XII
Iznad i ispod

Putem su joj se u susret valjala priviđenja, izazvana postefektima šoka i gubitkom krvi iz loše previjene ruke. Počela su kao sneg nošen vetrom na prednje staklo, zaslepljujuće pahulje ignorisale su staklo i proletale oko nje, zavijajući. Pospanost ju je sve više savladavala, činilo joj se da prema njoj lete lica, i žive zapete nalik na fetuse, koje su šaputale, prevrćući se. Ovaj spektakl je nije uznemiravao; naprotiv. Kao da je potvrđivao scenario nastao u njenom halucinirajućem umu: da ona, kao Bun, živi začarani život. Da ništa ne može da joj se dogodi, ne ove noći. Iako joj je ranjena ruka toliko utrnula da nije mogla da drži volan, ostavivši je da jednom rukom upravlja kolima na neosvetljenom putu, u punoj brzini, sudbina nije dopustila da preživi Dekerov napad samo da bi se ubila u vožnji.

U vazhuhu se osećala blizina ponovnog susreta. Zbog toga su joj dolazile vizije, jureći u susret farovima, izmičući iznad kola da se rascvetaju nad njenom glavom u kišu bele svetlosti. Pozdravljale su je.

U ime Midijana.

•

U jednom trenutku učinilo joj se da u retrovizoru vidi neka kola, ugašenih farova. Ali kada je ponovo pogledala, nije ih bilo. Verovatno nisu ni postojala. Ispred nje je bilo naselje, zgrada zaslepljenih farovima njenog automobila. Povezla je glavnom ulicom, do grobljanske kapije.

Dvostruka intoksikacija, zbog gubitka krvi i iscrpljenosti, potpuno joj je otupela strah od tog mesta. Akо je uspela da preživi opakost živih, sigurno će moći da preživi mrtve, i njihove sustanare. A tu je i Bun, i konačno će moći da ga zagrli.

Nekako se iskobeljala iz kola, i gotovo pala na lice.

"Ustaj..." naredi sebi.

Svetla su i dalje naletala prema njoj, iako se više nije kretala, ali su nestali svi ostali detalji. Ostao je samo sjaj, čija je žestina pretila da preplavi ceo svet. Svesna da joj je neizbežan potpuni kolaps, prišla je do kapije, zovući Bunovo ime. Odgovor je odmah stigao.

"On je ovde?" reče neko. "Bun je ovde?

Ona okrenu olovno tešku glavu, viseći na ogradi, i kroz plimu svetlosti ugleda Dekera, na nekoliko koraka od nje. Iza njega, njegova neosvetljena kola. Čak i ovako ošamućena, shvatila je da je bila iskorišćena. Deker joj je dozvolio da pobegne, znajući da će ona za njega potražiti njegovog neprijatelja.

"Glupačo!" reče sebi.

"Ovaj, moglo bi se reći. Ali šta ti je preostalo? Bez sumnje si mislila da bi mogla da ga spaseš."

Nije više imala snage, ni mudrosti da mu se suprotstavi. Ostavivši oslonac kapije, zateturala se u groblje.

"Bune!" vikala je. "Bune!"

Deker nije požurio za njom, nije bilo potrebe. Ona je bila kao ranjena životinja u potrazi za drugom ranjenom životinjom. Pogledala je iza sebe i videla ga kako proverava pištolj u svetlosti uličnih lampi. Zatim je raskrilio kapiju i pošao u poteru.

Zbog vodoskoka svetlosti u glavi jedva je nazirala staze ispred sebe. Išla je kao slepa, jecajući kada bi se spotakla. Više nije bila sigurna da li je Deker ispred ili iza nje. Svakog časa bi mogao da je odstreli. Jedan metak, i njen začarani život bi se okončao.

•

Pod zemljom, Soj je čuo njen dolazak, izoštrenih čula za paniku i očaj. Poznavali su i korak lovca; tako često su ga slušali iza sebe. Sada su čekali, žaleći ženu u njenim poslednjim trenucima ali suviše vezani za svoje utočište da bi ga izložili opasnosti.

Više nije bilo mnogo mesta gde bi čudovišni našli mir. Neće ugroziti svoj azil zbog jednog ljudskog života.

Pa ipak su ih boleli njeni pozivi i preklinjanja. A za jednog među njima ti zvuci bili su nepodnošljivi.

"Pustite me da odem do nje.”

"Ne možeš. Znaš da ne možeš."

"Mogu da ga ubijem. Niko neće znati da je bio ovde."

"Neće bili poslednji. Biće i drugih koji čekaju iza zidova. Seti se kako su došli po tebe."

"Ne mogu da je pustim da umre."

"Bune. Bože, pomozi mi..."

Bilo je to gore od svega što je propatio, slušati kako ga zove, znajući da mu zakoni Midijana zabranjuju da odgovori.

"Slušajte je zaboga!" reče. "Slušajte!"

"Kada smo te primili, položio si zakletve", podseti ga Lajlsberg.

"Znam. I razumem."

"Pitam se. Nismo ih tražili tek lako, Bune. Prekrši ih i nisi nigde. Nisi sa nama. Niti sa njima."

"Tražile od mene da slušam kako umire?'

"Začepi uši. Biće brzo gotovo."

Više nije imala daha da izgovori njegovo ime. Nije važno. On nije tu. A ako i jeste, mrtav je, pod zemljom, i raspada se. Nema pomoći. Ni njemu ni njoj.

Bila je sama, a čovek sa pištoljem joj se približavao.

Deker izvadi masku iz džepa, masku sa dugmetima iza koje se osećao tako sigurno. O, bilo je trenutaka u onim zamornim danima sa Bunom, kada ga je učio datumima i mestima gde su se dogodila ubistva koja će se pripisati njemu, kada je Dekerov ponos zamalo prevladao a on žestoko žudeo da ponovo prisvoji svoje zločine. Ali žrtveni jarac mu je bio potrebniji od kratkog zadovoljstva priznanja, da skine sumnju sa sebe. Bunovo priznanje zločina ne bi sve okončalo, razume se. Vremenom bi Maska ponovo progovorila, zahtevajući od svog vlasnika da pije krv, i ubistva bi se nastavila. Ali ne pre no što bi Deker uzeo novo ime, i izabrao drugi grad da otvori ordinaciju. Bun je pokvario ove dobro smišljene planove, ali neće imati priliku da ispriča ono što zna Stari Dugmenko će se postarati za to.

Deker navuče masku. Mirisala je na njegov uzbuđenje. Čim je udahnuo digao mu se. Ali ne zbog seksa, već zbog smrti; zbog ubijanja. Njušio je vazduh umesto njega, kroz štof pantalona i donji veš. Maska nije marila da li je žrtva žensko, dizao joj se na sve. U svoje vreme posebno se palio na starce, koji su se upišavali padajući pred njim; na devojke, ponekad; ponekad na žene; čak i na decu. Stari Dugmenko je istim prošivenim očima posmatrao ceo svet.

Ova ovde, ova žena tamo u mraku, za Masku nije značila ništa više od ostalih. Kada jednom počnu da se uneređuju i da krvare, svi su isti. Pratio ju je odmerenim korakom; bio je to zaštitni znak Starog Dugmenka, hod dželata. A ona je bežala pred njim, njeni vapaji gušili su se u slini i jecajima. Iako više nije imala daha da priziva svog heroja, sigurno je u sebi još molila da dođe po nju. Sirota kučkica. Zar ne zna da se oni nikad ne pojavljuju? Slušao je kako ih prizivaju, Svete Očeve i Majke, junake, zaštitnike; niko od njih nikad se nije pojavio.

Ali njena agonija uskoro će se okončati. Hitac u potiljak da je obori, a onda će uzeti veliki nož, onaj teški, za njeno lice, kao što je učinio i sa ostalima. Cik-cak, cik-cak, kao konci u njegovim očima, dok ne bude preostalo ništa osim mesa.

Aha! Ona pada. Više nema snage da beži.

Stari Dugmenko otvori čelična usta i obrati se paloj devojci.

"Budi mirna", reče.

"Biće brže gotovo."

•

Ona pokuša poslednji put da ustane, ali noge su joj bile potpuno oduzete, i bela plima je već gotovo sve progutala. Okrenula je ošamućenu glavu u pravcu Dekerovog glasa, i videla, kroz bele talase, da je ponovo stavio masku. Bilo je to lice smrti.

Podigao je pištolj...

Osetila je podrhtavanje u zemlji pod sobom. Je li to možda bio zvuk pucnja? Više nije videla pištolj, ni Dekera. Odneo ga je poslednji talas. Ali njeno telo je osećalo ljuljanje zemlje, i, kroz pištanje u glavi, ona začu kako neko zove ime čoveka koga je tražila ovde, sa nadom da će ga naći.

Bune!

Nije čula odgovor - možda ga nije ni bilo - ali ponovo se začu poziv, kao da ga priziva pod zemlju.

Pre nego što je uspela da sakupi ostatke snage da ponovi poziv, njena zdrava ruka popusti pod njom i ona se nađe licem prema zemlji.

Stari Dugmenko je koračao prema svom plenu, razočaran što žena neće biti pri svesti da čuje njegov poslednji blagoslov. Nameravao je da joj uputi nekoliko reči, prigodom njenih poslednjih trenutaka, reči koje nije planirao, ali su mu navirale kao poezija kroz zakopčana usta. Ponekad bi se nasmejali njegovoj propovedi, i tada bi postajao okrutan. Ali ako bi zaplakali, a često jesu, uzimao bi im to za dobro, i postarao bi se da poslednji čas, upravo poslednji, bude brz i bezbolan.

Prevrnuo je nogom na leđa, da vidi hoće li je probuditi. I zaista, njene oči neznatno zatreptaše.

"Vrlo dobro", reče on, uperivši pištolj u njeno lice.

Dok je čekao da mu mudrost poteče sa usana, začu zavijanje. To mu na trenutak skrenu pogled sa žene. Odnekud se podiže bezvučni vetar, i zatrese drveće. Zemlja mu se zaljulja pod nogama.

Maska se ne pokoleba. Lutanje po groblju nije mu podizalo kosu na glavi. Bio je Nova Smrt, lice sutrašnjice na dan današnji: zašto bi se bojao prašine?

Nasmejao se melodramatičnosti svega toga. Zabacio je glavu i nasmejao se.

Kraj njegovih nogu, žena zastenja. Vreme je da je ućutka. Nanišanio je u njena otvorena usta.

Kada je prepoznao reč koju je oblikovala, tama se razdvoji, i ta reč izađe na videlo.

"Bune", rekla je.

Bio je on.

Pojavio se iz senke uskomešanog drveća, obučen baš onako kakvog ga se Maska sećala, u prljavu majicu i farmerke. Ali u njegovim očima gorelo je nešto što Maska nije pamtila, i hodao je - i pored svih metaka koji su ga pogodili - kao čovek koga u životu ništa nije zabolelo.

Zaista čudno. Ali to nije bilo sve. Još dok je izlazio na videlo, počeo je da se menja, izdišući veo dima koji je zamenjivao njegovo meso fantazijom.

Bio je to žrtveni jarac; pa ipak nije. Nikako nije.

Maska pogleda dole prema ženi da se uveri da dele istu viziju, ali ona više nije bila svesna. Morao je da veruje svojim prošivenim očima, one su mu govorile o užasima.

Mišići Bunovog vrata i ruku treperili su svetlošću i senkom; prsti su mu se produžavali; njegovo lice, iza dima koji je izdisao, izgledalo je kao da se topi u zaslepljujuće mlazeve koji su ocrtavali skriveno obličje u njegovoj glavi, kome su se pokoravali meso i kosti.

A iz tog previranja glas. Ne onaj glas koga se Maska sećala. Ne glas žrtvenog jarca, prigušen krivicom. Bio je to krik pomame.

"Mrtav si, Dekeru!" zaurla monstrum.

Maska je mrzela to ime, tog Dekera. Čovek je bio samo meso koje bi povremeno uzimala. Ovako drčan da ubije, Stari Dugmenko se jedva sećao da je Deker uopšte živ.

A monstrum ga je zvao baš tim imenom.

"Čuješ Ii me, Dekeru?" govorio je.

Kopilanski nakot, pomisli Maska. Ispušteni poluabortirani kopilanski nakot. Uperila je pištolj u Bunovo srce. Stvor je upravo izdahnuo svoj novi lik, i stajao dovršen pred neprijateljem, ako se stvar rođena na kasapskom panju mogla nazvati dovršenom. Od majke vučice, oca klovna, bila je groteskna do histerije. Za ovog neće biti blagoslova, odlučila je Maska. Samo će pljunuti u njeno hibridno lice kada bude ležala mrtva u prašini.

On pritisnu obarač, bez daljeg razmišljanja. Metak otvori rupu usred Bunove majice i u preobraženom mesu ispod, ali stvor se samo isceri.

"To si već pokušao, Dekeru", reče Bun. "Zar nikada nećeš naučiti?"

"Ja nisam Deker", odvrati Maska, i ponovo opali. Pored prve zinu još jedna rana, ali ni iz jedne nije bilo krvi.

'Bun pođe prema pištolju. Ne poslednjim, teturavim koracima već pouzdanim hodom koji Maska prepozna kao sopstveni, dželatov hod. Mogla je da oseti zadah zveri, čak i kroz platno preko lica.

Bio je gorko-sladak, i terao je na povraćanje.

"Budi miran", reče monstrum.

"Biće brže gotovo."

Ukradeni korak već je bio dovoljna uvreda, ali da čistotu sopstvenih reči čuje iz onog neprirodnog grla, Masku dovede do bezumlja. Zavrišta iza platna i nanišani u Bunova usta. Ali pre nego što je mogao da raznese njegov prljavi jezik, Bunove naduvene ruke pružiše se i oduzeše mu oružje. Još dok joj je pištolj bio otiman, Maska povuče obarač i opali u Bunovu šaku. Meci mu odneše najmanji prst. Lice mu se smrači od nezadovoljstva. Istrgnu pištolj iz Maskinih ruku i odbaci ga daleko. Zatim posegnu za svojim mučiteljem i privuče ga sebi.

Suočeni sa bliskim krajem, Maska i njen nosilac se razdvojiše. Stari Dugmenko nije verovao da može da umre. Deker jeste. Zubi mu zaškripaše o kavez preko usta, i on poče da moljaka.

"Bune... nemoj, ne znaš šta radiš."

Osetio je kako mu se maska zateže oko glave, besna zbog ovog kukavičluka, ali on nastavi da govori, pokušavajući da pronađe onaj ton kojim je uspevao da umiri svog pacijenta, nekad davno.

"Bolestan si, Bune."

Ne moljakaj, čuo je Masku, da se nisi usudio da moliš.

"A ti možeš da me izlečiš, je li?" reče monstrum.

"O da", odgovori Deker. "Svakako. Samo mi daj malo vremena."

Bunova osakaćena ruka pogladi masku.

"Zašto se kriješ iza te stvari?" upita.

"Ona me primorava. Ja ne bih, ali me ona primorava."

Maskina pomama bila je bezgranična. Vrištala je u Dekerovoj glavi, slušajući ga kako izdaje gospodara: Ako preživi ovo veče, zahtevaće drastičnu kaznu za njega. Rado će ispaštati, sutra. Ali prvo mora da nadmudri zver da bi živeo toliko dugo.

"Mora da se osećaš isto kao ja", reče. "Iza te kože koju moraš da nosiš."

"Isto?" reče Bun.

"Zarobljen. Primoran da prolivaš krv. Sigurno je da ne želiš da prolivaš krv, kao što ja ne želim."

"Nisi razumeo", reče Bun. "Ja nisam iza ovog lica. Ja jesam ovo lice."

Deker odmahnu glavom.

"Ne verujem. Mislim da je negde u dubini još onaj stari

Bun."

"Bun je umro. Buna su izrešetali pred tobom. Sećaš se? I sam si pucao u njega."

"Ali preživeo si."

"Ne živ."

Dekerova telesina se tresla. Sada se smiri. Svaki mišić u telu mu se ukoči, kao da su mu se razjasnile sve tajne.

"Oterao si me čudovištima u ruke, Dekeru. Pa sam i ja postao jedan od njih. Ali ne tvoj soj monstruma. Ne od onih bez duše." Privukao je Dekera sasvim blizu, lice mu je bilo par santimetara od maske. "Umro sam, Dekeru. Tvoji meci mi ne mogu ništa. Midijan je u mojim venama. A to znači da ću uvek ozdravljivati. Što se tebe tiče..."

Ruka koja je gladila masku sada ščepa platno.

"...ti, Dekeru... kada umreš, mrtav si. A ja hoću da ti vidim lice kada se to dogodi."

Bun povuče masku. Bila je čvrsto vezana i nije htela da popusti. Morao je da uvuče kandže u tkanje i da ga pokida da bi skinuo masku i otkrio ono oznojeno lice. Koliko je proveo sati posmatrajući ga, hvatajući svaki tračak odobravanja? Toliko izgubljeno vreme. Ovo je bilo pravo stanje njegovog iscelitelja: izgubljen, slab i plačljiv.

"Bojao sam se", reče Deker. "Ti me razumeš, zar ne? Otkrili bi me i kaznili. Trebao mi je neko koga bi okrivili."

"Izabrao si pogrešnog čoveka."

"Čoveka?" javi se blag glas iz tame. "Smeš da se nazoveš čovekom?"

Bun se ispravi.

"Čudovište."

Začu se smeh. Zatim:

"Pa, ’oćeš da ga ubiješ ili nećeš?"

Bun skrenu pogled sa Dekera prema govorniku koji je čučao na jednoj grobnici. Lice mu je bio masa ožiljaka.

"Da li me se seća?" čovek upita Buna.

"Ne znam. Sećaš se?" Bun se okrenu Dekeru. "Zove se Narcis."

Deker je samo zurio.

"Još jedan iz Midijanovog plemena", reče Bun.

"Nikad nisam bio siguran da pripadam", pričao je Narcis. "Sve dok nisam počeo da vadim metke iz lica. Mislio sam da sanjam."

"I plašio se", reče Bun.

"Bogami jesam. Znaš šta rade sa prirodnima."

Bun potvrdi.

"Zato ga ubij", reče Narcis. "Prožderi mu oči ili ću ja umesto tebe."

"Ne dok ne dobijem od njega priznanje."

"Priznanje..." reče Deker, i oči mu se raširiše zbog ovog odlaganja pogubljenja. "Лко to hoćeš, samo kaži."

Počeo je da pretura po džepovima, kao da traži olovku.

"Koji će ti kurac njegovo priznanje?" reče Narcis. "Misliš da će sad da ti oproste? Pogledaj se."

Skočio je sa grobnice.

"Vidi", šaputao je, "ako Lajlsberg sazna da sam ovde gore, proteraće me. Ajde, daj mi njegove oči, u ime starih dana. Ostalo ja tvoje."

"Ne daj mu da me dira", Deker je molio Buna. "Sve što hoćeš... puno priznanje... sve. Samo mu ne daj da me dira!"

Prekasno; Narcis je već posegnuo za njim, sa ili bez Bunove dozvole. Bun pokuša da ga zadrži slobodnom rukom, ali on je bio suviše željan osvete da bi bio zaustavljen. Progurao se između Buna i plena.

"Gledaj dok možeš", iskezi se, podižući naoružane palčeve.

Ali Dekerovo pretresanje džepova nije bilo samo iz očajanja. Kada su mu Narcisove ruke pošle ka očima, on trže iz skrovišta u jakni veliki nož i zari ga u napadačev trbuh. Dugo je i marljivo izučavao tu veštinu. Rez koji je načinio Narcisu bio je rasparajući manevar naučen od Japanaca: duboko u utrobu pa gore prema pupku, obema rukama vukući sečivo nasuprot težini mesa. Narcis zaječa - više iz sećanja na bol nego zbog samog bola.

Deker lakim pokretom izvuče nož, znajući iz svojih studija da će za njim poći i utroba. Nije se prevario. Narcisova creva se prosuše, pljuskajući na kolena svog vlasnika kao mesnata pregača. Ranjavanje - koje bi smesta oborilo živog čoveka - od Narcisa napravi klovna. Zavijajući od gađenja na prizor sopstvenih iznutrica, Narcis se obesi o Buna.

"Pomozi mi", drao se, "raspadam se."

Deker iskoristi priliku. Pojuri prema kapiji, dok je Bun još bio čvrsto držan. Kada je uspeo da se otrgne od Narcisa, neprijatelj je bio nadomak neposvećenog zemljišta. Bun pođe za njim, ali pre nego što je prešao pola puta do kapije čuo je kako Deker treska vratima automobila i pokreće motor. Doktor mu je umakao. Dođavola, umakao!

"Šta ću sad s ovim, jebemmu?" čuo je Narcisa kako cvili. Okrenu se od kapije. Narcis je omotao svoja creva oko ruku kao vunu.

"Idi dole", reče Bun mirno. Bilo je beskorisno da psuje Narcisa zbog uplitanja. "Neko će ti pomoći", reče.

"Ne mogu. Znaće da sam izlazio."

"Misliš da već ne znaju?" odvrati Bun. "Oni sve znaju."

Više nije mislio na Narcisa. Pažnju mu je privuklo telo, ispruženo na stazi. U svojoj gladi da muči Dekera, potpuno je zaboravio na Lori.

"Oteraće nas obojicu", govorio je Narcis.

"Možda."

"Šta da radimo?"

"Samo idi dole", reče Bun umorno. "I reci gospodinu Lajlshergu da sam te ja nagovorio."

"Ti me nagovorio?" reče Narcis. Zatim, zagrejavši se za ideju, "Da, mislim da jesi."

I odšepa, noseći svoja creva.

Bun kleknu kraj Lori. Vrtelo mu se u glavi od njenog mirisa, mekoća njene kože pod njegovim dlanovima bila je izluđujuća. Još je bila živa, puls joj je bio jak uprkos potresima koje mora da je pretrpela od Dekera. Zureći u njeno nežno lice, potrese ga pomisao da bi mogla da se probudi i ugleda ga u obličju koje je nasledio od Pelokvinovog ujeda. U Dekerovom prisustvu se sa ponosom nazvao čudovištem: šepurio se svojom pripadnošću Noćnima. Ali sada, dok je posmatrao ženu koju je nekada voleo i bio voljen zbog svoje slabosti i ljudskosti, osećao je stid.

Udahnu, njegova volja učini da mu se meso zadimi, i pluća uvukoše taj dim nazad u telo. Proces je bio toliko lak koliko je bio čudan. Kako se brzo navikao na nešto što je ne tako davno nazivao čudesnim.

Ali nije on bio čudo; ne u poređenju sa ovom ženom. Činjenica da je imala dovoljno vere da pođe da ga traži kada je njoj samoj smrt bila za petama, bila je više nego što bi normalan čovek mogao da se nada; a za ovakvog kao on, istinsko čudo.

Njena humanost činila ga je ponosnim: na ono što je jednom bio, a sada mogao da zamišlja da jeste.

Zato je bio u ljudskom obličju kada je podigao, i pažljivo je poneo pod zemlju.