XIII
Proročko dete

Lori je slušala pomamu glasova.

"Izdao si nas!"

Ovaj je bio Lajlsbergov.

"Nisam imao izbora!"

Drugi, Bunov.

"I tako si ugrozio Midijan, zbog svojih finijih osećanja?

"Deker neće nikome reći", odvrati Bun. "Šta da kaže? Da je pokušao da ubije devojku ali ga je sprečio mrtav čovek? Razmisli malo."

"A ti si iznenada poslao stručnjak. Nekoliko dana ovde i već preinačuješ zakon. E pa to možeš da radiš na nekom drugom mestu. Povedi ženu i odlazi."

Lori je htela da otvori oči i priđe Bunu, da ga umiri pre nego što ga gnev navede da izgovori nešto nerazumno. Ali je telo nije slušalo. Čak su i mišići odbijali da se pokore. Mogla je samo da nepomično leži, i sluša kako besni svađa.

"Ja pripadam ovde", reče Bun. "Sada sam od Noćnog soja."

"Vise nisi.

"Ne mogu da živim tamo napolju."

"Mi jesmo. Generacije i generacije morale su da žive u strahu u svetu prirodnih, i taj svet nas je gotovo iskorenio. Sada si došao ti i zamalo uništio našu jedinu nadu u opstanak. Ako otkriju Midijan, bićete krivi vas dvoje. Razmišljajte o tome na putu."

Nastade duga tišina. Onda Bun reče:

"Dajte mi priliku da ispravim grešku."

"Prekasno. Zakon ne zna za izuzetke. I onaj drugi mora da ide."

"Narcis? Nemojte. Slomićete mu srce. Potrošio je pola života pokušavajući da dospe ovamo.”

"Ko ga je doneo? Ti? Ili Bafomet?"

Na zvuk tog imena Lori oseti kako se ledi. Reč joj ništa nije značila, ali onim drugima bez sumnje jeste. Čula je kako oko nje odjekuje šapat; ponavljane fraze kao reči obožavanja.

"Zahtevam da govorim sa njim", reče Bun.

"Ne dolazi u obzir."

"Čega se bojiš? Da ćeš izgubili autoritet u plemenu? Hoću da vidim Bafometa. Ako imaš nameru da me zaustaviš, učini to odmah."

Kada je Bun položio izazov, Lori otvori oči. Iznad nje je bila zasvođena tavanica, tamo gde je poslednji put bilo nebo. Pa ipak, bila je oslikana zvezdama; bio je to više vatromet nego nebeska tela; vatreni točkovi koji su rasipali varnice kotrljajući se nebesima od kamena.

Malo je okrenula glavu. Nalazila se u kripti. Sa obe njene strane bili su zapečaćeni mrtvački sanduci, uzdignuti uz zidove. Levo od nje grozdovi debelih kratkih sveća od čađavog voska, slabog sjaja kao što je ona bila slaba. Desno je na podu sedela Babet, pažljivo je posmatrajući. Detinja odeća bila je crna; u očima joj se sabirao plamen sveća i tu se smirivao. Nije bila lepa. Lice joj je bilo suviše ozbiljno za lepotu. Čak ni osmeh koji je uputila Lori, videvši da se probudila, nije mogao da ublaži tugu u njenim crtama. Lori pokuša da uzvrati pogled dobrodošlice, ali nije bila sigurna da su je mišići poslušali.

"Mnogo nas je povredio", reče Babet.

Lori pomisli da je reč o Bunu. Ali je sledeće reči razuveriše.

"Rejčel je očistila ranu. Više ne peče."

Podigla je desnu ruku. Bila je povezana tamnom tkaninom, oko palca i kažiprsta.

"A ni tebe."

Naprežući volju, Lori podiže desnu ruku sa boka. Bila je identično previjena.

"Gde je... Rejčel?" upita Lori, glasom koji je i njoj bio jedva čujan. Babet je ipak jasno čula pitanje.

"Negde blizu", reče.

"Možeš li da mi je dovedeš?"

Babetina neprekidna zabrinutost se pojača.

"Jesi li došla zauvek?" upita.

"Ne", dođe odgovor, ali ne od Lori, već od Rejčel, koja se pojavila na vratima, "ne, nije. Ona odlazi, uskoro."

"Zašto?" reče Babet.

"Čula sam Lajlsberga", promrmlja Lori.

"Gospodina Lajlsberga", reče Rejčel, prilazeći mestu gde je Lori ležala. "Bun je prekršio zakletvu kada je pošao gore po tebe. Sve nas je izložio opasnosti."

Lori je razumela tek mali deo priče o Midijanu, ali dovoljno da je maksima koju je prvo čula od Lajlsberga - "šio je dole, ostaje dole" - bila daleko od prazne fraze. Bio je to zakon po kome su se stanovnici Midijana zaklinjali da će živeti, u protivnom su gubili pravo boravka na ovom mestu.

"Pomozi mi, hoćeš li?" upta ona. Osećala se ranjivom ležeći tako na podu.

Rejčel ipak nije bila ta koja joj je pomogla, već Babet, položivši malu, umotanu šaku na Lorin stomak. Njen sistem odmah reagova na detinji dodir, i odjednom je napusti svaki trag utrnulosti. Setila se istog osećaja, ili sličnog, prilikom poslednjeg kontakta sa devojčicom: osećaja prenosa energije koja je prostrujala kroz nju kada joj se životinja istopila na rukama.

"Veoma se vezala uz tebe", reče Rejčel.

"Izgleda." Lori sede. "Je li povređena?"

"Zašto ne pitaš mene?" reče Babet. "I ja sam ovde."

"Oprosti", reče Lori, postiđena. "Jesi li se i ti posekla?"

"Nisam. Ali osetila sam tvoj bol."

"Ima jaku empatijsku sposobnost", reče Rejčel. "Oseća šta drugi osećaju; posebno ako je emotivno vezana uz nekoga."

"Znala sam da dolaziš ovamo", reče Babet. "Videla sam ti u očima. Možeš i ti da vidiš kroz moje."

"Je li to istina?" Lori upita Rejčel.

"Veruj joj", bio je odgovor.

Lori nije bila sigurna da je spremna da se osloni na sopstvene noge, ali odluči da proveri u kakvom je stanju. Pokazalo se lakše nego što je očekivala. Ustala je bez napora, bistre glave, osećajući snagu u udovima.

"Hoćete li me odvesti do Buna?" zatraži.

"Ako je to ono što hoćeš."

"Sve vreme je bio ovde, zar ne?"

"Da."

"Ko ga je doveo?"

"Doveo?"

"U Midijan."

"Niko."

"Bio je gotovo mrtav", reče Lori. "Neko je morao da ga izvede iz mrtvačnice."

"Ti još ne razumeš, zar ne?" reče Rejčel mračno.

"O Midijanu? Pa i ne razumem."

"Ne samo o Midijanu. O Bunu, i zašto je ovde."

"On misli da pripada Noćnom soju", reče Lori.

"Pripadao je, dok nije prekršio zakletvu."

"Otići ćemo", odgovori Lori. "To je ono što Lajlsberg hoće, zar ne? A ionako ne želim da ostanem."

"Kuda ćete otići?"

"Ne znam. Možda nazad u Kalgari. Ne bi trebalo da bude teško dokazati da je Deker krivac. Tada ćemo moći da počnemo novi život."

Rejčel odmahnu glavom.

"To neće biti moguće", reče ona.

"Zašto ne? Da ne mislite da je on sad vaš?"

"Došao je ovamo zato što je kao mi."

"Mi. Šta to znači?" odvrati Lori oštro. Bilo joj je dosta okolišanja i nagoveštaja. "Ko ste vi? Bolesni ljudi koji žive u mraku. Bun nije bolestan. On je normalan. Normalan, zdrav čovek."

"Predlažem da ga pitaš koliko se oseća zdrav", bio je Rejčelin odgovor.

"O, i hoću, kada bude vreme za to."

Babet nije ostala ravnodušna na ovu razmenu gorkih reči.

"Ne smeš da ideš", reče ona Lori.

"Moram."

"Ne na svetlost." Grčevito je dohvatila Lorin rukav. "Ne mogu sa tobom tamo."

"Mora da ide", reče Rejčel, pružajući ruku da odvoji dete. "Ona nije kao mi."

Babet se nije dala odvojiti.

"Mogla bi da budeš", reče, pogledavši Lori. "Lako je."

"Ali ona ne želi", reče Rejčel.

Babet se zagleda u Lori.

"Istina?" reče.

"Reci joj", reče Rejčel, uživajući u Lorinoj nelagodnosti. "Reci joj da i ona pripada bolesnima."

"Ali mi živimo večno", reče Babet. Pogleda majku, "Zar ne?"

"Neki od nas."

"Svi. Možemo da živimo zauvek ako hoćemo. A jednog dana, kada ne bude sunca..."

"Dosta!" reče Rejčel.

Ali Babet je htela da kaže do kraja.

"...kada se ugasi sunce, i kada bude samo noć, živećemo napolju. Zemlja će biti naša."

Sada je bio red na Rejčel da se uznemiri.

"Ona ne zna šta govori", promrmlja.

"Mislim da zna, i to vrlo dobro", odvrati Lori.

Babetina blizina, i pomisao da je na neki način vezana uz dete, iznenada je prestraši. Ono malo mira što ga je njen razum sklopio sa idejom Midijana, brzo je nestajalo. Želela je, više od svega, da bude što dalje odatle, od dece koja govore o kraju sveta, od sveća, mrtvačkih sanduka i života u grobu.

"Gde je Bun?" upita ona Rejčel.

"Otišao je u Tabernakl. Kod Bafometa."

"Ko je, ili šta je Bafomet?"

Na pomen Bafometa Rejčel načini ritualni znak, dotičući kažiprstom jezik i srce. Ovo joj je bilo tako svojstveno, i tako često ponavljano da je Lori posumnjala da je uopšte svesna da to čini.

"Bafomet je Krstitelj" reče ona. "Onaj Koji Je Stvorio Midijan. Koji nas je pozvao ovamo."

Prst ponovo dotače jezik i srce.

"Hoćeš li da me odvedeš do Tabernakla?" upita Lori.

Rejčelin odgovor je bio jednostavan i spreman: "Ne."

"Bar me uputi."

"Ja ću te povesti", javi se Babet.

"A ne, nećeš", reče Rejčel, zgrabivši ovaj put detinju ruku sa Lorinog rukava takvom brzinom da Babet nije imala priliku da reaguje.

"Vratila sam ti dug", reče Rejčel, "zalečila sam ti ranu. Nas dve više nemamo posla."

Uzela je Babet, i podigla je u ruke. Babet se izvi u majčinom naručju da bi mogla da pogleda Lori.

"Htela bih da vidiš lepe stvari za mene."

"Ćuti", prekori je Rejčel.

"Što ti vidiš, videću i ja."

Lori klimnu glavom.

"Hoćeš?" reče Babet.

"Hoću."

Pre nego što je dete moglo da kaže sledeću žalostivu reč, Rejčel je odnese iz sobe, ostavljajući Lori u društvu sanduka.

Ona zabaci glavu i polako uzdahnu. Mirno, pomisli, samo mirno. Uskoro će biti gotovo.

Naslikane zvezde nadnosile su se nad nju, činilo se da rotiraju dok ih je posmatrala. Da li je njihova žestina samo hir umetnika, pitala se, ili nebo zaista tako izgleda Soju, kada noću izađu iz svojih mauzoleja da se nadišu vazduha?

Bolje za nju da ne zna. Bilo je već dovoljno zla u tome što ta stvorenja imaju decu i umetnost; pomisao da imaju i viziju bila je suviše opasna da bi se njom zanimala.

Kada ih je prvi put srela, na pola stepeništa u podzemlje, bojala se za život. I sada se tako osećala, u nekom zabačenom kutku bića. Ne zato što bi joj oduzeli život, već zato što bi ga promenili; što bi je na neki način uprljali svojim obredima i vizijama, i više ne bi mogla da ih spere iz svesti.

Što pre izađe odavde, sa Bunom kraj sebe, pre će se vratiti u Kalgari. Tamo su ulice jarko osvetljene. Svetlost zvezda je ukroćena.

Umirena ovim mislima, ona pođe da traži Krstitelja.