I

     1.
     Devojke su se dva puta spustile do vode. Prvi put narednog dana posle oluje praćene kišom koja je pogodila okrug Ventura, sručivši više vode na gradić Palomo Gaj u jednoj jedinoj noći nego što su njegovi stanovnici mogli inače da očekuju za godinu dana. Koliko god da je pljusak bio pravi monsunski, nije ublažio vrelinu. I pored ono malo vetra koji je dopirao iz pustinje, gradić se kuvao na temperaturi većoj od devedeset stepeni Farenhajta. Deca koja su se izmorila igrajući se na vrućini tokom prepodneva, kukajući su se povukla popodne u kuće. Psi su proklinjali svoje krznene kapute; ptice su odbijale da pevaju. Starci su polegali. Preljubnici su učinili to isto kupajući se u znoju. Oni nesrećnici koje su morali da obave poslove što nisu mogli da čekaju do uveče, kada je (Bogu hvala) temperatura opadala, činili su to pogleda uprtih u treperave pločnike; svaki korak predstavljao je pravo mučenje, svaki put kada bi udahnuli vazduh on bi im se lepio za pluća.
     Međutim, četiri devojke bile su navikle na toplotu; takva je krv u njihovoj dobi. Zajedno su imale sedamdeset godina, mada, kada Arlin narednog meseca napuni devetnaest, ta će se cifra popeti na sedamdeset jednu. Danas je osećala svoje godine; tih neopisivo važnih nekoliko meseci koji su je delili od najbliže prijateljice, Džojs, a još više od Karoline i Trudi, koja je imala samo sedamnaest, što je značilo da čitav vek zaostaju za zrelom ženom kakva je ona. Tog je dana imala mnogo šta da ispriča na temu iskustva, dok su bazale praznim ulicama Palomo Gaja. Lepo je biti napolju po ovakvom danu, kada nema u gradiću muškaraca koji pilje u njih... sve su ih znale po imenima... čije žene spavaju u odvojenim sobama; ili čija je seksualna zadirkivanja slučajno čula neka od majčinih prijateljica. Lutale su poput Amazonki u šorcevima, kroz grad zahvaćen nekom nevidljivom vatrom koja je stvorila plikove u vazduhu i pretvarala ciglu u fatamorganu, ali nije ubijala. Samo je ostavljala stanovnike skljokane pored otvorenih frižidera.
     "Je li to ljubav?" upita Džojs Arlin.
     Druga devojka je imala spreman odgovor.
     "Do vraga, ne", reče ona. "Ponekad si tako glupa."
     "Samo sam mislila... kada tako govoriš o njemu."
     "Kako to misliš: tako?"
     "Kad govoriš o njegovim očima i ostalom."
     "Rendi ima lepe oči", priznade Arlin. "Ali i Marti ima lepe oči, i Džim, i Adam..."
     "Oh prestani", reče Trudi, očigledno iznervirana. "Prava si droca."
     "Nisam."
     "Onda prestani da nabrajaš imena. Sve poznajemo te momke isto kao i ti. I sve znamo zašto."
     Arlin joj uputi pogled koji je prošao nepročitan, pošto su sve osim Karoline nosile naočare za sunce. Narednih nekoliko jardi prešle su ćutke.
     "Želi li neko Koka Kolu?" upita Karolina. "Ili sladoled?" Stigle su do podnožja brda. Ispred njih se nalazio Šoping centar, sa prodavnicama koje su ih mamile jer su imale er-kondišn.
     "Svakako", reče Trudi, "poći ću s tobom." Okrenula se prema Arlin. "'Oćeš ti nešto?"
     "Ne."
     "Duriš se?"
     "Ne."
     "Dobro", reče Trudi. "Suviše je toplo za svađu." Dve devojke uđoše u Marvinovu prodavnicu hrane i lekova, ostavivši Arlin i Džojs na uglu.
     "Izvini...", reče Džojs.
     "Zbog čega?"
     "Što sam te pitala za Rendija. Mislila sam da si možda... znaš... da je možda ozbiljno."
     "U Gaju niko ne vredi ni prebijene pare", promrmlja Arlin. "Jedva čekam da odem odavde."
     "Kuda ćeš? U Los Anđeles?"
     Arlin smaknu naočare za sunce sa nosa i zagleda se u Džojs.
     "Zašto bih to želela?" upita ona. "Nisam toliko blesava da tamo stanem u red. Ne. Idem u Njujork. Bolje je tamo studirati. Zatim raditi na Brodveju. Ako me budu želeli mogu doći po mene."
     "Ko to?"
     "Džojs", zausti Arlin, glumeći očaj. "Holivud."
     "Oh. Aha. Holivud."
     Klimnula je s puno odobravanja jer je Arlinin plan smatrala potpunim. U njenoj glavi nije bilo ničeg ni izdaleka toliko koherentnog. Ali lako je bilo Arlin. Ona je bila Lepotica Kalifornije, plavuša, sa plavim očima i zavidnim osmehom koji je suprotni pol bacao na kolena. A, kao da to samo po sebi nije predstavljalo dovoljnu prednost, majka joj je nekada bila glumica, i već se prema svojoj kćeri odnosila kao prema Zvezdi.
     Džojs nije bila tako blagoslovena. Nije imala majku koja bi joj krčila put, nikakav glamur koji bi joj pomogao da prebrodi teške trenutke. Nije čak mogla ni Koka Kolu na miru da popije, uvek je od nje dobijala ospe. Doktor Briskmen je stalno ponavljao da ima osetljivu kožu i da će izrasti iz nje. Ali do obećane transformacije nikako nije dolazilo, kao ni do smaka sveta o kome je velečasni nedeljom govorio; stalno se odlagao i odlagao. Kakve sam sreće, pomisli Džojs, grudi će mi izrasti istog dana kada dođe do tog smaka sveta o kome priča velečasni. Probudiću se kao prava lepotica, razmaknuću zavese, ali Gaja više neće biti. Nikada neću poljubiti Rendija Krencmena.
     To je, razume se, bio pravi razlog zbog koga je toliko ispitivala Arlin. Džojs je sve vreme mislila samo na Rendija, iako ga je srela samo tri puta, i samo dva puta razgovarala s njim. Kada ga je prvi put srela, bila je sa Arlin i Rendi jedva da ju je pogledao dok su se upoznavali, tako da nije izustila ni reč. Drugi put nije imala konkurenciju, ali na njeno prijateljsko zdravo odgovorio je usputnim: "Koja si ti?" Bila je uporna; podsetila ga je; čak mu je kazala i gde stanuje. Pri trećem susretu ("Zdravo ponovo", rekla je ona. "Poznajem li te?" odvratio je on), odrecitovala je sve o sebi bez imalo stida; čak ga je pitala, zahvaljujući iznenadnom naletu optimizma, da li je Mormon. Kasnije je zaključila da je to bila taktička greška. Narednog puta će primeniti Arlininin pristup, i odnosiće se prema tom momku kao da joj je njegovo prisustvo nepodnošljivo; nikada ne gledaj u njega; osmehuj se samo kada je to stvarno neophodno. A pre nego što odeš, pogledaš ga pravo u oči i otpredeš nešto neodređeno bezobrazno. Zakon izmešanih poruka. Uspevalo je Arlin, zašto ne bi i njoj? A pošto je sada velika lepotica javno izjavila da je ne zanima Džojsin idol, u njoj se javila izvesna nada. Da je Arlin bila ozbiljno zainteresovana za Rendija, Džojs je slobodno mogla da ode pravo do velečasnog Mejsa i zamoli ga da malo požuri tu Apokalipsu.
     Skinula je naočari i začkiljila prema belom vrelom nebu, neodređeno se pitajući nije li već na putu. Dan je bio tako čudan.
     "Ne bi trebalo to da radiš", reče Karolina, izišavši iz Marvinove prodavnice hrane i lekova sa Trudi, "sunce će ti spržiti oči."
     "Neće."
     "Hoće i te kako", odvratila je Karolina koja je uvek bila izvor neželjenih obaveštenja, "mrežnjača je, u stvari, sočivo. Kao kod kamere. Ona se fokusira..."
     "U redu", prekide je Džojs, vrativši pogled na čvrsto tlo. "Verujem ti." Boje su poskakivale iza njenih očiju nekoliko trenutaka, dezorijentišući je.
     "Kuda ćemo sad?" upita Trudi.
     "Vraćam se kući", reče Arlin. "Umorna sam."
     "Ja nisam", veselo primeti Trudi. "Niti se vraćam kući. Tamo je dosadno."
     "A ne vredi ni stajati nasred Šoping centra", dodade Karolina. "Ni to nije ništa zanimljivije nego biti kod kuće. A i skuvaćemo se na suncu."
     Ona je već bila izgorela. Bila je najdeblja od njih četiri, imala je otprilike dvadeset funti više od njih, i bila je smeđokosa, a ta kombinacija težine i kože koja nije mogla da pocrni, trebalo bi da ju je držala kod kuće. Ali ona izgleda uopšte nije primećivala tu nelagodnost, kao uostalom ni druge fizičke nadražaje osim one vezane za čulo ukusa. Prošlog novembra cela porodica Hočkis doživela je lančani sudar na autoputu. Karolina se iskobeljala iz olupine, malo uzdrmana, i kasnije ju je policija pronašla nešto niže na autoputu, sa napola pojedenom čokoladom koju je držala obema rukama. Na licu je imala više čokolade nego krvi, i digla je silnu dreku... bar se tako priča... kada je jedan od policajaca pokušao da joj oduzme slatkiš. Tek je kasnije otkriveno da je imala šest slomljenih rebara.
     "Pa, kuda ćemo?" upita Trudi, ponovo potegavši vrelinu dana. "Po ovoj vručini: kuda?"
     "Naprosto ćemo hodati", odvrati Džojs. "Možda dole do šume. Tamo je sigurno svežije." Pogledala je Arlin. "Ideš li?"
     Arlin je pustila svoje drugarice da čekaju na odgovor čitavih deset sekundi. Na kraju je pristala.
     "Nema nigde bolje", reče ona.

     2.
     Većina gradova, bez obzira na to koliko bili mali, ugleda se na velike gradove. To jest, dele se. Belci od crnaca, normalni od pedera, bogati od manje bogatih, manje bogati od siromašnih. Ni Palomo Gaj, koji je 1971. imao svega hiljadu dve stotine stanovnika, nije bio izuzetak. Podignut na blago zatalasanom zemljištu, grad je bio zamišljen kao otelotvorenje demokratskih principa; svaki stanovnik trebalo je da ima podjednaki pristup središtu moći u gradu, Šoping centru. On se nalazio u podnožju Brda Izlazećeg sunca, poznatog jednostavno kao Brdo, sa četiri sela... Mirnopotok, Srnoudolina, Lovordrvo i Vetrostrmina... koja su se zrakasto protezala iz njegovog stožera, a njihovi glavni putevi protezali su se u pravcu sve četiri strane sveta. Međutim, idealizam planera već se tu završavao. Tanane geografske razlike sela uslovile su i razlike u njihovom karakteru. Iz sela Vetrostrmine, koje se nalazilo na jugozapadnom obronku brda, pružao se najlepši pogled, tako da su tamošnja imanja dostizala najvišu cenu. Gornjom trećinom Brda dominiralo je šest velikih rezidencija, čiji su se krovovi jedva nazirali kroz bujno zelenilo. Na nižim padinama ovog Olimpa nalazilo se Pet Polumeseca, ulica u obliku polumeseca, koje su bile... ako niste mogli sebi da priuštite kuću na samom vrhu... naredno najpoželjnije mesto za život.
     Suprotnost ovom selu, predstavljalo je selo Srnoudolina. Podignuto na ravnom, sa dve strane opasano nerazvijenom šumom, spadalo je u onaj kvadrant Gaja koji se ubrzo spustio na samo dno tržišne lestvice. U njemu kuće nisu imale bazene i bilo im je potrebno krečenje. Za neke je ono bilo poslednje utočište. Čak i te 1971. u Srnoudolini je živelo nekoliko umetnika; ta zajednica će se postojano uvećavati. Ali ako je bilo mesta u Gaju na kome je ljudi trebalo da se plaše za boju na kolima, onda je to bilo tamo.

     Između ove dve krajnosti, društvene i geografske, nalazili su se Mirnopotok i Lovordrvo, ovo drugo kotiralo se neznatno više na lestvici jer se nekoliko njegovih ulica protezalo do drugog obronka Brda, a veličina i cene bivale su sve neskromnije sa svakom okukom za koju su zavijale ulice uspinjući se.

     Nijedna od njih četiri nije stanovala u Srnoudolini. Arlin je živela na Emersonu, drugoj po visini od Polumeseca, Džojs i Karolinu delio je svega jedan blok u Stipl Čejz Prilazu u selu Mirnopotok, a Trudi je stanovala u Lovordrvetu. Zato je ovo lutanje ulicama Istočnog Gaja, gde su njihovi roditelji retko, ako su ikada, zalazili, predstavljalo pravu pustolovinu. Čak i da su zalutali ovamo dole, sigurno nikada ne bi pošli tamo gde su se devojke sada uputile: u šumu.
     "Nije ništa svežije", požalila se Arlin, posle lutanja od nekoliko minuta. "U stvari, još je gore."
     Bila je u pravu. Iako su im krošnje drveća zaklanjale glave od pogleda sunca, toplota je ipak uspevala da pronađe put između grančica. Zarobljena, izazivala je isparavanje vlažnog vazduha.
     "Godinama nisam bila ovde", reče Trudi, šibajući kroz oblak mušica napred nazad grančicom kojoj je ogulila koru. "Nekada sam ovamo dolazila sa bratom."
     "Kako je on?" upita Džojs.
     "Još je u bolnici. Nikada neće izići. Cela porodica to zna, ali niko nikada glasno ne kaže. Muka mi je od toga."
     Sem Kac je bio regrutovan i poslan u Vijetnam zdravog uma i tela. Trećeg meseca službovanja sve je to uništila nagazna mina, od koje su poginula njegova dva druga, a on bio teško ranjen. Usledio je krajnje neprijatan povratak kući, malobrojni moćnici Gaja poređali su se da pozdrave obogaljenog junaka. Usledile su brojne priče o junaštvu i žrtvovanju; mnogo pića; nekoliko skrivenih suza. Sem Kac je sve to presedeo kamenog izraza lica, ne pokazujući da je protiv proslava već da ga ne zanimaju, kao da mu je um i dalje ponavljao trenutak kada mu je mladost razneta u paramparčad. Nekoliko nedelja kasnije vraćen je u bolnicu. Iako je njegova majka govorila znatiželjnicima da je tamo radi nekakve hirurške korekcije na kičmi, meseci su se smenjivali dok nisu prerasli u godine, a Sem se nije vraćao. Svi su nagađali razlog tome, iako niko ništa nije naglas rekao. Semove fizičke rane su dobro zarasle. Međutim, pokazalo se da njegov um nije bio tako otporan. Izdvajanje sa prijema po povratku kući produbilo se u katatoniju.
     Sve devojke poznavale su Sema, mada je razlika u godinama između Trudi i njenog brata bila dovoljna da su ga gotovo smatrale za neku drugu vrstu. Ne samo da je bio muško, što je već samo po sebi bilo dovoljno čudno, već je bio i star. Međutim, kada su prošle pubertet, vrtuljak je počeo da ubrzava. Već su mogle da nazru dvadeset petu ispred sebe: trebalo je preći dobar komad puta, ali već se nazirala. I počele su da shvataju da je Semov život bio uludo straćen, što jedanaestogodišnjakinjama iz onog vremena nikako nije moglo da bude jasno. Draga, tužna sećanja na njega, ućutkala su ih na izvesno vreme. Nastavile su da koračaju kroz vrelinu, jedna pored druge, tako da su im se ruke povremeno dodirivale, a misli su im odlutale u različitim pravcima. Trudi se sećala dečjih igara kojih se igrala sa Semom u ovom gustišu. Bio je popustljiv stariji brat, koji joj je dozvoljavao da se vuče za njim kada joj je bilo sedam ili osam godina, a njemu trinaest. Godinu dana kasnije, kada su mu vlastiti sokovi počeli da govore da devojčice i sestre ne pripadaju istoj vrsti životinja, prestali su i pozivi da se igraju rata. Tugovala je što ga je izgubila; bila je to generalna proba za tugu koju će mnogo jače kasnije iskusiti. Ugledala je njegovo lice u svom umu, neku čudnu mešavinu dečaka kakav je nekada bio i muškarca kakav je sada; života kakav je vodio i smrti koju je živeo. Osetila je bol.
     I Karolini su neke stvari nanosile bol, bar dok je bila budna. A danas... osim žaljenja što nije kupila još jedan sladoled... ništa. Stvari su sasvim drugačije stajale po noći. Mučili su je ružni snovi; o zemljotresima. U kojima će se Palomo Gaj smotati poput ligeštula i nestati u tlu. To je bila kazna za preveliko znanje, rekao joj je otac. Nasledila je njegovu divlju radoznalost, i primenila ju je... od trenutka kada je saznala za Rased Svetog Andreja... na izučavanje zemlje po kojoj hode. Ne treba verovati njenoj čvrstoći. Znala je da je tlo pod njihovim nogama izrešetano pukotinama, koje mogu u svakom trenutku da se razjape, kao što će se razjapiti ispod Santa Barbare i Los Anđelesa, duž cele Zapadne Obale, progutavši sve. Obuzdavala je svoje strahove gutajući: bila je to neka vrsta simpatetičke magije. Bila je debela, jer je zemljina kora bila tanka; nepobitan izgovor za proždrljivost.
     Arlin baci pogled na Debelu Devojku. Nikad nije na odmet, upozorila ju je jednom majka, biti u društvu onih koje su manje privlačne od tebe. Iako više nije bila u žiži javnosti, nekadašnja zvezda Kejt Farel i dalje se okruživala aljkavim ženama, u čijem je društvu izgledala dvostruko privlačnije. Međutim, Arlin je, naročito za ovakvih dana, smatrala da je to suviše velika cena. Iako su laskale njenom izgledu, ona, u stvari, nije volela svoje saputnice. Nekada ih je smatrala najboljim prijateljicama. Sada su je samo podsećale na život koga nije mogla dovoljno brzo da se oslobodi. A kako drugačije da provede vreme dok ne stigne pomilovanje? Čak je i radost koju je osećala dok je sedela ispred ogledala posle izvesnog vremena počinjala da bledi. Što pre odem odavde, pomisli ona, to ću pre biti srećna.
     Da je mogla da čita Arlinine misli, Džojs bi zapljeskala njenoj žurbi. Međutim, ona se izgubila u razmišljanju kako da na najbolji način udesi slučajni susret sa Rendijem. Ako počne onako uzgred da se raspituje o njegovim navikama, Arlin će pogoditi šta smera, i mogla bi biti toliko sebična da osujeti Džojs, iako je momak uopšte ne zanima. Džojs je odlično umela da proceni karakter i dobro je znala da je Arlin sasvim sposobna za takvu perverznost. Ali ko je bila ona da osuđuje nečiju perverznost? Progonila je muškarca koji joj je tri puta jasno stavio do znanja da ga ne zanima. Zašto ne može jednostavno da ga zaboravi i poštedi sebe bola usled odbijanja? Zato što ljubav nije takva. Ona vas čini slepim za dokaze, ma kako oni bili očigledni.
     Glasno je uzdahnula.
     "Nešto nije u redu?" zanimalo je Karolinu.
     "Samo... vrućina", odvrati Džojs.
     "Neko koga znamo?" upita Trudi. Pre nego što je Džojs uspela da smisli odgovarajući potcenjivački odgovor, ugledala je nešto svetlucavo između drveća ispred njih.
     "Voda", izgovori ona.
     I Karolina ju je videla. Morala je da začkilji usled njenog sjaja.
     "Ima je puno", reče ona.
     "Nisam znala da ovde dole postoji jezero", primeti Džojs, okrenuvši se prema Trudi.
     "Ranije ga nije bilo", glasio je odgovor. "Bar se ja toga ne sećam."
     "E pa sada je tu", reče Karolina.
     Ona je već krčila put kroz gustiš, ne trudeći se da izabere za prolazak manje zakrčena mesta. Svojim srljanjem omogućila je ostalim devojkama da lakše prođu.
     "Izgleda da ćemo se na kraju ipak rashladiti", reče Trudi, i potrča za njom.
     To je zaista bilo jezero, pedesetak stopa široko, a njegovi mirnu površinu razbijala su napola zaronjena stabla i ostrvca grmlja.
     "Voda od bujica", primeti Karolina. "Nalazimo se na samom dnu brda. Mora da se skupila ovde posle oluje."
     "To je puno vode", primeti Džojs. "Zar je sva ta voda pala prošle noći?"
     "Ako nije, odakle onda ovde?" upita Karolina.
     "Koga je briga za to?" upita Trudi. "Izgleda hladna."
     Prošla je pored Karoline i stigla do ivice vode. Sa svakim korakom tle ispod njenih nogu postajalo je sve mekše i blato joj se sve više pelo preko sandala. A voda je, kada je stigla do nje, bila zaista onako dobra kao što je njen izgled i obećavao: osvežavajuće hladna. Čučnula je, i zahvatila punu šaku vode da njome ispljuska lice.
     "Ja to ne bih činila", upozori je Karolina. "Verovatno je puna hemikalija."
     "To je samo kišnica", odvrati Trudi. "Šta je čišće od toga?"
     Karolina slegnu ramenima. "Kako hoćeš", odvrati ona.
     "Pitam se koliko je duboko", promrmlja Džojs. "Da li je dovoljno duboko za plivanje, šta mislite?"
     "Ne bih rekla", prokomentarisa Karolina.
     "Nećemo znati dok ne probamo", reče Trudi, i zakorači u jezero. Pod nogama je nazirala travu i cveće; sada je bilo potopljeno. Sama zemlja bila je mekana, i svojim koracima podizala je oblake blata, ali je nastavila dok nije stigla tako duboko da joj se pokvasio rub šorca.
     Voda je bila hladna. Naježila se. Ali i to je bilo prijatnije od znoja usled koga joj se bluza zalepila za grudi i kičmu. Osvrnula se prema obali.
     "Predivno je", reče ona. "Ulazim."
     "Obučena?" upita Arlin.
     "Razume se da ne." Trudi krenu nazad prema njima trima, izvlačeći bluzu iz šorca dok se vraćala. Povetarac koji se podizao sa jezera golicao joj je kožu, njegovo treperenje bilo je dobrodošlo. Ispod nije imala ništa, i u normalnim prilikama bila bi čednija, čak i pred drugaricama, ali poziv jezera nije se mogao odložiti.
     "Hoće li neko da mi se pridruži?" upitala je kada se vratila do ostalih.
     "Ja hoću", reče Džojs, već odvezujući patike.
     "Mislim da bi trebalo da zadržimo obuću", reče Trudi. "Ne znamo šta je ispod."
     "Samo trava", odvrati Džojs. Sela je i osmehujući se počela da razvezuje pertle. "Ovo je divno", reče ona.
     Arlin je gledala na njen veliki entuzijazam sa prezirom.
     "Vas dve nećete da nam se pridružite?" upita Trudi.
     "Ne", odvrati Arlin.
     "Bojiš se da ti se ne razmaže maskara?" primeti Džojs, sa još širim osmehom.
     "Niko nas neće videti", reče Trudi, da predupredi prepirku. "Karolina? Hoćeš li ti,"
     Devojka slegnu ramenima. "Ne umem da plivam", reče ona.
     "Nije dovoljno duboko za plivanje."
     "To ne znaš", primeti Karolina. "Odmakla si se od obale svega nekoliko jardi."
     "Ostani onda blizu obale. Tu ćeš biti bezbedna."
     "Možda", odvrati Karolina nimalo ubeđena.
     "Trudi je u pravu", dodade Džojs, osetivši da Karolinino odbijanje ima bar isto toliko veze sa otkrivanjem sala koliko sa plivanjem. "Ko će nas videti?"
     Kada je skinula šorc, palo joj je na pamet da među drvećem može biti skriveno bezbroj radoznalaca, ali kakve to veze ima? Zar velečasni nije uvek govorio da je život kratak? Znači, ne treba ga uludo traćiti. Skinula je donji veš i zakoračila u vodu.

     Vilijam Vit je znao svaku kupačicu po imenu. U stvari, znao je imena svih žena u Gaju koje su bile mlađe od četrdeset godina, kao i to gde su stanovale i koji je bio prozor njihove spavaće sobe; svojim izvežbanim pamćenjem nije se nikada hvalisao pred školskim drugovima iz straha da ne počnu da šire priče. Mada nije video ništa loše u tome što je virio kroz prozore, bio je svestan da se na to gledalo s negodovanjem. Ali rođen je sa očima, nije li tako? Zašto onda da ih ne koristi? Kome je mogao da naudi gledajući? To nije bilo slično krađi, laganju, ili ubijanju ljudi. On je samo koristio oči za ono za šta ih je Bog stvorio, i nije shvatao šta je kažnjivo u tome.
     Čučao je, sakriven drvećem, nekih šest jardi od ivice vode, i dvostruko toliko od devojaka, posmatrajući ih kako se skidaju. Video je da Arlin Farel okleva, što ga je razočaralo. Čak ni on ne bi uspeo da zadrži za sebe činjenicu da ju je video golu. Bila je najlepša devojka u Palomo Gaju: vitka, plava i uobražena, onako kako je to trebalo da budu filmske zvezde. Druge dve, Trudi Kac i Džojs MekGir, već su bile u vodi, pa je svu svoju pažnju usredsredio na Karolinu Hočkis, koja je upravo skidala prsluče. Imala je velike i ružičaste grudi, od tog prizora osetio je kako mu se diže. Iako je skinula i šorc i gaćice, on je i dalje zurio u njene grudi. Nije mogao da shvati zašto su neki dečaci... imao je deset godina... bili opčinjeni donjim delom; izgledao mu je mnogo manje uzbudljiv od poprsja, koje je kod svake devojke bilo različito kao i nosevi i bedra. Drugi deo, onaj deo čiji mu se nijedan naziv nije dopadao, izgledao mu je sasvim nezanimljiv: malo dlaka sa prorezom skrivenim u sredini. Jaka mi stvar!
     Posmatrao je Karolinu kako ulazi u vodu, jedva se suzdržavši od zadovoljnog kikota kada je napravila korak unazad osetivši hladnoću vode, pri čemu joj se telo zatreslo poput želatina.
     "Hajde! Predivno je!" mamila ju je Kacova.
     Skupivši hrabrost, Karolina je napravila još nekoliko koraka.
     A sada... Vilijem gotovo da nije mogao da veruje u svoju sreću... Arlin je skinula šešir i počela da otkopčava gornji deo. Ipak će im se pridružiti. Zaboravio je na ostale i usredsredio pogled na Gospođicu Mazulju. Čim je shvatio šta devojke... koje je već čitav sat neprimećen sledio... planiraju, srce je počelo tako snažno da mu lupa da je pomislio da će se razboleti. Sada, kada je shvatio da će ugledati Arlinine grudi, jačina otkucaja se udvostručila. Ništa... čak ni strah pred smrću... ne bi ga naterao da skrene pogled. Naložio je sam sebi da upamti svaki, ma i najmanji pokret, kako bi što verodostojnije mogao sve da ispriča nevernicima.
     Nije se žurila. Da nije bio uveren da ga nisu opazile, posumnjao bi da zna da ima publiku, po načinu na koji je izazivala i paradirala. Njene grudi bile su razočaranje. Niti su bile onako velike kao Karolinine, niti su mogle da se pohvale velikim, tamnim bradavicama kao Džojsine. Ali sveukupni utisak, kada se izvukla iz farmerki i skinula gaćice, bio je veličanstven. Gotovo ga je uhvatila panika kada ju je video. Zubi su počeli da mu cvokoću kao da ima grip. Lice mu se zažarilo, u utrobi mu je tutnjalo. Kasnije u životu, Vilijam će reći svom analitičaru da je u tom trenutku prvi put shvatio da će umreti. U stvari, to je bila samo slutnja. U tom trenutku uopšte nije pomišljao na smrt. Pa ipak, prizor gole Arlin i to što je bio nevidljiv svedok, obeležiće ovaj trenutak kao jedan od onih koje nikada neće prerasti. Uskoro će se zbiti stvari zbog kojih će privremeno zažaliti što ih je uhodio (u stvari, živeće u strahu na to sećanje), ali, kada posle nekoliko godina, užas splasne, vratiće se slici Arlin Farel, koja ulazi u vodu ovog iznenada nastalog jezera, kao ikoni.
     Nije to bio trenutak kada je prvi put shvatio da će umreti, ali tada je možda prvi put shvatio da nestajanje neće biti tako loše, ako ga na tom putu bude pratila lepota.

     Jezero je zavodilo, njegov zagrljaj bio je hladan i smirujući. Nije bilo podvodnih struja, kao na plaži. Talasi nisu udarali u leđa niti je so pekla oči. Ličilo je na bazen stvoren samo za njih četiri; idila koja nikom drugom iz Gaja nije bila dostupna.
     Trudi je bila najbolja plivačica od sve četiri, tako da se upravo ona otisnula od obale najsnažnijim zamasima, otkrivši nasuprot očekivanjima da je voda, što se više udaljavala, postajala sve dublja. Mora da se skupila na mestu gde se tlo prirodno spuštalo, rezonovala je ona, možda čak na mestu gde se nekada nalazilo neko malo jezero, mada nije mogla da se seti ničeg sličnog sa svojih tumaranja sa Semom. Više nije osećala travu pod prstima, dodirivala je samo golu stenu.
     "Nemoj ići predaleko", doviknu joj Džojs.
     Ona se okrenu. Obala se nalazila dalje nego što je mislila, glatkoća vode u njenim očima svela je prijateljice na tri ružičaste mrlje, jednu plavu, dve smeđe, napola zaronjene u isti slatkasti element u kome je bila i ona. Na nesreću, neće moći da zadrže ovaj delić raja samo za sebe. Arlin će morati nekome da ispriča. Do večeri će se tajna raščuti. Sutra će ovde vrveti od ljudi. Zato će biti najbolje da iskoriste kako najbolje znaju i umeju sadašnju privatnost. Razmišljajući o tome, uputila se ka sredini jezera.
     Deset jardi bliže obali, plivajući na leđima u vodi koja joj je dopirala samo do pupka, Džojs je posmatrala Arlin na ivici jezera, kako se saginje da pokvasi stomak i grudi. Prože je grč zavisti zbog prijateljičine lepote. Nije čudo što bi svi Rendiji Krencmeni na svetu pošašaveli kada bi je videli. Uhvatila je sebe da razmišlja o tome kako bi bilo milovati Arlininu kosu, onako kako bi to neki dečak činio, ljubiti joj grudi, ili usne. Ta ju je ideja obuzela sasvim iznenada i sa takvom jačinom da je izgubila ravnotežu i nagutala se vode dok je pokušavala da se ispravi. Kada je uspela, okrenula je Arlini leđa i snažno zamahujući rukama krenula u dubinu.
     Daleko napred, Trudi joj je nešto dovikivala.
     "Šta si rekla?" vičući je upita Džojs, prestavši da pliva kako bi je bolje čula.
     Trudi se smejala. "Topla je!" reče ona, pljeskajući šakama po vodi, "ovde je topla!"
     "Šališ se?"
     "Dođi i uveri se!" odvrati Trudi.
     Džojs se uputi prema mestu na kome je Trudi uznemiravala površinu vode, ali njena prijateljica joj je već okrenula leđa i krenula za zovom toplote. Džojs nije mogla da se savlada i ne osvrne se još jednom na Arlin. Konačno se udostojila da se pridruži onima u vodi, zamočivši telo u vodu sve dok joj se dugačka kosa nije obavila oko vrata poput zlatne kragne, a zatim je stala ujednačenim zamasima da pliva prema središtu jezera. Džojs je osetila nešto slično strahu pri pomisli da će se uskoro naći vrlo blizu Arlin. Bilo joj je potrebno još nečije društvo.
     "Karolina!" pozva je ona. "Dolaziš li?"
     Karolina odmahnu glavom.
     "Ovde je toplije", obeća joj Džojs.
     "Ne verujem ti."
     "Jeste!" doviknu Trudi. "Prelepo je!"
     Karolina je popustila i krenula Trudinim tragom.
     Trudi je nastavila da pliva još nekoliko jardi. Voda dalje nije bivala nimalo toplija, ali je zato postajala uzburkanija, oko nje su počeli da se javljaju mehurići kao da je u jakuziju. Iznenada se obeshrabrila i pokušala da dodrine dno, međutim, tla više nije bilo. Svega nekoliko jardi iza nje voda je bila duboka najviše četiri i po stope; sada palčevima nije mogla čak ni da zapara čvrstu zemlju. Tlo mora naglo da se obrušavalo, gotovo na istom mestu na kome se pojavila topla struja. Crpevši snagu iz činjenice da će je tri zamaha rukama vratiti na sigurno, zaronila je.
     Iako je slabo videla na daljinu, sa vidom na blizinu nije imala nikakvih problema, a i voda je bila bistra. Pogled joj je dopirao celom dužinom tela, sve do stopala u pokretu. Ispod njih, potpuna tama. Tlo je jednostavno nestalo. Usled šoka je otvorila usta. Udahnula je vodu kroz nos. Kašljući i mlatarajući zabacila je glavu naviše kako bi udahnula malo vazduha.
     Džojs joj je nešto dovikivala.
     "Trudi? Šta se desilo? Trudi?"
     Pokušala je da oblikuje neko upozorenje, ali ju je obuzeo prvobitni strah: jedino je uspela da se baci u pravcu obale, svojom panikom samo još više uzburkavši vodu koja je počela pomamno da ključa. Tama ispod, i nešto toplo, čekaju da me povuku u dubinu.
     Iz svog skrovišta na obali, Vilijam Vit video je devojku kako se otima. Njena panika uslovila je prekid njegove erekcije. Nešto čudno se dešavalo tamo na jezeru. Video je strelice na površini vode, kako kruže oko Trudi Kac, poput riba koje su upravo bile spuštene u vodu. Neke su se izdvojile i skliznule prema ostalim devojkama. Nije se usudio da krikne. Ako to učini, znaće da ih je uhodio. Jedino mu je preostalo da sa sve većim uzbuđenjem posmatra nastavak događaja na jezeru.
     Džojs je bila sledeća koja je osetila toplinu. Zahvatila joj je kožu i unutrašnjost, poput gutljaja Božićne rakije, koji joj uvek zahvati utrobu. Taj osećaj joj je skrenuo pažnju sa Trudi koja je i dalje pljeskala rukama po vodi, kao i sa opasnosti u kojoj se sama našla. Posmatrala je strelice vode, i mehuriće koji su razbijali površinu svuda oko nje, ključajući poput lave, lagano i gusto, sa nekom čudnom samostalnošću. Kada je pokušala da dodirne dno, i nije uspela, pomislila je, ali tek usput, da bi se mogla udaviti. Prožimala su je mnogo važnija osećanja. Prvo, da je vazduh koji je dopirao iz mehurića pri njihovom rasprskavanju dah jezera, tako da joj se činilo da udišući njega ljubi jezero. Drugo, da će Arlin veoma brzo stići do nje, sa svojom zlatnom kragnom kose koja će plutati po površini iza nje. Zavedena zadovoljstvom koje je pružala topla voda, nije zabranila sebi da misli na stvari kojima je samo pre nekoliko trenutaka okrenula leđa. Evo ih ovde, ona i Arlin, održavaju se na površini u istom telu slatke vode, sve se više približavajući jedna drugoj, dok element između njih prenosi napred nazad odjeke svakog njihovog pokreta. Možda će se razložiti u vodi, njihova tela postati tečnost, a one se pomešati sa jezerom. Ona i Arlin, jedna mešavina, oslobođena potrebe da oseća sram; iznad seksa u blagoslovenoj jedinstvenosti.
     Bila je to izvanredna prilika koju nije trebalo odlagati nijednog trenutka. Zabacila je ruke iznad glave i dopustila da potone. Međutim, iako je čarolija jezera bila veoma snažna, nije bila u stanju da u potpunosti primiri životinjsku paniku koja se javila u njoj kada joj se voda sklopila iznad glave. Iako to nije želela, njeno telo je počelo da se opire savezu koji je napravila sa vodom. Počela je divlje da se bori, dospevši na površinu kao da je želela da se dočepa šake vazduha.
     I Arlin i Trudi su videle da je Džojs potonula. Arlin joj je istog časa pohitala u pomoć, vičući dok je plivala. Voda oko nje odgovarala je istom merom na uznemirenost koja ju je obuzela. Mehurići su se javljali na sve strane. Osećala ih je kako prolaze, poput šaka koje joj miluju stomak, grudi i kožu između nogu. Njihovo milovanje izazvalo je sada i u njoj istu onu snenost koja je obuzela Džojs, i potisnula Trudinu paniku. Međutim, nije postojao nikakav određeni predmet želje koji bi je poneo ka dnu. Džojs je zazivala lik Rendija Krencmena (koga bi drugog?) ali Arlinin zavodnik bila je luda zbrka poznatih lica. Dinove jagodice, Sinatrine oči, Brandovo ironično osmehivanje. Predala se ovom pačvorku na isti način kao i Džojs i, nekoliko jardi od nje, Trudi. Zabacila je naviše ruke i dozvolila da je voda uzme.
     Iz sigurnosti plićaka, Karolina je zapanjeno posmatrala ponašanje svojih drugarica. Kada je videla da je Džojs potonula, pretpostavila je da se u vodi nalazi nešto što ju je povuklo u dubinu. Međutim, ponašanje Arlin i Trudi je to opovrglo. Prisustvovala je njihovom očiglednom predavanju. Nije to bilo jednostavno samoubistvo. Nalazila se dovoljno blizu Arlin da je videla izraz zadovoljstva kako prelazi preko njenog lepog lica pre nego što je potonula. Čak se i osmehnula! Osmehnula se, a onda se prepustila.
     Te tri devojke bile su Karolinine jedine prijateljice na svetu. Nije jednostavno mogla da gleda kako se utapaju. Mada je voda na mestima na kojima su nestale postajala iz trenutka u trenutak sve pomamnija krenula je tamo plivajući kako je znala i umela: nespretno kombinujući kučeći stil sa kraulom. Znala je da su prirodni zakoni na njenoj strani. Salo pluta. Ali to joj je bila slaba uteha kada je videla da gubi tle pod nogama. Dno jezera je nestalo. Plivala je iznad pukotine, koja je na neki način uvlačila druge devojke.
     Ispred nje je nečija ruka probila površinu. U očajanju je posegla za njom. Stigla do nje; zgrabila je; spojila se s njom. Međutim, kada se čvrsto uhvatila za nju, voda oko nje počela je da ključa novom snagom. Užasnuto je vrisnula. A onda ju je šaka koju je uhvatila čvršće stegla i povukla nadole.
     Svet je nestao poput plamena među prstima. Čula su je napustila. Ako je i dalje držala nečije prste, ona to više nije osećala. Niti je, iako je držala oči otvorene, išta videla u tami. Nejasno, kao iz daljine, bila je svesna da joj telo tone; da joj se pluća pune vodom kroz razjapljena usta, da ispušta poslednji dah. Ali njen um je napustio svoje spremište i udaljavao se od tela čiji je bio talac. Ugledala je to telo: ne svojim fizičkim očima (one su se i dalje nalazile u njenoj glavi i divlje kolutale) već svojim unutrašnjim vidom. Bure sala, koje se okretalo i bacakalo dok je tonulo. Nije osećala ništa zbog njegovog gubitka, osim možda gađenja zbog naslaga sala, i apsurdnog nedostatka elegancije u njenom jadu. U vodi iza njenog tela, ostale devojke su se i dalje opirale. I njihovo mlataranje bilo je, pretpostavljala je, čisto instinktivno. Njihovi umovi su, kao i njen, verovatno otplutali iz njihovih glava, i posmatrali spektakl sa istom nezainteresovanošću. Istina, njihova tela bila su mnogo privlačnija od njenog, i stoga je možda bila veća šteta izgubiti ih. Međutim, opiranje je ipak predstavljalo uzludan napor. Sve će one vrlo brzo umreti, ovde, usred ovog letnjeg jezera. Zašto?
     Kada je postavila pitanje, njen pogled bez očiju odmah joj je ponudio i odgovor. U tami, ispod njenog uma koji je lebdeo, nešto se nalazilo. Nije mogla da vidi šta, ali je osećala neko prisustvo. Neka moć... ne, dve moći... čiji dah su bili oni mehurići koji su se pojavili oko njih, a ruke vrtlozi koji su ih pozivali da postanu leševi. Ponovo je pogledala svoje telo, koje se i dalje borilo za vazduh. Nogama se divlje praćakala. Između njih, njen devičanska pička. Istog časa osetila je jak bol zbog zadovoljstava koja se nikada nije usudila da juri, i koja zato nikada neće ni iskusiti. Prokleta budala kakva je bila uvek je više cenila ponos od osećanja. I sam ego joj se sada činio besmislenim. Trebalo je da od svakog muškarca koji ju je dvaput pogledao zatraži da ima odnos s njom, i da se ne zadovolji dok bar jedan ne pristane. Ceo taj sistem živaca, kanala i jajašaca, umreće neiskorišćen. Jedino joj je bilo žao što će on biti protraćen.
     Vratila je pogled na tamu raspukline. Sile blizanci koje je osetila i dalje su se približavale. Sada je mogla i da ih vidi; neodređeni oblici, poput mrlja u vodi. Jedna je bila svetla; ili bar svetlija od druge. Jedino je tu razliku mogla da uoči. Ako je ijedna od njih imala nekakav izraz, bio je suviše nejasan da bi se video, a ostalo... udovi i torzo... gubili su se u plićacima tamnih mehurića koji su se uzdizali sa njima. Svoju nameru, međutim, nisu mogli da prikriju. Njen um ju je sasvim lako dokučio. Izišli su iz raspukline da bi prigrabili telo od koga su se, srećom, njene misli odvojile. Neka uzmu njihove premije, pomisli ona. To telo je ionako za nju predstavljalo teret, i bilo joj je milo što će ga se osloboditi. Sile koje su se izdizale nisu imale nikakvu vlast nad njenim mislima; niti su je tražile. Njihov cilj bila su tela; i svaki od njih želeo je ceo kvartet. Zašto bi se inače međusobno borili, svetla i tamna mrlja, isprepletene poput berberskog stuba dok su se podizale da zgrabe tela i povuku ih u dubinu?
     Pretpostavila je da se prerano oslobodila. Kada su prvi pipci pomešanog duha dotakli njeno stopalo, završili su se dragoceni trenuci slobode. Pozvana je da se vrati u svoju lobanju, čija su se vrata uz škripu zalupila za njom. Očni vid zamenio je unutrašnji vid; bol i panika, to slatko odvajanje. Ugledala je zavađene duhove kako se obmotavaju oko nje. Predstavljala je zalogaj, koji su navlačili tamo amo, boreći se kome će da pripadne. Zašto, nije znala. Kroz nekoliko sekundi biće mrtva. Uopšte joj nije bilo važno koji će se dočepati njenog leša, onaj svetli ili onaj manje svetao. Ni jedan ni drugi, ako su je želeli zbog seksa (osetila je kako je istražuju u tim predelima, čak i u poslednjim trenucima), neće doživeti da im uzvrati zadovoljstvom, kao ni ostale tri. Bile su mrtve; sve četiri.
     U trenutku kada je ispustila poslednji mehurić daha iz grla, zrak sunčeve svetlosti zapljusnuo joj je oči. Zar je moguće da se ponovo penje? Da li su to oni odbacili njeno telo kao suvišno za njihove ciljeve, i pustili salo da pluta? Rešila je da iskoristi ponuđenu priliku, koliko god ona bila mala, i odgurnula se prema površini. Nova gomila mehurića stala je da se diže zajedno s njom, tako da joj se gotovo učinilo da je nosi naviše prema vazduhu. Svakog trenutka bila je sve bliže. Ako još samo jedan otkucaj srca ostane pri svesti, mogla bi i da preživi.
     Bog ju je voleo! Probila je površinu licem, bljujući vodu, a zatim pijući vazduh. Udovi su joj bili ukočeni, ali iste one sile koje su se toliko trudile da je udave sada su je održavale na površini. Posle tri do četiri udisaja, shvatila je da su i ostale tri bile oslobođene. Kašljale su i mlatarale po vodi oko nje. Džojs se već uputila prema obali, vukući Trudi za sobom. Sada je i Arlin krenula za njima. Čvrsto tlo bilo je udaljeno svega nekoliko jardi. I pored toga što je jedva pomerala ruke i noge, uspela je da prevali razdaljinu do mesta gde su sve četiri mogle da stoje. Dok su im se tela tresla od jecaja, posrćući su krenule prema kopnu. I dalje su se osvrtale, plašeći se da ono što ih je napalo ne krene za njima u plićak. Međutim, sredina jezera bila je sasvim mirna.
     Pre nego što su stigle do obale, Arlin je uhvatila histerija. Počela je da jauče i da se trese. Niko nije ni pokušao da je uteši. Jedva da su imale snage da koračaju, i nije im padalo na pamet da traće dah na njeno smirivanje. Prestigla je Trudi i Džojs i prva dospela do trave, stropoštavši se na tle gde je ostavila svoju odeću, i pokušala da navuče bluzu; dok se trudila da to učini, ne uspevajući da nađe rukav, počela je još jače da jeca. Jard od obale Trudi je pala na kolena i povratila. Karolina se odvukla niz vetra dalje od nje, znajući da će i sama tako završiti samo ako jednom udahne smrad povraćanja. Bio je to uzaludan manevar. Bilo joj je dovoljno što ju je čula. Osetila je kako joj se stomak prevrće; odmah potom je obojila travu svojom žuči i sladoledom.
     Čak i sada, mada je scena koju je posmatrao odavno prestala da bude erotična i postala zastrašujuća, a na kraju i mučna, Vilijam Vit nije mogao da odvoji pogled od nje. Do kraja života sećaće se prizora devojaka kako se izdižu iz dubina u kojima je bio siguran da su se utopile, njihovih napora, ili pritiska odozdo, koji su ih izbacili tako visoko u vazduh da je video kako im grudi poskakuju.
     Sada je voda koja ih umalo nije progutala bila mirna. Nije na njoj bilo nijednog talasića; niti mehurića. Pa ipak, zar je smeo da sumnja da je prisustvovao nesrećnom slučaju? U jezeru je postojalo nešto živo. Činjenica što je video samo posledice... mlataranje, vrištanje... a ne tu stvar, strašno ga je potresla. Nikada neće moći da priupita devojke šta ih je to napalo. Jedino je on znao šta je video.
     Prvi put u životu mu je samovoljno izabrana uloga voajera bila teret. Zakleo se sam sebi da nikada više neće nikoga uhoditi. Držao se toga svega jedan dan.
     Što se tiče ovog događaja, bilo mu ga je dosta. Još je mogao da vidi samo kukove i bedra devojaka koje su ležale u travi. I da čuje, pošto su završile sa povraćanjem, njihovo plakanje.
     Povukao se što je tiše mogao.
     Džojs ga je čula kako odlazi. Uspravila se u travi.
     "Neko nas gleda", reče ona.
     Posmatrala je lišće obasjano suncem, i ono se ponovo pomerilo. Bio je to samo vetar.
     Arlin je konačno uspela da navuče bluzu. Sedela je čvrsto obuhvativši telo rukama. "Hoću da umrem", reče ona.
     "Ne, ti to ne želiš", reče joj Trudi. "Upravo smo to izbegle."
     Džojs ponovo prinese šake licu. Suze, za koje je mislila da ih je potisnula, ponovo su nagrnule, u talasu.
     "Šta se to, za Boga miloga, dogodilo?" upita ona. "Mislila sam da je to samo... kišnica."
     Odgovorila joj je Karolina, jednoličnim, ali drhtavim glasom.
     "Ispod celog grada nalaze se pećine", poče ona. "Mora da su se napunile vodom za vreme oluje. Plivale smo iznad otvora jedne od njih."
     "Bilo je tako mračno", primeti Trudi. "Jeste li pogledale u dubinu?"
     "Bilo je tamo još nečeg", reče Arlin. "Osim tame. Nečeg u vodi."
     Kao odgovor na to pojačalo se Džojsino jecanje.
     "Nisam ništa videla", reče Karolina. "Ali sam osetila." Pogledala je u Trudi. "Sve smo isto osetile, je li tako?"
     "Ne", odvrati Trudi, odmahujući glavom. "Bile su to struje koje dopiru iz pećina."
     "Pokušalo je da me udavi", reče Arlin.
     "Bile su to samo struje", nastavila je da ponavlja Trudi. "To mi se i ranije događalo, na plaži. Podvodne struje. Povlačile su me za noge."
     "Ni sama u to ne veruješ", odbrusi Arlin. "Zašto se mučiš da lažeš? Sve znamo šta smo osetile."
     Trudi se zagleda u nju.
     "A šta smo to osetile?" upita ona. "Reci mi tačno."
     Arlin odmahnu glavom. Sa kosom slepljenom uz glavu i maskarom razmazanom po obrazima nimalo nije ličila na prelepu Kraljicu plesne večeri od pre desetak minuta.
     "Znam samo da to nije bila podvodna struja", reče ona. "Videla sam obrise. Dva obrisa. Nisu bile ribe. Nimalo nisu ličili na ribe." Skrenula je pogled sa Trudi i zagledala se među noge. "Osetila sam kako me dodiruju", reče ona, zadrhtavši. "Dodiruju iznutra."
     "Zaveži!" iznenada planu Džojs. "Ne govori o tome."
     "To je istina, je li tako?" odvrati Arlin. "Je li tako?" Ponovo je podigla pogled. Uperila ga je prvo u Džojs, pa u Karolinu; na kraju u Trudi, koja klimnu glavom.
     "Šta god da se tamo nalazi, želelo nas je jer smo žene."
     Džojsino jecanje postade još glasnije.
     "Zaveži", odbrusi Trudi. "Moramo razmisliti o ovome."
     "Šta tu ima da se razmišlja?" upita Karolina.
     "Kao prvo, šta ćemo reći", odvrati Trudi.
     "Kazaćemo da smo bile na plivanju..." poče Karolina.
     "Zatim?"
     "...da smo bile na plivanju i..."
     "Nešto nas je napalo? Pokušalo da prodre u nas? Nešto neljudsko?"
     "Da", složi se Karolina. "Tako je bilo."
     "Baš si glupa", reče Trudi. "Ismejaće nas."
     "Ali, svejedno, to je istina", ostade uporna Karolina.
     "Misliš li da to išta menja? Kao prvo, rećiće da smo prave idiotkinje što smo pošle na kupanje. Zatim će kazati da nas je uhvatio grč ili nešto slično."
     "U pravu je", složi se Arlin.
     Međutim, Karolina je ostala uporna. "Pretpostavimo da još neko dođe ovamo?" reče ona. "I da se isto ovo dogodi. Ili da se udave. Pretpostavimo da se udave. Mi bismo bile odgovorne za to."
     "Ako je ovo samo kišnica, nestaće za nekoliko dana", reče Arlin. "Ako bilo šta kažemo, svi će u gradu pričati o nama. Nikada se toga nećemo osloboditi. Zagorčaće nam ceo život."
     "Ne glumataj", reče Trudi. "Nijedna od nas neće učiniti ništa o čemu se prethodno ne dogovorimo. Je li tako? Je li tako, Džojs?" Usledio je prigušeni jecaj kao znak da se i ona slaže. "Karolina?"
     "Pa valjda", glasio je odgovor.
     "Moramo se dogovoriti o priči."
     "Nećemo reći ništa", odvrati Arlin.
     "Ništa?" upita Džojs. "Pogledaj nas."
     "Nikad ništa ne objašnjavaj. Nikada se ne izvinjavaj", promrmlja Trudi.
     "A?"
     "To moj tata stalno ponavlja." Oraspoložila ju je pomisao da bi to mogla biti porodična filozofija. "Nikada ne objašnjavaj..."
     "Čule smo", prekinu je Karolina.
     "Znači, dogovorile smo se", nastavi Arlin. Ustala je, pokupivši ostalu odeću sa tla.
     "Ćutaćemo o ovome."
     Nijedna nije imala želju da se dalje raspravlja. Ugledajući se na Arlin, sve su počele da se oblače, a zatim krenule ka putu, ostavivši jezero njegovim tajnama i njegovim tišinama.