XXI
Ta želja

U policijskoj stanici su ostala dva čoveka na dužnosti, da čuvaju zatvorenika u Ćeliji Pet. Ajgerman im je dao jasna uputstva. Da se ni po koju cenu ne otključavaju vrata ćelije, ma kakav se zvuk čuo iznutra. Nikome sa strane - Sudiji, doktoru ili Gospodu Bogu - ne dozvoliti pristup zatvoreniku. I da ove zapovesti ili dobiju na težini, ako bude neophodno da budu izvršene, službenicima Kormaku i Kostenbaumu povereni su ključevi arsenala, i odrešene ruke da upotrebe krajnja sredstva ako bezbednost stanice bude ugrožena. Nisu bili iznenađeni. Goli Vrat verovatno nikad više neće videti zatvorenika kome je rezervisano mesto u analima izopačenosti, kakav je bio Bun. Kada bi im pobegao, Ajgermanovo ime bi proklinjali od obale do obale.

Ali u toj priči bilo je još nečega, i obojica su to znali. Iako se šef nije otvoreno izjasnio o stanju njihovog zatvorenika, glasine su se proširile. Tip je bio na neki način uvrnut, opsednut silama koje su ga činile opasnim, čak i iza zaključanih i neprobojnih vrata.

Kormak je zbog toga bio zahvalan što je određen da čuva glavni deo stanice, dok je Kostenbaumu zapalo da pazi na samu ćeliju. Celo mesto bilo je tvrđava. Svaki prozor i vrata blindirani. Sada je trebalo samo odsedeti smenu, sa puškom pri ruci, dok se konjica ne vrati iz Midijana.

To neće trajati dugo. Onaj ljudski šljam koji će, po svemu sudeći, zateći u Midijanu - narkosi, perverti, radikali - biće opkoljen za par sati, i eto konvoja kako se vraća da odmeni stražu. A sutradan će po zatvorenika doći oni iz Kalgarija, i stvari će se vratiti u uobičajeni tok. Kormak nije prišao policijskoj službi da bi sada sedeo i znojio se - bio je u službi zbog onog lagodnog osećanja koje su donosile letnje večeri kada bi se odvezao dole do ugla Južne i Emetove, i ubedio neku od profesionalki da provede pola sata sa licem u njegovom krilu. Zbog toga je voleo zakon. Sigurno ne zbog ove tvrđave pod opsadnim sranjem.

"Pomozite mi", neko reče.

Reči su se čule sasvim jasno. Onaj koji ih je izgovorio – žena - bio je na ulaznim vratima.

"Pomozite mi, molim vas."

Molba je bila tako dirljiva da nije mogao da je ignoriše. Otkočivši oružje, prišao je vratima. Na njima nije bilo stakla, čak ni špijunke, tako da nije mogao da vidi ko je na pragu. Ali je ponovo čuo. Prvo jecaj; zatim slabo kucanje koje je odmah prestalo.

"Morate da odete na drugo mesto", reče on. "Ja sad ne mogu da vam pomognem."

"Ranjena sam", učini mu se da je rekla, ali nije bio siguran. Prislonio je uvo na vrata.

"Jeste li me čuli?" upita. "Ne mogu da vam pomognem. Idite dole do apoteke."

Nije mu odgovorila ni jecajem. Čulo se samo slabo disanje.

Kormak je voleo žene; voleo je da izigrava gospodara i hranitelja. Čak i heroja, ako to ne bi bilo suviše zamorno. Činilo mu se neprirodno da ne otvori vrata ženi koja moli za pomoć. Glas joj je bio mlad, i pun očaja. Nešto otvrdnu, i to nije bilo njegovo srce, na pomisao o njenoj bespomoćnosti. Uverivši se prethodno da Kostenbauma nema u blizini da bude svedok nepoštovanja Ajgermanovih naređenja, on šapnu:

"Sačekajte."

I otključa donju i gornju bravu na vratima.

Otvorio ih je možda nekoliko santimetara kad kroz otvor sevnu ruka, rasekavši mu palcem lice. Rana mu je promašila oko za santimetar, ali prskajuća krv pretvori pola sveta u crveno. Poluslep, on odlete nazad kada sila na drugoj strani grunu u vrata, otvarajući ih. Ali nije ispuštao pušku, već opali, prvo prema ženi (metak prođe daleko od nje), zatim u njenog saučesnika, koji je jurio prema njemu, sagnuvši se da izbegne metke. Drugi hitac, iako neprecizan kao prvi, uspeo je da pusti krv. Ali ne njegovom protivniku. Pogodio je sopstvenu čizmu, razarajući meso i kost u njoj, razastirući ih po podu.

"Isuse Jebeni Hriste!"

Puška mu u užasu ispade iz prstiju. Znajući da neće uspeti da se sagne i podigne je a da ne izgubi ravnotežu, okrenuo se počeo da skakuće prema stolu, gde mu je bio pištolj.

Ali Srebrni Palac već je bio tamo, gutajući metke kao pilule.

Ostavši bez odbrane, i znajući da neće moći da ostane uspravan više od nekoliko sekundi, on poče da urla.

•

Kostenbaum je ostao na svom mestu, ispred Ćelije Pet. Dobio je naređenja. Bez obzira šta se događalo iza vrata koja su vodila u stanicu, njegovo je bilo da čuva ćeliju, braneći je od pokušaja napada, iznutra ili spolja. To je i sada nameravao, a Kormak nek’ se dere do mile volje.

Žvaćući cigaretu, otvorio je poklopac na vratima ćelije i provirio kroz špijunku. Ubica je u poslednjih nekoliko minuta promenio mesto, uzmičući postepeno u ugao, kao da ga progoni slab zrak sunčeve svetlosti koji je padao kroz mali prozor visoko iznad njega. Sad više nije imao kuda. Bio je zarobljen u uglu, grčevito sklupčan. Na stranu to što pomerio, izgledao je isto kao pre: kao ruina. Nikakva opasnost od njega.

Izgled zna da prevari, naravno; Kostenbaum je predugo bio u uniformi da bi ostao zelen po tom pitanju. Ali je isto tako poznavao poraženog kada bi ga video. Bun nije ni podigao glavu kada je Kormak ponovo vrisnuo. Samo je iskosa posmatrao klizeći sunčev zrak, i drhtao.

Kostenbaum zalupi poklopac špijunke i okrenu se da motri vrata kroz koja su Kormakovi napadači - šta god bili - morali da dođu. Naći će ga kako ih čeka, spreman za paljbu.

Nije imao vremena da razmišlja o sebi kao poslednjem bedemu odbrane, jer snažna eksplozija raznese bravu i sa njom polovinu vrata, ispunjavajući vazduh dimom i krhotinama. On opali u taj haos, videvši nekog kako ide prema njemu. Čovek odbaci pušku kojom je razneo vrata, i podiže ruke, koje zasveltucaše približavajući se Kostenbaumovim očima. Policajac zastade dovoljno dugo da vidi napadačevo lice - nešto što je trebalo da bude pod zavojima, ili dva metra pod zemljom - zatim opali. Metak pogodi metu, ali je ne uspori, i pre nego što je mogao ponovo da pritisne obarač, našao se pribijen uz zid, a ono lice bez kože na nekoliko santimetara od njegovog. Sada je mogao jasno da vidi šta je svetlucalo u čovekovim šakama. Kuka je lebdela zastrašujuće blizu njegovog oka. Druga mu je bila ispod pojasa.

"Biraj bez čega ćeš da živiš", reče čovek.

"Nema potrebe", javi se žena, pre nego što je Kostenbaum imao priliku da izabere između vida i muškosti.

"O, dopusti mi", reče Narcis.

"Ne dajte mu", promrmlja Kostenbaum. "Molim vas... ne dajte mu."

Sada je mogao da vidi i ženu. Ono što je mogao da vidi činilo se sasvim normalno, ali nije mogao da se kladi šta je imala ispod bluze. Verovatno ima više sisa nego kučka. Nalazio se u rukama onih nakaza.

"Gde je Bun?" reče ona.

Nije bilo potrebe da rizikuje muda, oko ili nešto drugo. Oni će ga naći i bez njega.

"Ovde", reče, pogledavši prema Ćeliji Pet.

"Ključevi?"

"Na mom opasaču."

Žena posegnu rukom i uze ključeve.

"Koji ključ?" reče.

"Sa plavim priveskom", odgovorio je.

"Hvala vam."

Prošla je kraj njega prema vratima.

"Čekajte..." reče Kostenbaum.

"Šta?"

"...recite mu da me pusti."

"Narcise", reče ona.

Kuka mu se odmače od očiju, ali ostade ona ispod stomaka, bockajući ga.

"Moramo da budemo brzi", reče Narcis.

"Znam", odgovori žena.

Kostenbaum začu kako se otvaraju vrata. Okrenu glavu da je vidi kako ulazi u ćeliju. Kada je pogledao nazad dočeka ga pesnica, i on se sruši na pod, vilice slomljene na tri mesta.

•

Kormak je primio isti takav udarac, ali je upravo u tom trenutku izgubio ravnotežu, i umesto da izgubi svest, ostao samo ošamućen i brzo se povratio. Otpuzao je do vrata i podigao se, polako se odupirući rukama, na zdravu nogu. Zatim se nekako oteturao do ulice. Popodnevna saobraćajna gužva se proredila, ali vozila su i dalje prolazila u oba pravca, i pojava policajca sa raznesenim stopalom, koji je šepao sredinom kolovoza, uzdignutih ruku, bila je dovoljna da ih zaustavi u mestu, uz škripu kočnica.

A još dok su vozači i njihovi saputnici izlazili iz kamiona i automobila da mu pomognu, Kormak oseti kako mu odloženi šok zbog samoranjavanja isključuje sistem. Reči koje su mu upućivali njegovi pomagači dolazile su do njegovog pomućenog uma kao besmislice. Učini mu se (ponadao se) da je neko rekao: "Idem po pucu.”

Ali nije mogao da bude siguran.

Nadao se (molio) da će im njegov zapleteni jezik uspeti da saopšti gde su napadači, ali je u to još manje mogao da se pouzda. Kada je krug lica oko njega izbledeo, on se ipak doseti da je ozleđenom nogom ostavio trag koji će ih odvesti do uljeza. Utešen ovom spoznajom, onesvestio se.

•

"Bune", rekla je.

Njegovo mršavo telo, nago do pojasa - išarano ožiljcima, bez jedne bradavice na grudima - zadrhta kada mu je izgovorila ime. Ali nije hteo da je pogleda.

"Nagovori ga da pođe, hoćeš Ii?"

Narcis je stajao na vratima, zureći u zatvorenika.

"Ne dok ti dižeš galamu", reče mu ona. "Ostavi nas malo same, važi?'

"Nema vremena za fuki-fuki."

"Samo izađi.”

"OK." Podigao je ruke u parodiji predaje. "Idem."

Zatvorio je vrata. Ostali su samo ona i Bun. Živa sa mrtvim.

"Ustani", rekla mu je.

On je samo drhtao.

"Hoćeš li da ustaneš? Nemamo toliko vremena."

"Onda me ostavi", reče on.

Ignorisala je njegov ton, ali ne i činjenicu da je progovorio.

"Pričaj sa mnom."

"Nije trebalo da se vraćaš", reče on, s porazom u svakoj reči. "Bez razloga se izlažeš opasnosti."

Ovo nije očekivala. Možda gnev, što je dopustila da ga uhvate u "Slatkoj travi". Ili sumnju što se pojavljuje sa nekim iz Midijana. Ali ne i ovo gunđavo, slomljeno stvorenje, saterano u ugao kao bokser koji je imao suviše borbi. Gde je čovek koga je gledala u gostionici, kako menja ustrojstvo sopstvenog mesa pred njom? Gde je ona nesvesna snaga koju je videla, i glad? Sada joj je izgledao nesposoban da podigne glavu, a kamoli da pomisli na meso.

Ali upravo je u tome stvar, odjednom je shvatila. To zabranjeno meso.

"Još uvek osećam taj ukus", reče on.

U glasu mu je bilo toliko sramote; ljudsko u njemu grozilo se onog u šta se pretvorio.

"Ali tada nisi bio pri sebi", reče mu ona. "Nisi mogao da se kontrolišeš."

"Ali sada mogu", odvratio je. Nokti mu se zariše u mišicu, videla je, kao da se obuzdava. "I neću to dozvoliti još jednom. Čekaću da dođu da me obese."

"To neće pomoći, Bune", podsetila ga je.

"Isuse..." reč se uguši u suzama. "Ti znaš sve?"

"Da. Narcis mi je rekao. Da si umro. Čemu onda želja da budeš obešen? Oni ne mogu da te ubiju."

"Pronaći će način", reče on. "Možda da mi odseku glavu. Ili prospu mozak."

"Ne govori tako!"

"Moraju da me dovrše, Lori. Da me oslobode ovih muka."

"Ja ne želim da se oslobodiš muka", reče ona.

"Ali ja želim!" odvrati on, prvi put je pogledavši. Videvši mu lice, setila se koliko ga je toga ranjavalo, i shvatila. Bol nije mogao imati ubedljivije emisare od njegovih kostiju, i njegovih očiju.

"Hoću napolje", rekao je. "Napolje iz ovog tela. Iz ovog života.

"Ne možeš. Potreban si Midijanu. Uništavaju ga, Bune."

"Pa neka! Neka sve propadne. Midijan je samo rupa u zemlji, puna stvari koje bi trebalo da su mrtve. Znaju to, svi oni. Samo nemaju muda da urade pravu stvar."

"Ništa nije pravo", uhvatila je sebe kako govori (koliki put je prešla do ove bezdušne relativnosti), "osim onog što osećaš i znaš."

Njegov slabašni bes se utiša. Tuga koja ga je zamenila bila je dublja nego ikad."

"Osećam se mrtvo", reče on. "I ne znam ništa."

"Nije istina", odgovorila je, polazeći prema njemu prvi put otkako je ušla u ćeliju. Trgao se kao da je očekivao da će ga udariti.

"Znaš mene", rekla je. "Osećaš mene."

Uzela ga je za ruku, i povukla gore prema sebi. Nije imao vremena da stisne šaku. Položila ju je na svoj stomak.

"Misliš da mi se gadiš, Bune? Misliš da me užasavaš? Nijedno od toga."

Povukla mu je ruku prema grudima.

"Još te želim, Bune. Potreban si Midijanu, ali meni više. Hoću te hladnog, ako takav moraš da budeš. Hoću te mrtvog, ako nije moguće drugačije. Akо ti nećeš, ja ću doći tebi. Pustiću da me ubiju."

"Ne", reče on.

Njen stisak na njegovoj ruci sada je bio sasvim lak. Mogao je da se oslobodi. Ali on izabra da ostanu u dodiru, između njih samo tanki materijal bluze. Poželela mu je moć da ga istopi voljom, da joj njegova ruka miluje golu kožu između grudi.

"Doći će po nas, pre ili kasnije", reče ona.

Nije ga obmanjivala. Spolja su se čuli glasovi. Sakupljala se i ulja za linč. Možda monstrumi jesu večni. Ali večni su i njihovi progonitelji.

"Uništiće nas oboje, Bune. Tebe zbog onoga što jesi. Mene zato što te volim. I više te nikada neću zagrliti. Ne želim to, Bune. Ne želim da budemo prašina na istom vetru. Već krv i meso."

Jezik joj je bio brži od namere. Nije mislila da to kaže tako otvoreno. Ali sad je bilo izrečeno; i bilo je istina. Nije se stidela.

"Neću ti dozvoliti da me odbaciš, Bune", rekla mu je. Pokrenuše je sopstvene reči. Povedoše joj ruku ka Bunovoj hladnoj glavi. Ščepala je punu šaku njegove guste kose.

Nije joj se opirao. Umesto toga mu ruka na njenim grudima zahvat bluzu, i on se spusti na kolena ispred nje, pritiskajući lice u njeno krilo, ližući kao da hoće jezikom da je oslobodi odeće i prodre u nju, jezikom i duhom istovremeno.

Bila je vlažna ispod tkanine. Osetio je miris njene želje za njim. Znao da ga nije lagala. Ljubio joj je pičku, ili materijal koji joj je krio pičku, ponovo i ponovo i ponovo.

"Pomiri se sa sobom, Bune."

On potvrdi.

StegnuIa ga je jače za kosu, i povukla mu glavu dalje od divote svoga mirisa.

"Reci to", naredi mu. "Reci da opraštaš sebi."

On podiže pogled iz svoga uživanja, i pre nego što je progovorio ona vide da je nestalo sramote sa njegovog lica. Iza iznenadnog osmeha posmatrale su je oči monstruma, tamne, i sve tamnije dok je ponovo posezao za njom.

Pogled joj je nanosio bol.

"Molim te..." mrmljala je, "...voli me."

Povukao joj je bluzu. Pokidao je. Ruka mu se glatkim pokretom našla u otvoru, i dalje, ispod grudnjaka tražeći dojku. Bila je to ludost, naravno. Rulja će se začas baciti na njih ako odmah ne izađu. Ali ludost je već uvela u krug prašine i muva; odakle iznenađenje što je putovanje dovelo do novog bezumlja? Bolje i to nego život bez njega. Bolje nego bilo šta drugo.

Ustao je, milovanjem joj oslobađajući dojku, obuhvatio je hladnim usnama njenu zažarenu bradavicu, poigravajući se, ližući je, jezikom i zubima u savršenom skladu. Smrt je od njega napravila ljubavnika. Podarila mu poznavanje gline, i veštine da je oživi; učinila mu bliskim misterije tela. Bio je svuda oko nje, trljao bokove o njene u sporim, tesnim krugovima - putovao jezikom od njenih grudi do jamice između ključnih kostiju, i naviše duž nagiba vrata do brade, zatim do usana.

Samo je jednom u životu osetila takvu mahnitu glad. U Njujorku, pre više godina, upoznala se i pojebala sa čovekom kome nikad nije saznala ime, ali su je njegove ruke i usne poznavale bolje nego ona sama.

"Da odemo na piće?" rekla mu je, kada su se razdvojili. Rekao joj je ne gotovo sažaljivo, kao da joj predviđa patnje zbog nepoznavanja pravila. Posmatrala ga je kako se oblači i odlazi, besna na sebe zbog ovog pitanja, i na njega zbog njegove uhodane otuđenosti. Ali ga je sledećih nedelja sanjala više puta, ponovo proživljavajući one trenutke u bludu, žudeći da se ponove.

I dobila ih je, ovde. Bun je bio njen ljubavnik u tom mračnom kutku, savršeniji nego pre. Hladan i grozničav, užurban i sistematičan. Ovaj put je znala ime; ali on je još bio stranac za nju. I osetila je, u pomami njegovog uzimanja, i u svojoj uspaljenosti za njega, da je onaj drugi ljubavnik, kao i svi usputni ljubavnici pre njega, sagoreo. Ostao je samo njihov pepeo u njoj - gde su bili njihovi kurčevi i jezici - i uspomene su konačno bile u njenoj vlasti.

Bun se otkopčavao. Uzela mu ga je ruku. Sada je bio red na njega da uzdahne, kada je prešla prstima duž donje strane njegove ukrućenosti, uvis od jaja do mesta gde je ožiljak obrezivanja okruživao pečurku mekog mesa. Gladila ga je tamo, minimalnim pokretima u saglasju sa prodiranjem njegovog jezika u njena usta. Tada se, po iznenadnom obostranom impulsu, poigravanje završilo. I već joj je podizao suknju, kidao veš, i prsti su mu se našli tamo gde su tako dugo bili samo njeni. Gurnula ga je do zida; smakla mu farmerke sa bokova. A onda, obgrlivši ga jednom rukom, drugom uživajući u svilastoj glatkoći njegovog kurca pre nego što se izgubio u njoj, uzela ga je unutra. On se usprotivi njenoj brzini, i nastade slatki rat želja koji je za nekoliko sekundi dovede do vrištećih visina. Nikad nije bila tako otvorena, niti je bilo potrebno da bude. Ispunjavao ju je do prelivanja.

Tada to zaista otpoče. Posle obećanja, dokaz. Oslanjajući se ramenima o zid, izvio se da joj jače zasadi svoj jeb, koristeći njenu težinu kao sopstvenu snagu. Ona mu obliza lice. On se naceri. Ona ga pijunu. On se nasmeja i pijunu nazad.

"Da", reče ona. "Da. Ajde. Da."

Mogla je samo da potvrđuje. Da, za njegovu pljuvačku; da, za njegov kurac; da, za život u smrti, i za uživanje u životu u smrti za večna vremena.

Njegov odgovor je bio sam u među bokova; nemušti rad, stisnutih vilica, namrštenih obrva. Izraz njegovog lica potrese joj pičku serijom grčeva. Videla ga je kako zatvara oči pred njenim uživanjem; znala je da ga prizor njene ozarenosti dovodi opasno blizu praga izdržljivosti. Imali su takvu moć, jedno nad drugim. Zahtevala je njegove pokrete svojim pokretima, odupirući se jednom rukom o cigle kraj njegove glave da se uzdigne duž njegove zakrivljenosti, da bi se ponovo natakla. Nije bilo slađeg povređivanja. Zaželela je da nikada ne prestane.

Ali sa vrata dođe glas. Čula ga je kroz sopstveno zapomaganje.

"Brzo."

Bio je to Narcis.

"Brzo." Čuo ga je i Bun; i galamu u pozadini tog glasa; rulja se okupljala. On odgovori na njen novi ritam; ustremi se naviše, u susret njenom nabijanju.

"Otvori oči", reče ona.

On posluša, smešeći se naređenju. Bilo je to suviše za njega: susret sa njenim očima. Prejako za nju, da pogleda u njegove. Uspostavivši kontakt, razdvojiše se, tako da joj je pička srknula samo vrh njegovog kurca'- tako vlažan da joj je bežao iz stiska - zatim se spojiše u konačnom zaveslaju.

Ekstaza tog pokreta natera je da uzvikne, ali on uguši jezikom njen krik, zatvarajući zajedničku erupciju unutar njihovih usana. Ali ne i tamo dole. Oslobođeno posle mnogo meseci, preplavi je njegovo seme i poteče joj niz noge, hladnije od njegove glave i poljubaca.

Narcis je bio taj koji ih je vratio iz njihovog sveta za dvoje u svet mnogih. Vrata su bila otvorena i on ih je posmatrao bez stida.

"Gotovi?" interesovao se.

Bun obrisa svoje usne o Lorine, rastrljavajući joj njihovu pljuvačku po obrazima.

"Za sada", reče, gledajući samo nju.

"Znači možemo da idemo?" reče Narcis.

"Kud hoćeš. Kad hoćeš."

"U Midijan", odmah dođe odgovor.

"U Midijan."

Ljubavnici se razdvojiše. Lori podiže gaćice. Bun je pokušavao da smesti kurac, još ukrućen, u pantalone.

"Napolju se okupila prilična gomila", reče Narcis. "Kako ćemo, dovraga, da prođemo kraj njih?"

"Svi su oni isti..." reče Bun, "...prestrašeni."

Lori, okrenuta leđima Bunu, oseti promenu u vazduhu. Uz zidove, levo i desno, uzdizala se senka, šireći joj se leđima, milujući joj potiljak, kičmu, butine, i ono između njih. Bila je to Bunova tama. Rastao je sa njom.

Čak je i Narcis bio zaprepašćen.

"Sveto Sranje", promrsio je, a onda je raskrilio vrata da oslobodi noć."

•

Rulja je bila željna zabave. Neki su doneli puške i pištolje; drugi su vežbali vezivanje čvorova na konopcima koji su srećnim slučajem bili deo njihove putne opreme; oni bez konopca ili puške naoružali su se kamenjem. Za opravdanje im je bilo dovoljno da vide raspršene ostatke Kormakovog stopala na podu stanice. Kolovođe - koji su odmah ustoličeni prirodnom selekcijom (po pravu jačeg glasa i moćnijeg oružja) - povedoše grupu po krvavom tragu, kada im buka iz pravca ćelija privuče pažnju.

Neko iz pozadine gomile poče da galami:

"Pobijmo barabe!"

Gladni pogledi predvodnika nisu odmah pali na Bunovu senku. Ugledali su Narcisa. Njegovo uništeno lice izazva uzdah gađenja kod nekih u gomili, ali bilo je mnogo više uzvika kojima ne tražila krv.

"Pucaj u gada!"

"Gađaj ga u srce!"

Vođe nisu oklevale. Trojica otvoriše vatru. Jedan od njih pogodi, metak dohvati Narcisa u rame i prođe kroz njega. Ovo izazva veselje u gomili. Ohrabreni prvim ranjavanjem, ljudi nagrnuše u stanicu u još većem broju, oni u pozadini željni da vide Krvoproliće, oni napreci uglavnom slepi za činjenicu da njihova meta nije pustila ni kap krvi. A nisu je ni oborili: to su videli. Zatim jedan ili dvojica odlučiše da to isprave: ispališe čitavu kanonadu prema Narcisu. Najveći broj hitaca promaši; ali ne svi.

Kada je i treći metak našao metu; urlik besa potrese prostoriju, raznoseći u komadiće stonu lampu, podižući prašinu sa tavanice.

Začuvši ga, nekoliko onih koji su tek prelazili prag promeniše mišljenje. Odjednom ravnodušni na to šta će susedi misliti, počeše da se probijaju na svež vazduh. Na ulici je bilo još svetlosti; bilo je toplote koja će poništiti jezu što je svima pojurila niz, kičmu, na zvuk onog glasa. Ali za one na čelu nije bilo uzmaka. Vrata su bila zakrčena. Mogli su samo da ostanu gde jesu, i da upere oružje, kada se otac onog urlika pojavio iz tame u zadnjem delu stanice.

Jedan od prisutnih bio je svedok u gostionici "Slatka trava" tog jutra, i poznao je čoveka koji im se pokazao, kao uhvaćenog ubicu. Znao mu je i ime.

"To je on!" zagalamio je. "To je Bun!"

Čovek koji je prvi pogodio Narcisa, podiže pušku.

"Obori ga!" neko povika.

Čovek opali.

Buna su pogađali i ranije, i pogađali i pogađali. Ovo malo zrno, koje mu je prodrlo u grudi i okrznulo nemo srce, bilo je beznačajno. Samo se nasmejao i nastavio put, osećajući u sebi promenu, izdišući je. Njegovo ustrojstvo postade tečno. Razbilo se u kapljice i postalo nešto novo; delom zver nasleđena od Pelokvina, delom senkin ratnik kao Lajlsberg, delom Bun bezumnik, konačno pomiren sa svojim vizijama. I ah! Kakvo samo beše zadovoljstvo osetiti da su mu moći dozvoljene i blagoslovene; okomiti se na ono ljudsko krdo i videti ga kako se lomi pred njim.

Mogao je da im namiriše toplotu, i osećao je u sebi glad. Video je njihov užas, i hranio se njim. Uzeli su sebi toliku vlast, ovi ljudi. Proglasili se za arbitre dobra i zla, prirodnog i neprirodnog, opravdavajući svoju svirepost jednostranim zakonima. Sada su videli na delu jedan još prostiji zakon, i osetili u utrobi najstariji od strahova: strah lovine.

Razbežaše se pred njim, u panici koja se širila njihovim neorganizovanim redovima. Puške i kamenje behu zaboravljeni u pometnji, zahtevi za krvlju postadoše pozivi na bekstvo. Gazeći se međusobno u gužvi, borili su se da se probiju na ulicu.

Jedan od strelaca ostao je na mestu, ili ga je prikovao strah. Bunova narastajuća ruka iščupa mu oružje, i on se baci u gomilu da bi izbegao dalje suočenje.

Na ulici je još vladala dnevna svetlost, i Bunu je bilo mrsko da stupi na nju, ali je Narcis bio ravnodušan na takve finese. Kada mu se ukazao prostor, on se probi na svetlost, promičući neopaženo između ljudi u bekstvu, dok nije stigao do kola.

Bun primeti da se odvija nekakvo grupisanje snaga. Grupa ljudi nešto dalje na pločniku - ohrabrenih suncem, i razdaljinom od zveri - uzbuđeno je raspravljala, kao da žele da se ponovo organizuju. Pokupili su odbačeno oružje sa zemlje. Bilo je samo pitanje vremena kada će se oporaviti od šoka zbog Bunovog preobražaja i ponoviti napad.

Ali Narcis je bio hitar. Kada je Lori stigla do vrata, on je već bio u kolima i pokrenuo motor. Bun joj je čuvao leđa, dodir njegove senke (koju je vukao oko sebe kao dim) bio je više nego dovoljan da otkloni i poslednje ostatke njenog straha od njegovog preuređenog ustrojstva. Čak se uhvatila u razmišljanju kako bi bilo pojebati se sa njim u ovakvom obliku; otvoriti se za senku i za zver u srcu senke.

Automobil je sad bio kod kod ulaza, zaustavljajući se uz škripu kočnica, u dimu sopstvenih gasova.

"Kreći!" reče Bun, gurajući je kroz dovratak, pokrivajući svojom senkom pločnik da bi zavarao neprijatelja. Sa razlogom. Hitac raznese zadnji prozor upravo kada se bacila u kola; usledi kiša kamenja. Bun je već bio kraj nje, zatvarajući s treskom vrata.

"Poći će za nama!" reče Narcis.

"Neka ih", odgovori Bun.

"U Midijan?"

"Ionako više nije tajna."

"Istina je."

Narcis nagazi gas, i kola jurnuše.

"Povešćemo ih u Pakao", reče Bun, kada je kvartet vozila pošao u poteru za njima, "ako je to ono što hoće."

Glas mu je bio potmuo, iz grla bića u koje se pretvorio, ali je smeh koji je usledio bio Bunov smeh, iako je izgledalo da je uvek pripadao zveri; humor ekstatičniji nego što je dopuštala njegova ljudskost, koji je konačno pronašao svoju svrhu i svoje lice.