VIII

     Kada su Haui, Džo-Bet i Grilo zašli na neugodan teren perimetra Petlje, koju je Kisun stvorio u majušnom vremenskom periodu sa obe strane pet i trideset, šesnaestog jula 1945, kojom je upravljao i čiji je bio zarobljenik, iza njih se rascvetala svetlost. Ne, nije se rascvetala. Pečurke nemaju cvetove. Nijedno od njih se nije osvrnulo, već je nagnalo svoja iscrpljena tela na poslednji, nadljudski napor, koji ih je odneo, sa vatrom za leđima, u sigurnost stvarnog vremena. Dugo su ležali na tlu pustinje, nesposobni da se pokrenu, samo povremeno ustajući kada je rizik da budu skuvani ako ostanu da leže postajala tolika da je nisu mogli prenebreći.
     Dug je i naporan bio povratak u Kaliforniju. Posle sata lutanja pronašli su autoput, a posle još jednog sata i napuštenu garažu na tom auto-putu. U njoj je Grilo ostavio ljubavnike, svestan da ne bi mogao da stopira vukući za sobom takve nakaze. Posle dosta vremena, uspeo je da ga povezu i u nekom malom gradu kupio izubijan kamion davši za njega sve što je imao u novčaniku, uključujući i kreditne kartice, a zatim se uputio nazad u garažu da pokupi Džo-Bet i Hauija i vrati ih u oblast Ventura. Ležali su u stražnjem delu kamiona u dubokom snu, toliko iscrpljeni da ih ništa nije moglo probuditi. Vratili su se u Gaj tek nešto pred zoru narednog dana, ali nisu mogli da uđu u grad. Iste one vlasti koje su bile tako spore, nemarne, ili koje su... kako je Grilo podozrevao... saučestvovale u nebranjenju Gaja protiv sila što su se iznenada pojavile u njegovoj sredini, postale su sada, pošto su te sile nestale, opsesivno oprezne. Grad je bio odsečen. Grilo je rešio da ne izaziva nevolje. Jednostavno je okrenuo kola pre nego što je stigao do barikada i nastavio autoputem do mesta na kome je mogao da parkira kamion i odspava. Njihov dremež ništa nije prekinulo. Nekoliko časova kasnije, kada se probudio, utvrdio je da je stražnje sedište prazno. Izišao je osećajući bol u svim zglobovima, pustio vodu, a zatim pošao da potraži ljubavnike. Pronašao ih je na obronku; sedeli su na suncu. Preobražaji koje je na njima oboma izazvala Suština već su se polako povlačili. Šake im više nisu bile spojene, bizarni oblici koji su im preobratili lica sagoreli su na sunčevoj svetlosti, tako da su za sobom ostavili samo tragove na nekada besprekornoj koži. Vremenom će i oni verovatno nestati. Međutim, sumnjao je da će ikada izbledeti ono što je video u njihovim očima kada su im se pogledi sreli: pogled dvoje ljudi koji su podelili iskustvo kakvo niko na svetu nije iskusio, i koji su postali, u tom delenju, posednuti jedno drugim. Već posle jednog minuta provedenog u njihovom društvu osetio se kao uljez. Njih troje se kratko posavetovaše o tome šta će biti najpametnije da urade i zaključiše da će biti najbolje da ostanu u blizini Gaja. Nisu pomenuli događaje u Petlji niti u Suštini, mada je Grilo goreo od želje da ih pita kako je plutati u san-moru. Pošto su napravili grubi plan, Grilo se vratio do kamiona i sačekao ih da siđu. Došli su posle nekoliko minuta, držeći se za ruke.

     Ne mali broj svedoka prisustvovao je Teslinom premeštanju jednog dela Kunićevog Oka. Posmatrači i fotografi, i oni parkirani na Brdu i oni koji su lebdeli iznad njega, videli su kako pročelje počinje da se puši, postaje providno i na kraju potpuno nestaje. Pošto je jedan deo njene strukture bio sasvim uklonjen, cela kuća se povinovala sili teže. Da je bilo svega nekoliko svedoka, verodostojnost njihovih tvrdnji mogla bi biti dovedena u pitanje. Samo se na stranicama Nešenel Enkvajerera i maštovitih istomišljenika dešavalo da su čvrsto drvo i škriljac bili otrgnuti i preneseni u neku drugu ravan postojanja. Ali bila su prisutna dvadeset dva očevica sve u svemu. Svaki od njih je svojim rečima opisao šta je video... neki oskudnim, neki kitnjastim rečnikom... ali su osnovne činjenice kod svih bile iste. Dobar deo muzeja prave Umetnosti Amerike Badija Vensa bio je otrgnut i prenet u jednu drugu stvarnost.
     Neki od svedoka (oni najiscrpljeniji među njima) čak su tvrdili da su na trenutak videli to mesto. Belo obzorje i jasno nebo; prašinu nošenu unaokolo. Nevada, možda; ili Juta. Bilo koje od hiljadu širom otvorenih prostranstava. Amerika nije u njima oskudevala. Ta je zemlja bila ogromna, pa ipak puna praznine. Mesta na kojima se neka kuća mogla ponovo pojaviti i ostati nepronađena; gde su se tajne mogle dešavati svakog dana u nedelji i da niko zbog toga ne postane pametniji. Nekolicini svedoka, posle onoga što su videli, prvi put je palo na pamet da jedna zemlja možda može biti suviše velika, da može imati suviše otvorenog prostora. Ali sada im je to palo na pamet i počelo je da ih proganja.

     Jedno od tih mesta, bar u doglednoj budućnosti biće i tle na kome je bio podignut Palomo Gaj.
     Postojani proces njegovog rušenja nije se okončano premeštanjem Kunićevog Oka u Petlju. Daleko od toga. Tle je čekalo na znak i dočekalo ga je. Pukotine su se proširile u rascepe, rascepi su postali ponori u kojima su nestajale čitave ulice. Najpogođenija su bila sela Vetrostrmina i Srnoudolina, ovo drugo kasnije su sravnili sa zemljom udarni talasi jer se nalazilo u blizini šume koja je praktično progutala samu sebe, ostavivši za sobom nagorelu zemlju koja se pušila. Brdo i njegove skupocene nekretnine pretrpeli su isto tako snažan udar; ili snažne udare. Nisu kuće koje su se nalazile neposredno ispod Kunićevog Oka pretrpele najjače razaranje (mada to malo da je bilo važno... njihovi vlasnici bili su među prvima koji su otišli, zaklinjući se da se nikada više neće vratiti). Bili su to Polumeseci. Emerson se pomerio na jug dve stotine stopa, a u tom procesu su se njegove kuće zbile poput harmonike. Vitmen je otišao na zapad, kuće su, nekim hirom geologije, bile gurnute i uronjene u vlastite bazene. Ostala tri Polumeseca jednostavno su sravnjena, a veći deo krša pronašao je put niz Brdo oštetivši bezbrojne kuće u prolazu. Sve je to bilo akademsko razmatranje. Niko se neće potruditi da bilo šta spasava iz svoje kuće; cela ta oblast smatrana je nestabilnom šest dana, tokom kojih su požari nesmetano besneli, uništivši veliki deo nekretnina koje tle nije isprevrtalo ili progutalo. Što se toga tiče najgore je prošao Mirnopotok, čiji bi nekadašnji stanovnici i mogli na kraju da spasu neke lične stvari iz svojih kuća da požar nije buknuo u jednoj kući u Ulici prijateljstva one noći kada je duvao vetar koji je nekada mamio stanovnike Gaja u vrtove da osete miris okeana; naleti vetra nosili su plamenove kroz selo pogubnom brzinom. Do jutra je već pola sela bilo pretvoreno u pepeo. Do večeri istog dana, to je snašlo i drugu polovinu.

     Te noći, noći pošto je Mirnopotok izgoreo, i šest dana posle događaja na Brdu, Grilo se vratio u Gaj. Više od polovine vremena koje je u međuvremenu proteklo on je prespavao, ali nije se zbog toga mnogo bolje osećao. San više nije bio sredstvo za ublažavanje bola kao nekada. Nije mu doneo olakšanje, spokoj i utehu. Kada bi sklopio oči, u glavi bi počeli da mu se smenjuju prizori iz prošlosti. Većina ih je bila iz nedavne predstave. Naročito jasno mu se javljao lik Elen Ngijen, koja je stalno iznova od njega tražila da prestane sa poljupcima i upotrebi zube; isto kao i njen sin, kako sedi na krevetu okružen Ljudima Balonima. Povremeno su se pojavljivali i drugi likovi kao Ročel Vens, koja niti je šta radila niti govorila, već je samo svojom lepotom doprinosila toj paradi: bio je tu i Dobri Čovek Flečer, dole u Šoping centru. Džaf u sobi na spratu Kunićevog Oka koji je znojem izbacivao moć. I živi Vit. I mrtvi Vit, sa licem u vodi.
     Međutim, zvezda te priče bila je Tesla, koja ga je i na kraju nasamarila, osmehnuvši se i otišavši bez pozdrava mada je znala da se više neće videti. Nisu bili ljubavnici; ni izdaleka. U izvesnom smislu nikada nije shvatao šta oseća prema njoj. Nema sumnje ljubav, ali ljubav koju je teško bilo rečima opisati; možda nemoguće. Usled čega je isto tako teško bilo i tugovati za njom.
     Upravo usled tog osećanja da između njega i Tesle nije sve gotovo sprečavao ga je da uzvrati na Abernatijeve pozive koje mu je ostavljao na sekretarici kod kuće, mada je sam Bog znao da ga je priča svrbela, i svrbela, i svrbela. Ona se uvek dvosmisleno izražavala kada se radilo o njegovom obelodanjivanju istine, mada mu je na kraju odobrila da to učini. Ali to je uradila samo zato što je mislila da za to neće imati prilike, jer je svet bio na ivici provalije i postojala je sasvim mala nada da se on može spasti. Međutim, kraj nije nastupio, a ona je umrla tokom spasavanja. Smatrao je svojom čašću da ćuti. Koliko god da je bio diskretan, morao je da se vrati u Gaj da otkrije kako napreduje njegovo pražnjenje.
     Kada je stigao, grad je i dalje bio zabranjena oblast, okruživale su ga policijske barikade. Nije ih bilo teško zaobići. Čuvari Gaja postali su nemarniji u obavljanju svojih dužnosti od kada je grad odsečen, smatrajući da je mali broj ljudi, znatiželjnika, pljačkaša ili žitelja, dovoljno lud da želi da tumara njegovim uzburkanim ulicama. Sasvim lako se provukao kroz kordon i krenuo u istraživanje grada. Vetar koji je prethodnog dana zapalio Mirnopotok potpuno je prestao. Dim tog požara sada se spustio, gotovo da je u ustima osećao njegov slatkasti ukus, podsećao je na dim koji nastaje kada gori dobro drvo. Da su okolnosti bile drugačije možda bi to iskustvo za njega imalo elegijsku notu, ali suviše toga je saznao o Gaju i njegovim tragedijama da bi mogao da se prepusti takvim osećanjima. Nemoguće je bilo gledati to razaranje i ne žaliti uništenje Gaja. Njegov najveći greh bilo je licemerstvo... to što je radosno živeo na svoj sunčani način svesno skrivajući svoju tajnu prirodu. Ta priroda je znojem izbacivala strahove i za izvesno vreme omogučila da snovi postanu stvarnost, a upravo su ti strahovi i snovi, ne Džaf i Flečer, na kraju rastrgli Gaj. Nuncijati su iskoristili taj grad za svoju arenu, ali oni u svom ratu nisu izmislili ništa što Gaj već nije gajio i hranio u svom srcu.
     Uhvatio je sebe kako se pita, dok je išao, ne postoji li neki drugi način na koji bi se mogla ispričati priča o Gaju tako da ne prekrši Teslin ukaz. Ako se odrekne Svifta, možda, i pokuša da iznađe neki poetski način kojim bi mogao da iskaže sve što je iskusio. Bio je to put kojim je i ranije razmišljao da krene, ali sada (isto kao i onda) znao je i bez probe da ne bi uspeo. Došao je u Gaj kao literalista, i ništa od onoga što mu je grad pokazao neće ga odvratiti od kulta izveštajne činjenice.
     Obišao je grad, izbegavajući samo oblasti kroz koje bi prolazak bio ravan samoubistvu, beležeći u glavi ono što je video, mada je znao da to ne može upotrebiti. Zatim se ponovo izvukao, neprimećen, i vratio u L. A., i noćima ispunjenim ponovo proživljavanim sećanjima.

     Za Džo-Bet i Hauija nije bilo isto. Oni su proživeli svoju mračnu noć duše na talasima Suštine, tako da su za njih noći koje su usledile, pošto su se vratili u Kozm, bile bez snova. Bar su se oni budili ničega se ne sećajući.
     Haui je pokušao da ubedi Džo-Bet da će biti najbolje da se vrate u Čikago, ali je ona to uporno odbijala tvrdeći da su svi slični planovi preuranjeni. Sve dok Gaj bude opasna zona, i dok tamo bude neotkrivenih leševa, ona se neće udaljiti iz njegove blizine. Nije sumnjala da je mama mrtva. Ali dok ne bude pronađena i iznesena iz Gaja i hrišćanski pokopana, nije htela ni da razmišlja o nekom životu za njih oboje izvan ove tragedije.
     U međuvremenu, trebalo je da se oporave, što su i činili iza zatvorenih vrata u motelu u Hiljadu Hrastova, koji je bio dovoljno blizu Gaja kako bi Džo-Bet mogla među prvima da se vrati kada to bude bezbedno. Znaci koje je Suština ostavila na njima uskoro su postali deo sećanja, i oni su ostavljeni u nekom čudnom limbu. Sve je bilo gotovo, ali ništa novo nije moglo da počne. I dok su čekali, sve su se više udaljavali jedno od drugog, iako to nijedno od njih nije nastojalo niti želelo, ali ipak nije moglo da spreči. Ljubav koja ih je obuzela u Batrikovom restoranu podstakla je čitav niz kataklizmi za koje su znali da ne mogu biti smatrani odgovornima, ali koje su ih svejedno proganjale. Dok su čekali u Hiljadu Hrastova počela je da ih pritiska krivica, i njen uticaj je postajao sve snažnije što su njihove rane više zaceljivale, a oni postali svesni da su, za razliku od desetina, možda stotina, nevinih stanovnika Gaja, prošli bez fizičkih povreda.
     Sedmoga dana posle događaja u Kisunovoj Petlji jutarnje vesti su ih informisale da su se ekipe tragača spremale u grad. Uništenje Gaja predstavljalo je, razume se, važnu vest, tako da su počele da se javljaju teorije iz bezbrojnih izvora koje su objašnjavale zašto je upravo taj grad izdvojen za rušenje kada je ostali deo Doline pretrpeo svega nekoliko potresa i prošao sa nekoliko pukotina na autoputu. U ovim izveštajima nije bilo ni pomena o fenomenu u Kunićevom Oku koji je imao i svoje svedoke; vlada je izvršila pritisak i uspela da ućutka sve one koji su svojim očima videli nešto nemoguće.
     U početku su oprezno ušli u Gaj, ali već krajem dana veliki broj preživelih vratio se u grad, u želji da pokupi uspomene i suvenire iz ruševina. Nekolicina je imala sreće. Većina nije. Jer na svakog stanovnika Gaja koji se vratio u poznatu ulicu i pronašao netaknutu kuću dolazilo je šestoro onih koji su nailazili na prizor potpunog uništenja. Sve je nestalo; razletelo se, bilo zgnječeno ili jednostavno nestalo u tlu. Od svih delova grada paradoksalno, ali najmanje oštećen je bio onaj u kome je živelo najmanje ljudi: Šoping centar i njegova najbliža okolina. Uglačana tabla od jelovine na kojoj je stajalo Trgovački centar Palomo Gaja na ulazu parkinga skliznula je u rupu, kao i dobar deo samog parkinga, ali same radnje ostale su uglavnom neoštećene, što je značilo, razume se, da je, čim su pronađena tela u radnji sa kućnim ljubimcima, odmah otvorena istraga o ubistvu (nikada rešena). Ako zanemarimo leševe, da je u gradu bilo stanovnika koji su mogli da kupuju, Šoping centar je mogao biti otvoren još istog dana, trebalo je samo obrisati prašinu. Marvin mlađi, iz Marvinove samoposluge, bio je prvi koji je organizovao premeštanje nekvarljive robe. Brat mu je imao radnju u Pasadeni, i mušterije koje nisu marile odakle dolazi roba po sniženoj ceni. Nije se izvinjavao zbog žurbe da profitira. Konačno, posao je posao.
     Drugo premeštanje iz Gaja, posao tužnije vrste, razume se, odnosio se na tela. Dovedeni su psi i oprema osetljiva na zvuk da bi se pronašli preživeli, ali bez ikakvih rezulatata. Zatim je usledio sablasni zadatak pronalaženja mrtvih. Daleko od toga da su bili pronađeni svi stanovnici Gaja koji su izgubili život. Kada su konačno svedeni računi, gotovo dve nedelje pošto je potraga počela, utvrđeno je da je nestao četrdeset jedan stanovnik grada. Zemlja ih je progutala, a zatim se sklopila nad njihovim leševima. Ili su možda individue o kojima je bila reč zbrisale u noć, iskoristivši priliku da započnu novi život. Jedan iz ove druge skupine, bar su glasine tako tvrdile, bio je Vilijam Vit, čije telo nikada nije bilo pronađeno ali u čijoj je kući, tokom istrage, pronađeno je dovoljno pornografije da bi se njome mogla mesecima snabdevati Borbene Zone nekoliko gradova. On je vodio tajni život, taj Vilijam Vit, i opšte mišljenje bilo je da je odabrao da nastavi da ga živi negde drugde.
     Kada je utvrđeno da je jedan od dva leša u radnji sa kućnim ljubimcima Džim Hočkis, jedan ili dvojica pronicljivih novinara zabeležili su da je ceo njegov život bio jedna tragedija. Njegova kćerka, podsetili su svoje čitaoce, bila je jedna iz takozvane Lige Devica, a posle te primedbe pisci su ceo paragraf utrošili na komentar o tome koliko bola je Gaj pretrpeo u svom kratkom postojanju. Da li je bio proklet od početka, pitali su se maštovitiji komentatori, sagrađen na prokletom tlu? Bilo je izvesne utehe u toj pomisli. Ako nije, ako je Gaj jednostavno bio žrtva slučaja, koliko je hiljada sličnih zajednica širom Amerike moglo postati žrtvama istog besa?
     Drugog dana potrage pronađeno je telo Džojs MekGir u ruševinama njene kuće, koja je pretrpela znatno veća oštećenja od bilo koje u blizini. Odneto je radi identifikacije, zajedno sa ostalim telima, u privremenu mrtvačnicu u Hiljadu Hrastova. Taj težak zadatak pao je na Džo-Bet, čiji brat će biti ubrojan među onih četrdeset i jedan nestalih. Pošto ju je identifikovala, počele su pripreme za njen pokop. Mormonska crkva Isusa Hrista brinula se za svoje. Pastor Džon je preživeo nivelaciju (napustio je Gaj one noći kada je Džaf napao kuću MekGirovih i nije se vratio dok se prašina nije slegla) i on je bio taj koji je organizovao mamin pogreb. Za to vreme Hauiju i njemu samo su se jednom ukrstili putevi, i Haui je pohitao da podseti pastora na noć kada je trabunjao pored frižidera. Pastor je uporno odbijao da prizna da se seća bilo čega sličnog.
     "Žao mi je što nemam fotografiju", reče Haui. "Da vam osvežim sećanje. Ali imam je ovde." On pokaza na svoje slepoočnice, sa kojih su bledeli i poslednji tragovi promena koje je Suština izvela na njegovom telu. "U slučaju da ikada padnem u iskušenje."
     "Kakvo iskušenje?" zapita pastor.
     "Da postanem vernik."

     Mama MekGir je bila predata u zagrljaj svom izabranom Bogu dva dana posle njihovog razgovora. Haui nije prisustvovao ceremoniji, ali je sačekao Džo-Bet kada je sve bilo gotovo. Dvadeset četiri časa kasnije otišli su za Čikago.
     Međutim, njihova uloga u događajima daleko od toga da je bila okončana. Prvi znak da ih je pustolovina Kozma i Suštine učinila delom vrlo izabrane skupine igrača usledio je pola nedelje pošto su stigli u Čikago, kada se na njihovom pragu pojavio jedan visoki stranac čiju je lepotu narušila patnja, odeven suviše lagano za ovo vreme, koji se predstavio kao D'Amur.
     "Voleo bih da porazgovaram sa vama o onome što se dogodilo u Palomo Gaju", reče on Hauiju.
     "Kako ste nas pronašli?"
     "Moj je posao da pronalazim ljude", objasni Hari. "Možda ste čuli da me je Tesla Bombek pomenula?"
     "Ne, mislim da nisam."
     "E pa možete proveriti kod nje."
     "Ne mogu", podseti ga Haui. "Mrtva je."
     "Tako je", odvrati D'Amur, "Tako je. Moja greška."
     "Čak i da ste je poznavali, Džo-Bet i ja nemamo šta da vam kažemo. Mi samo želimo da zaboravimo Gaj."
     "Nema šanse", primeti nečiji glas iza njega. "Ko je to, Haui?"
     "Kaže da je poznavao Teslu."
     "D'Amur", predstavi se stranac, "Hari D'Amur. Zaista bih cenio kada biste mi poklonili nekoliko minuta vašeg vremena. Samo nekoliko. Veoma je važno."
     Haui pogleda u Džo-Bet.
     "Zašto da ne?" reče ona.
     "Prokleto je hladno tamo napolju", primeti D'Amur kada uđe unutra. "Šta se dogodilo sa letom?"
     "Svuda je loše vreme", reče Džo-Bet.
     "Primetili ste", odvrati D'Amur.
     "O čemu to vas dvoje razgovarate?"
     "O vestima", reče ona. "Ja sam slušala vesti, ti nisi."
     "Kao da je svake noći pun mesec", primeti D'Amur. "Mnogo ljudi se čudno ponaša. Udvostručio se broj samoubistava od provale u Gaju. Širom zemlje dolazi do pobuna u ludnicama. I mogao bih da se kladim da vidimo tek delić cele slike. Mnogo toga ostaje skriveno."
     "Ko to skriva?"
     "Vlada. Crkva. Jesam li vas ja prvi pronašao?"
     "Da", odgovori Haui. "Zašto? Zar mislite da će biti i drugih?"
     "Sigurno. Vas dvoje ste središte svega ovoga..."
     "Nismo mi krivi!" pobuni se Haui.
     "Ne kažem da jeste", odvrati D'Amur. "Molim vas. Nisam došao ovamo da bih vas za bilo šta optuživao. I ubeđen sam da zaslužujete da vas ostave na miru kako biste nastavili sa životom. Ali to se neće dogoditi. To je istina. Suviše ste važni. Suviše toga ste videli. Naši ljudi to znaju, a isto tako i njihovi."
     "Njihovi?" ponovi Džo-Bet.
     "Ljudi Iada. Infiltratori koji su zadržali vojsku kada se činilo da će se Iadi probiti."
     "Kako to da vi toliko toga znate o svemu ovome?" zanimalo je Hauija.
     "Trenutno moram da prećutim ko su mi izvori, ali se nadam da ću na kraju ipak moći da vam ih otkrijem."
     "Govorite kao da smo mi s vama u svemu tome", reče Haui. "Nismo. I u pravu ste, mi želimo da nastavimo da živimo, zajedno. I otići ćemo bilo gde... u Evropu, Australiju, bilo gde... da to ostvarimo."
     "Pronaći će vas", reče D'Amur. "U Gaju su se isuviše primakli uspehu da bi sada odustali. Znaju da nas proganjaju. Da je Suština uprljana. Od sada niko neće snevati mnogo slatke snove. Laka smo lovina i oni to znaju. Možda vi želite da živite običnim životima, ali ne možete. Ne sa takvim očevima kao što su bili vaši."
     Sada je bio red na Džo-Bet da se zapanji na ove reči.
     "Šta vi znate o našim očevima?" upita ona.
     "Nisu u raju, toliko znam", odvrati D'Amur. "Izvinite. Bilo je neumesno. Kao što rekoh, imam svoje izvore, i nadam se da ću ih vrlo brzo moći da otkrijem. U međuvremenu, moram bolje da se razaberem u onome što se dogodilo u Gaju, kako bismo mogli da iz toga nešto naučimo."
     "Trebalo je da to učinim", tiho primeti Haui. "Pružala mi se prilika da saznam mnogo toga od Flečera, ali je nisam iskoristio."
     "Ti si Flečerov sin", reče D'Amur. Njegov duh je u tebi. Treba samo da ga slušaš."
     "Bio je genije", reče Haui Hariju. "Zaista u to verujem. Ubeđen sam da je pola vremena bio van sebe zahvaljujući meskalinu, ali je ipak bio genije."
     "Želim da čujem", reče D'Amur. "Želite li vi da mi ispričate?"
     Haui je jedan dugi trenutak zurio u njega. Zatim je uzdahnuo, i glasom koji je podsećao na iznenađenje rekao:
     "Da. Mislim da želim."

     Grilo je sedeo u Kafeu 50 na Bulevaru Van Nijus u Šerman Ouksu, pokušavajući da se seti kako je nekada uživao u hrani, kada mu neko priđe i sede naspram njega u separe. Bila je sredina popodneva i kafe nije bio pun. Podigao je glavu u želji da zamoli za malo privatnosti ali je umesto toga izgovorio:
     "Tesla?"
     Bila je odevena u kvintesenciju Bombek stila: jato keramičkih labudova bilo je prikačeno za bluzu boje ponoćnog plavetnila, crvena svilena marama, tamne naočari. Bila je bleda, ali joj je zato ruž za usne koji se sudarao sa maramom, bio žive boje. Senka za oči, kada je smakla naočare na vrh nosa, bila je iste raskalašne bolje.
     "Da", reče ona.
     "Šta da?"
     "Da Tesla."
     "Mislio sam da si mrtva."
     "I ja sam napravila tu grešku. To bar nije teško."
     "Ovo nije nikakva iluzija?" upita on.
     "Zar cela ova prokleta stvar nije upravo to? Sve je to predstava. Ali mi, jesmo li mi veće iluzije od tebe? Ne."
     "Mi?"
     "Odmah ću doći na to. Prvo ti. Kako ide?"
     "Nema šta mnogo da se kaže. Nekoliko puta sam se vratio u Gaj, samo da vidim ko je preživeo."
     "Elen Ngijen?"
     "Nije pronađena. Nije ni Filip. Lično sam pretražio ruševine. Sam Bog zna kuda je otišla."
     "Želiš li da je mi potražimo? Sada imamo veze. Nije bilo baš mnogo zabavno vratiti se kući. Morala sam da se pobrinem za telo koje se nalazilo u mom stanu. A i mnogi ljudi su postavljali teška pitanja. Ali mi sada imamo izvesnog uticaja, i ja ga koristim."
     "Šta treba da znači to mi?"
     "Hoćeš li pojesti taj čizburger?"
     "Ne."
     "Odlično." Privukla je tanjir na svoju stranu stola. "Sećaš se Raula?" upita ona.
     "Nikada nisam sreo um, samo telo."
     "E pa sada jesi."
     "Molim?"
     "Pronašla sam ga u Petlji. Bar sam pronašla njegov duh." Osmehnula se ustima umazanim kečapom. "Teško je ovo ispričati tako da zvuči kao celina.... ali on je u meni. On, i majmun kakav je bio, i ja, svi u jednom telu."
     "Tvoj se san ostvario", reče Grilo. "Sve stvari svim ljudima."
     "Da, pretpostavljam da je tako. Hoću da kažem, mi pretpostavljamo da je tako. Stalno zaboravljam da nas sve uključim. Možda će biti najbolje i da ne pokušavam."
     "Imaš sira na bradi."
     "Tako je, spusti nas na zemlju."
     "Nemoj pogrešno da me shvatiš. Drago mi je što te vidim. Ali... upravo sam počeo da se navikavam na činjenicu da te nema. Da te i dalje zovem Tesla?"
     "Zašto da ne?"
     "E pa ti to više nisi, je li tako? Ti si više od toga."
     "Tesla je u redu. Telo dobija ime po onome što izgleda da jeste, je li tako?"
     "Pretpostavljam da je tako", odvrati Grilo. "Da li ti izgledam kao da sam skrenuo od svega ovoga?"
     "Ne. Jesi li?"
     On odmahnu glavom. "Uvrnut jesam, ali ne i skrenuo. Hladan sam."
     "To je moj Grilo."
     "Hoćeš da kažeš naš Grilo."
     "Ne. Hoću da kažem moj. Možeš jebati sve najveće lepotice u Los Anđelesu, ali ja te držim u šaci. Ja sam velika imponderabilija u tvom životu."
     "To je zavera."
     "Ne dopada ti se?"
     Grilo se osmehnu. "Nije loše", reče on.
     "Ne budi skroman", reče ona. Uhvatila ga je za šaku. "Pred nama je izvesno vreme i moram znati da li si sa mnom."
     "Znaš da jesam."
     "Dobro. Kao što rekoh, vožnja još nije gotova."
     "Dobro. Odakle ti to? To je bio moj naslov."
     "Sinhronizam", odvrati Tesla. "Gde stadoh? D'Amur misli da će naredi put pokušati u Njujorku. Tamo imaju uporišta. Imali su ih godinama. I zato okupljam pola tima, a on okuplja drugu polovinu."
     "Šta ja mogu da učinim?" upita Grilo.
     "Kako ti se dopada Omaha u Nebraski?"
     "Ne mnogo."
     "Tamo je počela ova poslednja faza, verovao ili ne. U pošti u Omahi."
     "Zezaš me."
     "Tamo je Džaf stekao svoju polovičnu ideju o Umetnosti."
     "Kako to misliš: polovičnu?"
     "Razabrao je samo delić, ne celo rešenje."
     "Ne pratim te."
     "Čak ni Kisun nije znao šta je Umetnost. Imao je tragove, ali samo tragove. Neizmerna je. Ona urušava vreme i mesto. Ona sve ponovo spaja u jedno. Prošlost, budućnost i snevani trenutak između... jedan besmrtni dan..."
     "Predivno", reče Grilo.
     "Da li bi se Svift složio?"
     "Zajebi Svifta."
     "Neko bi trebalo."
     "Znači... Omaha?"
     "Odatle počinjemo. Tamo završava sva zagubljena pošta u Americi, koja možda krije neke tragove za nas. Ljudi znaju stvari, Grilo. Čak i kada toga nisu svesni, oni znaju. To nas čini divnima."
     "I oni to zapisuju?"
     "Da. A onda šalju pisma."
     "I ona završavaju u Omahi."
     "Neka od njih. Plati čizburger. Čekam te napolju."
     Platio je i čekala ga je.
     "Trebalo je nešto da pojedem", reče on. "Odjednom sam ogladneo."

     D'Amur je otišao tek kasno te večeri, i kada je to učinio za sobom je ostavio dvoje iscrpljenih pripovedača. Mnogo toga je zabeležio, listajući stranice svog bloka napred-nazad dok je pokušavao da pronađe neki smisao u načinu na koji su delovi obaveštenja međusobno bili povezani.
     Kada su Haui i Džo-Bet završili svoje priče, dao im je svoju podsetnicu sa adresom u Njujorku i brojem telefona, a na poleđini je nažvrljao drugi, privatni broj.
     "Odselite se što pre možete", posavetova ih on. "Nikome nemojte kazati kuda idete. Baš nikome. A kada stignete tamo... gde god da to bude... promenite imena. Pretvarajte se da ste venčani."
     Džo-Bet se nasmeja.
     "To je staromodno, ali zašto da ne?" reče D'Amur. "Ljudi ne ogovaraju venčane. I čim stignete, nazovite me da mi kažete gde mogu da vas pronađem. Od tada pa nadalje bićemo u vezi. Ne mogu da vam obećam anđele čuvare, ali postoje sile koje mogu paziti umesto vas. Imam prijateljicu po imenu Norma koju bih voleo da upoznate. Ume da pronađe pse-čuvare."
     "Možemo i sami kupiti psa", reče Haui.
     "Od njene vrste ne možete. Hvala vam za sve što ste mi kazali. Moram da idem. Čeka me duga vožnja."
     "Vozićete do Njujorka?"
     "Mrzim da letim", reče on. "Jednom sam imao rđavo iskustvo u vazduhu, bez aviona. Podsetite me da vam ispričam o tome. Treba i vi da se upoznate sa mojim prljavim vešom pošto sam se ja upoznao s vašim."
     Otišao je do vrata i izišao, ostavivši za sobom u malom stanu smrad evropskih cigareta.
     "Potreban mi je svež vazduh", reče Haui Džo-Bet kada je otišao. "Hoćeš li sa mnom u šetnju?"
     Već je dobrano prošla ponoć i hladnoća od koje je D'Amur pobegao pre pet sati sada se pojačala, ali ih je izvukla iz umorne obamrlosti. Dok ih je obamrlost napuštala, pričali su.
     "Mnogo toga si ispričao D'Amuru što uopšte nisam znala", primeti Džo-Bet.
     "Kao na primer?"
     "Ono što se dogodilo na Efemerisu?"
     "Misliš na Birna?"
     "Da. Pitam se šta je to video tamo gore."
     "Rekao je da će se vratiti da mi ispriča, ako svi preživimo."
     "Ne želim izveštaje iz druge ruke. Volela bih lično to da vidim."
     "Da se vratiš na Efemeris?"
     "Da. Volela bih to, ali sa tobom."
     Možda neizbežno, ali put ih je doveo do Jezera. Vetar je ujedao, ali je njegov dah bio svež.
     "Zar se ne plašiš šta bi nam Suština mogla učiniti", reče Haui, "ako se ikada vratimo?"
     "Ne baš. Ne ako budemo zajedno."
     Uhvatila ga je za ruku. Oboje su odjednom počeli da se znoje, uprkos hladnoći, utroba im se stegla kao i prvi put kada su im se pogledi sreli u Batrikovom restoranu. Od tada je prošlo malo vremena, ali ih je ono preobrazilo.
     "Sada smo oboje desperadosi", promrmlja Haui.
     "Pretpostavljam da jesmo", reče Džo-Bet. "Ali sve je u redu. Niko nas ne može rastaviti."
     "Voleo bih da je to istina."
     "Jeste istina. I sam znaš da jeste."
     Podigla je šaku koju je on i dalje držao, između njih.
     "Sećaš se ovoga?" upita ona. "To je ono što nam je Suština pokazala. Spojila nas je."
     Drhtaji iz njenog tela prošli su joj kroz šaku, i putem znoja koji je orosio njihove dlanove, ušli u njega.
     "Moramo biti dostojni toga."
     "Udaj se za mene", reče on.
     "Prekasno", odvrati ona. "Već jesam."
     Sada su se nalazili na ivici Jezera, ali, naravno, nisu videli Mičigen dok su stajali zagledani u noć, već Suštinu. Razmišljanje o tome mestu nanosilo im je bol. Istu onu bol koja dodiruje svako živo biće kada šapat o san-moru dodirne ivicu svesti. Ali njihova bol je bila mnogo oštrija, jer nisu mogli da se oslobode čežnje, jer su znali da Suština stvarno postoji; da je to mesto na kome ljubav može stvoriti kontinente.
     Još malo pa će svanuti, i sa prvim zracima sunca poći će na spavanje. Ali dok svetlost ne dođe... dok stvarnost ne nadvlada njihovu maštu... stajali su zagledani u tamu, čekajući, napola u nadi i napola u strahu, da se ono drugo more digne iz snova i ponese ih sa obale.