I

     Abernatijev glas nikada Grilou nije zvučao srećnije. Čovek je gotovo zaurlao od radosti kada mu je Grilo kazao da je priča o Badiju Vensu počela da prerasta u pravu kataklizmu, i da je on bio na licu mesta.
     "Počni da pišeš!" reče mu on. "Uzmi sobu u gradu... na moj račun... i počni da pišeš! Ostaviću ti naslovnu stranu." Ako je Abernati mislio da će uzbuditi Griloa pomoću klišea iz drugorazrednih filmova, prevario se. Ono što se dogodilo u pećinama ostavilo ga je ravnodušnim. Međutim, predlog da uzme sobu bio je dobrodošao. Iako se osušio u baru u kome su on i Hočkis podneli izveštaj Spilmontu, bio je prljav i iscrpljen.
     "Šta imaš o tom Hočkisu?" upita Abernati. "Koja je njegova priča?"
     "Ne znam."
     "Saznaj. Iščeprkaj još nešto o Vensu. Da li si već bio u kući?"
     "Daj mi malo vremena."
     "Nalaziš se na licu mesta", primeti Abernati. "To je tvoja priča. Prihvati je se."
     Osvetio se Abernatiju, mada beznačajno, tako što je uzeo najskuplju sobu koju su imali u hotelu Palomo, u selu Mirnopotok, naručio šampanjac i krvav hamburger, i dao tako dobru napojnicu kelneru da ga je čovek zapitao nije li se zabunio. Piće ga je malo ošamutilo; najviše je voleo da zove Teslu kada je bio u tom stanju. Nije bila kod kuće. Ostavio je poruku gde se trenutno nalazi. Zatim je potražio u imeniku Hočkisov broj telefona i pozvao ga. Bio je prisutan dok je Hočkis davao izjavu Spilmontu. Nijednom reči nije pomenuo ono što su na tren primetili kako beži iz pukotine. I Grilo je to prećutao, a to što im Spilmont o tome nije postavio nijedno pitanje nagoveštavalo je da se niko drugi nije nalazio dovoljno blizu pukotine, pa tako i nije prisustvovao dotičnom prizoru. Želeo je da uporedi beleške sa Hočkisom, ali je izvisio. Ili ni on nije bio kod kuće, ili je odlučio da se ne javlja na telefon.
     Pošto mu je istraživanje u tom pravcu bilo blokirano, ponovo je usmerio pažnju prema Vensovom zdanju. Bilo je skoro devet sati uveče, ali mogao se prošetati uz Brdo i osmotriti imanje preminulog. Mogao je čak slatkorečivošću i da se uvuče unutra da usled šampanjca nije zaplitao jezikom. U izvesnom pogledu sada je bio najpogodniji trenutak za to. Jutros, Vens je bio središnja figura događaja u Gaju. Njegovi rođaci, ako su naginjali tome da se nađu u središtu pažnje... a malo je bilo onih koji nisu... mogli su da odugovlače dok se ne odluče između onih koji će gledati da od njih iskamče priču. Ali sada je Vensovu smrt bacila u zasenak jedna veća, i svežija tragedija. Grilo je vrlo lako mogao naići na kontingent raspoloženiji za priču nego u podne.
     Zažalio je što je odlučio da krene pešice. Brdo je bilo strmije nego što se to činilo odozdo, a i bilo je loše osvetljeno. Međutim, imalo je to i dobrih strana. Ulica je bila samo njegova, pa je mogao da siđe sa trotoara i luta njenom sredinom, diveći se zvezdama koje su mu se pojavljivale iznad glave. Uopšte nije bilo teško pronaći Vensovu rezidenciju. Put se zustavljao kod njegove kapije. Posle Kunićevog Oka, protezalo se samo nebo.
     Glavnu kapiju niko nije čuvao, ali je zato bila zaključana. Međutim, kroz sporednu kapiju dospeo je do staze koja je vijugala kroz kolonadu nedisciplinovanog zimzelenog rastinja, što se naizmenično kupalo u zelenoj, žutoj i crvenoj svetlosti, i vodila sve do kuće. Bila je ogromna i potpuno osobena; palata koja je u svakom pogledu poricala estetiku Gaja. Ovde nije bilo ni traga od pseudomediteranskog ili rančerskog stila, španskog ili pak imitacije tjudorskog ili moderno kolonijalnog. Celo to zdanje izgledalo je poput vašarske vrteške, fasada je bila obojena istim onim osnovnim bojama koje su osvetljavale drveće, prozori oivičeni svetlošću koja je upravo ugašena. Grilou tada postade jasno da je Kunićevo Oko, predstavljao mali komad ostrva Koni Ajlend: Vensov način da iskaže poštovanje karnevalu. Unutra je još gorelo svetlo. On pokuca, svestan da ga snimaju kamere iznad vrata. Otvorila ih je žena orijentalnog porekla... Vijetnamka, možda... i obavestila ga da je gospođa Vens kod kuće. Zamolila ga je da pričeka u predvorju, dok ona proveri da li gospodarica kuće može da ga primi. Grilo joj se zahvali, i ostade da čeka, dok se žena uputila stepenicama.
     Kao što je izgledala spolja, takva je bila i iznutra: hram zabave. Svaki inč predvorja prekrivale su panel ploče za sve vrste karnevalskih vožnji: veličanstveno obojeni oglasi za tunele ljubavi, kuće strave, karusele, predstave sa nakazama, rvačke mečeve, predstave sa devojkama, valcere, gatanja, mistična ljuljanja. Prikazi su uglavnom bili sirovi, radili su ih umetnici koji su znali da je njihovo umeće u službi trgovine i da nema trajnu vrednost. Pažljivo zagledanje nije išlo u korist izloženim stvarima; njihovu kričavu samouverenost trebalo je razgledati u gužvi, a ne proučavati pod svetlošću reflektora. Vens je to dobro znao. Obesivši ih zbijene jednu do druge po svim zidovima uspeo je da primora oko da šeta, sprečavajući ga na taj način da se suviše dugo zadrži samo na jednom uzorku. Uprkos tome što su prikazani predmeti bili vulgarni, izmamili su Grilou osmeh, što je nema sumnje i bila Vensova namera, ali taj osmeh je nestao onog časa kada se na vrhu stepeništa pojavila Ročel Vens i počela da silazi.
     Nikada u životu nije video besprekornije lice. Sa svakim korakom kojim mu se približavala očekivao je da će primetiti nešto što će dovesti u sumnju u njenu savršenost, ali nije ga bilo. Nagađao je da njenim žilama teče karipska krv, jer su joj tamne crte lica bile veoma blage. Kosa joj je bila pozadi čvrsto pokupljena, ističući zaobljeno čelo i simetriju obrva. Nije nosila nakit i na sebi je imala krajnje jednostavnu crnu haljinu.
     "Gospodine Grilo", reče ona, "ja sam Badijeva udovica." Ta reč, uprkos boji njene haljine zazvučala je krajnje neumesno. Ovo nije bila žena koja je upravo podigla glavu sa jastuka natopljenog suzama. "Kako mogu da vam pomognem?" zapita ona.
     "Ja sam novinar..."
     "Rekla mi je Elen."
     "Hteo sam da vam postavim nekoliko pitanja o vašem mužu."
     "Malo je kasno."
     "Veći deo popodneva proveo sam u šumi."
     "Ah, da", primeti ona. "Vi ste taj gospodin Grilo."
     "Molim?"
     "Posetio me policajac..." Okrenula se prema Elen. "Kako se zvaše?"
     "Spilmont."
     "Spilmont. Došao je da me obavesti o tome šta se dogodilo. Pomenuo je vaše junačko ponašanje."
     "Ništa naročito."
     "Dovoljno da zaslužite da se noćas odmorite, rekla bih", primeti ona. "A ne da nastavite s radom."
     "Voleo bih da spremim priču."
     "Da. Pa dobro, izvolite."
     Elen otvori vrata na levoj strani predvorja. Dok je Ročel uvodila Griloa unutra, postavila je osnovna pravila.
     "Odgovaraću na vaša pitanja što bolje budem mogla, sve dok se ona budu odnosila na Badijev profesionalni život." U njenom govoru nije se osećao nikakav naglasak. Možda se školovala u Evropi? "Ne znam ništa o njegovim ostalim ženama, pa stoga nemojte ni da se trudite da me o tome išta pitate. Niti ću nagađati o njegovim porocima. Da li biste želeli kafu?"
     "Baš bi mi dobro došla", odvrati Grilo, svestan da upravo radi ono što je tako često činio za vreme intervjua: vreba promene u boji sagovornikovog glasa.
     "Elen, kafu za gospodina Griloa", reče Ročel, pozvavši gosta da sedne. "I vodu za mene."
     Soba u koju su ušli protezala se celom dužinom kuće i bila je visoka dva sprata; drugi je bio obeležen galerijom koja je opasavala sva četiri zida. I ovi su, kao i oni u predvorju, predstavljali kakofoniju boja. Pozivi, zavođenja i upozorenja borili su se da privuku njegovo oko. "Vožnja života!" skromno je obećavao jedan pano; "Onoliko zabave koliko možete da podnesete!", najavljivao je drugi, "A onda još!"
     "Ovo je samo deo Badijeve zbirke", reče Ročel. "U Njujorku ima još toga. Mislim da je to najveća privatna zbirka."
     "Nisam znao da bilo ko skuplja ove stvari."
     "Badi ih je nazivao pravom umetnošću Amerike. Možda i jeste, što nešto govori..." Glas joj je zamro, na nedvosmislen način je pokazala svoj prezir prema ovoj vrištećoj paradi. Izraz koji je prešao preko tog lica bez i najmanje skulpturalne greške, nosio je u sebi uznemirujuću snagu.
     "Pretpostavljam da ćete rasparčati zbirku", reče Grilo.
     "To zavisi od oporuke", reče ona. "Možda neće pripasti meni."
     "Niste nimalo sentimentalno vezani za nju?"
     "Rekla bih da to spada u ona pitanja o privatnom životu", primeti ona.
     "Da. Pretpostavljam da spada."
     "Ali sam ubeđena da je Badijeva opsesija bila sasvim bezopasna." Ona ustade i pritisnu prekidač između dve ploče iz fasade za voz-duhova. Iza staklenog zida na suprotnom kraju prostorije upališe se mnogobojna svetla. "Dozvolite mi da vam pokažem", reče ona, uputivši se na drugi kraj prostorije i zakoračivši napolje u supu od boja. Ovde su bili nagomilani komadi koji su bili suviše veliki da bi stali u kuću. Izrezbareno lice visoko možda dvanaest stopa, sa razjapljenim ustima i zubima kao zupci testere koji su nekada predstavljali ulaz u tunel za vožnju. Plakat koji najavljuje zid smrti, ispisan svetlećim slovima. Bareljefna lokomotiva u pravoj veličini, kojom su upravljali skeleti, i koja kao da je izlazila u punoj brzini iz tunela.
     "Blagi Bože", bilo je sve što je Grilo uspeo da prozbori.
     "Sada vam je jasno zašto sam ga napustila", reče Ročel.
     "Nisam znao", odvrati Grilo. "Niste ovde živeli?"
     "Pokušala sam", reče ona. "Ali pogledajte ovo mesto. Kao da šetate po Badijevom umu. Voleo je da na svemu ostavi svoj pečat. Na svakome. Ovde nije bilo mesta za mene. Jer nisam bila spremna da se ponašam po njegovom."
     Zagledala se u mamutsku čeljust. "Ružno", primeti ona. "Slažete se?"
     "Nisam sudija", reče Grilo.
     "Ne bode vam oči vas?"
     "Mogao bi da mi se pojavi pred očima kada budem mamuran."
     "Imao je običaj da mi kaže da nemam smisla za humor", reče ona. "Jer mi... ove njegove stvari... nisu bile zabavne. A činjenica je da mi ni on nije bio naročito zabavan. Kao ljubavnik, da... bio je veličanstven. Ali smešan? Ne."
     "Da li išta od ovoga smem da objavim?" zanimao se Grilo.
     "Da li će išta značiti ako kažem da ne smete? Doživela sam toliko lošeg publiciteta da znam da vam se jebe za moju privatnost."
     "Ali ipak ste mi sve to ispričali."
     Okrenula se od usta da bi se zagledala u njega. "Jesam", reče ona. Nastupila je pauza. A zatim reče: "Hladno mi je", i vrati se unutra. Elen je sipala kafu.
     "Pusti to", obrati joj se Ročel. "Ja ću."
     Pre nego što je izišla Vijetnamka se trenutak predugo zadržala na vratima da bi se to moglo protumačiti kao uslužnost.
     "Eto to je priča o Badiju Vensu", reče Ročel. "Žene, bogatstvo i karneval. Bojim se da tu nema ničega novog."
     "Znate li, možda, da li je imao neki predosećaj da će se sve ovo dogoditi?" upita Grilo kada su se smestili.
     "Da će umreti? Sumnjam. Nije baš bio sklon takvoj vrsti razmišljanja. Šlag?"
     "Da, molim vas. I šećer."
     "Poslužite se. Da li vaše čitaoce zanimaju takve vesti? Da li je Badi video kako umire u snu?"
     "Događale su se i čudnije stvari", reče Grilo, dok su mu misli neizbežno odlutale nazad do pukotine i onoga što je iz nje pobeglo.
     "Mislim da nije", odvrati Ročel. "Ne viđam često znake čuda. Bar ne više." Ugasila je spoljašnja svetla. "Kada sam bila dete, deda me je učio da utičem na drugu decu."
     "Kako?"
     "Jednostavno razmišljajući o tome. On je to činio celog života, i preneo je to na mene. Bilo je lako. Bila sam u stanju da nateram decu da ispuste sladolede. Da se bezrazložno smeju: nisam o tome imala nikakvo mišljenje. Tada su postojala čuda. Čekala su iza prvog ugla. Ali izgubila sam tu sposobnost. Svi je gubimo. Sve se menja nagore."
     "Život vam sigurno nije tako loš", reče Grilo. "Znam da žalite..."
     "Ma kakvo žaljenje", prekinu ga ona. "On je mrtav, a ja ovde čekam da vidim kakav će biti poslednji napad smeha."
     "Testament?"
     "Testament. Supruge. Kopilad koja će iskočiti ni od kuda. Konačno je uspeo da me povede na jednu od tih svojih prokletih tajanstvenih vožnji." Osećanja su izbijala gotovo iz svake njene reči, ali ih je prilično mirno izgovarala. "Možete poći kući i sve ovo pretočiti u besmrtnu prozu."
     "Ostaću u gradu", reče Grilo. "Dok ne pronađu telo vašeg supruga."
     "Neće biti pronađeno", odvrati Ročel. "Obustavili su potragu."
     "Šta?"
     "Zbog toga je Spilmont dolazio. Već su izgubili petoricu. Ionako su, kako se čini, šanse da ga pronađu vrlo mršave. Nije vredno rizika."
     "Da li vas to uznemirava?"
     "To što neće biti tela koje ću moći da sahranim? Ne, ne naročito. Bolje da ga se sećaju kako se osmehuje, nego kako ga izvlače iz rupe u tlu. Kao što vidite, vaša priča se ovde završava. Verovatno će u Holivudu održati pomen. Ostalo spada, kao što kažu, u istoriju televizije." Ona ustade, stavivši mu do znanja da je to kraj razgovora. Grilo je imao puno nepostavljenih pitanja, a većina je bila vezana za predmet o kome je rekla da je voljna da govori, a nije ga ni dotakla: o njegovom profesionalnom životu. Znao je da je postojalo nekoliko praznina koje Tesla nije mogla da popuni. Radije je odustao od pitanja nego da navaljuje na Vensovu udovicu i prekorači njeno strpljenje. Obezbedila mu je i više materijala nego što se nadao.
     "Hvala vam što ste me primili", reče on, rukovavši se s njom. Prsti su joj bili tanki poput grančica. "Bili ste krajnje ljubazni."
     "Elen će vas otpratiti", reče ona.
     "Hvala."
     Devojka je čekala u predvorju. Kada je otvorila ulazna vrata dodirnula je Grilovu ruku. Pogledao ju je. Dala mu je znak da ćuti i gurnula mu parče hartije u šaku. Bez ijedne izmenjene reči požurila ga je napolje i za njim zatvorila vrata.
     Sačekao je da iziđe iz vidokruga video kamera pre nego što je pogledao poruku. Na njoj je bilo napisano ženino ime... Elen Ngijen... i adresa u selu Srnoudolini. Badi Vens će možda ostati zatrpan, ali se zato priča o njemu, kako se činilo, probijala na svetlost dana. Grilo je iz iskustva znao da su priče ponekad to umele. Verovao je da ništa, zaista ništa, ne može ostati skriveno, koliko god da bile moćne sile kojima je išlo u prilog da se o nečemu ne priča. Zaverenici su mogli da kuju zavere, i razbojnici da ućutkuju, ali istina, ili ono što je približno istina, pre ili kasnije izbiće na videlo, i to vrlo često u najneobičnijem obliku. Retko kad su čvrste činjenice otkrivale život iza života. On se pojavljivao u obliku glasina, grafita, stripova i ljubavnih pesama. To je ono o čemu su ljudi gatali iz šolja, brbljali između tucanja ili čitali na zidovima toaleta.
     Umetnost podzemlja, poput prilika koje je na časak video, kako se dižu da izmene svet.