XVI
Sad ili nikad

"Šta mi to govorite? Da je još ljudi umešano u ovo? Neka vrsta kulta?"

Deker udahnu da još jednom saopšti svoje upozorenje o Midijanu. Policajci su svog šefa nazivali svakojakim imenima, osim onim krštenim, iza leđa. Pet minuta u njegovom društvu i Dekeru je bilo jasno zašto; deset i već je kovao planove da ga rastrgne. Ali ne danas. Danas mu je potreban Irvin Ajgerman: a Ajgermanu je, iako to ovaj ne zna, potreban Deker. Midijan je ranjiv dok traje dan, ali moraju da požure. Gotovo je jedan posle podne. Noć je još daleko, ali i Midijan. Poslati tamo specijalnu jedinicu da prekopa mesto, predstavlja posao od nekoliko sati; svaki minut izgubljen u raspravi jeste minut izgubljen za akciju.

"Ispod groblja", reče Deker, počinjući ponovo tamo gde je počeo pola časa ranije.

Ajgerman jedva da se pretvarao da sluša. Njegovo uzbuđenje raslo je u proporciji sa brojem tela iznetih iz "Slatke trave", brojem koji se do tog trenutka zaustavio na šesnaest. Imao je sve razloge da očekuje još. Jedino preživelo ljudsko biće bila je jednogodišnja beba pronađena u gomili okrvavljenih čaršava. Lično ju je izneo iz zgrade, svestan kamera koje su snimale. Sutra će cela zemlja znati njegovo ime.

Ništa od toga ne bi bilo moguće da nije bilo Dekerove prijave, naravno, zbog čega ga je i trpeo, ali neka bude proklet, ako u ovoj fazi događaja, sa svim onim reporterima i blicevima, potegne čak onamo zbog šačice perverznjaka koji vole društvo leševa, kao što mu je sugerisao Deker.

Izvukao je češalj i počeo da timari svoju istanjenu ćubu, u nadi da će zavarati kamere. Znao je da nije neki lepotan. A i kada bi zaboravio, tu je bila Eni da ga podseti. Izgledaš kao krmak, volela je da primeti, obično subotom, pre spavanja. Ali ljudi vide samo ono što žele da vide. Posle današnjeg dana izgledaće kao heroj.

"Slušate li vi?" reče Deker.

"Čuo sam. Neki ljudi pljačkaju grobove. Čuo sam."

"Ne pljačkaju grobove. I nisu ljudi."

"Čudaci", reče Ajgerman. "Vid’o sam takve."

"Ovakve niste."

"Da nećete da kažete da je neko od njih bio u "Slatkoj travi"?"

"Ne."

"Znači imamo pravog krivca?"

"Da."

"Pod ključem."

"Da. Ali ima ih još u Midijanu."

"Ubice?"

"Verovatno."

"Niste sigurni?"

"Samo vi pošaljite ljude tamo."

"Čemu tolika žurba?"

"Rekao sam vam ne jednom nego deset puta."

"Pa ponovite mi."

"Moraju biti opkoljeni još za dana."

"Što, šta su oni?" Neke krvopije?" Zakikota se za sebe. "Baš to, a?"

"Recimo da jesu", odvrati Deker.

"E pa recimo da vam ja kažem da to mora da sačeka. Ovde ljudi čekaju da me intervjuišu, doktore. Ne mogu da ih pustim da cupkaju. Nije uljudno."

"Jebeš uljudnost. Imate pomoćnike, zar ne? Ili je ovo mesto sa jednim pandurom?"

Ajgerman na ovo vidno planu.

"Imam ja pomoćnike."

"Mogu li onda da vam predložim da pošaljete par njih u Midijan?"

"I šta tamo da rade?"

"Neka malo kopaju okolo."

"Ono je verovatno posvećena zemlja, mister", odvrati Ajgerman. "Što znači sveta."

"Ono ispod nije", odgovori Deker, s ozbiljnošću koja ućutka Ajgermana. "Poverovali ste mi jednom, Irvine. Verujte mi i sad. Midijan mora da se prekopa."

•

Bilo je strahota, da, ali ostali su stari imperativi: telo je tražilo da jede, da spava. Napustivši "Slatku travu", Lori je zadovoljila onu prvu potrebu, lutajući ulicama dok nije našla dovoljnu anonimnu i prometnu prodavnicu i kupila hranu koju je mogla odmah da upotrebi: krofne sa kremom od vanile, holandsku jabuku, čokoladno mleko, sir. Tada je sela napolje, na sunce, i jela; njen ošamućeni mozak odbijao je da se pozabavi nečim drugim osim jednostavnog zadatka odgrizanja zalogaja, žvakanja i gutanja. Od hrane je postala toliko pospana da nije uspela da spreči kapke da se sklope. Kada se probudila, njena strana ulice, koja se kupala u sunčevoj svetlosti, bila je u senci. Kameni stepenik bio je hladan, i celo telo ju je bolelo. Ali su joj hrana i odmor, iako primitivni, ipak donekle pomogli. Misli su joj već bile povezanije.

Imala je malo razloga za optimizam, sigurno, ali situacija je bila još beznadežnija kada je prvi put prošla kroz grad, na putu da pronađe mesto gde je Bun pao. Tada je verovala da je čovek koga voli mrtav; bilo je to udovičko hodočašće. Sada je bar znala da je živ, iako samo Bog zna kakav ga je užas, zarađen u grobovima Midijana, zaposeo. U takvoj je situaciji možda bilo dobro što se nalazi u rukama zakona, čiji će joj spori proces dati vremena da razmisli o izlazu iz njihovih nevolja Pre svega da pronađe način da razotkrije Dekera. Niko ne može da ubije toliko ljudi bez ikakvog traga za sobom. Možda ih je ostavio u restoranu, gde je ubio Šeril. Sumnjala je da će tamo poslati policiju, kao što ih je uputio u "Slatku travu". Poznavanje svih mesta zločina isuviše bi navodilo na pomisao o saučesništvu sa optuženim. Ne, sačekaće da Šerilino telo bude slučajno otkriveno, znajući da će zločin biti pripisan Bunu. Što znači - možda - da je mesto netaknuto, i da je moguće da pronađe neki dokaz koji bi ga optužio; ili bar otvorio pukotinu na tom svešteničkom licu.

Povratak na mesto gde je Šeril umrla, i gde je ona sama preživela Dekerovo izazivanje, neće biti izlet, ali to je jedina alternativa porazu koju ima.

Pošla je, žurno. Nadala se da će po danu sakupiti hrabrost da zakorači kroz ona spaljena vrata. Noću bi to bilo sasvim drugačije.

•

Deker je posmatrao kako Ajgerman upućuje pomoćnike, četiri čoveka koji su sa svojim šefom delili izgled pripitomljenih siledžija.

"Imam poverenje u naš izvor podataka", reče Ajgerman velikodušno, pogledavši prema Dekeru, "i ako on kaže da dole u Midijanu nešto smrdi, mislim da ga vredi poslušati. Hoću da malo kopate okolo. Da vidite ima li čega."

"Šta u stvari tražimo?" hteo je da zna jedan iz četvorke. Zvao sе Petin. Četrdesetogodišnjak sa širokim, praznim licem lakrdijaša; preterano glasan, sa preteranim trbuhom.

"Sve što je uvrnuto", reče mu Ajgerman.

"Kao ono kad se ljudi zezaju sa mrtvima?" reče najmlađi od četvorice.

"Može biti baš to, lomi", reče Ajgerman.

"I više od toga", upade Deker. "Mislim da Bun ima prijatelje na groblju."

"Onaj sjebani ima prijatelje?" reče Petin. "Posereš me ako ne bi’ vol’o da vidim kako oni izgledaju."

"Pa dovedite ih ovamo, momci."

"A ako neće da idu?"

"Šta ’oćeš da kažeš, Tomi?"

"Možemo da primenimo silu?"

"Dečko moj, učini drugom pre nego što on učini tebi."

"Dobri su to momci", reče Ajgerman Dekeru, kada je kvartet pošao na zadatak. "Ako tamo ima nešto da se nađe, oni će da ga nađu."

"To se traži."

"Idem da vidim zatvorenika. Hoćete i vi?"

"Nagledao sam se Buna za ceo život."

"Nema problema", reče Ajgerman, i ostavi Dekera njegovim kalkulacijama.

Deker je već gotovo bio odlučio da pođe sa policajcima u Midijan, ali ovde je bilo još toliko posla na pripremi budućih otkrića. A otkrića će bili. lako je Bun do tog trenutka odbio da odgovara i na najjednostavnija pitanja, jednom će progovoriti, i Deker će i sam morati da odgovori na neka pitanja. Nije bilo mogućnosti da mu se prikači krivica za nešto za šta bi ga Bun optužio - pa taj čovek je pronađen sa ljudskim mesom u ustima, krvav od glave do pete - ali u poslednjim događajima postojali su elementi koji su zbunjivali i Dekera, i dok poslednja nepoznata u scenariju ne bude rešena, on neće biti miran.

Šta se to, na primer, dogodilo sa Bunom? Kako je žrtveni jarac, napunjen olovom i proglašen mrtvim, postao krvožedno čudovište koje zamalo da ga ubije prošle noći? Bun je i sam izjavio da je mrtav, zaboga - i Deker umalo da sam podlegne toj psihozi u strahoti trenutka. Sada je već video jasnije. Ajgerman je u pravu. Ono jesu nakaze, malo čudnije od uobičajene sorte. Stvari protivne prirodi, koje treba iščačkati ispod njihovog kamenja i politi benzinom. On će rado sam upaliti šibicu.

"Dekeru?"

On se okrenu od svojih milsi da bi video Ajgermana kako zatvara vrata pred brbljanjem novinara napolju. Obilno se znojio.

"OK. Šta se to kog mog događa?"

"Imamo neki problem, Irvine?"

"Govna do guše, to je naš problem."

"Bun?"

"Naravno da je Bun."

"Šta je?"

"Lekari su ga upravo pregledali. Takva je procedura."

"I?"

"Koliko puta ste ga pogodili? Tri, četiri?"

"Valjda."

"E pa zrna su još u njemu."

"Nisam iznenađen", reče Deker. "Rekao sam vam da nemamo posla sa običnim ljudima. Šta kažu lekari? Da bi trebalo da umre?"

"On jeste mrtav."

"Kada je umro?"

"Ne mislim da leži mrtav, dupeglavcu", reče Ajgerman. "Mislim da sedi u mojoj jebenoj ćeliji, mrtav! Mislim da mu srce ne kuca."

"To je nemoguće."

"Tamo su dva jebivetra koji tvrde da je tip hodajući leš, i zovu me da sam poslušam. Šta imaš da kažeš na to, doktore?