I

     1.
     Svaki alkoholičar bi odmah prepoznao simptome u ponašanju Gaja narednog jutra. A Gaj je podsećao na čoveka koji je prethodnu noć proveo za šankom i morao rano da ustane sledećeg jutra i da se pretvara kako se pod milim bogom ništa nije dogodilo. Postajao je pod hladnim tušem nekoliko minuta ne bi li razdrmao i razbudio svoj sistem, doručkovao kiselu vodu i kafu, a zatim iskoračio u dan odlučnijim korakom nego obično, navukavši na lice ledeni osmeh glumice koja je upravo ostala bez Oskara. Tog jutra čulo se više pozdrava i raspitivanja o zdravlju nego obično, bilo je više veselog mahanja susedima pri isparkiravanju kola, veći broj radio aparata prenosio je vremensku prognozu (sunčano! sunčano! sunčano!) koja se čula kroz širom otvorene prozore kao dokaz da u toj kući nema tajni. Nekom strancu koji bi tog jutra po prvi put došao u Gaj, učinilo bi se da se grad kandiduje za Najsavršenije mesto u SAD. Pripala bi mu muka od opšteg utiska isforsirane prijaznosti.
     Dole u Šoping centru, gde je teško bilo prenebregnuti dokaze koje je za sobom ostavila dionizijska noć, pričalo se o svemu i svačemu osim o istini. Jedna priča je glasila da su se Anđeli pakla dovezli iz L.A.-a, sa jednim jedinim ciljem da pričine štetu. Sa svakim novim ponavljanjem ta je priča dobijala na uverljivosti. Pojedinci su tvrdili da su čuli motore. Nekolicina je čak odlučila da tvrdi kako ih je videla, ulepšavajući kolektivnu izmišljotinu, jer su znali da se niko neće usprotiviti. Do sredine podneva svo je staklo već bilo počišćeno, i daske zakucane preko razbijenih okana. Do podneva su već bila naručena nova stakla. Do dva sata već su bila postavljena. Još od dana Lige devica nije Gaj bio toliko složan u želji da ponovo uspostavi narušenu ravnotežu; niti je bio u toj meri licemeran. Jer iza zatvorenih vrata, u kupatilima, spavaćim sobama i brlozima, odvijala se jedna sasvim drugačija priča. Osmesi bi nestajali, a odlučno koračanje zamenilo bi nervozno špartanje i plakanje, te gutanje tableta za kojima su se bacali u potragu sa strašću kopača zlata. Tu su ljudi priznavali sami sebi... mada ne i svojim sadruzima i psima... da je tog dana bilo nešto naopako i da nikada više ništa neće biti kao pre. Pokušavali su da se sete priča koje su im pričali dok su bili mali... starih, bajkovitih priča kojih se, kada odraste, čovek stidi i potiskuje ih iz sećanja... u nadi da će njima parirati svojim sadašnjim strahovima. Neki su pokušali da svoj strah utope u alkoholu. Neki su navalili na jelo. Neki su počeli da razmišljaju o tome da se zamonaše.
     Sve u svemu, bio je to prokleto čudan dan.

     Možda je bio manje čudan za one koji su posedovali čvrste činjenice kojima su mogli da žongliraju, koliko god te činjenice uzmicale pred onim što je juče prolazilo kao stvarnost. Za onu nekolicinu, koji su bili blagosloveni izvesnim saznanjem da se Gajem slobodno šetaju čudovišta i božanstva, nije se postavljalo pitanje: je li to tačno? Pre: šta to znači?
     Vilijam Vit je na njega odgovorio tako što je slegnuo ramenima u znak predaje. On ni na koji način nije mogao da shvati užase koji su ga kinjili u kući na Proplanku Divlje Trešnje. Potonji razgovor sa Spilmontom, koji je njegovu priču odbacio kao izmišljotinu, oterao ga je u paranoju. Ili je postojala urota da se Džafove mahinacije održe u tajnosti, ili je on, Vilijam Vit, počeo da gubi razum. Međutim, ta sećanja nisu se međusobno isključivala, što mu je dodatno ledilo krv u žilama. Našavši se izložen tako teškim udarima, ostao je sve vreme zaključan kod kuće, sa izuzetkom kratkog izleta do Šoping centra prethodne noći. Stigao je pred sam kraj, i danas se malo čega sećao, ali ipak se prisetio povratka kući i video bahanalija koje su usledile. Obično je bio veoma škrt kada se radilo o njegovim porno sedeljkama, više je voleo da izabere i pogleda jedan ili dva filma nego da skače sa jednog na drugi. Međutim, noćašnje gledanje pretvorilo se u opijanje. Kada su Robinsonovi koji su stanovali u kući do njegove narednog jutra poveli decu u park, on je i dalje sedeo ispred televizora, zastori su bili navučeni, a oko njegovih nogu uzdizao se pravi mali grad od naslaganih praznih konzervi piva; gledao je bez prestanka. Svoju kolekciju je sredio kao da je bio vrhunski bibliotekar, po referencama i unakrsnim referencama. Znao je sve zvezde tih epova što teraju na znoj po svim njihovim umetničkim imenima; znao je obime njihovih grudi i dužine kurčeva; njihove početke; njihove specijalnosti. Napamet je znao dijaloge, ma koliko oni bili šturi; najomiljenije scene upamtio je do poslednjeg stenjanja i štrca.
     Ali danas ga ta parada nije uzbudila. Menjao je film za filmom poput zavisnika među poharanim torbarima, tražeći fiks koji niko nije mogao da mu nabavi, dok se televizor nije našao okružen trakama. Udvoje, utroje, oralno, analno, zlatni tuševi, vezivanje, disciplina, lezbijske scene, sa vibratorima, scene silovanja i romanse... prošao je kroz sve, ali nijedna mu nije donela olakšanje koje mu je bilo potrebno. Njegova potraga pretvorila se u neku vrstu potere za samim sobom. Ono što će me uzbuditi predstavljaće ono što jesam, glasila je njegova napola oblikovana misao.
     Situacija je bila očajna. Po prvi put u svom životu... izuzev događaja vezanih za Ligu... voajerizam nije uspeo da ga uzbudi. Po prvi put je poželeo da izvođači podele s njim njegovu stvarnost kao što je on delio njihovu. Uvek je bio srećan da ih isključi kada bi ispalio svoj hitac; čak je pomalo i prezirao njihove čari kada bi se oslobodio njihovih stega. Sada ih je žalio, poput ljubavnika koje je izgubio a da ih nije pravo ni upoznao, čije je sve otvore video, ali mu je bilo uskraćeno da ih intimno upozna.
     Pa ipak, negde posle svitanja, dok mu je raspoloženje bilo na najnižoj mogućoj tački, pala mu je na pamet jedna krajnje čudna misao: da bi možda mogao da ih dovede k sebi; da bi mogao da ih otelotvori pukom vrelinom svoje želje. Snovi su mogli da postanu stvarnost. Umetnici su to sve vreme činili, a zar svako nije u sebi imao bar malo od te umetnosti? Ta misao, jedva uobličena, nije mu dozvoljavala da se odvoji od ekrana, terajući ga da do kraja odgleda Poslednje poleguše Pompeje, Rođena za ono i Tajne ženskog zatvora; filmove koje je znao isto onako dobro kao i vlastitu prošlost, ali koji su, za razliku od njegove prošlosti, i dalje mogli da žive u sadašnjem vremenu.

     Nije on bio jedini stanovnik Gaja koga su pohodile slične misli, mada niko drugi nije bio toliko usredsređen na erotiku kao Vilijam. Ista ta ideja... da bi neku dragocenu, suštinski važnu osobu, ili osobe, mogli prizvati iz uma i od njih napraviti pajtaša... pala je na pamet svakom ponaosob ko je bio u Šoping centru prethodne noći. Zvezde sapunskih opera, domaćine kvizova, mrtve ili izgubljene rođake, razvedene supružnike, izgubljenu decu, likove iz stripova: bilo je onoliko imena koliko je bilo umova koji su mogli da ih pozovu.
     Za neke od njih, poput Vilijama Vita, obličje njihove želje dobijalo je u zamahu takvom brzinom (u nekoliko slučajeva opsesija je bila ta koja ih je napajala, dok su u drugima to bile žudnja ili zavist) da su do zore narednog dana u uglovima njihovih soba već postojali ugrušci zgusnutog vazduha koji se spremao za čudo.
     U spavaćoj sobi Šane Melkin, kćeri Kristine i Larija Melkina, legendarna princeza roka... koja je još pre nekoliko godina umrla od prevelike doze, ali koja je i dalje bila jedini idol Šane Melkin i njena opsesija, najavljivala je svoj dolazak tako tananim pevušenjem da ga je neko mogao zameniti sa povetarcem koji huji pod strehom, ali Šana je znala tu melodiju.
     U jazbini Ozija Lartona čula su se grebuckanja za koje je znao da potiču od porođajnih muka vukodlaka, o čemu je razmišljao smeškajući se u sebi, s kojim se tajno družio od kada je prvi put saznao da su takva stvorenja zamisliva. Zvao se Judžin, taj vukodlak, jer mu se... u nežnom dobu od šest godina, kada je Ozi stvorio svog sadruga... činilo da je to pravo ime za čoveka koji dobija krzno za vreme punog meseca.
     Karen Konroj je tri glavne uloge iz svog omiljenog filma, Ljubav zna tvoje ime, slabo gledane romanse koja se prikazivala svega šest dana za vreme njenog davnašnjeg putovanja u Pariz, a tih šest dana provela je u plakanju, osećala u vidu finog evropskog parfema u salonu.
     I tako dalje, i tako dalje.
     Do podneva toga dana nije više bilo nikog iz one gomile ko nije dobio nagoveštaj... od kojih su mnogi, razume se, bili odbačeni i ignorisani... da im stižu neočekivani posetioci. Stanovništvu Palomo Gaja, koje se ustalasalo od stotinu užasa na Džafov poziv, ponovo se spremalo talasanje.

     2.
     "Već si priznala da, u stvari, ne razumeš šta se sinoć dogodilo..."
     "Nije reč ni o nikakvom priznavanju, Grilo."
     "U redu. Nemojmo se ljutiti jedno na drugo. Zašto svaki razgovor okončamo vikom?"
     "Sada ne vičemo."
     "U redu. Ne vičemo. Ja te samo molim da ponovo razmotriš mogućnost da taj posao zbog koga te šalje..."
     "Posao?"
     "Sada ti vičeš. Ja samo kažem, razmisli na trenutak. To bi ti moglo biti poslednje putovanje."
     "Mogućnost primljena k znanju."
     "Pusti me onda da pođem s tobom. Nikada nisi bila južnije od Tihuane."
     "Nisi ni ti."
     "Gadno je..."
     "Slušaj, prodavala sam umetničke filmove za ljudima za koje je i Dambo bio suviše težak. Znam ja šta je gadno. Ako baš želiš da učiniš nešto zaista korisno, ostani ovde i oporavi se."
     "Već mi je dobro. Nikada se nisam bolje osećao."
     "Potreban si mi ovde, Grilo. Da paziš. Daleko od toga da je sve gotovo."
     "A na šta ja to treba da pazim?" upita Grilo, rešivši da prekine dalju raspravu.
     "Uvek si imao dobro oko za skrivene stvari. Kada Džaf povuče potez, koliko god to tiho učinio, ti ćeš to znati. Uzgred budi rečeno, jesi li sinoć video Elen? Bila je u gomili, sa malim. Mogao bi da kreneš od toga kako se ona oseća jutro posle..."

     Nije se moglo reći da Griloov strah za nju nije bio opravdan, kao niti to da ona ne bi uživala u njegovom društvu tokom puta koji ju je čekao. Ali postojali su razlozi koje nije mogla na fini način da mu iznese, pa ih uopšte nije iznela, zbog kojih bi njegovo prisustvo predstavljalo smetnju koju nije smela da rizikuje, kako za njegovo dobro tako i za dobrobit zadatka koji je bio pred njom. Jedna od poslednjih stvari koje je Flečer učinio bila je da nju izabere da ode u Misiju; čak je i nagovestio da je to na neki način bilo predodređeno. Ne baš tako davno odbacila bi sličan misticizam; ali posle prošle noći morala je biti otvorenijeg uma. Svet tajni koji je rasvetljavala u svojim scenarijima za filmove o duhovima i svemirskim brodovima nije trebalo tako olako ismevati. On ju je potražio, pronašao i postavio... uz sav cinizam i tome slično... između svojih nebesa i paklova. Ovi drugi su bili predstavljeni u obliku Džafove vojske, a prvi u Flečerovom preobražaju: telo u svetlost.
     Pošto joj je dodeljena uloga mrtvačevog agenta na zemlji, osetila je čudnu opuštenost, uprkos opasnosti koja je ležala pred njom. Više nije morala da glača svoj cinizam; nije više morala da deli svoje maštarije iz trenutka u trenutak na stvarne (čvrste, razumne) i neobične (isparljive, bezvredne). Ako (kada) se vrati svojoj pisaćoj mašini, počeće iznova da piše ta ironična scenarija, i radiće to s verom u priču, ne zato što je svaka fantazija potpuno istinita, već zato što nijedna stvarnost to nikada nije.
     Sredinom jutra napustila je Gaj, izabravši put koji ju je izveo iz grada pored Šoping centra, gde je još sasvim malo bilo potrebno da se povrati status quo. Ako pohita, do večeri će preći granicu; a u Misiju svete Katarine, ili... ako su Flečerove nade bile zasnovane... na prazno tlo gde je ona nekada stajala, stići će pre zore.

     Sledeći uputstva svoga oca, Tomi-Rej se prethodne noći prikrao nazad u Šoping centar, pošto se gomila rasturila. Policija je do tada već bila stigla, ali on je bez ikakvih problema obavio ono zbog čega se vratio, a to je bilo da pokupi teratu koju je vlastoručno prikačio Kacu. Džaf je imao i drugih razloga što je želeo da mu se to stvorenje vrati pored toga što nije hteo da ga pronađe policija. Stvorenje nije bilo mrtvo, i pošto se vratilo u ruke svome tvorcu ispovratilo je sve što je videlo i čulo, jer je Džaf položio šake na zver poput vrača-vidara i izvukao izveštaj iz teratinog sistema.
     Kada je čuo ono što mu je bilo potrebno, ubio je glasnika.
     "E pa..." obrati se on Tomi-Reju, "... izgleda da ćeš morati na put o kome sam ti pričao ranije nego što sam planirao."
     "A šta je sa Džo-Bet? Dopao je se onaj kopilan Kac."
     "Uzalud smo se sinoć trudili da je ubedimo da se pridruži našoj porodici. Odbacila nas je. Više nećemo traćiti vreme. Pusti je neka oproba svoje šanse u vrtlogu."
     "Ali..."
     "Nećemo više o tome", prekinu ga Džaf. "Tvoja opsednutost njome zaista je smešna. I ne mrgodi se! Suviše dugo su ti svi gledali kroz prste. Misliš da će ti taj tvoj osmeh obezbediti sve što poželiš. E pa neće ti dati nju."
     "Grešiš. I ja ću ti to dokazati."
     "Ne, sada nećeš. Moraš na put."
     "Prvo, Džo-Bet", reče Tomi-Rej i napravi pokret kao da će da ode od oca. Ali Džafova šaka se našla na njegovom ramenu pre nego što je napravio drugi korak. Od njegovog dodira Tomi-Rej je zacvileo.
     "Zaveži!"
     "To me boli!"
     "To sam i hteo!"
     "Ne... mislim zaista me boli. Prestani."
     "Ti si taj koga smrt voli, je li tako, sine?"
     Tomi-Rej oseti da ga noge polako izdaju. Počeo je da slini iz đoke, nosa i očiju.
     "Mislim da nisi ni upola onakav muškarac za kakvog se izdaješ", reče mu Džaf. "Ni upola."
     "Izvini... nemoj, molim te, više..."
     "Mislim da pravi muškarci ne cmizdre za svojim sestrama sve vreme. Nađu sebi drugu ženu. I ne pričaju o smrti kao da je to kakva tričarija, a onda cvile čim osete makar i najmanji bol."
     "U redu! U redu! Shvatio sam! Samo prestani, važi? Prestani!"
     Džaf ga pusti. On pade na tle.
     "Obojica smo imali tešku noć", reče njegov otac. "Obojici nam je nešto oduzeto... tebi, sestra... meni, zadovoljstvo da uništim Flečera. Ali pred nama su divna vremena. Veruj mi."
     On ispruži ruku da podigne Tomi-Reja. Dečak se trgnu kada vide njegove prste na svom ramenu. Ali ovog puta dodir se pokazao dobronamernim; čak prijatnim.
     "Postoji jedno mesto na koje želim da odeš umesto mene", reče Džaf. "Zove se Misija svete Katarine..."