XV
Danak

Sunce se uzdiglo kao striptizeta, krijući svoj sjaj iza oblaka sve dok nije izgledalo da predstave neće ni biti, a onda je odbacilo sve sa sebe, do poslednje krpice. Sa svetlošću se pojačavala i Bunova nelagodnost. Preturajući po kaseti, Lori je iskopala naočari za sunce, i Bun ih je uzeo da bar donekle zaštiti osetljive oči.

Čak je i tada morao da obori glavu, krijući lice od sve svetlijeg istoka.

Malo su govorili. Lorina umorna svest bila je zaokupljena vožnjom, a Bun nije ni pokušavao da naruši tišinu. Mislio je svoje misli, ali ništa od toga nije mogao da ponovi ženi do sebe. Lori mu je u prošlosti mnogo značila, znao je to, ali više nije mogao da dopre do tih osećanja. Osećao se potpuno izolovanim od svog života sa njom; u stvari od samog života. U godinama bolesti uvek se držao uzročnosti koju je video u životu: kako se jedna stvar odražava u drugoj, ovo osećanje u onom osećanju. Prolazio je kroz život, makar i nesigurnim koracima, gledajući kako se pređeni put pretvara u put pred njim. Sada više nije video ni ispred ni iza sebe, osim kroz maglu.

Najjasniji mu je u svesti bio Bafomet, Razdvojeni. Od svih stanovnika Midijana bio je najmoćniji i najranjiviji, rastrgnut od drevnih neprijatelja, ali sačuvan, u večnim mukama, u plamenu koji je Lajlsberg nazvao Vatrom Iskušenja. Bun je pošao u Bafometovu jamu nadajući se da će moći da brani svoj slučaj; ali Krstitelj je bio taj koji je govorio, proročanstva iz odsečene glave. Nije se sećao izgovorenog, ali znao je da su reči bile teške.

Od uspomena iz vremena kad je bio jedno, i čovek, najoštrije su bile one na Dekera. Još je mogao sa sastavi neke fragmente njihove zajedničke istorije, i bio je svestan da bi trebalo da ga razljute, ali u sebi nije mogao da pronađe mržnju prema čoveku koji ga je doveo u Midijanove dubine, kao što nije mogao da voli ženu koja ga je izvela iz njih. Oboje su predstavljali deo nečije tuđe priče; ne više njegove.

Nije znao koliko je Lori razumela njegovo stanje, ali je naslućivao da je njena predstava uglavnom nejasna. I ako je nešto nagađala, činilo se da je spremna da ga prihvati kakav jeste, a na neki jednostavan, animalni način i njemu je njeno prisustvo bilo suviše potrebno da bi rizikovao da joj prizna istinu, ako bi i pronašao prave reči. Bio je, ni manje ni više, ono što jeste. Čovek. Čudovište. Mrtav. Živ. U Midijanu je video sva ova stanja u jednom biću: bila su mu, najverovatnije, podjednako prirodna. Jedini koji su mogli da mu pomognu da shvati kako takve suprotnosti mogu da postoje zajedno, ostali su iza njega, u nekropoli. Bejahu tek započeli dug, dug proces podučavanja o istoriji Midijana kada ih je izneverio. Sada je izgnan iz njihovog društva, zauvek, i nikada neće saznati.

A paradoks je postojao. Lajlsberg ga je dovoljno jasno upozorio, dok su stajali zajedno u tunelima i slušali Lorine pozive u pomoć; nedvosmisleno mu je rekao da će, ako oda njihovu tajnu, raskinuti savez sa Sojem.

"Seti se šta si sada", rekao je. "Ne možeš da je spaseš, i da sačuvaš naše utočište. Zato moraš da je ostaviš da umre."

Ali nije mogao. Iako je Lori pripadala drugom životu, životu koji je zauvek izgubio, nije mogao da je prepusti onom demonu. Šta je to značilo, ako je nešto značilo, tog trenutka je bilo van njegove moći poimanja. Bio je izolovan sa tih nekoliko misli koje su kružile, u trenu koji je proživljavao, i u sledećem trenu, i u sledećem; kretao se kroz život iz sekunda u sekund kao što su se kola kretala drumom, ne znajući gde su bila i kuda su se uputila.

•

Bili su gotovo nadomak gostionice "Slatka trava" kada se Lori seti da je moguće da će, ako je u "Sutonu nad zalivom Hadsona" otkriveno Šerilino telo, njihovo odredište vrveti od policije.

Zaustavila je automobil.

"Nešto nije u redu?" upita Bun.

Ona mu reče.

"Možda je sigurnije da odem sama", reče ona. "Akо ne bude opasno, uzeću stvari i doći po tebe."

"Ne", reče on. "To nije baš najbolje rešenje."

Nije mogla da mu vidi oči iza tamnog stakla, ali u glasu mu je bio strah.

"Biću brza", reče ona.

"Ne."

"Zašto ne?"

"Bolje da ostanemo zajedno", odgovori on. Sakrio je lice u šake, kao na kapiji Midijana. "Ne ostavljaj me samog," reče, prigušenim glasom. "Ne znam gde sam, Lori. Ne znam čak ni ko sam. Ostani uz mene."

Povila se prema njemu, i poljubila mu šaku. On pusti da mu ruke skliznu sa lica. Poljubila mu je obraz, zatim usne. Povezli su se zajedno u gostionicu.

Njene bojazni pokazale su se nepotrebnim. Ako su i pronašli Šerilino telo preko noći - što je bilo teško očekivati, s obzirom na mesto gde se nalazilo - slučaj nije povezan sa gostionicom. Ne samo što nije bilo policajaca da ih zaustave, već je tu uopšte bilo malo znakova života. Samo je u nekoj od soba kevtao pas, i negde plakala beba. Čak je i recepcija bila napuštena, službenik je bio suviše okupiran jutarnjim programom da bi scdeo na svom mestu. Celim predvorjem i uz stepenice do prvog sprata pratio ih je zvuk smeha i muzika. Uprkos tome što je sve bilo tako lako, u trenutku kada su stigli do sobe, Lorine ruke toliko su se tresle da nije mogla da uvuče ključ u bravu. Okrenula se Bunu za pomoć, ali vide da on više nije kraj nje, već da stoji na vrhu stepeništa, osvrćući se po hodniku. Još jednom je proklela naočari za sunce koje joj nisu dozvoljavale da prozre njegova osećanja. Sve dok nije uzmakao uz zid, tražeći prstima nepostojeći oslonac.

"Bune, u čemu je problem?"

"Ovde nema nikoga", odgovorio je.

"Pa, tim bolje za nas, zar ne?"

"Ali, oseća se..."

"Šta se oseća?"

Odmahnuo je glavom.

"Reci mi."

"Osećam krv."

"Bune?"

"Osećam tako mnogo krvi."

"Gde? Odakle?"

Nije odgovorio, niti je pogledao, samo je zurio niz hodnik.

"Brzo ću ja", reče mu ona. "Ti samo ostani tu, eto me odmah nazad."

Kleknuvši, nekako je ugurala ključ u bravu, zatim ustade i otvori vrata. Soba nije mirisala na krv, osećao se samo parfem od prošle noći. Ovo je odmah podseti na Šeril, i na prijatne trenutke koje su provele zajedno, iako je vreme za obe bilo teško. Nisu prošla ni dvadeset četiri časa otkako se smejala u ovoj istoj sobi, i o ubici govorila kao o čoveku svojih snova.

Misleći na to, Lori se osvrnu da pogleda Buna. Još je stajao uz zid, kao da je samo tako bio siguran da se svet neće srušiti. Ostavivši ga u tom položaju, ona uđe u sobu i pozabavi se pakovanjem stvari. Prvo u kupatilu, gde je pokupila toaletu, a zatim ponovo u sobi, sakupljajući razbacanu odeću. Tek kada je podigla torbu na krevet, ugledala je pukotinu na zidu. Izgledala je kao da je nešto sa druge strane neobičnom snagom udarilo u zid. Malter se osuo u komadima, i prekrivao je pod između kreveta. Par trenutaka je zurila u pukotinu. Zar je zabava postala toliko divlja da su počeli da bacaju nameštaj?

Zainteresovana, priđe zidu. Zid je bio tek nešto deblji od gipsane pregrade, i udarac sa druge strane zaista je napravio otvor u njemu. Sklonila je komad napuklog maltera i prislonila oko uz otvor.

U susednoj sobi su još bile navučene zavese, ali sunce je bilo dovoljno jako da ih probije, stvarajući u prostoriji polumrak u tonovima okera. Sinoćna zabava je izgleda bila još raspusnija od one prethodne večeri, pomislila je. Na zidovima mrlje od vina, slavljenici pozaspali na podu.

Ali taj miris: nije bio od vina.

Ustuknula je od zida, osećajući kako joj se prevrće stomak.

Ne postoji voće sa takvim sokom...

Još jedan korak.

Već meso. A ako je namirisala krv znači da je i videla krv, a ako je to krv znači da usnuli ne spavaju; ko će leći da spava u klanici? Samo mrtvi.

Požurila je ka vratima. Na početku hodnika, Bun više nije stajao, već čučao u dnu zida, obgrlivši kolena. Kada se okrenuo prema njoj, videla je kako mu se lice uznemireno grči.

"Ustaj", naredi mu.

"Osećam krv."

"U pravu si. Zato ustani. Brzo. Pomozi mi."

Ali on je bio ukočen, prirastao uz pod. Znala je taj položaj od ranije: šćućuren u uglu, drhteći kao išiban pas. Nekada je za njega imala utešne reči, ali sada za to nije bilo vremena. Možda je neko u onoj sobi preživeo pokolj. Akо je tako, ona mora da pomogne, bio tu Bun ili ne. Uhvatila je kvaku na vratima klanice, i otvorila ih.

Kada joj je miris smrti došao u susret, Bun poče da ječi.

"...krv...” čula ga je da govori.

Svuda krv. Stajala je i zurila čitav minut pre nego što se prisilila da prekorači prag i potraži neki znak života. Ali je već letimičan pogled na svako telo pokazao da je svih šestoro odneo isti košmar. Znala mu je i ime. Ostavio je svoj beleg, izbrisavši im lica svojim noževima, kao što je učinio sa Šeril. Troje je zatekao in flagrante delicto. Dva muškarca i žena, delimično obnaženi i međusobno prepleteni na krevetu. To preplitanje bilo je smrtonosno. Ostali su ležali po sobi komirani od pića, možda ih nije ni probudio. Sa dlanom na ustima, da zadrži miris napolju i jecaje unutra, uzmakla je iz sobe, osećajući u ustima ukus sopstvene utrobe. Zakoračivši u hodnik, krajičkom oka ugleda Buna. Više nije sedeo, išao je sa ciljem kroz hodnik, prema njoj.

"Moramo... napolje... odavde", reče ona.

On uopšte ne pokaza da je čuo, i prođe kraj nje prema otvorenim vratima.

"Deker..." reče ona. "...to je bio Deker."

Ni sada nije odgovorio.

"Reci nešto, Bune."

On na to nešto promrmlja...

"Možda je još ovde", reče ona. "Moramo da požurimo."

...ali on je već zakoračio u sobu, da izbliza bude svedok onog krvoprolića. Njoj je bilo dosta. Pođe umesto toga u susednu sobu da dovrši svoje žurno pakovanje. U tom poslu je čula kako se Bun kreće po sobi; disanje mu je bilo gotovo bolno. Bojeći se da ga ostavlja samog, ograničila se da pokupi samo optužujuće stvari — pre svega fotografije i adresare i požurila nazad u hodnik.

Tamo je dočeka zavijanje policijskih sirena, njihova panika samo nahrani njenu. Iako su još bile daleko, nije sumnjala u njihovo odredište. Svakog trenutka glasnije, približavale su se "Slatkoj travi", po tragu krivice.

Ona pozva Buna.

"Gotova sam!" reče. "Hajdemo!"

Nije bilo odgovora iz sobe.

"Bune?"

Pošla je prema vratima pokušavajući da ne gleda tela. Bun je bio na drugom kraju sobe, ocrtavao se naspram zavesa. Dah mu više nije bio čujan.

"Čuješ li me?" reče ona.

Nije mu se pomerio nijedan mišić. Nije mogla da mu vidi izraz lica - bilo je suviše mračno - ali videla je da je skinuo naočari.

"Nemamo mnogo vremena", reče ona. "Ideš li?"

U tom trenutku on ispusti dah. Nije to bio normalan dah, znala je, i pre nego što mu je iz grla pokuljao dim. On na to podiže ruke ka ustima, kao da je hteo da ga zadrži, ali mu se šake zaustaviše u visini obraza i počeše da se grče.

"Izlazi", reče, u istom dahu kojim je izbacio dim.

Ona nije mogla da se pokrene, niti da skrene pogled. Tama nije mogla da sakrije od nje nailazeću promenu, način na koji se njegovo lice preuređivalo iza zastora dima, svetlost koja mu je buktala iz dlanova i puzala mu u talasima uz vrat da istopi kosti glave.

"Ne želim da me vidiš", molio je, sve nerazgovetnijim glasom.

Prekasno. U Midijanu je videla čoveka sa vatrom u mesu, i psoglavog slikara, i druge: Bun je u svom sistemu imao sve njihove bolesti, i razodevao je svoju ljudskost pred njenim očima. U njemu je bila sva materija košmara. Nikakvo čudo što je zavijao, zabačene glave dok mu se lice pretvaralo u laž.

Ali taj zvuk gotovo potpuno prekriše sirene. Biće im potreban možda minut do vrata. Ako odmah pođe, ima nade da ih preduhitri.

A pred njom je Bun bio ponovo stvoren, ili razoren. Spustio je glavu, dok su oko njega isparavali poslednji ostaci dima. Zatim se pokrenuo, kao atleta, njegove nove tetive lako su ga nosile. Nadala se, čak i sada, da on shvata opasnost i da je pošao prema vratima, da se spasi. Ali ne. Uputio se prema mrtvima, gde je još ležao onaj menage a trois, i pre nego što je uspela da skrene pogled, dograbio rukom naoružanom kandžama jedno telo iz gomile, i prineo ga ustima.

"Ne, Bune!" vrisnula je. "Nemoj!"

Njen glas ga pronađe, ili bar onaj njegov deo koji je još bio Bun, Izgubljen u haotičnoj pomračenosti čudovišta. Ono načas pusti tla meso padne, i pogleda uvis prema njoj. Još je imalo njegove plave oči, sada pune suza.

Ona pođe prema njemu.

"Nemoj", molila je.

Izgledalo je da na trenutak odmerava ljubav i apetit. Tada zaboravi na nju, i podiže ljudsko meso ka ustima. Nije gledala kako mu se čeljusti sklapaju na plenu, ali do nje je dopirao zvuk, i, da bi ostala pri svesti, bila je prisiljena da ga sluša kako kida i žvaće.

Odozdo se čulo kako škripe kočnice i lupaju vrata. Uskoro će i opkoliti zgradu, i više neće biti nade u bekstvo; sekund kasnije će ih čuti na stepenicama. Nije imala izbora, morala je da ostavi zver njenoj gladi. Bun je bio izgubljen za nju.

Nije pošla putem kojim je došla, izabrala je pomoćno stepenište. Odluka je bila ispravna: tek što je zamakla za ugao hodnika, čula je policajce na drugom kraju, kako udaraju u vrata. Gotovo odmah zatim začu odozdo zvuk nasilnog ulaska, i uzvike gađenja. To nije moglo biti zato što su pronašli Buna; on nije bio iza zaključanih vrata. Očigledno su pronašli nešto drugo na istom spratu. Nema potrebe da zbog toga sluša jutarnje vesti. Instinkt joj je jasno i glasno govorio kako je Deker bio temeljit prošle noći. Negde u zgradi nalazio se živ pas, i u pomami je zaboravio na bebu, ali uzeo je sve ostale. Vratio se pravo iz svog poraza u Midijanu i pobio svaku živu dušu u zgradi.

Dole i na spratu, istražitelji su upravo otkrivali ovu istinu, i šok ih je učinio neopreznima. Nije joj bilo teško da se iskrade u grmlje iza zgrade. Tek kada je stigla u zaklon drveća, iza ugla se pojavio jedan policajac, ali i on je imao preča posla nego da je traži. Našavši se van vidokruga kolega, on povrati doručak u prašinu, zatim pedantno obrisa usta maramicom, i vrati se na posao.

Čekala je, uverena da neće početi istragu napolju dok ne završe sa unutrašnjošću zgrade. Šta će učiniti Bunu kada ga nađu? Verovatno će ga izrešetati. Nije uspevala da smisli nikakav način da to spreči. Ali minuti su prolazili, i iako je iznutra dopirala vika, nisu se čuli pucnji. Do sada su morali da ga nađu. Možda će bolje videti šta se događa ako ode do prednjeg dela zgrade.

Gostionica je bila zaklonjena sa tri strane žbunjem i drvećem. Nije joj bilo teško da se privuče kroz rastinje do mesta bočno oci zgrade, dok su u suprotnom pravcu pošli policajci, naoružani puškama, da se rašire kod sporednog izlaza. Upravo su pristizala još dva patrolna automobila. U prvom se nalazilo još naoružanih policajaca, dok su se u drugom dovezla lica povezana sa slučajem. Sledila su ih dva ambulantna vozila.

Biće ih potrebno više, pomislila je, mračno. Mnogo više.

Iako je toliki skup vozila i naoružanih ljudi privukao publiku sastavljenu od prolaznika, čitava scena bila je nekako prigušena, gotovo obična. Jednak broj ljudi stajao je i posmatrao zgradu i ulazio da je istraži. Sada se znalo pravo stanje stvari. To mesto bilo je mrtvački kovčeg na dva sprata. Tu je u jednoj noći ubijeno više ljudi nego u Golom Vratu od njegovog osnivanja. Saznanje ih je ućutkalo.

Pažnja joj se preselila sa svedoka na grupu ljudi oko komandnog vozila. Prostor koji se otvorio u krugu pregovarača dozvoli joj da ugleda čoveka u centru. Besprekorno odeven, polirane naočari blistale su mu na suncu. Deker je vodio glavnu reč. Za šta se zalagao: da mu pruže priliku da izmami svog pacijenta na otvoreno? Akо je to bila poenta njegove besede, bio je odbijen, od jedine osobe u uniformi unutar kruga, verovatno šefa policije u Golom Vratu, koji se odbacio zahtev odmahnuvši rukom, a zatim se povukao iz rasprave. Sa njene udaljenosti bilo je nemoguće videti Dekerovu reakciju, ali izgledalo je da savršeno vlada sobom, naginjući se da saopšti nešto na uvo jednom od ostalih, koji na prošaptanu primedbu potvrdno klimnu glavom.

Lori je prethodne noći videla Dekera bez maske: kao bezumnika. Sada je želela da ga ponovo demaskira. Da mu sruši onu fasadu civilizovane zabrinutosti. Ali kako? Ako se pokaže i suoči sa njim - ako pokuša da objasni šta je videla i doživela u poslednjih dvadeset četiri časa - uzeće joj meru za ludačku košulju čim zine.

On je bio u dobro skrojenom odelu, sa doktoratom i prijateljima na visokim položajima, on je bio muškarac; glas razuma i analize, a ona - obična žena - i sa kakvim preporukama? - ljubavnica ludaka i povremene zveri. Dekerovo noćno lice bilo je bezbedno.

Iz zgrade odjednom provališe povici. Policajci oko ulaza na naredbu pretpostavljenog uperiše oružje prema vratima; ostali se povukoše nekoliko metara. Dva policajca, sa pištoljima okrenuli ni prema nekom unutra, odstupiše od vrata. Trenutak kasnije, Bun, sa lisicama na rukama, bi gurnut na svetlost. Bio je gotovo oslepljen. Pokušao je da se okrene od sjaja, nazad u senku, ali tamo ga dočekaše još dva čoveka sa oružjem, koji ga poteraše napred.

Nije bilo ni traga od bića u koje se pretvorio pred Lori, ali je podsetnik na njegovu glad bio upadljiv. Krv mu je zalepila majicu na grudi, i poprskala mu lice i ruke.

Neki u publici zapljekaše, uniformisani i oni drugi, na prizor ubice u lancima. Deker se pridruži, klimajući glavom i smešeći se, dok su odvodili Buna, glave okrenute od sunca, i zatvorili ga u jedno od vozila.

Lori je posmatrala tu scenu dok su se u njoj borila za prevagu različita osećanja. Olakšanje što Buna nisu ubili na licu mesta, pomešano sa užasom saznanja šta je on u stvari; bes zbog Dekerove lakrdije, i prezir prema onima koji su sve to progutali.

Toliko maski. Da li je ona jedina koja nije živela tajnim životom, ili krila drugo ja u srži i u umu? Akо je tako, onda njoj možda i nije mesto u toj igri obrazina; možda su tu pravi ljubavnici Bun i Deker, razmenjujući udarce i lica, ali neophodni jedan drugom.

A ona je grlila onog čoveka, zahtevala da on nju grli, doticala mu usnama lice. Više to nikada neće moći, znajući šta leži iza njegovih usana, iza njegovih očiju. Nikada neće moći da poljubi zver.

Zašto joj onda srce zatutnji u grudima na tu pomisao?