušao i da odgovori, ali nije mogao da unese smisao u reči koje se mučio da ispiše. Zato je strpao u džep zaklinjanja koja mu je poslala, i pošao u sumrak da potraži smrt.

•

Kamion, pod čije se točkove bacio, nije hteo da mu udovolji Izbio mu je vazduh ali ne i život. Ugruvan, krvareći iz brojnih površinskih rana, pokupljen je i odvezen u bolnicu. Kasnije je shvatio kako je sve bilo zapisano da se tako dogodi, i da mu namerno nije dozvoljeno da umre pod točkovima. Ali je, dok je u bolnici čekao u beloj sobi da se pobrinu za one kojima je bilo gore nego njemu, mogao samo da proklinje svoju lošu sreću. Tuđe živote je mogao da oduzme sa strašnom lakoćom: njegov sopstveni mu se opirao. Čak je i u ovome bio podeljen i protiv sebe.

Ali ta soba je - iako to nije znao kada su ga uneli - u sebi nosila obećanje koje su njeni zidovi poricali. U njoj će čuti ime koje će, kad dođe vreme, načiniti od njega novog čoveka. Na njegov će poziv da pođe, kao monstrum, što i jeste, noću, da sretne čudesno.

Ime je bilo Midijan.

Imao je sa njim mnogo zajedničkog, iznad svega moć da daje obećanja. Ali dok su se njegova zaklinjanja na večnu ljubav pokazala praznim za samo nekoliko nedelja, Midijan je davao obećanja - ponoćna kao i njegova, iz najdubljeg mraka - koja ni smrt ne može da prekrši.