XIX
Lice bez milosti

Zašto je morala da se probudi? Zašto uvek postoji povratak? Zašto joj nije dato da tone i tone dublje u ništavilo u koje je uzmakla? Ali ono je nije htelo. Izronila je otuda, nevoljno, nazad u stari bol življenja i umiranja.

Muve su otišle. I to je nešto. Podigla se na noge, osećala je telo kao nešto nezgrapno, ponižavajuće. Dok je pokušavala da očisti prašinu sa odeće, začula je kako neko izgovara njeno ime. Izgleda da se nije probudila od svoje volje. Neko ju je pozvao. Jedan užasavajući trenutak bila je uverena da je glas Šerilin, da su muve uspele u svojoj nameri, i izludele je. Ali kada je poziv ponovo došao, dala mu je drugo ime: Babet. Dete je zvalo. Okrenuvši leđa kuhinji, podigla je torbu i pošla kroz krš prema ulici. Svetlost se promenila otkako je prvi put prešla prag; u snu je provela sate. Njen sat na ruci, slomljen pri padu, odbijao je da kaže koliko.

Na ulici je još bilo sparno, ali podnevna žega odavno je prošla. Popodne je bilo pri kraju. Sumrak nije mogao biti daleko.

Pošla je, ne osvrnuvši se prema restoranu. Kakvu god krizu realnosti imala tamo unutra, Babetin glas ju je vratio, i osećala se neobično laka, kao da su joj se razjasnile neke od tajni o ustrojstvu sveta.

Znala je šta je to, bez potrebe da o tome intenzivno razmišlja. Neki njen vitalni deo, srce ili glava ili oboje, sklopio je mir sa Midijanom i onim što se u njemu nalazilo. Ništa u onim podrumima nije bilo tako mučno kao ovo sa čim se suočila u izgoreloj kući: samotnost Šerilinog tela, zadah prikradajućeg raspadanja, neizbežnost svega toga. Čudovišta Midijana - tako promenljiva, raznolika, ambasadori sutrašnjeg mesa i podsetnici na jučerašnje - izgledala su joj, u poređenju sa ovim stvarima, tako puna mogućnosti. Zar nije bilo, među tim stvorenjima, veština na kojima im je zavidila? Sposobnost letenja, moć preobražavanja, spoznaje prirode zveri, prkošenja smrti?

Sve što što je želela i zbog čega je bila ljubomorna na pripadnike svoje vrste sada joj je postalo beznačajno. Sanjarije o savršenijoj anatomiji - o licu za sapunsku operu, telu za poster - zaluđivale su je obećanjima istinske sreće. Praznim obećanjima. Koža ne može da zadrži raskoš, niti oči sjaj. Uskoro će se pretvoriti u ništa.

A čudovišta su tu zauvek. Onaj zabranjeni deo nje. Njena mračna, promenljiva ponoćna strana. Osećala je žudnju da bude s njima.

Postojalo je mnogo toga sa čime još nije mogla da se pomiri, pre svega njihova glad za ljudskim mesom, kojoj je bila svedok u "Slatkoj travi". Ali mogla je da nauči da ih razume. Drugog izbora u stvari nije ni bilo. Dotakla su je znanja koja su izmenila njen unutrašnji pejzaž do neprepoznavanja. Više nije bilo povratka bezbojnim poljanama detinjstva i rane zrelosti. Morala je da pođe dalje. A večeras je to značilo dalje ovom pustom ulicom, u susret onome što sprema noć.

Ravnomeran zvuk motora automobila na drugoj strani ulice privuče joj pažnju. Pogleda u tom pravcu. Svi prozori na vozilu bili su zatvoreni - uprkos sparini u vazduhu - i to joj se učini čudnim. Nije mogla da vidi vozača; oba prozora i vetrobran bili su suviše zamazani. Ali u njoj poče da raste nelagodna sumnja. Osoba u kolima očigledno čeka nekoga. A pošto na ulici nema nikog drugog, taj neko vrlo lako može da bude ona.

A ako je tako, za volanom može biti samo jedna osoba, jer samo jedna osoba zna da ona ima razlog da bude ovde: Deker.

Potrčala je.

Zvuk motora se pojača. Osvrnula se. Kola su kretala sa svog mesta, polako. Nije mu se žurilo. Na ulici nije bilo nikoga. Bez sumnje bi negde mogla da dobije pomoć, kad bi znala kuda da pođe. Ali automobil je već prepolovio rastojanje između njih. Trčala je dalje, iako je znala da ne može da mu umakne, a zvuk motora je bio sve glasniji iza nje. Čula je kako škripe gume, češući se o ivicu pločnika. Onda se kola pojaviše kraj nje, prateći je uporedo.

Vrata se otvoriše. Ona nastavi da trči. Kola se održavala njenu brzinu, vrata su grebala beton.

Tada iz kola stiže poziv.

"Ulazi." Gad, kako je samo hladan.

"Ulazi, čuješ, pre nego što nas uhapse."

To nije bio Deker. Ovo saznanje nije sporo prodiralo do njene svesti, već je delovalo kao iznenadno buđenje: nije je Deker zvao iz kola. Stala je, boreći se celim telom da dođe do daha.

Zaustaviše se i kola.

"Upadaj", ponovi vozač.

"Ko...?" pokušala je da kaže, ali njena pluća su suviše ljubomorno čuvala vazduh da bi ga trošila na reči.

Odgovor ipak dođe.

"Bunov prijatelj."

Ona se ipak držala dalje od vrata.

"Babet mi je rekla kako da te nađem", nastavi čovek.

"Babet?"

"’Oćeš li ti da ulaziš? Čeka nas posao."

Ona priđe vratima. Dok je to činila, čovek reče: "Nemoj da vrištiš."

Nije imala vazduha da proizvede zvuk, ali je sigurno imala nameru, kada joj je pogled pao na lice u tamnoj unutrašnjosti automobila. Bilo je to jedno od Midijanovih stvorenja, bez sumnje, ali ne i sabrat čudesnih stvari koje je videla u hodnicima. Čovekov izgled bio je stravičan. Lice mu je bilo od crvenog mesa, kao sirova džigerica. Da je bilo drugačije možda mu ne bi verovala, znajući ono što je znala o pretvaračima. Ali ovo biće nije moglo da se pretvara: njegova rana bila je nemilosrdna istina.

"Zovem se Narcis", reče on. "’Oćeš da zatvoriš vrata, molim te. Da ne ulazi svetlost. I muve."

•

Njegova priča, bar ono najvažnije, provezla ih je kraj dva bloka zgrada. Kako je upoznao Buna u bolnici; kako je kasnije otišao u Midijan, i ponovo sreo Buna; kako su zajedno prekršili Midijanov zakon, izašavši na površinu. Priznao joj je i da nosi uspomenu na tu avanturu; ranu na trbuhu kakvu jedna dama ne treba nikad da ugleda.

"I tako su te oterali, kao i Buna?" reče ona.

"Pokušali su", reče on. "Ali ja sam se muvao onuda, nadajući se da će mi oprostiti. Tada su došli oni policajci i ja pomislih: pa, ove smo im mi navukli na vrat. Da ja pođem da potražim Buna. Da pokušamo da zaustavimo ovo što smo pokrenuli."

"Tebi ne smeta sunce?"

"Možda nisam dovoljno dugo mrtav, ali ne smeta mi - mogu da ga svarim."

"Znaš da je Bun u zatvoru?"

"Aha, znam. Zato sam i rekao maloj da mi pomogne da te nađem. Mislim da zajedno možemo da ga izvučemo."

"Kako za ime Božje da to izvedemo?"

"Ne znam", prizna Narcis. "Ali znam da moramo vraški da se potrudimo. I to što brže. U Midijanu su dosad možda već isterali onaj narod, prekopavajući."

"Ali ako i oslobodimo Buna, ne vidim šta tu možemo da učinimo."

"Išao je u Krstiteljevu odaju", odgovori Narcis, dotičući prstom usnu i srce. "Govorio je sa Bafometom. Koliko ja znam, još je samo Lajlsberg to učinio, i ostao živ. Verujem da je Krstitelj preneo Bunu neke trikove. Nešto što će nam pomoći da sprečimo propast."

Lori prizva u sećanje Bunovo užasnuto lice kada se vratio iz odaje.

"Sumnjam da mu je Bafomet bilo šta rekao", reče Lori. "Jedva se izvukao."

Narcis se nasmeja.

"Ali se izvukao, zar ne? Misliš da bi Krstitelj to dopustio da nije imao neki razlog?"

"U redu... kako da dođemo do njega? Oni tamo sigurno neće dozvoliti da im živ umakne."

Narcis se nasmeši.

"Šta je smešno?"

"Zaboravljaš šta je on sada", reče Narcis. "Sada ima moći."

"Ne. zaboravljam", odvrari Lori. "Jednostavno ne znam."

"Nije ti rekao?"

"Ne."

"Otišao je u Midijan jer je mislio da je prolio krv."

"Toliko znam i sama."

"Ali nije, naravno. Bio je nevin. Što je od njega načinilo plen."

"Misliš, bio je napadnut?"

"I zamalo ubijen. Ali je pobegao, do naselja."

"Gde ga je čekao Deker", reče Lori, dovršavajući priču; ili je počinjući. "Bio je prokleto srećan što ga nijedan pogodak nije ubio."

Narcisov osmeh, koji mu je lebdeo na licu još od one Lorine izjave da Bunu neće dozvoliti da umakne živ.

"Kako to misliš..." reče on, "... da ga nijedan nije ubio? Šta misliš, kako se vratio u Midijan? I zašto su mu po drugi put otvorili grobove?"

Ona ga je bezizražajno posmatrala.

"Ne mogu da te pratim", reče, zaželevši da je ćutala. "Šta ti to meni govoriš?"

"Ujeo ga je Pelokvin", reče Narcis. "Ujeo i zarazio. Melem mu je dospeo u krv..." Zastao je. "...Hoćeš da nastavim?"

"Da."

"Melem mu je dospeo u krv. Obdario ga moćima. Podario mu glad. I omogućio mu da ustane sa odra i da ode..."

Pri kraju su mu reči bile sve tiše, zbog užasa koji je ovladavao Lorinim licem.

"On je mrtav?" promrmljala je.

Narcis klimnu glavom.

"Mislio sam da si to shvatila", reče. "Mislio sam da si se maločas šalila... kad si rekla da mu neće dozvoliti..." Reči mu se izgubiše u tišini.

"Ovo je previše", reče Lori. Prsti joj se sklopiše oko ručice na vratima, ali nije imala snage da ih otvori, "...previše."

"Smrt nije loša", reče Narcis. "Nije ni toliko različita. Samo je... neočekivana."

"Govoriš iz iskustva?"

"Aha."

Šaka joj pade sa ručice. Napusti je i ono malo snage.

"Nemoj sad da me izneveriš", reče Narcis.

Mrtvo; sve mrtvo. U njenim rukama, u njenoj glavi.

"Lori. Odgovori mi. Reci nešto, pa bilo to i zbogom."

"Kako... možeš... da se šališ sa tim?" upita ga.

"Ako nije smešno, šta je? Tužno. Nećemo da budemo tužni. Nasmeši se, ’oćeš? Ima da spasimo tvog dragog, ti i ja."

Nije odgovorila.

"Da shvatim ćutanje kao pristanak?"

I dalje nije progovarala.

"Shvatio."