VII

     Knjiga u Hočkisovim rukama nosila je naziv Priprema za Armagedon i predstavljala je priručnik koji je upućivao braću vernike kako da urade upravo to, bio je to vodič koji je korak po korak objašnjavao kako da se preživi predstojeća Apokalipsa. Bila je podeljena na poglavlja o stoci, vodi i žitu, odeći i posteljini, gorivu, toploti i svetlosti. Postojala je i kontrolna lista od pet strana pod nazivom Namirnice koje se lako skladište koja je obuhvatala od melase do režnjeva mesa divljači. A cilj joj je bio da usadi strah u svakog lenjivca koji bi mogao pasti u iskušenje da odloži za kasnije njihovo pripremanje; u knjizi je uz popis dat i niz fotografija nesreća koje su se dogodile širom Amerike. U većini slučajeva radilo se o prirodnim fenomenima. Bešnjenju šumskih požara, nezaustavljenom i nezaustavljivom; o uraganima koji su sravnili sa zemljom gradove na svom putu. Nekoliko stranica bilo je posvećeno poplavi u Solt Lejk Sitiju maja 1983, koja je bila propraćena slikama stanovnika Jute koji grade zidove od vreća peska da zadrže vodu. Međutim, slika koja je ostavljala najjači utisak od svih u ovom katalogu konačnih delanja predstavljala je oblak u obliku pečurke. Bilo je dato nekoliko fotografija tog oblaka, a ispod jedne od njih Hočkis je pronašao jednostavan potpis:
     Prvu atomsku bombu detonirao je u 0530 časova 16. jula 1945, na lokaciji zvanoj Trojstvo njen tvorac, Robert Openhajmer. Ta detonacija označila je početak poslednjeg doba čovečanstva.
     Nikakvo daljnje objašnjenje nije bilo dato. Cilj knjige nije bio da objasni atomsku bombu i njenu konstrukciju, već da bude vodič članovima crkve Isusa Hrista svetaca sudnjeg dana kako da je prežive. Nije važno. Nisu mu bile potrebne pojedinosti. Bila mu je potrebna samo ta jedna reč, Trojstvo, u nekom drugom kontekstu od onog Otac, Sin i Duh Sveti. Evo je tu. Troje u jednom svedeno na jedno jedino mesto... jedan jedini događaj. Ovo je bilo Trojstvo koje je činilo bespredmetnim sva ostala. U mašti dvadesetog veka oblak u obliku pečurke nadnosio se čak i nad samim Bogom.
     Ustao je sa knjigom Priprema za Armagedon u ruci i prošao kroz haos razbacanih knjiga u prednji deo radnje. Napolju ga je dočekao prizor koji ga je naterao da se ukopa u mestu. Po parkingu je slobodno trčalo na desetine životinja. Kučići su se valjali unaokolo, miševi tražili zaklon dok su im mačići bili za petama; gušteri su se sunčali na asfaltu. Pogledao je duž niza izloga. Jedan papagaj je izleteo kroz otvorena vrata radnje Teda Elizanda. Hočkis uopšte nije poznavao Teda, ali je čuo priče o njemu. Pošto je i sam bio meta ogovaranja, uvek je pomno pratio sve što se govorilo o drugima. Elizando je izgubio um, ženu i dete. Sada je izgubio i svoje malo utočište u Malu; pustio je sve životinje.
     U ovom trenutku za njega je bilo mnogo važnije da odnese podatke o Trojstvu Tesli Bombek nego da teši ili upozori Elizanda, čak i da je znao šta da mu kaže. Čovek je očigledno znao u kakvoj je opasnosti jer inače ne bi otvorio vrata kaveza. A što se tiče utehe: koje je to reči mogao da mu uputi? Donevši odluku, Hočkis krenu preko parkinga do svojih kola, ali je ponovo bio zaustavljen, ovog puta ne nekim prizorom već zvukom: kratkim, bolnim ljudskim krikom. Dolazio je iz radnje sa kućnim ljubimcima.
     Za deset sekundi se obreo na otvorenim vratima. Unutra je po podu gamizalo još mnogo životinja, ali nigde nije bilo ni traga njihovom oslobodiocu. Pozvao ga je po imenu.
     "Elizando? Je li sve u redu?"
     Nije bilo odgovora, i Hočkisu pade na pamet da se čovek ubio. Prvo je oslobodio životinje, a onda prerezao vene. Požurio je, zaobilazeći uzorke, motke i kaveze. Na pola puta kroz radnju ugledao je Elizandovo telo prilepljeno za naspramnu stranu jednog povećeg kaveza. Njegovi stanari, malo jato kanarinaca, bili su u panici, lepršali su napred nazad, perje im je letelo iz krila kojima su udarali o žicu.
     Hočkis ispusti knjigu i krenu Tedu u pomoć.
     "Šta si to uradio?" izgovori on dok mu je prilazio. "Isuse, čoveče, šta si to uradio?"
     Kada je prišao telu shvatio je grešku. Ovo nije bilo samoubistvo. Rane na licu.... koje je bilo priljubljeno uz žicu... nije sam sebi naneo. Bile su grozne; komadi mesa bili su mu otkinuti sa obraza i vrata. Krv je curila kroz mrežu i prekrila je dno kaveza sa kanarincima, ali je sada već slabije nadirala. Bio je mrtav već nekoliko minuta.
     Hočkis polako ustade. Ako krik koji je čuo nije ispustio Elizando, šta je to onda bilo? Napravio je korak prema knjizi da je ponovo uzme, ali kada se zaustavio da je podigne, pažnju mu odvuče neko kretanje između kaveza. Nešto nalik na crnu zmiju klizilo je po podu odmah iza Elizandovog leša. Kretalo se brzo, a očigledna namera mu je bila da se nađe između njega i izlaza. Da nije morao da podigne knjigu, možda bi uspeo da ga pretekne, ali u trenutku kada se dočepao Pripreme za Armagedon već je bilo kod vrata. Pošto ga je sada celog video, nekolike stvari postale su jasne. Da ovo nije bio begunac iz radnje (nijedno domaćinstvo u Gaju ne bi ga udomilo). Da je isto toliko ličilo na murinu koliko i na zmiju, pa čak je i ta sličnost bila neodređena: istinu govoreći, nikada ništa slično nije video. I konačno, ostavljalo je krvave mrlje po podu obeležavajući svoje napredovanje; a unutrašnjost usta bila mu je vlažna od krvi. To je bio Elizandov ubica. Povukao se pred njim, evocirajući Spasiteljevo ime koje je odavno zaboravio:
     "Isuse."
     Ta reč izazvala je smeh nekoga ko se nalazio u stražnjem delu radnje. Okrenuo se. Vrata Tedove kancelarije bila su širom otvorena. Iako u prostoriji iza njih nije bilo prozora, a svetlo nije bilo upaljeno, uspeo je da nazre priliku čoveka koji je prekrštenih nogu sedeo na podu. Čak je mogao i da se kladi ko je to: izobličene crte lica Teslinog prijatelja Raula nisu se mogle zameniti ni sa kojim drugim, čak ni u polutami. Bio je nag. Upravo ta činjenica... njegova nagost, iz koje je proishodila njegova ranjivost... nagnali su Hočkisa da zakorači prema otvorenim vratima. Našavši se pred mogućnošću da bira između borbe sa zmijom ili njenim krotiteljem... a oni su sigurno bili u dosluhu... izabrao je krotitelja. Nag čovek koji čuči nije predstavljao bog zna kakvu pretnju.
     "Šta se to, do đavola, ovde događa?" upita Hočkis dok je prilazio.
     Čovek se isceri u tami. Osmeh mu je bio vlažan i širok.
     "Pravim Likse", odvrati on.
     "Likse?"
     "Iza tebe."
     Hočkis nije morao da se okrene kako bi se uverio da mu i dalje nema izlaza odatle. Nije imao drugog izbora do da ostane gde jeste, iako ga je sve više plašio prizor pred njim. Taj čovek ne samo da je bio nag, već je njegovo telo, od sredine grudi do sredine butina bilo preplavljeno bubama, zalihom hrane za guštere i ribe iz radnje, koje su ovde utaživale drugačiju glad. Njihovo kretanje mu ga je ukrućivalo, njihovo preduzetništvo bilo je usredsređeno na njegov povijeni ud. Međutim, još odvratniji ili gori prizor čekao ga je na tlu ispred njega: mala gomila životinjskog izmeta, pokupljena iz kaveza, usred koje se gnezdilo neko stvorenje. Ne, nije se gnezdilo, rađalo se, nadimalo i razmotavalo pred Hočkisom. Podiglo je glavu iz govana, i on vide da se radi o još jednom stvorenju koje je ovaj čudovišni tvorac nazvao Liksom.
     Nije ono bilo jedino. Svetlucava obličja odmotavala su se po uglovima male prostorije; bilo ih je različitih dužina i sva su predstavljala bezobličan mišić čija se zloba nazirala u svakom uvijajućem pokretu. Dva Liksa se pojaviše iza svog tvorca. Još jedan se peo uz tezgu s Hočkisove desne strane i nastavio da vijuga prema njemu. Da bi ga izbegao, zakoračio je unazad, i prekasno shvatio da je tim manevrom doveo sebe nadohvat druge zveri. Dok si izbrojao do dva, već mu je bila kod noge, a na tri je počela da se penje uz nju. Po drugi put je ispustio Armagedon i posegao naniže da udari tu stvar, ali njene razjapljene čeljusti prve su napale, i ta dva istovremena pokreta izbacila su ga iz ravnoteže. Posrnuo je unazad prema polici sa kavezima, oborivši ih nekoliko kada je zamlatarao rukama. I drugi pokušaj da se uhvati za nešto, ovaj put za policu, bio je bezuspešan. Napravljena tako da izdrži samo težinu mačića i njihovih kaveza, srušila se pod njegovom, i on pade na tle, a polica sa svojim teretom sruči se na njega. Da nije bilo kaveza možda bi bio pogubljen na licu mesta, ali oni su usporili nadiranje Liksa od ulaznih vrata i otpozadi prema njemu. Dobio je deset sekundi dok su pokušavali da se probiju između kaveza, tokom kojih je uspeo da se otkotrlja i spremi da ustane, međutim, tu nadu je osujetilo stvorenje pričvršćeno za njegovu nogu, zarivši mu čeljust u meso na bedru. Od bola je na trenutak obnevideo, a kada je ponovo progledao, ostale zveri su već pronašle put do njega. Jednu od njih osetio je na stražnjoj strani vrata; druga mu se obmotala oko torza. Stao je da doziva u pomoć, pre nego što je dah istisnut iz njega.
     "Ovde sam samo ja", stigao je odgovor.
     Podigao je pogled prema čoveku po imenu Raul koji više nije čučao u izmetu, već se nadnosio nad njim... i dalje mu je bio ukrućen, i dalje su gamizale po njemu... dok mu je jedan Liks vidio oko vrata. Prva dva prsta gurnuo mu je u usta i milovao ga po stražnjem delu grla.
     "Ti nisi Raul", zadahta Hočkis.
     "Ne."
     "Ko..."
     Poslednja reč koju je čuo pre nego što je Liks pojačao svoj stisak oko njegovih grudi, bio je odgovor na to pitanje. Ime, koje se sastojalo od dva nežna sloga. Kiss i soon (poljubac, uskoro). Na kraju je u njima nazreo proročanstvo. Kiss; soon. Karolina, koja je čekala sa druge strane smrti, sa usnama spremnim da ih pritisne na njegov obraz. To mu je, posle svih užasa, olakšalo poslednje trentuke.

     "Mislim da smo se ovde suočili sa izgubljenom stvari", reče Tesla Grilou kada se pojavila iz kuće.
     Tresla se od glave do pete, toliki časovi napora i tolike povrede uzeli su svoj danak. Čeznula je za snom, ali užasavala se pomisli da bi mogla sanjati isti onaj san koji je Vit sanjao prethodne noći: posetu Suštini koja je nagoveštavala da je smrt vrlo blizu. Možda je i bila, ali ona nije htela da zna za to.
     Grilo ju je uhvatio za ruku, ali ga je ona oterala.
     "Nisi ni ti u stanju da me podržiš, kao što nisam ni ja u stanju da podržim tebe..."
     "Šta se događa tamo unutra?"
     "Rupa je počela ponovo da se otvara. Liči na branu koja samo što se nije razletela."
     "Sranje."
     Sada je cela kuća pucala; palme koje su oivičavale prilazni put otresale su mrtve listove dok su se ljuljale, prilazni put je pucao kao da neko odozdo udara po njemu čekićem.
     "Trebalo bi da upozorim pandure", reče Grilo. "Da im kažem šta se sprema."
     "Mislim da smo ovu rundu izgubili, Grilo. Znaš li šta je sa Hočkisom?"
     "Ne."
     "Nadam se da će se izvući pre no što prodru."
     "Neće."
     "Trebalo bi. Nijedan grad nije vredan da se za njega umre."
     "Mislim da je došlo vreme da telefoniram, a ti?"
     "Kome?" upita ona.
     "Abernatiju? Da mu saopštim loše vesti."
     Tesla tiho uzdahnu. "Aha, zašto to ne učiniš? Poslednja ekskluzivna vest."
     "Vratiću se", reče on. "Nemoj misliti da ćeš se odavde izvući sama, jer nećeš. Poći ćemo zajedno."
     "Ja nikuda ne idem."
     Ušao je u kola i tek kada je pokušao da okrene ključ shvatio je koliko je podrhtavanje tla postalo žestoko. Kada je konačno uspeo da upali kola i, vozeći u rikverc prilaznim putem stigne do kapije, otkrio je da gotovo nema koga da upozori. Povukli su se dobrano niz brdo i ostavili samo jedno vozilo neposredno iza kapije, sa dva čoveka u svojstvu posmatrača. Gotovo uopšte da nisu obratili pažnju na Griloa. Njihova dvostruka briga... ona profesionalna i ona lična... bila je da motre na kuću i da se pripreme za brzo povlačenje ako pukotine krenu da se šire u njihovom pravcu. Grilo se provezao pored njih i nastavio niz Brdo. Jedan od policajaca niže na Brdu napola je pokušao da ga zaustavi, ali on se jednostavno provezao pored njega i uputio u Šoping centar. Nadao se da će tamo pronaći javni telefon sa koga će moći da pozove Abernatija. Tamo će pronaći i Hočkisa, i upozoriti ga, ako već nije znao, da je igra okončana. Dok se poput pacova u lavirintu snalazio po ulicama koje su bile ili blokirane ili preorane ili pretvorene u haos, pravio je eksperimente sa naslovima za ovaj poslednji izveštaj. Kraj sveta je blizu bio je tako običan. Nije želeo da bude samo još jedan u dugom nizu proroka koji obećavaju Apokalipsu, čak i ako će ona ovoga puta (konačno) uslediti. Kada je skrenuo u Šoping centar, neposredno pre nego što je ugledao životinjsku žurku koja je tamo bila u toku, dobio je inspiraciju. Pomogla mu je kolekcija Badija Vensa. Iako je očekivao da će tu ideju teško prodati Abernatiju, bio je uveren da ne postoji prikladniji naslov za ovu priču od Vožnja je gotova. Vrste su uživale u pustolovini, ali ona se bližila kraju.
     Zaustavio je kola na ulazu parkirališta i izišao da osmotri bizarnu predstavu životinja u igri. Na usnama mu je zaigrao osmeh, iako to nije želeo. Baš su blagoslovene što ništa ne znaju: igraju se na suncu ne podozrevajući koliko su kratkog veka. Prešao je preko parkinga i uputio se ka knjižari, međutim, Hočkisa tamo nije bilo. Knjige su bile razbacane po podu, predstavljajući dokaz potrage koja se verovatno završila neuspehom. Nastavio je do radnje sa kućnim ljubimcima, u nadi da će naći društvo i telefon. Iznutra se čula halabuka ptica: poslednjih zarobljenika radnje. Da je imao vremena, sam bi ih oslobodio. Nema razloga da bar na trenutak ne vide sunce.
     "Ima li koga?" upita on, provirivši kroz vrata.
     Jedan gekon mu protrča između nogu. Posmatrao ga je kako se udaljava, sa istim pitanjem na usnama. Nije ga izgovorio. Gekon je protrčao kroz krv na putu do vrata; krv je bila posvuda razmazana i njome je bilo poprskano sve što bi pogledao. Prvo je ugledao Elizandovo telo, a zatim leš sadruga, napola zatrpan kavezima.
     "Hočkise?" izusti on.
     Počeo je da razbacuje kaveze sa tela. U vazduhu se osećalo nešto više od mirisa krvi, smrad izmeta. Zalepio mu se za šake, ali on je nastavio sa poslom dok se nije uverio da je Hočkis mrtav. To se dogodilo kada mu je otkrio glavu. Lobanja je bila smrskana u paramparčad, komadići kosti štrčali su poput polomljene glinene posude iz kaše njegovog uma i čula. Nijedna životinja od onih koje su čuvane u radnji, nijedna te veličine, nije bila u stanju da počini takvo divljaštvo; niti je bilo lako odgonetnuti koje oružje je to prouzrokovalo. Nije se zadržao da razmisli o tom problemu, jer je postojala opravdana mogućnost da su se odgovorni još nalazili u blizini. Osmotrio je pod, tražeći neko oružje. Uzicu, ogrlicu, bilo šta čime bi mogao da se odbrani. Potraga ga je odvela do knjige, ispuštene malo dalje od Hočkisovog tela.
     Naglas je pročitao naslov:
     "Priprema za Armagedon?"
     Podigao ju je i na brzinu prelistao. Izgleda da je to bio nekakav priručnik o tome kako preživeti apokalipsu. Bile su to reči mudrosti koje su mormonska braća uputila članovima crkve, uveravajući ih da će se sve dobro završiti; da nad njima bdiju i savetuju ih živa božja čuda, Prvo predsedništvo i Veće dvanaest apostola. Trebalo je samo da prihvate taj savet, duhovno i praktično, i tada će moći da prežive sve što im budućnost donese.
     "Ako ste pripremljeni, ne treba da se plašite" bila je nada... ne, ubeđenost... ovih stranica. "Imajte čista srca, puno ljubavi za sve, budite pravedni, i ostanite na svetim mestima. Pripremite godišnju zalihu."
     Nastavio je da je prelistava. Zašto je Hočkis izabrao upravo ovu knjigu? Uragani, šumski požari i poplave? Kakve oni veze imaju sa Trojstvom?
     A onda je ugledao: zrnastu fotografiju oblaka u obliku pečurke i reči ispod nje koje su identifikovale mesto na kome je detonirana.
     Trojstvo, Novi Meksiko.
     Dalje nije čitao. Sa knjigom u ruci istrčao je na parking, životinje su bežale na sve strane pred njim, i uskočio u kola. Njegov poziv Abernatiju moraće da pričeka. Kako se jednostavna činjenica da je Trojstvo bilo rodno mesto bombe uklapala u ovu priču nije znao, ali možda će Tesla znati. Pa čak i da ne zna, biće zadovoljan što je on bio taj koji joj je doneo novosti. Znao je da je bilo apsurdno odjednom postati toliko zadovoljan sobom, kao da je ovo obaveštenje moglo nešto da izmeni u stanju stvari. Nastupiće kraj sveta (Vožnja je gotova) pa ipak je ovaj delić zagonetke bio dovoljan da bar na trenutak zaboravi na užas te činjenice. Za njega nije bilo večeg zadovoljstva od toga da bude donosilac vesti, glasnik, Nuncio. Tada se najviše približio razumevanju reči srećan.
     Čak i za ono kratko vreme... ne više od četiri pet minuta... koje je proveo u Šoping centru, stabilnost Gaja je bila još više poljuljana. Dve ulice koje su bile prohodne dok se spuštao sa Brda sada to više nisu bile. Jedna je praktično potpuno nestala... zemlja se jednostavno rastvorila i proždrala je... druga je bila zatrpana dvema kućama koje su se srušile. Pronašao je treći put koji je još bio prohodan i krenuo uz Brdo, dok je podrhtavanje tla postajalo tako snažno da je povremeno jedva uspevao da upravlja kolima. Tokom njegovog odsustva, na mestu događaja pojavilo se nekoliko promatrača, u tri neobležena helikoptera, od kojih je onaj najveći lebdeo iznad same Vensove kuće, a putnici su nema sumnje pokušavali da procene situaciju. Do sada već mora da su pogodili da nije reč ni o kakvom prirodnom fenomenu. Možda su čak znali i osnovni uzrok. D'Amur je kazao Tesli da su najviši od najviših znali za postojanje Iada. Ako je to bilo tačno, onda je već pre mnogo časova teška artiljerija trebalo da opkoli kuću, umesto nekolicine prepadnutih pajkana. Možda ti generali i političari nisu verovali u dokaz u svojim rukama? Da nisu možda bili suviše veliki pragmatičari da bi mogli pomisliti kako njihovo carstvo može ugroziti nešto što pripada drugoj strani snova? Nije ih krivio. Još pre sedamdeset dva sata ni sam ne bi u tako nešto ni na trenutak poverovao. Proglasio bi to za besmislicu: kao što bi i priče o Božjim živim proročanstvima u knjizi na sedištu pored njega, proglasio za previše razbuktalu maštu. Ako posmatrači ostanu tamo gde jesu, iznad pukotine, imaće prilike da promene mišljenje. Videti znači poverovati. A oni će i te što šta videti.
     Kapija Kunićevog Oka bila je srušena; isto kao i granični zid imanja. Ostavio je kola ispred gomile šuta i, stežući knjigu, stao da se penje prema kući na čijem pročelju se smestilo nešto za šta je u prvi mah pomislio da je senka oblaka. U prilaznom putu su se otvorile pukotine tako da je morao da pazi kuda staje, dok mu je koncentraciju pomućivala uznemirenost koja je vladala u atmosferi oko kuće. Što se više približavao kući, to je senka, kako se činilo, postajala tamnija. Iako je sunce i dalje pržilo njegov potiljak i pročelje Kunićevog Oka koje je ličilo na kolač-na-kiši, ceo prizor bio je sumoran, kao da je sve premazano slojem prljave ocakline. Glava ga je bolela od tog prizora; probadali su ga sinusi, u ušima mu je pucalo. Pored ovih manjih neprijatnosti, mnogo snažnije ga je uznemiravao opipljivi osećaj straha koji je sve više rastao u njemu sa svakim napravljenim korakom. Glava je počela da mu se puni bolesnim slikama, izabranim iz godina koje je proveo u redakcijama desetine novinskih kuća, gledajući u fotografije koje nijedan izdavač, ma koliko bio gnusan, ne bi objavio. Bilo je tu automobilskih nesreća, razume se, i srušenih aviona... raskomadanih tela koja nikada više neće moći da budu sastavljena. Neizbežno su se tu našli i prizori ubistava. Ali nisu oni predvodili ovaj napad, već slike nevinih, i onoga što je njima učinjeno. Bebe i deca, prebijeni, osakaćeni, bačeni na đubre; maltretirani bolesni i stari; poniženi zaostali. Toliko okrutnosti, a sva ta okrutnost ispunjavala mu je glavu.
     "Iadi", čuo je Teslin glas, pa je skrenuo pogled u njegovom pravcu. Vazduh između njih je bio gust, njeno lice zrnasto, kao da je reprodukovano. Nestvarno. Ništa na njemu nije bilo stvarno. Slike na ekranu.
     "Iadi dolaze", reče ona. "To je ono što osećaš. Trebalo bi da odeš odavde. Nema svrhe da ostaješ..."
     "Ne", izusti on, "imam... poruku."
     S teškom mukom se usredsređivao na tu misao. Nevini su nastavili da se pojavljuju, jedni za drugim, sa raznovrsnim ranama.
     "Kakvu poruku?" upita ona.
     "Trojstvo."
     "Šta je s njim?"
     Vikala je, shvati on, ali njen glas se ipak jedva čuo.
     "Grilo, kazao si Trojstvo."
     "Da?"
     "Šta je s njim?"
     Gledalo ga je toliko očiju. Ni o čemu drugom nije mogao da misli, osim o njihovoj patnji i nemoći.
     "Grilo!"
     Usredsredio je što je bolje mogao pažnju na ženu koja je njegovo ime izvikivala šapatom.
     "Trojstvo", ponovi ona.
     Znao je da se odgovor na njeno pitanje nalazi u knjizi koju je držao, mada su ga oči, i bol u tim očima, i dalje ometali. Trojstvo. Šta to beše Trojstvo? Podigao je knjigu i dao joj je, ali čim ju je uzela od njega setio se.
     "Bomba", izgovori on.
     "Molim?"
     "Trojstvo je mesto na kome su aktivirali prvu atomsku bombu."
     Video je kako joj se licem razleže razumevanje.
     "Shvataš?" upita on.
     "Da. Isuse! Da!"
     Nije se ni potrudila da otvori knjigu koju je doneo, samo mu je rekla da se skloni odatle, da se povuče ka putu. Slušao ju je što je bolje mogao, ali bio je svestan da mora da prenese još neko obaveštenje. Nešto gotovo isto tako važno kao i Trojstvo; nešto što je takođe bilo vezano za smrt. Koliko god da se trudio nije mogao da se seti.
     "Vrati se", ponovi mu ona. "Sklanjaj se iz ovog kala."
     On klimnu, svestan da joj nije ni od kakve koristi, i stade da posrće kroz zagađeni vazduh; što se više udaljavao od kuće, to je sunce sjajnije sijalo, a slike mrtvih nevinih žrtava prestajale da dominiraju njegovim mislima. Kada je zavio za okuku na prilaznom putu, i ponovo ugledao Brdo, setio se obaveštenja koje nije uspeo da isporuči. Hočkis je mrtav; ubijen; glava mu je smrskana. Neko ili nešto je počinilo to ubistvo, i još je na slobodi u Gaju. Mora se vratiti da joj to kaže; da je upozori. Sačekao je jedan trenutak, kako bi dozvolio slikama koje je izazvala blizina Iada da iščile iz njegovog korteksa. Nisu sasvim nestale; znao je da će se istog trenutka kada krene nazad prema kući vratiti još snažnije. Zagađeni vazduh koji ih je doneo širio se i već ga je ponovo sustigao. Pre nego što ga ponovo opije, izvukao je naliv-pero koje je poneo iz motela u slučaju da se ukaže potreba za pravljenjem beležaka. Poneo je i hartiju, sa recepcije, međutim, parada okrutnosti ponovo ga je saletela pa se uplašio da će mu misao pobeći dok nađe notes, tako da je jednostavno reč nažvrljao na nadlanici.
     "Hočk...", bilo je sve što je uspeo. A onda su njegovi prsti izgubili moć da pišu, a um da zadrži bilo šta osim bola za mrtvim nevinim žrtvama i misao da mora ponovo videti Teslu. Poruka i glasnik spojeni u jedno; okrenuo se i posrćući krenuo nazad u oblak uticaja Iada. Ali kada je stigao do mesta na kome se ranije nalazila žena koja je šapatom vikala, utvrdio je da je ona otišla još bliže izvoru ovih okrutnosti; podozrevao je da njegov zdrav razum ne bi preživeo ako bi je tamo sledio.

     Toliko toga je odjednom dobilo smisao za Teslu, ne samo atmosfera predosećanja koje ju je uvek obuzimalo u Petlji, naročito dok je prolazila kroz grad. Videla je film o detonaciji te bombe, i o uništenju grada, u dokumentarcima o Openhajmeru. Kuće i radnje koje su je toliko zbunjivale bile su podignute da bi bile pretvorene u pepeo, kako bi tvorci bombe mogli da na delu prate gnev svoje bebe. Nije čudo što je pokušala da tamo smesti radnju filma o dinosaurusima. Njen dramaturški instinkt bio je ispravan. Ovo je bio grad koji je čekao na sudnji dan. Pogrešila je samo u pogledu čudovišta. Kisun nije mogao da nađe bolje mesto na kome bi sakrio dokaze svoga zločina. Kada dođe do bleska, tela će potpuno nestati. Odlično je mogla da zamisli kakvo perverzno zadovoljstvo ga je prožimalo dok je smišljao jedno tako složeno delo, znajući da je oblak koji je uništio Šoal bio jedna od najneizbrisivijih slika ovoga veka.
     Ali doskočeno mu je. Meri Murales ga je zarobila u Petlji, i sve dok ne uspe da pronađe novo telo u kome će moći da ode iz nje biće njen zatvorenik koji vlastitom voljom odlaže trenutak detonacije. Živeo je poput čoveka koji drži prst u pukotini na brani svestan da će onog trenutka kada zanemari svoju dužnost brana odleteti u vazduh i savladati ga. Nije čudo što je reč Trojstvo izazivala zbrku u njegovim mislima. Tim imenom zvao se užas koji ga je opsedao.
     Da li je postojao način da se ovo saznanje upotrebi protiv Iada? Dok se vraćala u kuću pala joj je na pamet jedna neobična mogućnost, ali bila joj je potrebna Džafova pomoć.
     Teško je bilo suvislo razmišljati u sadržini septičke jame koja se prelivala iz pukotine, ali ona je već imala i ranije prilike da se bori protiv uticaja raznih filmskih producenata i šamana, tako da je bila u stanju da ono najgore zadrži na odstojanju. Međutim, uticaj je postajao sve jači, što su se Iadi više približavali pragu. Pokušala je da ne razmišlja o razmerama njihove pokvarenosti ako je već i ovo, puki šapat o njihovom približavanju, bilo u stanju da tako duboko utiče na psihu. Ni u jednom od svojih pokušaja da zamisli prirodu te invazije nije uzela u obzir mogućnost da njihovo oružje može biti ludilo. Ali možda je bilo. Iako je bila u stanju da za izvesno vreme odbije ovaj napad ogavnosti, znala je da će, pre ili kasnije, pokleknuti pred njim. Nijedan ljudski um nije bio u stanju da ga zauvek zadrži na rastojanju i neće imati izbora, moraće, kada upije te užase, utočište da potraži u ludilu. Iad Urobori će vladati planetom ludaka.
     Džaf je, razume se, već bio na putu da doživi mentalni kolaps. Našla ga je kako stoji na vratima prostorije u kojoj je upražnjavao Umetnost. Pukotina je u potpunosti ovladala prostorom iza njega. Pogledavši kroz ta vrata po prvi put je stvarno razumela zašto su Suštinu zvali morem. Talasi mračne energije zapljuskivali su obale Kozma, prelivajući se kroz pukotinu. Iza njih ugledala je još neko kretanje, ali samo na trenutak. Džaf je pričao o planinama koje se kreću; i buvama. Međutim, Teslin um se usredsredio na jednu drugu sliku kako bi okarakterisao zavojevače. Bili su divovi. Živi užasi njenih najranijih noćnih mora. Često su, pri tim dečjim susretima, imali lica njenih roditelja, činjenica iz koje je njen psihoanalitičar mnogo toga izvukao. Ali ovo su bili divovi drugačijeg reda. Ako su uopšte imali lica, u šta je sumnjala, nemoguće ih je kao takve bilo upiti. U jedno je bila sigurna: oni nisu bili brižni roditelji.
     "Vidiš li?"upita Džaf.
     "Oh da", odvrati ona.
     Ponovio je pitanje, tananim glasom kakav nikada do tada nije čula.
     "Vidiš li, tata?"
     "Tata?" ponovi ona.
     "Ne bojim se, tata", nastavio je glas koji je izlazio iz Džafa. "Oni me neće povrediti. Ja sam Dečak- Smrt."
     Sada je shvatila. Džaf ne samo da je gledao očima Tomi-Reja, već je i govorio dečakovim glasom. Izgubila je oca tako što ga je istisnuo sin.
     "Džafe!" reče ona. "Saslušaj me. Potrebna mi je tvoja pomoć! Džafe?" Nije odgovorio. Izbegavajući da gleda u pukotinu koliko god je to mogla, ona mu priđe i uhvati ga za iscepanu košulju, vukući ga prema ulaznim vratima. "Randolfe!" povika ona. "Moraš razgovarati sa mnom."
     Čovek se isceri. To nije bio izraz koji je ikada pripadao tom licu. Bio je to osmeh kalifornijskog princa, širok, koji je otkrivao zube. Ona ga pusti.
     "Baš si mi od neke pomoći", reče ona.
     Nije imala vremena da ga izvuče iz pustolovine koju je proživljavao sa Tomi-Rejem. Ono što je planirala moraće da obavi sama. Pretpostavljala je da je lako bilo doći na tu zamisao, ali prokleto teško... ako ne i nemoguće... sprovesti je u delo. Međutim, ništa drugo joj nije preostalo. Ona nije bila nikakav veliki šaman. Nije mogla da zapečati pukotinu. Ali je možda mogla da je premesti. Već dva puta je dokazala da poseduje moć da ulazi i izlazi iz Petlje. Da raščini sebe... i druge... u mislima, i prebaci ih u Trojstvo. Da li bi takođe mogla da izvede taj skok sa mrtvom materijom? Drvetom i malterom? Delom kuće, na primer? Ovim delom ove kuće, na primer? Da li je mogla da raščini delić Kozma koji su ona i pukotina naseljavali, i premesti ga u Nultu Tačku, u kojoj je odbrojavala sila koja je bila u stanju da obori divove pre no što rašire svoje ludilo?
     Odgovora na ta pitanja nije bilo s ove strane pokušaja da se to izvede. Ako ne uspe, odgovor će biti ne. To je bar jednostavno. Nekoliko trenutaka biće mudrija zahvaljujući svom neuspehu pre nego što mudrost, neuspeh i njene težnje da se igra šamana ne postanu akademska stvar.
     Tomi-Rej se ponovo oglasio, njegov monolog je sada prešao u nepovezano brbljanje.
     "...gore kao Endi..." govorio je, "...samo više.... vidiš li me, tata? ...gore kao Endi... vidim obalu! Vidim obalu!"
     Bar je to imalo nekog smisla. Bio je nedaleko Kozma, mogao je da ga vidi, što je značilo da su Iadi gotovo isto tako blizu.
     "...Dečak-Smrt..." počeo je ponovo da govori, "... ja sam Dečak-Smrt..."
     "Zar ne možeš da ga isključiš?" upita ona Džafa, svesna da je ne čuje.
     "Ju-huuu!" vikao je dečak. "Evo nas! Evo nas... dolazimo!"
     Nije pogledala unazad prema pukotini da vidi naziru li se divovi, iako je bila u velikom iskušenju da to učini. Doći će trenutak kada će morati da im pogleda u oči, ali još nije bila spremna na to; nije bila smirena, nije još zasukala rukave. Povukla se još jedan korak prema ulaznim vratima i čvrsto ščepala dovratak. Pod prstima je bio tako prokleto čvrst. Njen zdrav razum bunio se protiv ideje da nešto tako čvrsto premesti na drugo mesto u drugo vreme. Rekla je svom zdravom razumu da se jebe. On i ludilo koje je bljuvala pukotina nisu predstavljali suprotnosti. Razum ume da bude okrutan; logika može da bude okrutna. Postojalo je još jedno stanje uma koje je odbacivalo takve naivne dihotomije; ono je crplo snagu iz toga što se nalazilo u međustanjima.
     Sve stvari svim ljudima.
     Iznenada se setila onoga što je D'Amur kazao, da kruže priče o nekom spasitelju. Pretpostavila je da misli na Džafa, međutim, tražila ga je suviše daleko. Ona je bila taj spasitelj. Tesla Bombek, divlja žena iz Zapadnog Holivuda, naopaka i uskrsnula.
     To saznanje ulilo joj je novu veru; a sa verom došlo je i saznanje kako da na jednostavan način ipak ostvari svoj naum. Nije pokušala da zatomi idiotske uzvike Tomi-Reja, niti da skrene pogled sa otromboljenog i poraženog Džafa, kao ni da porekne celu tu glupost o tome da nešto čvrsto postane misao i da misao premesti čvrsto. Sve je to bilo deo nje, čak i sumnja. Možda naročito ona. Nije morala da poriče zbrku i suprotnosti da bi bila moćna; trebalo je da ih prigrli. Da ih proždre ustima svoga uma, sažvaće, proguta. Sve je to bilo jestivo. I čvrsto i nečvrsto, ovaj i onaj svet, sve su to bile jestive i pokretne poslastice. Pošto je postala toga svesna, ništa nije moglo da je odvuče od stola.
     Pogledala je u pukotinu, u sred srede.
     "Čak ni ti", reče ona i poče da jede.

     Kada se Grilo našao na dva koraka od ulaznih vrata, nevini su se vratili po njega, napavši ga ovako blizu pukotine, još nemilosrdnije nego ranije. Izgubio je moć da krene bilo napred bilo nazad, dok su brutalnosti nicale oko njega. Kao da je gazio po malim, krvavim telima. Okrenula su svoja uplakana lica prema njemu, ali on je znao da im nema pomoći. Ne sada. Senka koja se kretala preko Suštine donela je sa sobom kraj milosrđu. Niti će se njena vladavina ikada okončati. Njoj nikada neće biti suđeno; nikada neće polagati račune.
     Neko je prošao pored njega prema vratima, neko jedva vidljivo obličje u vazduhu nabubrelom od patnje. Grilo je uložio veliki napor da se uhvati za čvrsti prizor tog čoveka, ali je uspeo samo da na sasvim kratko ugleda razbojničko lice, krupnih kostiju i upalih obraza. Potom je stranac zamakao u kuću. Kretanje na tlu oko njegovih nogu odvuklo mu je pogled od vrata na pod. Još je video dečja lica, ali užas je sada postao još izopačeniji. Crne zmije, debele kao ruka, puzale su preko dece sledeći čoveka unutra. Zapanjen, napravio je korak napred u u ludoj nadi da će zgaziti jednu ili možda sve. Taj korak ga je samo još više približio ivici ludila, koje je paradoksalno podarilo snagu njegovom krstaškom pohodu. Napravio je još jedan korak, zatim i treći, pokušavajući da spusti petu na glave tih crnih zveri. Četvrti korak ga je preneo preko praga kuće i uveo u jedno potpuno drugačije ludilo.

     "Raule?"
     Od svih ljudi, Raul.
     Zakoračio je preko praga upravo u trenutku kada se uhvatila ukoštac sa zadatkom koji je bio pred njom; njegova pojava ovde delovala je tako šokantno da je umalo nije pripisala nekoj mentalnoj zabludi, međutim, nikada još u životu nije bila u toj meri sigurna u rad svog uma. Ovo nije bila halucinacija. On je bio ovde glavom i bradom, sa njenim imenom na usnama, i izrazom dobrodošlice na licu.
     "Šta ćeš ti ovde?" upita ona, osetivši da joj stvari izmiču.
     "Došao sam po tebe", glasio je njegov odgovor. U stopu iza odgovora, i iza njega, došlo je mračno saznanje šta je pod tim podrazumevao. Preko praga su u kuću uklizavali Liksi.
     "Šta si to učinio?" upita ona.
     "Rekao sam ti", odvrati on. "Došao sam po tebe. Svi smo došli."
     Udaljila se korak od njega, ali pošto je pukotina zauzimala pola kuće, a Liksi su čuvali vrata, mogla je jedino da pobegne uz stepenice. U najboljem slučaju to bi joj donelo privremeno odlaganje smrtne kazne. Tamo gore bi se našla u zamci i preostalo bi joj samo da čeka da je pronađu kada im se to prohte, samo što ne bi morali da se trude. Kroz nekoliko minuta, Iadi će se obresti u Kozmu. Posle toga, smrt će možda čak postati dobrodošla. Mora ostati prisebna bez obzira na Likse. Ona je ovde hitno morala da obavi jedan posao.
     "Sklanjaj se od mene", obrati se ona Raulu. "Ne znam šta ćeš ovde, ali drži se na odstojanju!"
     "Došao sam da vidim dolazak", odvrati Raul. "Možemo ga ovde zajedno dočekati."
     Raulova košulja bila je otkopčana, pa je na trenutak oko njegovog vrata ugledala poznati predmet: medaljon Šoala. Postala je sumnjičava: ovo uopšte nije bio Raul. Nije se ponašao kao uplašeni Nunciant koga je srela u Misiji svete Katarine. Iza njegovog polumajmunskog lica krio se neko drugi: čovek koji joj je prvi pokazao zagonetni znak Šoala.
     "Kisun", izusti ona.
     "Pokvarila si mi iznenađenje", primeti on.
     "Šta si učinio Raulu?"
     "Obeskućio ga. Zaposeo njegovo telo. Nije bilo teško. Imao je u sebi puno Nuncia. To ga je učinilo upotrebljivim. Uvukao sam ga u Petlju, isto kao i tebe. Samo što on nije bio dovoljno pametan da mi se odupre onako kao što ste to učinili ti i Randolf. Dosta brzo se predao."
     "Ubio si ga."
     "Oh ne", nemarno odvrati Kisun. "Njegov duh je živ i rita se. Štiti moje telo od vatre dok se ne vratim po njega. Ponovo ću se useliti u njega kada iziđe iz Petlje. Svakako ne želim da ostanem u ovome. Odvratno je."
     Krenuo je na nju sasvim iznenada, okretno kako to samo Raul ume, skočivši da je uhvati za ruku. Vrisnula je zbog snage njegovog stiska. Ponovo joj se osmehnuo, našavši se pored nje u dva brza koraka, tako da se njegovo lice našlo do njenog u jednom otkucaju srca.
     "Imam te", reče on.
     Pogledala je pored njega prema vratima, na kojima je stajao Grilo, zureći u pukotinu, o koju su se sve češće i jače razbijali talasi Suštine. Uzviknula je njegovo ime, ali on nije reagovao. Znoj mu se cedio niz lice; pljuvačka kapala iz otromboljenih čeljusti. Kuda god da je lutao, nije bio kod kuće.
     Da je bila u stanju da se uvuče u Griloovu lobanju, shvatila bi njegovu opsednutost. Kada je prekoračio prag, nevini su nestali iz oka njegovog uma, a zamenio ih je još veći jad. Pogled mu je privukao talas i u njemu je ugledao užase. Najbliže obali nalazila su se dva tela, koja su prvo bila gurnuta ka Kozmu, a onda ih je podvodna struja povukla nazad preteći da ih udavi. Poznavao ih je, mada su im lica bila strašno izmenjena. Jedno je bila Džo-Bet MekGir. Drugo Haui Kac. Dalje na talasima učinilo mu se da je na trenutak ugledao treću priliku, bledu naspram tamnog neba. Ovu nije poznavao. Na licu nije bilo mesa po kome bi mogao da je prepozna. On je predstavljao glavu-smrti, jašući na talasu.
     Međutim, dalje na pučini počinjao je pravi užas. Masivne prilike trunu, vazduh oko njih gust od aktivnosti, muve veličine ptica hrane se njihovom pokvarenošću. Iad Urobori. Čak i u ovom trenutku, iako hipnotisan, njegov um (inspirisan Sviftom) tražio je reči kojima bi opisao taj prizor, ali kada se radilo o zlu rečnik je bio jako siromašan. Pokvarenost, nepravda, bezbožnost: šta su bila ova jednostavna stanja pred takvim neublaživim suštinama? Hobiji i zabave. Čistači nepca između opakijih jela. Gotovo da je zavideo onima koji su bili bliže tim užasima na shvatanju koje je možda dolazilo sa blizinom...
     Haui, koga su pomamni talasi bacakali tamo-amo, mogao je da mu kaže par stvari. Dok su im se Iadi približavali, setio se gde je već jednom iskusio taj užas: u klanici u Čikagu u kojoj je radio pre dve godine. Sećanja na taj mesec ispunila su mu glavu. Klanica u leto, krv se zgrušava u slivnicima, životinje prazne bešike i creva na zvuk smrti koja im predstoji. Život se pretvara u meso jednim jedinim pucnjem. Pokušao je da preko tih odvratnih slika pogleda u Džo-Bet, s kojom je dovde stigao, ali nije uspeo dovoljno brzo da ih dovede do obale i spase od koljača koji su im bili za petama. Međutim, pogled na nju, koji je mogao da mu ublaži ove poslednje trenutke očaja, bio mu je uskraćen. Pred očima mu je bila samo stoka terana na rampe, drek i krv koje su spirali crevima sa vodom, i trzava trupla zakačena za slomljenu nogu i slata u nizu na vađenje utroba. Isti užas ispunjavao mu je glavu sve vreme.
     Mesto s druge strane talasa nije video, baš kao ni Džo-Bet, tako da nije imao pojma koliko su daleko... ili zapravo koliko su blizu... njegovih obala. Da je imao moć viđenja, ugledao bi obuzetog oca Džo-Bet, kako govori glasom Tomi-Reja:
     "...evo nas, dolazimo! ...evo nas, dolazimo..."
     - i Griloa kako zuri u Iade; i Teslu na ivici da izgubi život zbog čoveka koga je dozivala...
     "Kisune! Za boga miloga! Pogledaj ih! Pogledaj!"
     Kisun pogleda u pravcu pukotine, i tovara koji je donosila plima.
     "Vidim ih", reče on.
     "Misliš da mare za tebe? Ako prođu, završićeš isto kao i svi mi!"
     "Ne", odvrati on. "Oni donose novi svet, a ja sam zaradio mesto u njemu. Visoko mesto. Znaš koliko sam godina čekao na ovo? Planirao? Ubijao? Nagradiće me."
     "Da nisi možda potpisao ugovor? Imaš li ti to napismeno?"
     "Ja sam njihov oslobodilac. Ja sam ovo omogućio. Trebalo je da se pridružiš timu još onda u Petlji. Trebalo je da mi nakratko pozajmiš svoje telo. Zaštitio bih te. Ali ne. Bila si ambiciozna. Kao i on." Pogledao je Džafa. "Isto je i sa njim. Morao je dobiti parče kolača. Oboje ste se njime zagrcnuli." Svestan da Tesla sada ne može da ode, jer nije imalo kuda da se ode, pustio ju je i zakoračio prema Džafu. "On je stigao bliže od tebe, ali, dabome, imao je muda."
     Iz Džafa više nisu dopirali ushićeni uzvici Tomi-Reja. Čulo se samo tiho stenjanje, koje je mogao ispuštati otac, ili možda sin, ili možda obojica.
     "Treba da vidiš", obrati se Kisun izmučenom licu. "Džafe. Pogledaj me. Želim da vidiš!"
     Tesla se okrenu ponovo prema pukotini. Koliko još talasa pre nego što Iadi stignu do obale? Desetak? Upola manje?
     Kisun se sve više nervirao zbog Džafa. Počeo je da ga trese.
     "Pogledaj me, proklet bio!"
     Tesla ga je pustila da besni. To joj je pružilo trenutni predah; trenutak u kome je jednostavno mogla ponovo da otpočne proces premeštanja u Petlju.
     "Probudi se i pogledaj me, seronjo. Ovde Kisun. Izišao sam! Izišao!"
     Dozvolila je da njegova tirada postane deo prozora koji je iscrtavala. Ništa ne sme biti izostavljeno. Džaf, Grilo, vrata koje vode u Kozm i, razume se, vrata u Suštinu, sve to treba da bude proždrano. Čak i ona, proždirač, mora biti deo ovog premeštanja. Sažvakana i ispljunuta u neko drugo vreme.
     Kisunovi povici iznenada prestadoše.
     "Šta to radiš?" upita on, okrenuvši se da je pogleda. Njegove ukradene crte lica, nenaviknute da izražavaju bes, bile su groteskno izuvijane. Nije dozvolila da je taj prizor omete. I to je bilo deo prizora koji je trebalo progutati. Bila je dorasla tome.
     "Da se nisi usudila!" reče Kisun. "Čuješ li me?"
     Čula je i nastavila da jede.
     "Upozoravam te", reče on, krenuvši nazad u njenom pravcu. "Da se nisi usudila!"
     Negde u pukotinama sećanja Randolfa Džafa stadoše da odjekuju ove četiri reči, kao i način na koji su izgovorene. Jednom se nalazio u nekoj kolibi, zajedno sa čovekom koji ih je izgovorio upravo na isti taj način. Sećao se ustajale toplote kolibe i mirisa vlastitog znoja. Sećao se koščatog starkelje koji je čučao iza vatre. A najbolje od svega se sećao reči koje su tom prilikom bile izmenjene, a koje su mu se sada vratile iz prošlosti:
     "Da se nisi usudio."
     "Kao da mašeš crvenom maramom biku pred očima. Video sam svašta... činio svašta..."
     Podstaknut rečima, setio se kretnje. Svoje šake kako se spušta u džep sakoa, tražeći tupi nož koji je tamo čekao. Nož sa apetitom za otvaranje zapečaćenih i tajnih stvari. Kao na primer pisama; kao na primer lobanja.
     Ponovo je začuo reči...
     "Da se nisi usudio."
     ...koje su mu omogućile da razabere prizor pred sobom. Njegova ruka, čista parodija snažnog uda kakav je nekada posedovao... krenu ka džepu. Svih ovih godina nikada se nije razdvajao od noža. Još je bio tup. Još je bio gladan. Njegovi usahli prsti stegnuše se oko drške. Oči mu se usredsrediše na glavu čoveka koji je govorio iz njegovih sećanja. Predstavljao je odličnu metu.
     Tesla je krajičkom oka primetila pokret Džafove glave; videla ga je kako se odguruje od zida i počinje da diže desnu ruku negde od džepa. Nije videla šta drži u njoj, sve do poslednjeg trenutka, kada su se Kisunovi prsti već čvrsto stezali oko njenog vrata, a Liks joj se obmotavao oko cevanica. Nije dozvolila da ovaj napad zaustavi premeštanje. I on je postao deo slike koju je proždirala. A sada Džaf. I njegova podignuta šaka. I nož koji je konačno ugledala kako se presijava u njegovoj podignutoj šaci. Podignutoj, spuštenoj, zarivenoj u stražnju stranu Kisunovog vrata.
     Šaman je vrisnuo, pustio njen vrat i šakama se uhvatio za potiljak kako bi se zaštitio. Dopao joj se njegov vrisak. Izražavao je bol neprijatelja, posle čega njena moć kao da je još više ojačala, a zadatak koga se prihvatila iznenada je postao lakši nego ikada; kao da je deo Kisunove snage prešao u nju putem zvuka. Osetila je prostor koji su naseljavali u ustima svoga uma i počela da žvaće. Kuća se zatresla kada je znatan njen deo bio otkinut i premešten u zatvorene trenutke Petlje.
     Istog časa, svetlost.
     Kroz vrata je proticala svetlost stalne zore iz Petlje. Sa njom je stigao i isti onaj vetar koji joj je duvao u lice uvek kada se ovde nalazila. Duvao je kroz predvorje, odnoseći sa sobom deo prljavštine Iada, koju je razvejavao preko pustopoljine. Kada je to prošlo. primetila je kako sa Griloovog lica nestaje staklasti izraz. Ščepao je dovratak, stao da žmirka na svetlosti i da trese glavom poput psa koga izluđuju muve.
     Pošto im je tvorac bio ranjen, Liksi su odustali od napada, ali nije se nadala da će je zadugo ostaviti na miru. Pre no što uspe da ih preusmeri, uputila se prema vratima, zastavši samo kako bi gurnula Griloa ispred sebe.
     "Šta si to, za ime Boga, učinila?" upita on kada su zakoračili na isprano pustinjsko tlo.
     Stala je da ga požuruje što dalje od premeštenih prostorija, koje su se, ostavši bez strukture koja bi rasporedila teret snažnih talasa Suštine, već slamale po svim uglovima.
     "Hoćeš prvo dobre ili loše vesti?" upita ona.
     "Dobre."
     "Ovo je Petlja. Prenela sam deo kuće..."
     Pošto je sve bilo gotovo, ni sama nije mogla da poveruje da je uspela.
     "Jesam,", reče ona, kao da joj je Grilo protivurečio. "Da me jebeš, jesam!"
     "Zajedno sa Iadima?" upita Grilo.
     "Pukotinom i svime što se nalazilo s druge strane takođe."
     "Koje su onda loše vesti?"
     "Ovo je Trojstvo, sećaš se? Nulta Tačka?"
     "Oh Isuse."
     "A to..." ona pokaza ka čeličnoj kuli, koja se nalazila na svega otprilike četvrt milje od mesta na kome su stajali, "... to je bomba."
     "Kada će da eksplodira? Imamo li vremena..."
     "Ne znam", odvrti ona. "Možda neće biti detonirana sve dok je Kisun živ. On je sve ove godine zadržavao taj trenutak."
     "Postoji li put odavde?"
     "Da."
     "U kom je pravcu? Hajdemo."
     "Ne traći vreme na želje, Grilo. Odavde nećemo živi izići."
     "Možeš nas izvesti u mislima. U mislima si nas i dovela ovamo."
     "Ne. Ja ostajem. Moram videti kraj."
     "Ovo jeste kraj", reče on, pokazujući prema delu kuće. "Pogledaj."
     Zidovi su se rušili u oblacima prašine, popuštajući pod talasima Suštine. "Kakav još kraj želiš? Gubimo se odavde."
     Tesla je pogledom tražila Kisuna ili Džafa u toj zbrci, ali se eter san-mora prelivao u svim pravcima; bio je suviše gust da bi ga vetar sada mogao razneti. Oni su bili negde u njemu, ali ih nije videla.
     "Tesla? Slušaš li ti mene?"
     "Bomba neće eksplodirati dok je Kisun živ", reče ona. "On odlaže taj trenutak..."
     "To si već rekla."
     "Ako želiš da bežiš odavde, mogao bi i da uspeš. Izlaz je u onom pravcu." Pokazala je na drugu stranu oblaka kroz grad i napolje na drugu stranu. "Biće najbolje odmah da kreneš."
     "Smatraš me kukavicom."
     "Jesam li ja to rekla?"
     Talas etera je u kovitlacu dolazio u njihovom pravcu.
     "Ako nameravaš da ideš, idi", reče ona, pogleda uprtog u ostatke predvorja i hodnika Kunićevog Oka. Iznad svega, jedva vidljiva kroz deo Suštine koji se prelivao, u vazduhu visila je pukotina. Udvostručila je veličinu u prostoru između dva treptaja, rasporivši se. Bila je spremna da ugleda divove. Međutim, prvo je ugledala ljudska obličja, dva, izbačena naviše, pa napolje na ovu sprženu obalu.
     "Haui?" izgovori ona.
     To je bio on. A pored njega, Džo-Bet. Videla je da im se nešto dogodilo. Lica i tela su im bila sva zarasla u rastinje, kao da su pustila izdanke nekog bezvrednog cveta. Hrabro se suprotstavila narednom talasu etera kako bi se vratila do njih, izvikujući njihova imena dok je koračala. Prva je pogled podigla Džo-Bet. Vodeći Hauija za ruku potražila je Teslu u tom metežu.
     "Ovuda", reče Tesla. "Morate se udaljiti od rupe..."
     Okaljani eter je izazivao košmare. Tražili su da budu viđeni. Međutim, Džo-Bet je izgleda bila u stanju da se u mislima probije kroz njih i postavi jednostavno pitanje.
     "Gde smo?"
     Jednostavan odgovor na to pitanje nije postojao.
     "Grilo će ti reći", odvrati ona. "Kasnije. Grilo?"
     Bio je tu i već je u očima imao isti onaj smeteni izraz koji je u njima videla na vratima Kunićevog Oka.
     "Deca", izgovori on. ""Zašto uvek deca?"
     "Ne znam o čemu govoriš", reče mu ona. "Slušaj me, Grilo."
     "Slu... slušam te", odvrati on.
     "Želeo si da iziđeš odavde. Rekla sam ti put, sećaš se?"
     "Kroz grad."
     "Kroz grad."
     "Na drugu stranu."
     "Tako je."
     "Povedi sa sobom Hauija i Džo-Bet. Možda još možete da ih preteknete."
     "Da preteknemo šta?" upita Haui, jedva podigavši glavu. Čudovišno rastinje ju je vuklo naniže.
     "Iade ili bombu", odgovori mu Tesla. "Izaberi. Možeš li da trčiš?"
     "Možemo da pokušamo", reče Džo-Bet. Pogledala je u Hauija. "Možemo da pokušamo."
     "Krenite. Svi."
     "Još... ne shvatam..." poče Grilo, čiji je glas odavao uticaj Iada.
     "Zašto ja moram da ostanem?"
     "Da."
     "To je bar jednostavno", reče ona. "Ovo je poslednji sud. Sve stvari svim ljudima, sećaš se?"
     "Prokleto glupo", reče on, zadržavši pogled na njoj kao da mu je to pomagalo da ludilo drži na odstojanju.
     "Prokleto tačno", reče ona.
     "Tolike stvari..." poče on.
     "Šta?"
     "Nisam ti kazao."
     "Nisi ni morao. A nadam se da nisam ni ja."
     "Bila si u pravu."
     "Osim u jednom. Nešto je trebalo da ti kažem."
     "Šta?"
     "Trebalo je da kažem..." poče ona; zatim razvuče usta u širok osmeh, gotovo zanesen koji nije morala da glumi jer je dolazio sa nekog zadovoljnog mesta u njoj; njime je okončala rečenicu kao što je okončala tolike telefonske razgovore koje su vodili i okrenula se, uputivši se u naredni talas koji je dolazio iz pukotine, u koji je znala da ne može da je sledi.
     Neko je nailazio njenim putem; još jedan plivač u san-moru, izbačen na obalu.
     Tomi-Rej, Dečak-Smrt. Promene koje su zadesile Džo-Bet i Hauija bile su duboke, ali predstavljale su pravu blagodet prema onome što je on pretrpeo. Kosa mu je i dalje imala zlatnu Malibu boju, a na licu mu je lebdeo isti onaj osmeh kojim je nekada obarao Palomo Gaj na kolena. Međutim, sada na njemu nisu sijali samo zubi. Suština mu je izbledela meso tako da je sada podsećalo na kost. Obrve i obrazi su mu se naduli, oči upale. Ličio je na živu lobanju. Obrisao je nadlanicom pljuvačku koja mu se cedila niz bradu, pogleda usredsređenog pored Tesle ka mestu na kome je stajala njegova sestra.
     "Džo-Bet..." reče on, krećući se kroz nalet mračnog vazduha. Tesla vide kako se Džo-Bet okreće prema njemu, zatim odvaja za jedan korak od Hauija kao da je spremna da se rastane od njega. Iako ju je čekao hitan posao koji je trebalo obaviti, Tesla nije mogla da odvoji pogled od njih, kada je Tomi-Rej krenuo po svoju sestru. Ljubav koja je buknula između Hauija i Džo-Bet započela je celu ovu priču, ili bar njeno poslednje poglavlje. Zar je moguće da je Suština raščinila tu ljubav?
     Odgovor je dobila samo tren kasnije, kada je Džo-Bet napravila još jedan korak udaljujući se od Hauija, tako da su sada bili udaljeni na rukohvat; ona je desnom šakom i dalje držala njegovu levu. Tesla je istog trenutka shvatila šta Džo-Bet pokazuje svom bratu. Ona i Haui Kac nisu se samo držali za ruke. Oni su bili spojeni. Suština ih je sjedinila, njihovi isprepleteni prsti postali su čvor koji ih je vezivao.
     Reči su bile suvišne. Tomi-Rej ispusti krik gađenja i stade u mestu. Tesla nije mogla da vidi izraz na njegovom licu. Najverovatnije ga i nije bilo. Lobanje mogu samo da se cere i prave grimase; suprotnosti se sudaraju u jednom izrazu. Međutim, videla je pogled Džo-Bet, čak i kroz naišlu tamu. U njemu je bilo malo sažaljenja. Samo malo. Ostalo je bio spokoj.
     Tesla je videla da Grilo nešto govori, očigledno je pozivao ljubavnike da pođu. Krenuli su istog časa; svo troje. Tomi- Rej nije pokušao da ih prati.
     "Dečak-Smrt?" pozva ga ona.
     Osvrnuo se prema njoj. Lobanja je još bila u stanju da plače. Suze su se nagomilale na krivini njegovih očnih duplji.
     "Koliko su iza tebe?" upita ga ona. "Iadi?"
     "Iadi?" ponovi on.
     "Divovi."
     "Nema nikakvih divova. Samo tama."
     "Koliko daleko?"
     "Vrlo je blizu."
     Kada je pogledala prema pukotini, shvatila je šta je podrazumevao pod tamom. Njeni ugrušci su se pojavljivali, nošeni talasima, nalik na ispljuvke katrana veličine čamaca, a zatim su se dizali u vazduh iznad pustinje. Posedovali su neku vrstu života, odbacivali se ritmičkim pokretima a zatim padali kroz desetak limbova raspoređenih duž njihovih bokova. Ispod njih su se vukla vlakna materije isto onako tamna kao što su im bila i tela, poput spirala creva u raspadanju. Znala je da to nisu bili lično Iadi; ali ni oni nisu mogli daleko zaostajati.
     Skrenula je pogled sa tog prizora prema kuli od čelika i platformi na njenom vrhu. Ta bomba predstavljala je najveći idiotizam njene vrste, ali mogla bi da opravda svoje postojanje ako brzo detonira. Međutim, na platformi je sve bilo mirno. Bomba je visila u svojoj kolevci poput povijene bebe, odbijajući da se probudi.
     Kisun je još bio živ; još je zadržavao taj trenutak. Krenula je nazad prema ruševini u nadi da će ga pronaći, i u još uzaludnijoj nadi da će prekinuti njegov život vlastitim rukama. Dok se približavala, shvatila je da se ugrušci smisleno kreću naviše. Okupljali su se u slojevima, njihova vlakna su se vezivala u čvorove kao da žele da sazdaju ogromnu zavesu. Već se uzdizala trideset stopa u vazduh, a svaki talas koji bi se prelio donosio je nove ugruške, čiji se broj uvećavao eksponencijalno širenju pukotine.
     Pretražila je vrtlog ne bi li našla Kisuna; pronašla je i njega i Džafa na suprotnoj strani ruševina nekadašnjih prostorija. Stajali su licem u lice, stežući jedan drugoga za gušu; Džaf je u pesnici još stezao nož, ali ga je Kisun sprečavao da ga ponovo upotrebi. Imao je puno posla. Nekadašnje Raulovo telo bilo je prekriveno ubodima, iz kojih je krv slobodno tekla. Posekotine kao da nisu uticale na Kisunovu snagu. Kada se ona pojavila šaman je upravo počeo da čupa Džafovo grlo. Komadi mesa otpadoše. Kisun se istog časa ponovo maši posla, razjapivši još više ranu. Kriknuvši, zaustavila je njegov napad.
     "Kisune!"
     Šaman pogleda u njenom pravcu.
     "Prekasno", reče on. "Iadi samo što nisu stigli."
     Utešila se koliko je mogla onim samo što nisu.
     "Oboje ste izgubili", reče on, odalamivši Džafa nadlanicom tako da je poleteo na tlo. Slabašno, koščato telo nije palo s treskom; bilo je suviše lako. Ali otkotrljalo se i Džafu je nož ispao iz šake. Kisun udostoji svog protivnika prezrivog pogleda, a onda se nasmeja.
     "Jadničak", obrati se on Tesli. "Šta si očekivala? Pomilovanje? Zaslepljujući blesak koji će ih sve zbrisati? Zaboravi. To se ne može dogoditi. Taj trenutak se odlaže."
     Krenuo je prema njoj dok je to govorio, mnogo sporije nego što bi to inače uradio da nije zadobio toliko rana.
     "Želela si otkrovenje", reče on. "I dobila si ga. Treba da nastupi svakog trenutka. Mislim da bi trebalo da dokažeš svoju odanost njemu. To bi bilo pravo. Dozvoli mu da vidi tvoje telo."
     Podigao je šake, koje su bile krvave, isto kao onda u kolibi kada je prvi put čula reč Trojstvo, i na trenutak ga videla kako ih maže krvlju Meri Murales.
     "Grudi", reče on. "Pokaži mu grudi."
     Daleko iza njega, Tesla je videla Džafa kako ustaje. Kisunu je promakao taj pokret. On je video samo Teslu.
     "Mislim da bi trebalo da ih ja razgolitim umesto tebe", reče on. "Dozvoli mi da ti učinim tu čast."
     Nije se povukla; nije se opirala. Umesto svega toga potrudila se da joj lice bude bezizražajno, znajući koliko on voli popustljivost. Njegove krvave šake bile su odvratne, a još ogavnija bila je njegova ukrućena muškost koja je pritiskala namoćeno tkanje njegovih pantalona, ali uspela je da prikrije svoje gađenje.
     "Dobra si ti devojka", reče on. "Dobra devojka."
     Spustio je šake na njene grudi.
     "Šta kažeš na to da se tucamo u slavu milenijuma?" upita on.
     Nije uspela sasvim da zatomi drhtaj koji je prošao njome usled dodira i pomisli na tako nešto.
     "Ne dopada ti se?" upita on, postavši odjednom sumnjičav. Pogledao je ulevo kao da shvata zaveru. U očima mu se na trenutak pojavio strah. Počeo je da se okreće. Džaf je bio na dva jarda od njega, približavao se, držeći nož podignut iznad glave, njegova oštrica se presijavala kao odjek sjaja u Kisunovim očima. Dva svetla koja su pripadala jedno drugom.
     "Nemoj..." poče Kisun, međutim, nož se usudio da se spusti pre nego što je on mogao to da mu zabrani, skliznuvši u njegovo širom otvoreno desno oko. Ovog puta Kisun nije vrisnuo, već je ispustio vazduh nadugačko zastenjavši. Džaf je izvukao nož i ponovo udario, i drugi udarac bio je isto onako precizan kao i prvi, pogodio je levo oko. Zario je oštricu do balčaka, a zatim ju je izvukao. Kisun se zaljuljao, njegovo stenjanje pretvorilo se u jecaje dok je padao na kolena. Obmotavši obe pesnice oko noža, Džaf je zadao i treći udarac u vrh šamanove lobanje, a zatim je nastavio da udara, svom silinom otvarajući jednu ranu za drugom.
     Kisunovi jecaji su prestali isto onako iznenada kao što su i počeli. Šake, kojima je pokušavao da zaštiti lobanju od daljnjih posekotina, otromboljiše se niz bokove. Telo mu je ostalo uspravljeno dva otkucaja srca. A onda je pao nauznak.
     Grč zadovoljstva, koji se nije mogao razlikovati od najvećeg zadovoljstva, prostruja Teslom. Poželela je da u tom trenutku dođe do detonacije bombe, da svrši u isto vreme kada i ona. Kisun je bio mrtav i uopšte ne bi bilo loše sada umreti, sa saznanjem da će i Iadi biti zbrisani u istom trenutku.
     "Hajde", obrati se ona bombi, pokušavši da zadrži blaženstvo dok bljesak ne sagori njene kosti. "Hajde, molim te? Hajde."
     Ali do eksplozije nije došlo. Osetila je da nalet zadovoljstva slabi u njoj i počela je da shvata da je previdela neki vrlo važan elemenat u svemu ovome. Nema sumnje da je događaj koji je Kisun u znoju lica svog zadržavao sve ove godine, trebalo da nastupi sa njegovom smrću? Sada; sa zadrškom. Ali ništa. Kula od čelika je još stajala.
     "Šta sam to propustila?" zapitala se. "Šta sam to, za ime Boga, propustila?"
     Pogledala je u pravcu Džafa, koji je i dalje zurio u Kisunov leš.
     "Sinhronizam", izgovori on.
     "Molim?"
     "Ubio sam ga."
     "To izgleda da nije rešilo problem."
     "Koji problem?"
     "Ovo je Nulta Tačka. Ono tamo je bomba, neposredno pred detonaciju. On je zadržavao taj tenutak."
     "Ko?"
     "Kisun! Zar to nije očigledno?"
     Ne, mače... reče ona sebi... nije. Svakako da nije. Odjednom se u njenoj glavi uobličila jasna misao; Kisun je napustio Petlju u Raulovom telu sa namerom da se vrati po svoje. Kada se jednom našao napolju u Kozmu nije bio u stanju da zadržava taj trenutak. Mora da je to umesto njega činio neko drugi. Taj neko, ili pre, taj neki-duh, još je to radio.
     "Kuda ćeš?" zanimalo je Džafa kada je krenula u pravcu prostranstava s druge strane kule. Da li je uopšte mogla da pronađe kolibu? Krenuo je za njom, nastavivši da postavlja pitanja.
     "Kako si nas dovela ovamo?"
     "Pojela i ispljunula."
     "Kao moje šake?"
     "Ne, ne kao tvoje šake. Sasvim drugačije."
     Sunce je sve vreme bilo zaklonjeno masom ugrušaka, tako da se svetlost probijala samo mestimično.
     "Kuda ćeš?" ponovi on.
     "U kolibu. Kisunovu kolibu."
     "Zašto?"
     "Samo pođi sa mnom. Potrebna mi je pomoć."
     Krik iz tame na trenutak je usporio njihovo napredovanje.
     "Tata"
     Okrenula se i ugledala Tomi-Reja kako izlazi iz senke na mrlju svetlosti. Sunce je bilo neobično ljubazno prema njemu, sjaj je izbeljivao najgore pojedinosti njegovog preobraženog stanja.
     "Tata?"
     Džaf prestade da sledi Teslu.
     "Hajdemo", stade ona da ga požuruje, ali već je znala da ga je ponovo izgubila, da je Tomi-Rej pobedio. Prvi put su bile u pitanju njegove misli. Ovaj put njegovo prisustvo.
     Dečak-Smrt počeo je da posrće prema svom ocu.
     "Pomozi mi, tata", reče on.
     Čovek je raskrilio ruke, ne rekavši ništa, niti je to bilo potrebno. Tomi-Rej mu je pao u zagrljaj, uhvativši se za Džafa.
     Tesla mu je pružila još jednu priliku da joj pomogne.
     "Ideš li ili ne?"
     Odgovor je bio jednostavan:
     "Ne", reče on.
     Nije se trudila da traći dah zbog toga. Dečak je imao više prava; praiskonskog prava. Gledala je kako se njihov zagrljaj pojačava, kao da žele jedan drugome da isteraju dah, a zatim je ponovo usmerila pogled na kulu i potrčala.
     Iako je zabranila sebi da se osvrće, kada je došla do kule... pluća su je već bolela, a još je imala dosta da ide dok ne nađe kolibu... ipak je pogledala. Otac i sin se nisu pomerili. Stajali su na mrlji svetlosti, zagrljeni, dok su se ugrušci i dalje skupljali iza njih. Sa ove udaljenosti konstrukcija je podsećala na rad monumentalnog proizvođača pogrebne čipke. Trenutak je proučavala zavesu, dok joj je um razmatrao objašnjenja i dok nije pronašao rešenje za njeno postojanje koje je ujedno bilo i besmisleno i uverljivo: to bio veo iza koga će se izdići Iad Urobori. I zaista, iza njenih nabora kao da se već naziralo neko kretanje; tama je postajala sve gušća.
     Skrenula je pogled sa tog prizora, na trenutak pogledala u kulu i njen smrtonosni teret, a zatim ponovo pošla u pravcu kolibe.

     Putovanje u suprotnom pravcu, kroz grad prema perimetru Petlje, nije bio ništa lakše od Teslinog. Svi su oni suviše proputovali: bili su ispod zemlje, u moru, na ostrvima, u pećinama i do ivica vlastitog zdravog razuma. Ovo poslednje putovanje zahtevalo je od njih energiju koju teško da su imali da ulože. Njihova tela su pretila da će se predati sa svakim novim korakom, tvrdo tlo pustinje činilo im se udobnim nasuprot agoniji napredovanja. Ali najstariji strah za koji je čovek znao gonio ih je napred: strah od zveri koja ih progoni. Ona nije imala ni kandže ni očnjake, razume se, ali je usled toga bila još smrtonosnija. Vatrena zver. Tek kada su stigli do grada malo su usporili kako bi izmenjali nekoliko dahtavih reči.
     "Koliko još?" zanimalo je Džo-Bet.
     "Samo da još prođemo kroz grad."
     Haui je zurio u zavesu Iada, koja se sada protezala više od stotinu stopa u visinu.
     "Misliš li da nas vide?" upita on.
     "Ko?" upita ga Grilo. "Iadi? Ako nas i vide izgleda da nas ne slede."
     "To nisu oni", primeti Džo-Bet. "To je samo njihov veo."
     "Znači još imamo šansu", primeti Haui.
     "Iskoristimo je", reče Grilo i uputi se niz glavnu ulicu.

     Nije se radilo o šansi. Tesla je duboko u svom umu, opijenom kakav je bio, nosila zacrtan put preko pustinje do kolibe. Dok je tapkala (da trči nije bila u stanju) ponavljala je u glavi razgovor sa Griloom koji su vodili u motelu u kome mu je priznala razmere svoje duhovne ambicije. Ako umre ovde u Petlji... a to je bilo neizbežno... znala je da će shvatiti mnogo više o tome kako je svet funkcionisao u danima od kada je stigla u Palomo Gaj nego za svih prethodnih godina. Doživela je pustolovine koje su bile izvan mogućnosti njenog tela. Susrela je inkarnacije dobra i zla, i saznala nešto o svom stanju jer nije podsećala ni na jedno ni na drugo. Ako uskoro napusti ovaj život, bilo u trenutku detonacije, ili po dolasku Iada, neće zbog toga žaliti.
     Ali bilo je toliko duša koje se još nisu pomirile sa istrebljenjem, niti je trebalo da to učine. Bebe, deca, ljubavnici. Miroljubivi ljudi širom sveta, čiji su se životi još izgrađivali i bogatili, koji će se, ako ona sada ne uspe, sutra probuditi bez šanse da duhovno okuse iste pustolovine koje im je ona uskratila. Robovi Iada. Gde je tu pravda? Pre nego što je došla u Gaj odgovorila bi u duhu dvadesetog veka na to pitanje. Pravde nema jer je pravda ljudska izmišljotina koja nema svoje mesto u sistemu stvari. Međutim, uvek se radilo o umu. To je otkrovenje Suštine. To more je predstavljalo raskrsnicu na kojoj su nastajale sve mogućnosti. Pre svega, Suština. Pre života, san o životu. Pre čvrste stvari, odsanjana čvrsta stvar. A um, bilo da sanja ili da je budan, zna šta je pravo, te je stoga isto onako prirodan kao i materija, njegovo odsustvo u bilo kakvoj razmeni zaslužuje više od pukog fatalističkog sleganja ramenima. Zavređuje besan krik; propraćen jednim strastvenim zašto. Ako je želela da nadživi holokast koji se spremao trebalo je ispustiti taj krik. Trebalo je saznati kakav zločin je njena vrsta počinila protiv univerzalnog uma pa se on sada koleba oko njenog smaknuća. Vredelo je živeti da se to sazna.
     Ugledala je kolibu. Sumnja koju je gajila, da se Iadi uzdižu iza zavese od ugrušaka, potvrdila se. Divovi iz košmara njenog detinjstva pojavljivali su se iz pukotine i uskoro će razmaknuti veo. Kada to učine, sigurno će je ugledati i u nekoliko gromovitih koraka stići će do nje i zgaziti je. Ali nisu žurili. Njihovim ogromnim udovima bilo je potrebno dosta vremena da se izvuku iz Suštine; njihove glave (veličine kuća, na kojima su svi prozori plamteli) bile su ogromne, tako da je za njihovo podizanje bilo neophodno učešće cele anatomije. Kada je nastavila prema kolibi trenutni pogled bačen na one koji se pojavljuju, počeo je da se rastače u oku njenog uma, a njen razum da stvara sklad od njihove titanske tajne.
     Vrata kolibe bila su, razume se, zatvorena. Ali ne i zaključana. Otvorila ih je.
     Kisun ju je čekao. Ostala je bez daha kada ga je ugledala i već se spremala da se povuče nazad na sunce kada je shvatila da u telu oslonjenom o suprotni zid nema duše, njegov sistem radi i dalje samo da bi ga spasao umiranja. Iza tog staklastog pogleda nije bilo nikog. Vrata se sa treskom zatvoriše i ne gubeći više vreme ona se obrati jedinoj duši ovde koja je mogla da zadržava onaj trenutak umesto Kisuna.
     "Raule?"
     Teški vazduh u kolibi pronosio je cviljenje nevidljive prisutnosti.
     "Raule? Za Boga miloga, znam da si tu. Znam da se bojiš. Ali ako možeš da me čuješ, pokaži mi to nekako, važi?"
     Zavijanje se pojačalo. Imala je osećaj da kruži po kolibi, poput muve uhvaćene u krčag.
     "Raule, moraš osloboditi. Veruj mi i oslobodi."
     Cviljenje joj je počinjalo nanositi bol.
     "Ne znam šta ti je učinio da bi te naterao da se odrekneš svog tela, ali znam da ti nisi za to kriv. Prevario te je. Lagao te je. Isto je učinio i meni. Shvataš li? Nisi ti kriv."
     Vazduh je pomalo počeo da se sleže. Duboko je udahnula i počela ponovo sa ubeđivanjima, setivši se kako ga je prvi put naterala da pođe s njom, tamo u Misiji.
     "Ako je iko kriv, onda sam to ja", reče ona. "Oprosti mi, Raule. Oboje smo stigli do kraja. Ali, ako ti je to neka uteha, i Kisun je. Mrtav je. Neće se vratiti. Tvoje telo... neće se vratiti. Uništeno je. Nismo drugačije mogli da ga ubijemo."
     Bolno zavijanje zamenio je drugačiji, dublji bol: jasno je govorio koliko je njegov duh patio, izgubljen i uplašen, nesposoban da se odvoji od tog trenutka. Oboje su bili Kisunove žrtve. Na izvestan način bili su veoma slični. Oboje su bili Nuncijanti, učili su da nadmaše svoja ograničenja. Čudni cimeri, ali ipak cimeri. Ta misao inspirisala je narednu.
     Ona je glasno izgovori.
     "Mogu li dva uma nastanjivati isto telo?" upita ona. "Ako se plašiš... uđi u mene."
     Pustila je da ta zamisao visi u tišini, ne navaljujući u strahu da se još više ne uspaniči. Čekala je pored hladnog pepela vatre, svesna da što on duže bude odugovlačio to Iadi imaju veće šanse, ali je odustala od daljnjeg ubeđivanja i pozivanja. Ponudila mu je više nego što je ponudila ikome u svom životu: potpuno posedovanje njenog tela. Ako ne prihvati, nije znala čime bi ga mogla ubediti.
     Posle nekoliko sekundi, tokom kojih je zadržavala dah, osetila je kako se nešto očešalo o njen potiljak, podsetivši je na prste ljubavnika, ali se to milovanje iznenada pretvorilo u oštar ubod.
     "Jesi li to ti?" upita ona.
     U trenu koliko joj je bilo potrebno da postavi to pitanje shvatila je da ga postavlja sama sebi, jer je njegova duša ušla u njenu glavu.
     Nije bilo dijaloga, niti potrebe za dijalogom. Oni su bili duhovi blizanci u istoj mašini i u trenutku njegovog ulaska postali su potpuno prisni jedno s drugim. Pročitala je iz njegovog sećanja kojim metodom se Kisun poslužio da ga zaposedne, povukavši ga kroz Petlju iz kupatila u Severnom Hantli Drajvu, iskoristivši njegovu zbunjenost da ga potčini. Bio je laka lovina. Ošamućen usled olovnog dima, hipnotisan da izvršava samo jednu jedinu dužnost, zadržavanje dotičnog trenutka, zatim lišen tela kako bi izvršavao tu dužnost u slepom užasu koga nije uspeo da se oslobodi dok ona nije otvorila vrata. Niti je ona morala da ga upućuje u ono što moraju zajedno obaviti, niti on njoj da ispriča svoju priču. Delili su njenu moć razumevanja.
     Vratila se do vrata i otvorila ih.
     Zavesa Iada je već bila tolika da je njena senka dodirivala kolibu. Kroz nju se probijala još po koja strelica sunca, ali nijedna nije stizala u blizinu praga na kome je Tesla stajala. Stigla je tama. Pogledala je u pravcu vela, primetivši da se Iadi okupljaju iza njega. Njihove siluete bile su veličine olujnih oblaka, njihovi udovi nalik na bičeve kojima treba bičevati planine.
     Sada, pomisli ona. Ili nikada. Oslobodi trenutak.
     Oslobodi ga.
     Osetila je da je Raul uradio upravo to, njegova volja je pustila i odbacila teret koji mu je Kisun nametnuo. Izgledalo je kao da je od njih pošao neki talas prema kuli nad kojom su se nadnosili Iadi. Posle tolikih godina odlaganja, vreme više nije bilo sputano. Do pet i trideset šesnaestog jula ostalo je još svega nekoliko trenutaka, kao i do događaja koji će obeležiti taj nevini čas kao početak poslednje ludosti čovečanstva.
     Njene misli vratiše se Grilou, Džo-Bet i Hauiju, požurujući ih da se vrate u sigurnost Kozma, ali njeno požurivanje je prekinuo sjaj koji se pojavio u srcu senke. Nije mogla da vidi kulu, ali je videla udarni talas kako odskače sa platforme, vatrenu loptu koja je postala vidljiva i drugi blesak koji je usledio trenutak kasnije, najsjajniju svetlost koju je ikada videla, koja je promenila boju od žute u belu u jednom treptaju...
     Više ne možemo da učinimo, pomisli ona, kada je vatra počela bestidno da se nadima. Mogla bih biti kod kuće.
     Zamislila je sebe... ženu, muškarca i majmuna u jednom izubijanom telu... kako stoji na pragu kolibe, dok joj svetlost bombe blista na licu. Zatim je to isto lice i telo zamislila na jednom drugom mestu. Imala je na raspolaganju svega nekoliko sekundi. Ali misao je bila brza.
     Na drugoj strani pustinje videla je vojsku Iada kako razmiče veo ugrušaka, dok je plameni oblak rastao u želji da ih pomrači. Lica su im bila nalik na cvetove veličine planina, koji su nastavljali da se otvaraju, čašica za čašicom za čašicom. Bio je to zastrašujući prizor, njihova ogromnost kao da je krila lavirinte koji su se izvrtali naopako u tom otkrivanju. Tuneli su postajali kule mesa, ako je meso bilo ono što su imali, koje su se stalno iznova izokretale, tako da se svaki njihov deo neprestano preobražavao. Ako su zaista bili gladni singularnosti, onda je ovo bilo kao spasenje od te goleme plime.
     Planine i buve, rekao je Džaf, i ona shvati šta je pod tim mislio. Ili su Iadi bili narod levijatana, prekriven bezbrojnim svrbećim parazitima, koji otvara svoju utrobu, stalno iznova, u uzaludnoj nadi da će ih se otresti, ili sami paraziti, toliko brojni da su podsećali na planine. S ove strane života, ili Trojstva, neće saznati šta je od ovog dvoga tačno. Pre nego što je uspela da objasni bezbrojne oblike koje su poprimali, zaklonila ih je eksplozija, spalivši njihovu tajnu.
     U istom tom trenutku Kisunova Petlja... obavivši svoj zadatak na način koji njen tvorac nije mogao predvideti... nestade. Ako uređaj na kuli nije uspeo da ih u celosti proguta, oni su svejedno bili raščinjeni, njihovo ludilo i apetit zapečaćeni u jednom trenutku izgubljenog vremena.