V
Neka druga zverka

Probudi ga glasanje neke životinje, njeno režanje ga pronađe u snovima o lebdenju i povuče nazad na zemlju. On otvori oči, i uspravi se. Nije video psa, ali je i dalje mogao da ga čuje. Da nije iza njega? Zbijenost spomenika svuda je bacala odjeke. Okrenuo se, vrlo polako, i pogledao preko ramena. Tama je bila duboka, ali nije potpuno skrivala krupnu zver, neodredive vrste. Međutim nije bilo sumnje u pretnju koja joj je dolazila iz grla. Nije joj se dopadao njegov ispitivački pogled, sudeći po tenoru režanja.

"’Ej, dečko..." reče on blago. "Sve je u redu."

Krenuo je da ustane, dok su mu ligamenti škripali, znao je da će, ako bude ostao na zemlji, životinja imati lak pristup njegovom grlu. Udovi su mu se ukočili od ležanja na hladnom tlu; kretao se kao starac. Možda je upravo to zadržavalo životinju od napada; samo ga je posmatrala, polumeseci njenih beonjača jedini detalj koji je mogao da razazna - širili su se dok ga je njen pogled pratio u stojeći položaj. Našavši se na nogama, okrenuo se prema stvorenju, koje je pošlo prema njemu. U njegovom kretanju bilo je nečeg što ga je navelo da pomisli da je ranjeno. Čuo ga je kako vuče nogu iza sebe, povijene glave, grčevitih pokreta.

On zausti da izgovori nešto utešno kada mu se nečija ruka ovi oko vrata, ostavljajući ga bez daha i bez reči.

"Mrdni i rasporiću te."

Uz pretnju mu druga ruka kliznu oko tela i prsti mu se zakopaše u stomak takvom silinom da nije bilo sumnje da će čovek ispuniti obećanje, i to golim rukama.

Bun plitko uzdahnu. Čak i taj neznatni pokret izazva stezanje pogubnog zahvata na vratu i stomaku. Oseti kako mu krv teče niz trbuh u farmerke.

"Koji si sad ti, jebote?" glas upita.

Uvek je bio loš lažov; istina je bila sigurnija.

"Zovem se Bun. Došao sam ovamo... došao sam da nađem Midijan."

Da li je to stisak na stomaku malo popustio kada je otkrio svrhu svog dolaska?

"Zašto?" upita sad novi glas. Bunu nije trebalo više od otkucaja srca da shvati da je glas došao iz senki tamo ispred njega, gde se nalazila ranjena životinja. U stvari, baš od životinje.

"Moj drugar te je nešto pitao", reče mu glas kraj uva. "Odgovori mu."

Bun, dezorijentisan napadom, ponovo usmeri pogled na ono nešto što je obitavalo u senkama i otkri da ne može da poveruje rođenim očima. Glava njegovog ispitivača nije bila čvrsta, izgledalo je kao da udiše svoje nejasne crte; supstanca im je tamnela i tekla ponovo napolje kroz kapke i nozdrve.

Nestade svake pomisli na pogibelj, zameni ih ushićenje. Narcis nije lagao. Ovde je bila cela nestalna istina.

"Došao sam da budem sa vama", reče, odgovarajući na pitanje koje mu je postavilo to čudo. "Došao sam zato što pripadam ovde."

Kroz tihi smeh iza njega izbi pitanje.

"Kako ti izgleda, Pelokvine?"

Stvor je popio svoje zversko lice. Ispod su se nalazile ljudske crte, usađene u telo koje je bilo više reptilsko nego sisarsko.

Ud koji se vukao bio je rep, njegov ranjeno šepanje bilo je kretanje guštera niskog trupa. Tek što je uspeo da sve to sagleda, drhtaj promene potrese povijenu kičmu bića.

"Izgleda kao Prirodni", odgovori Pelokvin. "Mada to ne mora ništa da znači."

Zašto njegov napadač ne može sam da vidi, upita se Bun. Pogleda šaku na svom trbuhu. Imala je šest prstiju koji se nisu završavali noktima već kandžama, zarivenim gotovo par santimetara u njegov mišić.

"Nemojte me ubiti", reče. "Prešao sam dug put da budem ovde."

"Čuješ li ga, Džeki?" reče Pelokvin, odbacujući se od zemlje da stane uspravno pred Buna. Njegove oči, sada u nivou sa Bunovim, bile su svetio plave. Dah mu je bio vreo kao vazduh iz otvorene peći.

"Onda, kakva si ti zver?" hteo je da zna. Transformacija je bila gotovo dovršena. Čovek ispod monstruma nije bio ni po čemu izuzetan. Oko četrdeset godina, mršav i opuštene kože.

"Trebalo bi da ga povedemo dole", reče Džeki. "Lajlsberg bi sigurno hteo da ga pogleda."

"Verovatno", reče Pelokvin. "Ali ja mislim da bi samo izgubio vreme. Ovaj je Prirodni, Džeki. Odmah ih nanjušim."

"Prolio sam krv..." promrmlja Bun. "Ubio jedanaestoro."

Plave oči ga odmeriše. Bilo je zanimanja u njima.

"Ne bi se reklo", reče Pelokvin.

"Nije do nas", upade Džeki. "Ne možeš sam da sudiš o njemu."

"Što, imam oči u glavi, zar ne?" reče Pelokvin. "Provalim! čistunca čim ga vidim." Pripretio je Bunu prstom. "Nisi ti Noćni soj", reče. "Ti si meso. Eto šta si. Meso za zver."

Uz ove reči mu nestade humora iz očiju i zameni ga glad.

"Ne možemo to", pobuni se drugo stvorenje.

"Ko će znati?" reče Pelokvin. "Ko će ikad znati?"

"Kršimo zakon."

Pelokvinu je izgleda bilo svejedno. Ogolio je zube, i iz otvora pokulja tamni dim i pođe mu uz lice. Bun je znao šta sledi. Čovek je izdisao ono što je trenutak ranije udahnuo: svoju ulogu guštera. Proporcije glave su mu se već neznatno promenile, kabl da su se kosti lobanje rastavile i reorganizovale ispod maske od mesa.

"Ne smete da me ubijete!" reče Bun. "Ja sam jedan od vas.

Da li je to bilo odbijanje u dimu onog lica ispred njega? Ako i jeste, izgubilo se u promeni. Više neće biti raspravljanja. Zver se spremala da ga proždere...

Osetio je oštar bol u trbuhu i video kako mu se kandži izvlače iz mesa. Nestade i stiska oko vrata, i biće iza njega reče:

"Idi."

Nije mu bilo potrebno ubeđivanje. Pre nego što je Pelokvin dovršio svoju rekonstrukciju, Bun kliznu iz Džekijevog zagrija i potrča. I ono malo osećaja za orijentaciju izgubilo se u dramatici trenutka, u očaju hranjenom rikom besa gladne zveri, u zvuku — gotovo trenutnom, izgledalo mu je - potere.

Nekropola je bila lavirint. Bežao je slepo, skrećući desno ili levo čim bi mu se otvorio put, ali nije bilo potrebe da se osvrće da bi znao da mu se ljudožder približava. U trku je čuo njegovu osudu u mislima:

"Nisi ti Noćni soj. Ti si meso. Meso za zver."

Reči su bile agonija, dublja od bola u nogama i plućima.

Čak i ovde među čudovištima Midijana, on nije pripadao. A ako ne ovde, gde onda? Bežao je, kao što uvek plen beži sa gladnima za petama, ali to je bila trka koju nije mogao da dobije.

Stao je. Okrenuo se.

Pelokvin je bio pet ili šest metara iza njega, telo mu je još bilo ljudsko, nago i ranjivo, ali je glava bila potpuno zverska, usta široka oivičena zubima nalik na trnje. Stade i on, možda očekujući da Bun potegne oružje. Pošto se to nije dogodilo, on podiže lulu prema žrtvi. Iza njega, Džeki se dotetura u vidokrug, i Bun po i prvi put vide i tog čoveka. Ili možda bolje ljude? Na njegovoj u naduvenoj glavi bila su dva lica, oba iskrivljenih crta: oči su bile razmeštene tako da su gledale svuda pre nego napred, usta su se spajala u jedan prorez, nosevi rupe bez kostiju. Bilo je to lice vašarskog fetusa.

Džeki pokuša još jednom da zamoli, ali su se Pelokvinove ispružene ruke već menjale od vrhova prstiju do lakata, delikatnost ustupala mesto zadivljujućoj snazi.

I pre no što se mišić oformio, on krenu na Buna, skačući da obori žrtvu. Bun pade ispred njega. Sada je bilo prekasno da žalio zbog svoje pasivnosti. Oseti kako mu kandže kidaju jaknu da otkriju meso na grudima. Pelokvin podiže glavu i isceri se, za šta njegova usta nisu bila gračena; zatim zagrize. Zubi nisu bili dugački ali bilo ih je mnogo. Bolelo je manje nego što je Bun očekivao, sve dok Pelokvin ne trgnu unazad, kidajući zalogaj mesa noseći s njim kožu i bradavicu.

Bol trgnu Buna iz rezignacije; poče da se otima pod teretom Pelokvinove mase. Ali zver ispljunu meso iz ralja i vrati se po još, izdišući miris krvi u lice plena. Postojao je razlog za ovaj izdisaj: sa sledećim dahom će isisati i Bunovo srce i pluća iz grudnog koša. Bun zavapi za pomoć, i ona dođe. Pre nego što je fatalni dah bio udahnut Džeki obuhvati Pelokvina i odvuče ga od hrane. Bun oseti kako se sa njega podiže težina stvorenja i kroz maglu agonije vide kako se njegov zaštitnik bori sa Pelokvinom, izukrštanih pomahnitalih udova. Nije čekao da pozdravi pobednika. Podiže se na noge, pritiskajući dlanom ranu na grudima.

Ovde nije bilo sigurnosti za njega; Pelokvin sigurno nije jedini ovdašnji stanovnik sa apetitom za ljudsko meso. Mogao je da oseti druge kako ga posmatraju, dok je glavinjao kroz nekropolu, i čekaju da oslabi i padne da bi ga dograbili bez muke.

Pa ipak, njegov sistem, koliko god da je bio poremećen, ne otkaza. U mišićima mu je bilo poleta koji nije osetio otkako je pokušao da se uništi, a sama pomisao na to bila je odvratnija nego ikad. Čak je i rana, koja mu je pulsirala pod rukom, imala neki svoj život, i slavila ga. Bol je otišao, zamenila ga je ne utrnulost već osetljivost koja je bila gotovo erotična, izazivajući ga da posegne u grudi i pogladi svoje srce. Začuđen ovim besmislicama, dopustio je da ga vodi instinkt i uskoro se našao pred dvokrilnom kapijom. Reza je odolevala njegovim rukama klizavim od krvi i on se uzvera na kapiju sa lakoćom koja ga natera da se nasmeje. Sledećeg trenutka već je bio sa druge strane i na putu prema Midijanu, trčao je, ne iz straha od potere, već iz zadovoljstva u mišićima zbog kretanja, i u čulima zbog brzine.