IX
Dodirnuta

Nije im bilo teško da izaberu smeštaj u Golom Vratu; na raspolaganju su bila samo dva mesta, jedno je već bilo prekrcano kupcima i prodavcima sa sajma poljoprivredne mašinerije koji se upravo održavao, a dosta ih je uzelo sobe u drugom konačištu: gostionici "Slatka trava". Da nije bilo Šerilinog nasmejanog nastupa možda bi ih i tu odbili; ali im je posle kraće debate pronađena dvokrevetna soba. Prosta, ali udobna.

"Znaš šta mi je majka uvek govorila?" reče Šeril, dok je raspakivala šminku u kupatilu.

"Šta?"

"Govorila je: tamo negde postoji čovek za tebe, Šeril; hoda okolo obeležen tvojim imenom. Podsećam te da to kaže žena koja je tražila tog svog određenog čoveka trideset godina, i nije ga našla. Ali svejedno se držala te romatične pričice. Znaš ono: čovek tvojih snova čeka te iza ugla. Pa je i mene zarazila, prokletnica."

"Do danas?"

"Kako da ne. I još tražim. Pomislićeš da bi već bilo vreme da se opametim, posle svega što sam prošla. Hoćeš prva pod tuš?"

"Neću. Samo napred."

U susednoj sobi počinjala je zabava, zidovi su bili pretanki da priguše buku. Dok se Šeril tuširala, Lori je ležala na krevetu i preturala u mislima događaje dana. To zanimanje ne potraja dugo. Sledećeg trenutka je kraj nje bila Šeril, koja se istuširala i spremila za noć u gradu, i sada je budila.

"Ideš?" htela je da zna.

"Suviše sam umorna", reče Lori. "Lepo se provedi."

"Ako budem imala gde..." reče Šeril sumnjičavo.

"Naći ćeš ti već", reče Lori. "I daj im nešto da te zapamte."

Šeril obeća da hoće, i ostavi Lori da se odmara, ali oštrica njenog umora u međuvremenu je otupela. Mogla je samo da drema, a i u tome ju je povremeno prekidalo pijano divljanje u susednoj sobi.

Ustala je i pošla u potragu za automatom za sodu, i vratila se sa čašom za laku noć u svoj nimalo odmarajući krevet. Odlučila je da se počasti dugim kupanjem, dok piće ili umor ne utišaju susede. Utonuvši do brade u vruću vodu, osetila kako joj se mišići opuštaju, i kada je izašla iz vode, već je bila znatno pospanija. Kupatilo nije imalo isparivač, i oba ogledala bila su zamagljena. Bila im je zahvalna na diskreciji. Spisak njenih slabih tačaka bio je predug za još jednu rundu samoispitivanja koja bi ga uvećala. Vrat joj je bio predebeo, lice preusko, oči suviše krupne, nos suviše mali. U suštini, zbir preteranosti, i svaki njen pokušaj da to ispravi još više ih je zaoštravao. Njena kosa, koju je puštala da sakrije grehe svog vrata, bila je tako raskošna i tamna da joj je lice u tom okviru izgledalo bolesno bledo. Usne, do poslednje obline nasleđene od majke, bile su prirodno, čak raspusno crvene, ali je pokušaj da ih ukroti bledim ružem samo postigao da joj oči izgledaju veće i ranjivije nego ikada.

Ne da je zbir njenih crta bio neprivlačan. Imala je više nego dovoljno muškaraca koje je oborila svojim izgledom. Ne, problem je bio u tome što nije izgledala kao što se osećala. Imala je slatko lice, ali nije bila slatka; nije htela da bude slatka, ili da za nju misle da je slatka. Možda će snažni utisci u poslednjih nekoliko sati - pogled na krv, na grobove - ostaviti trag na njoj. Nadala se tome. U njoj je još bilo živo sećanje na njih, i od toga je bila bogatija, koliko god da su bili bolni.

Još gola, ušetala je u sobu. Slavljenici u komšiluku su se utišali, baš kao što se nadala. Muzika više nija bila rokenrol, već nešto zavodljivo sporo. Sela je na ivicu kreveta i prevukla prstima preko grudi, uživajući u njihovoj glatkoći. Dah joj je preuzeo ritam muzike koja je dopirala kroz zid, muzike za ples karlicom uz karlicu, ustima uz usta. Ispružila se nazad na krevet, i desna ruka joj skliznu niz telo. Osećala je duvanski dim star nekoliko meseci u pokrivaču na kome je ležala. Pomisao na svoju nagost u ovakvoj sobi, i miris njene čiste kože na ustajalim čaršavima, bili su izrazito uzbuđujući.

Ukliznula je sa oba kažiprsta i srednjaka u pičku, malo se uzdižući u susret ovom pretraživanju. Bila je to radost koju je sebi tako retko dopuštala; njeno katoličko vaspitanje je postavilo krivicu između nagona i prstiju. Ali ove noći bila je druga žena. Brzo je pronašla mesta koja joj oduzeše dah, odupirući se nogama o ivicu kreveta i široko ih razmičući da bi obema rukama dala prostora da se poigraju.

Kada su došli prvi talasi jeze nije mislila na Buna. Bolje da ga zaboravi. Lice mu je bilo lepo, ali ona ga više neće poljubiti. I kurac mu je bio lep, ali ona ga više neće gladiti, ili imati u sebi. Sve što joj je ostalo jeste ona sama, i uživanje zbog uživanja. To je i sada zamišljala: sam akt koji je činila. Čisto golo telo na ne tako čistom krevetu. Žena u nepoznatoj sobi koja uživa u nepoznatoj sebi.

Više je nije pokretao ritam muzike. Pronašla je svoj ritam koji se uzdizao i opadao, uzdizao i opadao, penjući se svaki put više Nije bilo vrhunca. Samo vis za visom, sve dok se nije sva kupala u znoju, i krkljala od osećanja. Zatim je nekoliko minuta ležala mirno. Tada je, svesna da je san ubrzano obuzima i da ne može da provede noć u sadašnjem položaju, odbacila sve pokrivače osim jednog čaršava, položila glavu na jastuk, i propala u prostor iza sklopljenih očiju.

•

Znoj na njenom telu osušio se ispod tankog pokrivača. U snu je bila u Midijanovoj nekropoli, i niz avenije je, da je dočeka, dolazio vetar, iz svih pravaca odjednom - sa severa, juga, istoka i zapada - rashlađujući je dok joj je šibao iznad glave, i zavlačio joj se u bluzu. Vetar nije bio nevidljiv. Imao je teksturu, kao da je nosio teret prašine, čestice su joj uporno punile oči i zatvarale nozdrve, pronalazile put u donji veš i dalje u njenu utrobu tim prolazima.

Tek kada ju je prašina potpuno zaslepila, shvatila je šta je to-prah mrtvih, drevnih mrtvaca, nošen unakrsnim vetrovima iz piramida i mauzoleja, iz grobnica i dolmena, iz mrtvačnica i krematorijuma. Prah mrtvačkih sanduka, ljudski pepeo i kost stucanu u prah, sve je vetar donosio u Midijan, i sada ju je to sretalo na raskršćima.

Osećala je mrtve u sebi. Ispod kapaka, u grlu; kako joj putuju kroz kanale u utrobu. I pored hladnoće, i divlje pomame četiri oluje, nije ih se bojala, niti želela da ih se oslobodi. Trebala im je njena toplota i ženstvenost. Nije ih odbila.

"Gde je Bun?" upitala je u snu, pretpostavljajući da bi mrtvi morali da znaju. I on je jedan od njih.

Znala je da je on nedaleko od nje, ali vetar se pojačavao, gruvajući u nju iz svih pravaca, urlajući joj oko glave.

"Bun?" rekla je. "Hoću Buna. Dovedite mi ga."

Vetar je čuo. Zavijanje se pojačalo.

Ali još neko je bio tu, ne dajući joj da čuje odgovor.

"On je mrtav, Lori", reče glas.

Pokušala je da ignoriše njegovo bezumno uplitanje, i da se usredsredi na tumačenje vetra. Ali kontakt je bio prekinut, i morala je da počne iznova.

"Rekla sam: hoću Buna", reče. "Pronađite mi..."

"Ne!"

Opet taj prokleti glas.

Pokušala je i treći put, ali je žestina vetra postala nasilna na nov način; tresao je.

"Lori! Probudi se!"

Borila se da ostane u snu; da sanja o vetru. Ko zna, možda bi joj i rekao ono što je htela da zna ako još samo trenutak odoli naletu jave.

"Bune!" Pozvala je ponovo, ali vetrovi su se povlačili od nje, i odnosili mrtve sa sobom. Osećala je svrab njihovog istakanja iz vena i čula. Sa njima je izmicalo i ono što su znali. Bila je nemoćna da ih zaustavi.

"Lori."

Nestali. Svi su nestali. Odnela ih oluja.

Nije imala izbora, morala je da otvori oči, znajući da će videti Šeril, od krvi i mesa, kako sedi na ivici kreveta i smeši joj se.

"Ružni snovi?" reče ona.

"Ne. U stvari nisu."

"Pominjala si mu ime."

"Znam."

"Trebalo je da izađeš sa mnom", reče Šeril. "Da ga izbaciš iz sistema."

"Možda."

Šeril je blistala; očito je imala novosti.

"Upoznala si nekoga?" nagađala je Lori.

Šerilin osmeh pretvori se u cerenje.

"Ko bi to pomislio?" reče. "Mama je možda i bila u pravu."

"Toliko je dobro?"

"Toliko dobro."

"Pričaj."

"Nema tu mnogo priče. Izašla sam da potražim neki bar, i srela jednog moćnog dasu. Ko bi to pomislio?" ponovi. "U sred jebene prerije? ’Oće me ljubav, pa to ti je."

Bilo je uživanje posmatrati njeno uzbuđenje; jedva je obuzdavala oduševljenje dok je ispovedala Lori svoju noćnu romansu Zvao se Kertis; bankar, rodom iz Vankuvera, razveden i odskora nastanjen u Edmontonu. Pričala je da se savršeno slažu: astrološki znaci, omiljena jela i pića, porodično poreklo. I što je najbolje, iako su pričali satima, ni jednom nije pokušao da je nagovori da skine gaćice. Bio je džentlmen: suzdržan, inteligentan i okrenut sofisticiranom životu Zapadne Obale, gde je izjavio tla bi se vratio ako pronađe pravu saputnicu. Možda je to baš ona.

"Videću ga ponovo sutra uveče", reče Šeril. "Možda čak ostanem ovde par nedelja ako sve bude kako treba."

"I hoće", odvrati Lori. "Zaslužila si da ti krene."

"A ti, vraćaš se sutra u Kalgari?" upita Šeril.

"Da", bio je odgovor koji je pripremala. Ali onaj san je bio brži, i odgovorio je nešto sasvim drugo.

"Mislim da ću prvo da se vratim u Midijan", reče san. "Hoću još jednom da vidim ono mesto."

"Samo ne traži da te pratim", reče. "Nisam spremna za još jednu posetu."

"Bez brige", odgovori Lori. "Rado ću da pođem sama."