III

     1.
     Devojke su dva puta sišle do vode.
     Drugi put se to dogodilo narednog jutra pošto je Hauard Ralf Kac sreo Džo-Bet MekGir. Jutro je bilo vedro, sparinu od prethodne večeri oduvao je vetar koji je obećavao da će svojim hladnim naletima ublažiti vrelinu poslepodneva.
     Badi Vens je opet spavao sam, tamo gore u krevetu koji je napravio za troje. Troje u krevetu... kazao je (i na nesreću bio citiran)... to je raj za prasca. Dvoje znači brak; i pakao. Što se braka tiče, imao je dovoljno iskustva da je mogao reći da mu ne odgovara, međutim, ovako jedno lepo jutro bilo bi još lepše kada bi znao da ga na njegovom kraju čeka neka žena, pa čak i sopstvena. Njegova veza sa Elen bila je suviše perverzna da bi potrajala; moraće vrlo brzo da je otpusti. U međuvremenu, pošto mu je krevet bio prazan, bilo mu je malo lakše da se pridržava ovog novog jutarnjeg režima. Kako nije bilo ničeg zavodljivog zbog čega bi se vratio u krevet, nije mu bilo naročito teško da navuče trenerku i krene na trčanje niz brdo.
     Badi je imao pedeset četiri godine. Dok je trčao osećao se dvostruko starijim. Ali u poslednje vreme umrlo je toliko njegovih ispisnika, a poslednji u nizu bio je njegov nekadašnji agent Stenli Goldhemer, i svi su oni umrli zahvaljujući istim neumerenostima kojima je i on bio potpuno odan. Od pušenja, šljokanja i drogiranja. Od svih njegovih poroka žene su bile najzdraviji, ali čak su i one predstavljale ovih dana zadovoljstvo u kome nije smeo preterano da uživa. Nije više mogao da vodi ljubav cele noći kao kada mu je bilo trideset. U poslednje vreme imao je nekoliko zaista traumatičnih doživljaja kada nijednom nije mogao. To ga je nateralo da poseti lekara, tražeći leka, pa šta košta da košta.
     "Takav lek ne postoji", rekao mu je Tarp. Starao se o Badiju još od vremena kada je radio na TV-u, kada je Šou Badija Vensa bio na vrhu rejting lista svake nedelje, i kada je šale koje je pričao uveče, ujutro prepričavao svaki Amerikanac. Tarp je poznavao tog čoveka za koga se nekada govorilo da je najsmešniji na svetu, od glave do pete.
     "Ti, Badi, svakog bogovetnog dana uništavaš svoje telo. I još mi kažeš da ne želiš da umreš. I dalje želiš da nastupaš u Vegasu kad napuniš stotu."
     "Tačno."
     "Ako ovako nastaviš, dajem ti još najviše deset godina. I to samo ako budeš imao sreće. Imaš višak kilograma, preopterećen si. Viđao sam i zdravije leševe."
     "Lu, ja sam zadužen za viceve."
     "Aha, a ja za popunjavanje smrtovnica. I zato počni da vodiš računa o sebi, za Boga miloga, ili ćeš Stenlijevim stopama."
     "Zar misliš da ne razmišljam o tome?"
     "Znam da razmišljaš, Bade. Znam."
     Tarp je ustao i zaobišao sto, tako da je sada bio bliži Badiju. Na zidu su se nalazile potpisane fotografije zvezda koje je savetovao i lečio. Koliko poznatih imena. Većina je bila mrtva; suviše njih otišlo je pre vremena. Slava je imala svoju cenu.
     "Drago mi je što si se opametio. Ako to zaista ozbiljno misliš..."
     "Došao sam, je li tako? Šta još treba da uradim da te ubedim da sam ozbiljan? I sam znaš koliko mrzim da govorim o tom sranju. Nikada u životu se nisam našalio na račun smrti, Lu. Znaš li to? Nijednom. Sve drugo može. Sve. Ali to ne!"
     "S tim se čovek mora pre ili kasnije suočiti."
     "Ja bih kasnije."
     "Važi, napraviću ti plan za zdrav život. Dijeta; vežbe; rad. Ali odmah ti mogu reći, Badi, nećeš se prijatno osećati čak ni dok ga budeš čitao!"
     "Čuo sam negde da smeh produžava život."
     "Pokaži mi gde to piše da komedijaši žive večno, a ja ću tebi pokazati grobnicu sa uklesanom šalom."
     "Zaista. Pa kada počinjem."
     "Počni od danas. Izbaci viski i slatkiše za-u-nos i pokušaj da s vremena na vreme koristiš onaj tvoj bazen."
     "Potrebno mu je čišćenje."
     "Pozovi nekoga da ga očisti."
     To je bilo najlakše učiniti. Badi je naložio Elen da pozove Službu za čišćenje bazena čim se vratio kući i oni su poslali čoveka odmah narednog dana. Kao što ga je Tarp i upozorio, nije bilo baš lako pridržavati se plana za zdrav život, ali kad god bi mu volja oslabila, setio bi se kako ponekad ujutro izgleda u ogledalu, kao i činjenice da mu se đoka vidi jedino kada toliko uvuče stomak da ga to zaboli. Kada bi i taština omanula, pomislio bi na smrt, ali samo kao na poslednje sredstvo.
     Oduvek je bio ranoranilac, tako da mu nije predstavljalo naročiti problem da ustane radi jutarnjeg trčanja. Pločnici su bili prazni, i često... kao danas... spustio bi se niz Brdo, presekao Istočni Gaj i uputio se ka šumama, gde mu tle nije brusilo pete onako kao beton, a njegovo dahtanje uklapalo se u pesmu ptica. Za ovakvih dana trčao je samo u jednom pravcu; naložio bi Hoze Luisu da se sa limuzinom spusti niz Brdo i sačeka ga kada se pojavi iz šume, a da kola budu puna peškira i ledenog čaja. Zatim bi se uputili nazad ka Kunićevom Oku, kako je nazvao imanje, na lakši način: na točkovina. Zdravlje je jedno; mazohizam, bar u javnosti, nešto sasvim drugo.
     Trčanje je imalo i druge prednosti osim zatezanja stomaka. Imao je na raspolaganju otprilike jedan sat da se uhvati ukoštac sa svime što ga je mučilo. Danas su mu, neizbežno, sve misli bile upućene Ročel. Ove nedelje biće okončano sve oko nagodbe za razvod, i njegov šesti brak postaće istorija. Biće to drugi po kratkoći od svih šest. Brak sa Šaši, koji je trajao samo četrdeset dva dana, bio je najkraći i završio se pucnjem koji mu umalo nije razneo jaja, tako da ga i sada oblije hladan znoj kada se toga seti. Pravo govoreći, ni sa Ročel nije proveo više od mesec dana tokom njihovog jednogodišnjeg braka. Posle medenog meseca, i sitnih iznenađenja na njemu, vratila se u Fort Vort da sračuna alimentaciju. Od samog početka se nisu slagali. Trebalo je to da shvati, već onda kada se prvi put nije nasmejala njegovoj rutinskoj šali, a tada je, igrom slučaja, prvi put uopšte čula jednu njegovu rutinsku šalu. Međutim, od svih njegovih žena, uključujući i Elizabetu, ona je bila najprivlačnija. Kamenog lica, ali skulptor je bio genije.
     O njenom je licu razmišljao kada je sišao sa pločnika i krenuo kroz šumu. Možda bi trebalo da je pozove; i zamoli je da se vrati u Kuniševo da još jednom pokušaju. To je i ranije već jednom uradio, sa Dijanom, i tada su proveli dva najbolja meseca u ono nekoliko godina braka, dok ponovo nije krenulo sve po starom. Ali ono je bila Dijana, a ovo je Ročel. Beskorisno je i pokušavati prenositi ustrojstva ponašanja jedne žene na drugu. Sve su one bile tako veličanstveno različite. U poređenju sa njima muškarci su gomila dosadnjakovića: neuredni i monoumni. Narednog puta bi voleo da se rodi kao lezbejka.
     U daljini je začuo smeh; razgovetno kikotanje devojaka. Čudan zvuk u ranu zoru. Zastao je i stao da osluškuje, međutim, iz vazduha su odjednom iščezli svi ostali zvuci, čak i pesma ptica. Jedina buka koju je uspevao da čuje dopirala je iznutra: od rada njegovog sistema. Taj smeh mu se samo pričinio? Sasvim moguće, jer su mu misli bile zaokupljene ženama. Ali upravo u trenutku kada je hteo da krene i prepusti gustiš njegovom bezglasju, ponovo se začuo kikot, a sa njim je nastupila i neka čudna, gotovo halucinatna, promena predela koji ga je okružavao. Taj zvuk kao da je oživeo celu šumu. Pokrenuo je lišće, pojačao sunčev sjaj. I više od toga: promenio je sam pravac sunca. Vladala je tišina, u kojoj je svetlost bila bleda, a njen izvor još nisko na istoku. A kada se začuo smeh, postala je sjajna kao u podne, i zasipala je odozgo naviše okrenuta lica listova.
     Badi niti je verovao svojim očima, niti ga je obuzela neverica: jednostavno je stajao pred tim iskustvom kao pred ženskom lepotom, opčinjen. Tek kada se smeh po treći put oglasio, uspeo je da utvrdi iz kog pravca dopire, pa je potrčao prema njemu, kroz nepostojanu svetlost.
     Na nekoliko jardi dalje uočio je kroz drveće neko kretanje ispred sebe. Golu kožu. Devojku koja je skidala donji veš. Iza nje se nalazila još jedna devojka, ova je bila plava, neverovatno privlačna, i ona je počela da radi to isto. Instinktivno je osetio da one nisu potpuno stvarne, ali je ipak nastavio oprezno da prilazi, iz straha da ih ne uplaši. Da li se iluzije mogu uplašiti? Nije želeo da rizikuje; pred sobom je imao tako divan prizor. Plavuša se poslednja skinula. Nabrojao je još tri, ali one su već gacale po jezeru koje je svetlucalo na ivici pouzdanosti. Njegovi nabori zasipali su svetlošću lice plavuše... Arlin, tako su je oslovile, dok su je dozivale. Napredujući od drveta do drveta, stigao je na deset stopa od ivice jezera. Arlin je već bila u vodi do butina. Iako se sagnula da zahvati šakama vodu i poprska njome telo, ona je bila praktično nevidljiva. Ostale devojke koje su otišle dublje od nje, i plivale, kao da su lebdele u vazduhu.
     Duhovi, pomisli on nesvesno; to su duhovi. Uhodim prošlost, koja se ponovo odvija preda mnom. Ta misao ga je naterala da istog časa napusti svoje skrovište. Ako je njegova pretpostavka bila tačna, to je značilo da su one mogle da nestanu svakog časa, a on je želeo da halapljivo ispije njihovu nadzemaljsku lepotu, pre nego što se to dogodi.
     Nije bilo ni traga od odeće koju su odbacile u travu na mestu gde je on stajao, niti bilo kakvog znaka... kada bi koja pogledala prema obali... da su ga videle.
     "Nemoj otići predaleko", povikala je jedna iz kvarteta svojoj drugarici. Savet je ostao zanemaren. Devojka se sve više udaljavala od obale, šireći i skupljajući noge, šireći ih i skupljajući dok je plivala. Koliko je mogao da se seti, još od prvih mokrih snova u pubertetu, nije doživeo erotičnije iskustvo od ovoga, dok je posmatrao ta stvorenja obešena u svetlucavom vazduhu, čiji su donji delovi tela bili pomalo zamagljeni usled elementa koji ih je pridržavao, ali ne toliko da nije mogao da uživa u svakoj pojedinosti.
     "Topla je!" povikala je pustolovka, koja je sekla vodu dosta daleko od njega, "ovde je topla."
     "Šališ se?"
     "Dođi i uveri se!"
     Njene reči su podstakle Badija. Video je toliko toga. Da li bi se sada usudio da i dodirne? Ako one nisu mogle da ga vide, a očigledno nisu... zar bi bilo neke štete ako im priđe dovoljno blizu i pređe prstima duž njihovih kičmi?
     Kada je zakoračio u jezero nije se začuo nikakav zvuk; a on sam osećao je samo laki dodir oko članaka i potkolenica dok je išao sve dublje. Pa ipak, održavalo je Arlin na površini. Lebdela je na površini jezera, dok joj se kosa širila oko glave, a nežni zamasi rukama odnosili je sve dalje od njega. Požurio je za njom, voda ga nije ometala, tako da je već posle nekoliko sekundi prepolovio razdaljinu između sebe i devojke. Ruke su mu bile ispružene, pogled usredsređen na ružičastu boju usmina dok se odbacivala od njega.
     Pustolovka je počela nešto da dovikuje, ali on nije obratio pažnju na njeno uzbuđenje. Trenutno je mogao da misli samo na to kako da odirne Arlin. Da položi šake na nju, a ona se neće pobuniti, već će samo nastaviti da pliva, dok on bude nastavljao po svome. U žurbi je stopalom zapeo za nešto. Pošto je ruke i dalje držao ispružene ispred sebe u želji da dosegne devojku, pao je na lice. Od udarca se dovoljno pribrao tako da je uspeo da razabere značenje povika iz dubine. Nisu to više bili povici zadovoljstva, već uzbune. Podigao je glavu sa tla. Dve plivačice koje su se najviše udaljile batrgale su se u vazduhu, okrećući lica put neba.
     "O, moj Bože", izusti on.
     Davile su se. Pre nekoliko trenutaka ih je nazvao duhovima, u stvari ne razmišljajući o tome šta ta reč stvarno znači. Evo mučne istine. Plivačka družina je skončala u ovim fantomskim vodama. On je očijukao sa mrtvima.
     Besan na samoga sebe, poželeo je da se povuče, međutim, neka perverzna obaveza prema ovoj tragediji naterala ga je da nastavi da posmatra.
     Sada su sve četiri bile zahvaćene istim metežom, mlatarale su kroz vazduh, lica su im tamnela dok su se borile za vazduh. Kako je to bilo moguće? Izgledalo je da će se udaviti u vodi dubokoj četiri do pet stopa. Da ih nije zahvatila neka struja? Činilo se malo verovatnim da se to dogodi u tako plitkoj i mirnoj vodi.
     "Pomozite im..." uhvatio je sebe kako govori. "Zašto im neko ne pomogne?"
     Kao da je lično mogao da im ponudi pomoć, krenuo je prema njima. Arlin mu je bila najbliža. S njenog lica nestalo je sve lepote. Bilo je izobličeno usled očajanja i užasa. Njene razrogačene oči kao da su odjednom ugledale nešto u vodi pod nogama. Prestala je da se opire i lice joj je preplavio izgled potpune predaje. Odricala se života.
     "Nemoj", promrmljao je Badi, posegnuvši za njom kao da bi na svojim rukama mogao da je podigne iz prošlosti i vrati u život. Upravo u tom trenutku njegovo telo srelo je devojčino, bio je svestan da je to pogubno za oboje. Međutim, bilo je kasno za žaljenje. Tlo pod njegovim nogama je zadrhtalo. Spustio je pogled. Ugledao je samo tanak sloj zemlje, prekriven retkom travom. Ispod zemlje, sivo stenje; ili je to možda bio beton? Da! Beton! Na ovom mestu je bila zapušena neka rupa u tlu, međutim, sada je taj pečat pucao pred njegovim očima, i pukotine u betonu su se sve više širile.
     Osvrnuo se unazad prema ivici jezera, i čvrstom tlu, ali između njega i sigurnosti već je zjapila pukotina u koju je klizio komad betona na jard od njegovih prstiju. Iz unutrašnjosti zemlje dopirao je ledeni vazduh.
     Pogledao je unazad prema kupačicama, ali slika je počela da čili. Dok se gubila, uhvatio je isti pogled na sva četiri lica, preokrenute oči tako da su se videle beonjače, usta otvorena da ispiju smrt. Tada je shvatio da nisu nestale u plitkoj vodi. Kada su one došle ovamo na plivanje, tu je bila jama koja ih je povukla kao što je sada povlačila njega: njih vodom, a njega utvarama.
     Počeo je da urla tražeći pomoć, dok se tlo sve žešće pomeralo, a beton mrvio u prah pred njegovim nogama. Možda će ga čuti neki džoger-ranoranilac, i priteći mu u pomoć. Ali brzo; to se mora brzo dogoditi.
     Koga je on to zavaravao: I to on, kome je to bio posao. Niko se neće pojaviti. Umreće. Jebeš ga, umreće.
     Pukotina između njega i čvrstog tla se dosta proširila, međutim, jedino se mogao spasiti ako je preskoči. Morao je da požuri, dok beton pod njegovim nogama ne sklizne u jamu, povukavši ga sa sobom. Sada ili nikada.
     Skočio je. I to dobro. Samo da je skok bio nekoliko inča duži, dokopao bi se sigurnosti. Ali tih nekoliko inča bili su presudni. Zgrabio je vazduh, ne dospevši do cilja, i pao.
     Još jedan trenutak sunce je sijalo nad njegovom glavom. U narednom, tama, ledena tama, i on je propadao kroz nju zajedno sa komadima betona koji su jurili pored njega takođe prema dnu. Čuo ih je kao se razbijaju o lice stene na svom putu; a onda je shvatio da on stvara tu buku. To je čuo kako se lome njegove kosti i njegova kičma dok je padao. Padao i padao.

     2.
     Taj dan je za Hauija počeo ranije nego što je on obično voleo da mu počinju dani posle neprospavane noći, ali kada je već ustao i bacio se na vežbe, bilo mu je drago što je budan. Bio bi zločin ostati u krevetu kada je ovako lepo jutro. Kupio je sodu iz automata i seo pored prozora, zureći u nebo i razmišljajući o tome šta bi mu taj dan mogao doneti.
     Lažljivče; uopšte nisi razmišljao o danu. Već o Džo-Bet; jedino o Džo-Bet. Njenim očima, osmehu, glasu, koži, mirisu, njenim tajnama. Posmatrao je nebo, i video nju, bio je opsednut.
     To mu se sada događalo po prvi put. Nikada do sada nije iskusio nijedno tako snažno osećanje kao ovo koje ga je sada prožimalo. Te noći se dva puta probudio jer ga je iznenada oblio znoj. Nije mogao da se seti snova koji su bili uzrok tome, ali ona je, sasvim sigurno, bila u njima. Kako i ne bi bila? Morao je da je pronađe. Svaki sat koji bude proveo bez nje biće protraćen; u trenucima kada mu nije bila pred očima, bio je slep; a kada je nije dodirivao, bio je obamro.
     Sinoć mu je na rastanku kazala da kod Batrika radi uveče, a preko dana u knjižari. Kada se ima u vidu veličina Šoping centra, neće biti teško pronaći mesto na kome je radila. Uzeo je kesu uštipaka da popuni rupu u stomaku koja je nastala jer je preskočio sinoćnju večeru. Na onu drugu rupu koju je ovamo došao da popuni uopšte više nije mislio. Šetao je duž radnjica, tražeći onu u kojoj je ona radila. Pronašao ju je između frizerskog salona za pse i kancelarije za prodaju nekretnina. Kao i mnoge druge, i ona je bila još zatvorena; na vratima je pisalo da se otvara tek za tri četvrtine sata. Seo je na sunce koje je iz časa u čas bivalo sve toplije, jeo i čekao.

     Od trenutka kada je otvorila oči, instinkt joj je govorio da zaboravi danas na posao i pođe da potraži Hauija. U njenim snovima su se nebrojeno puta ponovili događaji od prethodne noći, i svaki put su na izvestan, gotovo neprimetan, način bili izmenjeni, kao da su mogli predstavljati alternativne realnosti, svega njih nekoliko iz neiscrpnog izbora nastalog na osnovu istog susreta. Ali među svim tim mogućnostima nije mogla da zamisli nijednu bez njega. On je bio tu, čekao ju je, od njenog prvog daha; njene ćelije su u to bile sigurne. Na neki neobjašnjiv način, ona i Haui su pripadli jedno drugom.
     Dobro je znala da bi, kada bi joj bilo koja od njenih prijateljica priznala nešto slično, učtivo uzvratila kako je sve to ludo. Što nije značilo da nije napravila nekoliko grimasa, razume se; pojačala radio kada se začula jedna određena ljubavna pesma. Ali još dok ju je slušala znala je da je ona samo odvlači od nemelodične stvarnosti. Svakog dana u životu gledala je savršenu žrtvu te stvarnosti. Svoju majku koja je živela kao zatvorenik... zatvorenik kuće i prošlosti... i koja je pričala, kada bi skupila dovoljno snage da govori, o svojim nadanjima i prijateljicama s kojima je te nade delila. Sve do sada ta tužna strana sputavala je romantične ambicije Džo-Bet.
     Ali ono što se dogodilo između nje i dečka iz Čikaga neće se završiti onako kako se završila velika ljubav njene majke, tako što je ostala napuštena, toliko prezrevši tog čoveka da nije mogla sebe da natera da izgovori njegovo ime. Ako je išta naučila na nedeljnim propovedima, bilo je to da čovek dolazi do otkrovenja kada to najmanje očekuje. Džozefu Smitu, sa farme u Palmiri, država Njujork, anđeo je otkrio vesti iz Knjige Mormona. Zašto se onda njoj ne bi to dogodilo, pri okolnostima koje nisu bile nimalo obećavajuće? Kada je zakoračila u Batrikov restoran; dok je stajala na parkingu sa muškarcem koga je i znala i nije znala.
     Tomi-Rej je bio u kuhinji, njegov pogled bio je prodorno oštar kao i miris kafe koju je kuvao. Izgledao je kao da je spavao obučen.
     "Kasno si se vratio?" upita ona.
     "Oboje smo se kasno vratili."
     "Ne baš", odvrati ona. "Ja sam stigla pre ponoći."
     "Nisi čvrsto spavala."
     "Često sam se budila."
     "Bila si budna. Čuo sam te."
     Znala je da je to malo verovatno. Njihove spavaće sobe nalazile su se na suprotnim stranama kuće, a i kupatilo nije bilo toliko blizu njene sobe da bi mogao da je čuje.
     "Pa?" izusti ona.
     "Pa šta?"
     "Razgovaraj sa mnom."
     "Tomi?" Nerviralo ju je njegovo razdražljivo ponašanje. "Šta je tebi?"
     "Čuo sam te", ponovi on. "Čuo sam te cele noći. Nešto ti se sinoć dogodilo. Je li tako?"
     Nije mogao znati za Hauija. Samo je Beverli imala donekle pojma o tome šta se događalo u restoranu, a ona nije imala vremena da se bavi ogovaranjem, čak i da je to htela, u šta je sumnjala. Imala je dovoljno svojih tajni. Pored toga, šta bi mogla i da ispriča? Da je očijukala za vreme večere? Poljubila ga na parkingu? Ništa od toga nije se ticalo Tomi- Reja.
     "Nešto se sinoć dogodilo", on je i dalje ponavljao. "Osetio sam nekakvu promenu. Ali šta god da smo to čekali... nije se dogodilo i meni. Znači mora da je tebi, Džo-Bet. Šta god da to bilo, dogodilo se tebi."
     "Hoćeš i meni da sipaš malo kafe?"
     "Odgovori mi."
     "Šta da ti odgovorim?"
     "Šta se dogodilo?"
     "Ništa."
     "Lažeš", primeti on, više zbunjenim nego optuživačkim glasom. "Zašto me lažeš?"
     To je pitanje imalo smisla. Nije se stidela Hauija, niti onoga što je osećala prema njemu. U ovih osamnaest godina podelila je sa Tomi-Rejem sve svoje pobede i poraze. Ne bi on otrčao da izblebeće tu tajnu mami ili pastoru Džonu. Ali nekako čudno ju je sve vreme gledao; nije umela da pročita pravilno taj njegov pogled. A i ta priča kako ju je čuo cele noći. Da nije prisluškivao ispred njenih vrata?
     "Moram da pođem", primeti ona. "Ili ću stvarno zakasniti u radnju."
     "Poći ću s tobom", reče on.
     "Zbog čega?"
     "Zbog vožnje."
     "Tomi..."
     Osmehnu joj se. "Šta ima loše u tome ako povezeš brata?" upita on. Zamalo je nije prevario svojom glumom, ali kada je klimnula u znak pristanka, primetila je da je osmeha istog časa nestalo s njegovih usana.
     "Moramo imati poverenja jedno u drugo", primeti on kada su već bili u kolima i krenuli. "Kao i do sada."
     "Znam ja to."
     "Jer smo zajedno jači, je li tako?" Zurio je kroz prozor, staklastog pogleda. "A upravo sada mi je potrebno da se osećam jakim."
     "Potrebno ti je da se ispavaš. Dozvoli da te odvezem nazad. Nema veze ako zakasnim."
     On odmahnu glavom. "Mrzim tu kuću", reče on.
     "Šta ti je odjednom?"
     "To je tačno. Oboje je mrzimo. Ona je kriva za moje mučne snove."
     "Nije kriva kuća, Tomi."
     "Jeste. Kuća i mama, i to što živimo u ovom jebenom gradu! Pogledaj ga samo!" Odjednom, kao grom iz vedra neba, Tomi se razbesneo. "Pogledaj ovo sranje! Zar ne osećaš želju da celo ovo jebeno mesto razdereš?" Živci su joj poigravali od njegove vriske u skučenom prostoru automobila. "Znam da to želiš", reče on, zureći u nju razrogačenim divljim očima. "Nemoj mene lagati, sestrice."
     "Nisam ja tvoja sestrica, Tomi", reče ona.
     "Ja sam trideset pet sekundi stariji", primeti on. Oduvek su se šalili na račun toga. Odjednom je to preraslo u igru za prevlast. "Trideset pet sekundi sam duže u ovoj usranoj rupi."
     "Prestani s tim glupostima", reče ona iznenada zaustavivši kola. "Neću to da slušam. Slobodno iziđi i prošetaj."
     "Želiš li da se derem po ulici?" upita on. "Učiniću to. Nemoj misliti da neću. Vrištaću dok im se ne sruše te njihove jebene kuće!"
     "Ponašaš se kao pravi govnar", primeti ona.
     "Oho, evo reči koju nemam tako često prilike da čujem sa usana svoje sestrice", reče on samozadovoljno. "Neki đavo je ušao jutros u oboje."
     Bio je u pravu. Njegov bes ju je ražestio kao nikada do tada. Bili su blizanci, i veoma slični u mnogo čemu, ali on je oduvek bio onaj koji se otvorenije bunio. Ona je izigravala tihu kćerku, prikrivajući prezir koji je gajila prema licemerju Gaja jer je mami, iako je bila njegova žrtva, i dalje bila potrebna njegova podrška. Ali ponekad je zavidela Tomi-Reju koji je otvoreno pokazivao svoj prezir, i žudela da pljune u lice doličnosti onako kako je on to činio, znajući da će mu biti oprošteno što prelazi preko tuđeg zemljišta, samo ako se osmehne. Njemu je sve ove godine bilo lako. Njegova tirada protiv grada predstavljala je čistu narcisoidnost; on je obožavao sebe kao pobunjenika. I to joj je pokvarilo jutro u kome je želela da uživa.
     "Razgovaraćemo uveče, Tomi", reče ona.
     "Hoćemo li?"
     "Upravo sam ti rekla da hoćemo."
     "Moramo pomagati jedno drugo."
     "Znam."
     "Naročito sada."
     Iznenada je zaćuto, kao da je jednim dahom izbacio sav svoj bes, a sa njim i svu svoju energiju.
     "Plašim se", reče on veoma tiho.
     "Nemaš čega da se plašiš, Tomi. Samo si umoran. Trebalo bi da pođeš kući i ispavaš se."
     "Aha."
     Nalazili su se u Šoping centru. Nije se potrudila da parkira kola. "Odvezi ih kući", reče ona. "Lois će me uveče vratiti."
     Kada je krenula iz auta, on je uhvati za ruku, stegnuvši je prstima tako snažno da ju je to zabolelo.
     "Tomi..." reče ona.
     "Stvarno si to mislila?" upita on. "Da nemam čega da se bojim?"
     "Stvarno", odvrati ona.
     On se nagnu da je poljubi.
     "Verujem ti", izgovori on, usana veoma blizu njenih. Njegovo lice ispunilo joj je vidik; svojom šakom držao ju je za ruku kao da mu pripada.
     "Dosta, Tomi", reče ona, oslobodivši ruku. "Idi kući."
     Ona iziđe, pre bi se moglo reći zalupivši nego zatvorivši vrata, namerno se ne osvrnuvši da ga pogleda.
     "Džo-Bet."
     Ispred nje, stajao je Haui. Stomak joj se zgrčio kada ga je ugledala. A iza nje, čula je sirene automobila, i osvrnula se; Tomi-Rej nije seo za volan kola koja su blokirala prilaz nekolicini drugih vozila. Zurio je u nju; posegnuo je za kvakom; izišao. Broj sirena se udvostručio. Neko je počeo da viče na njega da se skloni, ali on nije obraćao pažnju. Sva njegova pažnja bila je usredsređena na Džo-Bet. Nije imala vremena da da Hauiju znak da ode. Izraz lica Tomi-Reja jasno je govorio da je po osmehu dobrodošlice na Hauijevom licu sve shvatio.
     Ponovo je pogledala Hauija, osetivši strašan očaj.
     "Vidi, vidi", čula je Tomi-Reja kako govori iza njenih leđa.
     Bilo je to više od očajanja; bio je to strah.
     "Haui..." poče ona.
     "Bože, al' sam bio glup", nastavio je Tomi-Rej.
     Pokušala je da se osmehne kada se ponovo okrenula prema njemu. "Tomi", poče ona, "da te upoznam sa Hauijem."
     Nikada do tada nije na licu Tomi-Reja videla ovakav izraz; nije znala da su te obožavane crte sposobne za takvu zlobu.
     "Haui?" upita on. "Od Hauard?"
     Ona klimnu, i vrati pogled na Hauija. "Ovo je moj brat", reče ona. "Moj brat blizanac. Haui, ovo je Tomi-Rej."
     Obojica krenuše napred da se rukuju, u isto vreme ušavši u njen vidokrug. Sunce je obojicu obasjalo istom jačinom, ali to nije išlo u prilog Tomi-Reju, iako je bio već pocrneo. Delovao je bolesno ispod te ocakline zdravlja; oči su mu bile upale i bez sjaja, koža suviše napeta preko obraza i slepoočnica. Izgleda kao mrtvac, uhvatila je sebe kako razmišlja. Tomi-Rej izgleda kao mrtvac.
     Iako je Haui ispružio ruku da se rukuje, Tomi-Rej se napravio da je ne vidi i naglo okrenuo prema sestri.
     "Kasnije", reče on, veoma tiho.
     Njegovo mrmljanje je gotovo prigušila buka onih iza njega koji su se žalili, ali je ona sasvim jasno u njemu razabrala pretnju. Pošto je to izgovorio, okrenuo im je leđa i vratio se do kola. Nije mogla da vidi umirujući smešak koji je nabacio, ali je mogla da ga zamisli. Gospodin Zlaćani, podiže ruke kao da se predaje, a u stvari se svima ruga, znajući da njegovi zatočenici nemaju nikakvu nadu.
     "Šta to bi?" upita Haui.
     "Ne znam tačno. Čudno se ponaša od..."
     Htela je da kaže od juče, ali je shvatila da je i ranije sve one divne trenutke kvarila neka rak-rana koja mora da je oduvek postojala, samo što je ona... kao i ostali svet... bila suviše zaslepljena da bi je uočila.
     "Je li mu potrebna pomoć?" upita Haui.
     "Mislim da će biti bolje da ga pustimo da ode."
     "Džo-Bet", pozva je neko. Jedna sredovečna žena uputila se prema njima; i njena haljina i crte lica bili su krajnje strogi.
     "Je li to bio Tomi-Rej?" upita ona dok im je prilazila.
     "Jeste."
     "Uopšte više ne svraća." Zaustavila se na oko jard od Hauija, zagledavši se u njega pomalo zbunjeno. "Ideš li u radnju, Džo-Bet?" upita ona, ne skidajući pogleda sa Hauija. "Već kasnimo sa otvaranjem."
     "Dolazim."
     "Hoće li i tvoj prijatelj s nama?" upita žena namerno.
     "Oh da... izvinite... Haui... ovo je Lois Knap."
     "Gospođa", dodade žena kao da je njen bračni status bio talisman protiv čudnih mladića.
     "Lois... ovo je Haui Kac."
     "Kac?" Ponovi gospođa Knap. "Kac?" Skrenula je pogled sa Hauija i zagledala se u sat. "Kasnimo pet minuta", primeti ona.
     "Nema problema", reče Džo-Bet. "Ionako niko ne navrati pre podneva."
     Gospođu Knap je zapanjila ovolika indiskrecija.
     "Božji posao ne treba olako shvatati", primeti ona. "Molim te požuri." Posle toga je otišla.
     "Smešna gospa", prokomentarisa Haui.
     "Nije tako loša kako izgleda."
     "Teško da si u pravu."
     "Biće bolje da pođem."
     "Zašto?" upita Haui. "Dan je prelep. Mogli bismo negde da odemo. Da najbolje što umemo iskoristimo ovo vreme."
     "I sutra i prekostura će biti prelepi dani, kao i nakosutra. Ovo je Kalifornija, Haui."
     "Ipak, pođi sa mnom."
     "Pusti me da prvo sklopim primirje sa Lois Knap. Ne želim baš da se nađem na svačijoj listi za odstrel. To će uznemiriti mamu."
     "Kada onda?"
     "Kada šta?"
     "Kada ćeš biti slobodna?"
     "Ti se ne predaješ, zar ne?"
     "Ne."
     "Reći ću Lois da idem kući da se pobrinem oko Tomi-Reja popodne. Reći ću joj da je bolestan. To je samo napola laž. A onda ću svratiti do motela. Kako ti se to čini?"
     "Obećavaš?"
     "Obećavam." Krenula je, ali je zastala da ga upita: "Šta nije u redu?"
     "Ne želiš da me... poljubiš... poljubiš na javnom mestu, a?"
     "Svakako da ne."
     "A kada niko ne gleda,"
     Malodušno ga je ućutkala polako odlazeći.
     "Samo reci da."
     "Haui."
     "Samo reci da."
     "Da."
     "Vidiš? Stvarno je lako."

     U kasno prepodne, ona i Lois su sedele i pijuckale ledenu vodu u inače praznoj radnji; starija žena reče:
     "Hauard Kac."
     "Šta je s njim?" Džo-Bet upita, pripremivši se za lekciju o tome kako se treba ponašati prema suprotnom polu.
     "Nisam mogla da se setim odakle mi je to ime poznato."
     "Setili ste se?"
     "U Gaju je živela žena s tim prezimenom. Davno", reče ona, a zatim usredsredi pažnju na brisanje mokrog kruga sa pulta maramicom. Njeno ćutanje, kao i trud koji je ulagala u ovaj nevažan posao, nagoveštavali su da bi bila najsretnija kada o tome više ne bi razgovarale. Međutim, Džo-Bet se osećala obaveznom da nastavi o tome. Zašto?
     "Je li vam bila prijateljica?" upita Džo-Bet.
     "Moja nije."
     "Mamina?"
     "Da", odvrati Lois i dalje brišući pult iako je već odavno bio suv.
     "Da. Bila je jedna od prijateljica tvoje mame."
     Odjednom joj je sinulo.
     "Jedna od četiri", izusti Džo-Bet. "Bila je jedna od četiri."
     "Mislim da jeste."
     "Imala je dece?"
     "Znaš, ne sećam se."
     To je bila najveća laž koju je bila u stanju da izusti žena Loisinih skrupula. Džo-Bet ju je pritisnula oko toga.
     "Sećate se", reče ona. "Molim vas, kažite mi."
     "Da. Mislim da se ipak sećam. Imala je sina."
     "Hauarda."
     Lois klimnu.
     "Sigurni ste?" upita Džo-Bet.
     "Da. Sigurna sam."
     Sada je Džo-Bet zaćutala, pokušavši da ponovo proceni događaje iz proteklih dana u svetlosti novog otkrića. Kakve veze su imali njeni snovi, Hauiev dolazak, i bolest Tomi-Reja jedno s drugim, i sa pričom koju je čula u deset različitih verzija o grupnom kupanju koje se završilo smrću, ludilom i decom.
     Možda mama zna.

     3.
     Vozač Badija Vensa, Hoze Luis, čekao je na dogovorenom mestu pedeset minuta pre nego što je zaključio da je njegov gazda uspeo vlastitim snagama da se vrati uz Brdo. Pozvao je Kunićevo iz kola. Elen je bila kod kuće, ali ne i gazda. Porazgovarali su o tome šta bi bilo najbolje da urade, i dogovorili se da sačeka do isteka punog sata, a zatim da se vrati putem kojim bi gazda najverovatnije pošao.
     Nije ga bilo nigde duž tog puta. Niti je stigao kući pre kola. Ponovo su porazgovarali o mogućnostima, Hose Luis je taktično izbegavao da spomene ono najverovatnije: da je negde usput sreo neku ženu. Posle šesnaest godina provedenih u službi gospodina Vensa znao je da se umešnost njegovog šefa kada su u pitanju žene graniči sa nadnaravnim. Vratiće se kući kada izvede svoju čaroliju.

     Badi nije osećao nikakav bol. Bio je zahvalan na tome, ali nije se obmanjivao tako što bi zanemarivao značenje toga. Telo mu je sigurno bilo u toj meri sređeno da mu je agonija jednostavno preopteretila mozak i on se isključio.
     Tama koja ga je okruživala nije imala nikakvo svojstvo; mogla je samo da ga zaslepi. Ili možda više nije imao oči; možda su mu ispale dok je padao. Šta god da je bio razlog, oslobođen vida i osećanja, on je lebdeo, i dok je lebdeo preračunavao se. Prvo, koliko će vremena biti potrebno Hoze Luisu da shvati da se njegov gazda neće vratiti kući. Najviše dva sata. Put kojim je išao kroz šumu neće biti teško slediti; a kada stignu do raspukline, shvatiće kakva ga je nesreća zadesila. Do podneva će već sići dole po njega. Izneće ga na površinu i već sredinom popodneva će mu zakrpiti kosti.
     Možda je već bilo podne.
     Protok vremena mogao je da prati jedino služeći se otkucajima srca, koje je čuo u svojoj glavi. Počeo je da broji. Kada bi mogao nekako da se razabere koliko traje jedan minut uspeo bi da se drži tog vremenskog razdoblja, i posle šezdeset, znao bi da je poživeo jedan sat. Ali samo što je počeo da broji njegova glava se prebacila na sasvim drugačiju vrstu proračuna.
     Koliko dugo sam živeo, pomisli on. Ne koliko sam dugo disao, postojao, već stvarno živeo? Pedeset četiri godine od rođenja: koliko je to nedelja? Koliko časova? Bolje da o tome razmišlja po godinama; bilo je lakše. Jedna godina imala je tri stotine šezdeset dana, nekoliko gore dole. Da kažemo da je trećinu prespavao. Sto dvadeset dana, znači, proveo je u zemlji snova. Oh Bože, trenuci su već iščezavali. Pola sata dnevno provodio je na klonji, ili prazneći bešiku. To znači da je još sedam i po dana godišnje trošio na sranje. Na brijanje i tuširanje, još deset; na jelo trideset ili četrdeset; i sve to pomnoženo sa pedeset četiri godine...
     Počeo je da jeca. Izvadi me odavde, promrmljao je, molim te Bože, izvadi me odavde, i živeću kao nikada do sada, sve sate, i sve minute (čak i dok budem spavao, čak i dok budem srao) provešću pokušavajući da shvatim, tako da kada naredni put naiđe tama ne budem ovako izgubljen.

     Hoze Luis je u jedanaest sati ponovo seo u kola i krenuo niz Brdo ne bi li negde na ulici ugledao gazdu. Pošto je tu ostao praznih šaka, svratio je do Šoping centra i Stanice za hranu, gde su jedan sendvič nazvali po gospodinu Vensu koji im je bio pokrovitelj (laskavo, uglavnom se sastojao od mesa), zatim u prodavnicu ploča, u kojoj je njegov gazda često ostavljao i po hiljadu dolara. Dok se raspitivao kod Rajdera, vlasnika, ušla je jedna mušterija koja je objavila svima koje je to zanimalo da se u Istočnom Gaju odvija neko veliko sranje, i upitala nije li neko upucan?
     Put koji je vodio do šume već je bio zatvoren kada je Hoze Luis stigao tamo, i zatekao samo jednog policajca koji je skretao vozila u drugom pravcu.
     "Ne možete proći", obavesti on Hoze Luisa. "Put je zatvoren."
     "Šta se dogodilo? Ko je upucan?"
     "Niko nije upucan. Samo je put naprsao."
     Hoze Luis je već bio izišao iz kola, stao pored policajca i zagledao se u šumu.
     "Moj gazda", poče on, znajući da ne mora navoditi ime vlasnika limuzine, "jutros je trčao ovuda."
     "Pa?"
     "Još se nije vratio."
     "Oh sranje. Biće najbolje da krenete sa mnom."
     Probijali su se između drveća u tišini koju su remetile jedva razumljive poruke što su stizale preko policajčevog radija, na koje uopšte nije obraćao pažnju, dok nisu napustili gustiš i našli se na čistini. Nekoliko uniformisanih policajaca postavljalo je prepreke po obodima čiji je zadatak bio da spreče svakoga da se uputi tamo kuda su sada vodili Luisa. Tlo pod njegovim nogama bilo je naprslo, i te pukotine su se širile dok ga je policajac vodio ka mestu na kome je stajao njegov šef, zureći u tle. Mnogo pre no što je stigao do tog mesta, Hoze Luis je znao šta se nalazi ispred njega. Pukotina na putu i one koje je prekoračio da bi stigao do ovog mesta predstavljale su posledice jednog većeg poremećaja: raspukline široke punih deset stopa, koja se gubila u proždirućoj tami.
     "Šta ovaj hoće?" upita šef, uperivši prst u pravcu Hoze Luisa. "Trudimo se da priča ne procuri."
     "Badi Vens", izgovori policajac.
     "Šta je s njim?"
     "Nema ga", reče Hoze Luis.
     "Pošao je na trčanje..." objasni policajac.
     "Pusti njega da kaže", reče šef.
     "Ovuda trči svakog jutra. Samo danas se nije vratio."
     "Badi Vens?" ponovi šef. "Komedijaš?"
     "Da."
     Šef skrenu pogled sa Hoze Luisa i ponovo se zagleda u rupu.
     "Oh blagi Bože", izusti on.
     "Koliko je duboka?" upita Hoze Luis.
     "A?"
     "Pukotina."
     "Nije to pukotina. To je jebeni ambis. Ispustio sam kamen pre čitavog jednog minuta. Još čekam da udari o dno."

     Saznanje da je sam stizalo je do Badija sporo, nalik na sećanje izbačeno iz mulja na dnu njegovog mozga. I zaista, u početku je mislio da to jeste sećanje, sećanje na peščanu oluju koju je jednom doživeo, na trećem medenom mesecu, u Egiptu. Ali u ovom vrtlogu se izgubio i nije imao vodiča kao onda. I nije mu pesak bockao oči terajući ih da progledaju, niti ga je vetar udarao po ušima terajući ga da čuje. Radilo se o nekoj sasvim drugačijoj sili, manje prirodnoj nego što je oluja, koja je, što nikada nije bio slučaj ni sa jednom olujom, bila zarobljena ovde, u odžaku od kamenja. Sada je po prvi put sagledao rupu kroz koju je pao, koja se protezala iznad njega do neba obasjanog suncem tako dalekim da ga nije mogao dodirnuti nijedan razuveravajući zrak. Kakvi god duhovi da su pohodili ovo mesto, ulazeći pred njim u Postanje, sigurno su dolazili iz vremena pre nego što je njegova vrsta bila čak i sjaj u oku evolucije. Bile su to zastrašujuće jednostavne stvari; sile vatre i leda.
     Nije bio daleko; pa ipak, uopšte nije imao pravo. Oblici koji su stali da se pomaljaju iz tame nedaleko od mesta na kome je on ležao, u jednom trenutku podsećali su na ljude kojima je i sam pripadao, a u narednom na nepatvorene energije, obmotane jedna oko druge poput šampiona u ratu zmija, koje su poslala njihova plemena da davljenjem istisnu život jedna iz druge. Ta vizija mu je zapalila kako živce tako i čula. Bol od koga je bio pošteđen polako je prodirao do njegove svesti, kapanje se prvo pretvorilo u potok, a onda u bujicu. Imao je osećaj kao da leži na noževima, da mu njihovi vrhovi prodiru između kičmenih pršljenova i zadiru u unutrašnje organe.
     Bio je suviše slab čak i da zaječi, jedino je mogao da se muči, da izigrava ubogog svedoka predstave što se odvijala pred njim, koji se nada da će spas ili smrt brzo doći, kako bi ga oslobodili ove agonije. Bolje smrt, pomisli on. Bezbožni kučkin sin poput njega nije mogao da se nada iskupljenju, osim ako svete knjige nisu grešile pa su razvratnici, pijanice i bogohulnici bili podobni za raj. Bolje da umre i da svrši s tim. Šala se ovde završavala.
     Želim da umrem, pomisli on.
     Dok je oblikovao tu nameru, jedan od entiteta koji se borio pred njim okrenu se u njegovom pravcu. Ugledao je lice u oluji. Imalo je bradu, i bilo toliko naduveno od osećanja da je izgledalo kao da telo na koje je bilo nasađeno pripada kakvom patuljku, slično fetusu: lobanja nadsvođena, oči goleme. Užas koji je osetio kada je ovaj upro svoj pogled u njega nije bio ništa u poređenju sa onim što je osetio kada su njegove ruke posegnule za njim. Poželeo je da otpuzi do neke niše i izbegne dodir prstiju tog duha, međutim, njegovo telo nije bilo u stanju da reaguje na laskanje ili zastrašivanje.
     "Ja sam Džaf", čuo je kako kaže bradati duh. "Daj mi svoj um, hoću teratu."
     Kada su vrhovi prstiju lagano okrznuli Badijevo lice osetio je kako mlaz moći, beo poput munje, kokaina ili sperme, protiče kroz njegovu glavu i spušta se u njegovu anatomiju. A sa njim i saznanje da je pogrešio. Nije se on sastojao samo od izmrcvarenog mesa i polomljenih kostiju. Uprkos svojoj nemoralnosti, u njemu je postojalo nešto za čim je Džaf žudeo; postojao je delić njegovog bića od koga je ova sila koja ga je zaposela mogla imati koristi. Nazvao je to terata. Badi nije imao pojma šta ta reč znači. Ali i te kako je postao svestan užasa kada je taj duh ušao u njega. Taj dodir bio je munja, koja je plamenom prokrčila put do suštine njegovog bića. I droga, koja je stvarala slike te invazije što su poskakivale u njegovom unutrašnjem oku. A sperma? I ona, jer zašto bi inače život za kakav nikada ranije nije znao, stvorenje rođeno u njegovoj srži posle Džafovog silovanja, sada iskakalo iz njega?
     Na trenutak ga je ugledao dok je odlazilo. Bilo je bledo i primitivno. Bez lica, sa desetinama nogu koje su se koprcale. Takođe nije posedovalo um, radilo je samo ono što je Džaf želeo. Bradato lice se nasmejalo kada ga je videlo. Izvukavši prste iz Badija, duh je pustio vrat svoga neprijatelja koji je držao drugom šakom i jašući na terati uputio se uz stenoviti odžak prema suncu.
     Preostali borac pade nauznak i udari o zid pećine. Sa mesta na kome je ležao, Badi na trenutak ugleda čoveka. Mnogo manje je ličio na ratnika od njegovog protivnika, pa je sledstveno tome i pretrpeo veće povrede. Telo mu je bilo skrhano, a izraz lica umoran i pometen. Zagledao se uz stenoviti odžak.
     "Džafe!" pozva ga on; njegov povik podigao je prašinu sa ispusta o koje je Badi udarao dok je padao. Iz otvora nije dopro nikakav odgovor. Čovek pogleda nadole prema Badiju, začkiljivši.
     "Ja sam Flečer", reče on, milozvučnim glasom. Krenuo je prema Badiju, vukući za sobom slabašnu svetlost. "Zaboravi na bol."
     Badi je ulažući neviđeni napor pokušavao da kaže: pomozi mi, ali nije morao. Već i samo Flečerovo prisustvo ublažilo je agoniju koju je osećao.
     "Zamišljaj sa mnom", reče Flečer. "Koja ti je najveća želja?"
     Da umrem, pomisli Badi.
     Duh je čuo neizgovoreni odgovor.
     "Ne", reče on. "Nemoj zamišljati smrt. Molim te, nemoj zamišljati smrt. Ne mogu se time naoružati."
     Naoružati? pomisli Badi.
     "Protiv Džafa."
     Ko ste vi?
     "Nekada ljudi. Sada duhovi. Večni neprijatelji. Moraš mi pomoći. Potrebno mi je ono što je tvoj um još u stanju da istisne, ili ću morati da pođem u boj protiv njega nenaoružan."
     Izvini, ali već sam sve dao, pomisli Badi. Video si ga da uzima. Uzgred budi rečeno, šta to bi?
     "Terata? Otelotvorenje tvojih primarnih strahova. Odjahao je na tome u svet." Flečer ponovo pogleda uz odžak. "Ali još neće izroniti na površinu. Dan je suviše svetao za njega."
     Još je dan?
     "Da."
     Otkud znaš?
     "Napredovanje sunca me i dalje pokreće, čak i ovde. Želeo sam da budem nebo, Vense. Umesto toga, dve decenije sam živeo u mraku, dok mi je Džaf stezao vrat. On sada nastavlja rat na površini, i meni je potrebno oružje protiv njega, koje ću istrgnuti iz tvoje glave."
     Ništa u njoj nije ostalo, reče Badi. Ja sam gotov.
     "Suština mora biti sačuvana", primeti Flečer.
     Suština?
     "San-more. Možda ćeš i videti njegovo ostrvo, dok umireš. Predivno je; zavidim ti na slobodi da napustiš ovaj svet..."
     Misliš li na raj? pomisli Badi. Da li misliš na raj? Ako je tako, da znaš da nemam šanse.
     "Raj je samo jedna od mnogih priča, koje se pričaju na obalama Efemerisa. Ima ih na stotine i ti ćeš ih sve znati. I zato se nemoj plašiti. Daj mi samo delić svoga uma, kako bi Suština mogla biti sačuvana."
     Od koga?
     "Džafa, koga drugog?"
     Badi nikada nije bio neka naročita sanjalica. Kada nije bio drogiran ili pijan, njegovo spavanje ličilo je na spavanje onih koji se svakog dana iscrpljuju do krajnjih granica. Posle angažmana, ili tucanja, ili oboje, predavao bi se snu kao da je on proba za krajni zaborav koji ga je sada pozivao. Sa strahom od ništavila kao pištoljem uperenim u njegova slomljena pleća, mučio se da shvati smisao onoga što mu je Flečer govorio. More; obala; mesto gde se pričaju priče, u kojima je raj samo jedna od mnogobrojnih mogućnosti? Kako je mogao da proživi ceo život i da nikada ne upozna to mesto?
     "Upoznao si ga", reče mu Flečer. "Dva puta u životu plivao si u Suštini. One noći kada si rođen, i prve noći koju si proveo pored one koju si najviše voleo u životu. Ko je to bio, Badi? Bilo je mnogo žena, je li tako? Koja ti je najviše značila? Oh... pa, razume se. Na kraju uvek ostaje samo jedna. Jesam li u pravu? Tvoja majka."
     Otkud ti to, do đavola, znaš?
     "Pripiši to slučajnom pogotku..."
     Lažljivče!
     "U redu, malo kopam po tvojim mislima. Oprosti na smetnji. Potrebna mi je pomoć ili će me Džaf pobediti. Ti to ne želiš."
     Ne, ne želim.
     "Zamišljaj za mene. Daj mi nešto više od žaljenja od čega bih mogao da stvorim saveznika. Ko su tvoji junaci?"
     Junaci?
     "Zamisli ih mene radi."
     Komedijaši! Svi odreda.
     "Vojska komedijaša? Zašto da ne?"
     Pomisao na to izmami Badiju osmeh. Zaista, zašto da ne? Nije li nekada mislio da bi njegova umetnost mogla očistiti svet od zla? Možda bi vojska svetih budala mogla postići smehom ono što bombe nisu uspele. Prijatna, luckasta vizija. Komedijaši na bojnom polju okreću gole guzice topovima, i mlate generale po glavi gumenim pilićima; iscerena topovska hrana zbunjuje političare igrama reči i potpisuje mirovne ugovore tačkastim mastilom.
     Njegov osmeh pretvorio se u smeh.
     "Zadrži tu misao", reče Flečer, posegnuvši u Badijev um.
     Smeh mu je nanosio bol. Čak ni Flečerov dodir nije mogao da ublaži sveže grčeve koje je on izazvao u Badijevom sistemu.
     "Nemoj umreti!" čuo je Flečera kako govori. "Ne još! Suštine radi, ne još!"
     Međutim, uzalud je zapomagao. Smeh i bol zahvatili su Badija od glave do pete. Podigao je pogled prema duhu koji je lebdeo dok su mu suze tekle niz lice.
     Izvini, pomisli on. Izgleda da ne mogu više. Ne želim da...
     Smeh ga je slomio.
     ...Nije trebalo da tražiš od mene da se sećam.
     "Trenutak!" reče Flečer. "Potreban mi je samo trenutak."
     Suviše kasno. Život ga je napustio, ostavivši Flečera praznih šaka, suviše slabog da se usprotivi Džafu.
     "Proklet bio!" izgovori Flečer, vičući na leš kao što je nekada (tako davno) stajao i vikao na Džafa dok je ovaj ležao na podu Misije svete Katarine. Ovog puta nije bilo života koji bi se mogao isterati iz leša. Badi je otišao. Izraz lica bio mu je ujedno tragičan i komičan, što je jedino i bilo pravo. Na taj je način i proživeo svoj život. A svojom smrću obezbedio je Palomo Gaju budućnost koja će prosto bujati takvim suprotnostima.

     4.
     Vreme će u Gaju odigrati nebrojeno mnogo trikova u narednih nekoliko dana, ali sigurno nijedan neće biti ni približno toliko frustrirajući za svoju žrtvu kao razmak od trenutka kada se Haui rastao od Džo-Bet i trenutka kada će je ponovo videti. Minuti su se odužili u časove; časovi su se činili dovoljno dugi da iznedre pokolenja. Da ne bi mislio na nju otišao je da potraži kuću svoje majke. Konačno, zbog toga je i došao: da bolje upozna svoju prirodu tako što će ščepati porodično stablo što bliže korenu. Do sada je, razume se, uspeo samo da u sve unese samo još veću zbrku. Nije znao da je sposoban za ono što je sinoć osetio... za ono što je sada još jače osećao. Za tu uzvišenu, nerazumnu ubeđenost da je sa svetom sve u redu, i da nikada više ne može ništa da krene naopako. Ta činjenica vremena koja razrešuje način na koji se sve odvijalo nije mogla da pojača njegov optimizam; bila je to samo igra koju je stvarnost igrala s njim, kako bi potvrdila apsolutni autoritet onoga što je osećao.
     Tom triku pridodat je još jedan, još finiji. Kada je stigao do kuće u kojoj je živela njegova majka utvrdio je da je ona, zahvaljujući nekim natprirodnim silama, ostala ista; izgledala je tačno onako kao na fotografijama koje je video. Stajao je nasred ulice i zurio u nju. Saobraćaj se nije odvijao ni u jednom pravcu; nije bilo ni pešaka. Ovaj ugao Gaja lebdeo je u sanjarenju sredine jutra, i njega je prožimalo osećanje da bi njegova majka mogla da se pojavi na prozoru, ponovo kao dete, i zagleda se u njega. Tako nešto mu nikada ne bi palo na pamet da se sinoć nije dogodilo ono što se dogodilo. Čudnovato prepoznavanje do koga je došlo kada su im se pogledi sreli... osećanje koje ga je proželo (i još ga prožima) da je njegov susret sa Džo-Bet predstavljao radost koja je negde čekala... navela je njegov um da stvara ustrojstva kakva se nikada ranije nije usuđivao da stvara, a ova mogućnost (mesto sa koga je dublji smisao vlastitog bića izvlačio saznanja o Džo-Bet i saznavao njenu neminovnost) bila je za njega pre samo još dvadeset četiri časa nezamisliva. Ponovo, petlja. Tajne njihovog susreta odvele su ga u kraljevstva pretpostavki koje su vodile od ljubavi do fizike, od fizike do filozofije i ponovo nazad do ljubavi i to na takav način da se umetnost i nauka više nisu mogli razlikovati.
     Niti se tajanstvenost koju je osećao, dok je stajao ovde pred majčinom kućom, mogla razdvojiti od tajanstva devojke. Kuća, majka i susret predstavljali su jednu celovitu neobičnu priču. On je tu bio samo zajednički činilac.
     Odlučio je da ne pokuca na vrata (konačno, šta je još mogao saznati o tom mestu?) i upravo se spremao da pođe kada ga neki instinkt nagna da nastavi blagom uzbrdicom do vrha ulice. Zapanjio se kada je pod sobom ugledao ceo Gaj, istočno od Šoping centra pa sve do tačke gde su udaljeni krajičci grada ustupali mesto gustom rastinju. To jest gotovo gustom; tu i tamo svod se cepao, i kroz jednu od tih pukotina nazirala se neka poveća gomila okupljenih ljudi. Lučne lampe uzdizale su se u prstenu, pritiskajući neki prizor koji je bio suviše daleko za njega. Da ne snimaju film tamo dole? Veći deo jutra bio je ošamućen tako da gotovo ništa nije primetio dok se peo ovamo gore; mogao je proći pored svih zvezda koje su ikada osvojile Oskara, a da toga ne bude svestan.
     Dok je stajao i posmatrao, začuo je neki šapat. Osvrnuo se. Ulica iza njega bila je prazna. Nije bilo ni povetarca, čak ni ovde na obronku majčinog brda koji je mogao doneti taj zvuk do njega. Ipak ga je ponovo začuo; zvuk koji je nastajao tako blizu njegovog uva da mu je gotovo bio u glavi. Glas je bio nežan. Izgovarao je samo četiri sloga, ujedinjena u ogrlicu zvuka.
     ...ardehauardehauardehau...
     Nije trebalo imati doktorat iz logike da bi se povezala ova misterija sa onim, šta god to bilo, što se događalo u šumi ispod njega. Nije se mogao pretvarati da razume procese koji su delovali na njega i oko njega. Gaj je očigledno živeo po nekim svojim zakonima, i on je već izvukao suviše koristi zahvaljujući njegovim enigmama da bi okrenuo leđa budućim pustolovinama. Ako mu je potraga za šniclom mogla doneti ljubav života šta mu je onda mogao doneti šapat koji je nameravao da sledi?

     Nije bilo naročito teško pronaći put do drveća. Dok je silazio, prožimalo ga je veoma čudno osećanje da ceo grad vodi u tom pravcu; da je padina brda nagnuta ploča, čija je sadržina mogla svakog časa skliznuti u zemljinu utrobu. Ta se slika samo pojačala kada je konačno stigao do šume i zapitao šta se događa. Niko se nije potrudio da mu odgovori dok nije zacijukao neki klinac:
     "U zemlji se napravila rupa koja ga je celog progutala."
     "Koga je progutala?" zanimalo je Hauija. Nije mu odgovorio dečak već žena koja je bila s njim.
     "Badija Vensa", reče ona. Hauiju to ime ništa nije značilo, što je žena izgleda primetila, jer je dodala: "Nekada je bio TV zvezda", rekla je. "Smešan tip. Moj muž ga voli."
     "Jesu li ga izvadili?" upita on.
     "Nisu još."
     "Nije ni važno", umeša se dečak. "Ionako je mrtav."
     "Stvarno?" reče Haui.
     "Svakako", glasio je ženin odgovor.
     Odjednom je ceo prizor sagledao novim očima. Ova skupina ljudi nije ovamo došla da bi videla čoveka spasenog pred samim dverima smrti. Oni su ovde bili da bi na trenutak ugledali telo dok ga budu gurali u stražnji deo bolničkih kola. Želeli su samo da mogu da kažu: bio sam tamo kada su ga izvadili. Video sam ga pod čaršavom. Razljutila ga je njihova morbidnost, naročito u ovakvom jednom danu koji je tako mnogo nudio. Ko god da ga je malopre dozivao, više to nije činio; ili, ako jeste, preteće prisustvo gomile ga je blokiralo. Nije imalo svrhe da i dalje ostane, kada su ga čekale oči koje je trebalo gledati i usne koje je trebalo ljubiti. Okrenuvši leđa drveću, i onome ko ga je zvao, uputio se nazad u motel da sačeka Džo-Bet.