VI
Te je godine u Americi besneo rat,
možda najogorčeniji, a sigurno najčudniji koji se ikada vodio na
njenom tlu, ili iznad njega. Uglavnom niko o njemu nije izveštavao,
jer je prošao nezapaženo. To jest njegove posledice (kojih je bilo
mnogo, i koje su često bile traumatične) nimalo nisu ličile na
posledice bitke, tako da su sve vreme bile pogrešno tumačene. Ali
ovo je bio rat bez presedana. Čak ni najotkačeniji proroci, oni
koji svake godine proriču Armagedon, nisu znali kako da protumače
buru u američkoj utrobi. Znali su da se događa nešto veoma važno, i
da je Džaf i dalje sedeo u Prostoriji za Zagubljena pisma u pošti u
Omahi, otkrio bi bezbrojna pisma koja su letela tamo amo, ispunjena
teorijama i pretpostavkama. Niko, međutim... čak ni od onih
korespondenata koji su posredno ponešto saznali o Šoalu i
Umetnosti... nije bio blizu istine.
Ne samo da je bitka bila bez
presedana, već se i priroda te bitke razvijala kako su nedelje
prolazile. Borci su napustili Misiju svete Katarine samo sa
rudimentarnim razumevanjem svog novog stanja i moći koje su išle uz
njega. Međutim, uskoro su istražili i naučili da koriste te moći, a
potrebe sukoba ubacile su njihovu invenciju u petu brzinu. Kao što
se zakleo da će uraditi, Flečer je snagom volje sazdao vojsku iz
maštarija običnih ljudi i žena koje je sretao dok je progonio Džafa
kroz zemlju, nikada nemajući vremena da usredsredi svoju volju i
upotrebi Umetnost do koje je sada imao pristup. Nazvao je ove
utvarne vojnike halucigenije, po zagonetnim vrstama čiji su fosilni
ostaci svedočili o njihovom postojanju pre pet stotina trideset
miliona godina. Po porodici koja, poput maštarija što su po njima
dobile ime, nije imala pretke. Životi tih vojnika jedva da su bili
nešto duži od života leptirova. Posle kraćeg vremena gubili su
svoju posebnost, pretvarajući se u dim i postajući neodređeni. Ali
iako su bili paučinasti, nekoliko puta su potukli Džafa i njegove
legije, terate, primarne strahove koje je Randolf sada bio u stanju
da prizove iz svojih žrtava, i materijalizuje za izvesno vreme.
Terate nisu bile nimalo postojanije od bataljona oblikovanih da im
se odupru. I u tome, kao i u svemu ostalom, Džaf i Dobri Čovek
Flečer bili su dorasli jedan drugome.
I tako se to nastavilo, prividnim
napadima i prividnim protivnapadima, opkoljavanjima i zamasima, a
namera obe vojske bila je da pogubi vođu one druge. Nije to bio rat
na koji je normalni svet gledao sa naklonošću. Strahovi i maštarije
ne bi trebalo da poprimaju fizički oblik. Njihova arena bio je um.
Sada kada su se materijalizovali, boreći se, tutnjali su preko
Arizone i Kolorada, do Kanzasa i Ilinoisa, svojim prolaskom
raščinjavajući poredak stvari na nebrojeno mnogo načina. Usevi nisu
žurili da niknu, više voleći da ostanu u tlu nego da rizikuju svoje
nežne glavice kada su se u blizini nalazila stvorenja što su
prkosila svim prirodnim zakonima. Jata ptica selica izbegavala su
staze ukletih masa kumulusa što se pojavljuju pre oluje, i kasnila
do mesta za odmor, ili bi se na putu potpuno izgubila i nestala. U
svakoj državi bilo je tragova stampeda i samopovređivanja,
uspaničenog odgovora životinja koje su osećale razmere sukoba do
istrebljenja koji se vodio oko njih. Pastuvi su naskakivali na
stoku i gromade kamenja i praznili se propinjući se na kola. Psi i
mačke bi preko noći pobesneli, tako da su morali da ih upucaju ili
otruju gasom. Ribe iz mirnih reka pokušavale su da iziđu na obalu,
osećajući ambiciju u vazduhu i umirući u čežnji.
Bitka kojoj je prethodio strah i koja
je za sobom ostavljala pravu ludnicu zaustavila se u Vajomingu, gde
su se vojske, koje su bile toliko izjednačene da nisu mogle ništa
drugo nego da vode rat do iscrpljenosti, borile sve dok nisu
dostigle mrtvu tačku. Bio je to kraj početka, ili blizu toga. Sama
količina energije potrebne Dobrom Čoveku Flečeru i Džafu da stvore
i predvode ove vojske (nisu oni bili nikakvi vrhovni vojni
zapovednici, kako god da bio rastegljiv taj pojam; oni su samo bili
ljudi koji su mrzeli jedan drugoga) poprimila je užasne razmere.
Oslabljeni gotovo do kolapsa, nastavili su da se udaraju poput
boksera koji su otupeli od udaraca, ali koji se i dalje bore jer ne
umeju da se bave nijednim drugim sportom. Nijedan neće biti
zadovoljan dok drugi ne padne mrtav.
U noći, 16. jula, Džaf se povukao sa
bojnog polja, odbacivši ostatke svoje vojske dok je grabio prema
jugozapadu. Namera mu je bila da stigne do Baje. Znajući da se rat
protiv Flečera ne može dobiti pod sadašnjim uslovima, želeo je da
se dočepa treće epruvete Nuncia, pomoću koje bi mogao da obnovi
svoju uveliko oslabljenu moć.
Besan kakav je bio, Flečer se dao u
poteru za njim. Dve noći kasnije, sa zavidnom hitrinom koja bi
ostavila i te kakav utisak na njegovog Raula koji mu je mnogo
nedostajao, sustigao je Džafa u Juti.
Tamo su se sreli i brutalno sukobili
bez nade da se taj sukob na bilo koji način okonča. Osnaženi
strašću da jedan drugoga unište, strašću koja je već odavno
prevazišla samu Umetnost i ono što ona poseduje, tako da im je sada
bila isto tako odana i intimna kao i ljubav, borili su se pet noći.
I opet nijedan nije trijumfovao. Mlatili su se i čupali, tamno se
mešalo sa svetlim, dok se nisu gotovo sjedinili. Kada ih je Vetar
poduhvatio, nisu više imali snage da mu se odupru. Ono malo
preostale snage iskoristili su da spreče jedan drugoga da stignu do
Misije, i životne hrane koja se tamo nalazila. Vetar ih je preneo
preko granice u Kaliforniju, spuštajući ih sve bliže tlu sa svakom
pređenom miljom. Putovali su na jug-jugozapad iznad Fresna i prema
Bejkersfildu, dok... u petak, 27. jula 1971, nisu u toj meri
onemoćali da više nisu mogli da se drže u vazduhu... pa su pali u
okrug Ventura, na pošumljenu ivicu gradića po imenu Palomo Gaj, za
vreme manje električne oluje koja nije izazvala ni treptaj u
reflektorima koji su šarali unaokolo i osvetljenim oglasnim tablama
obližnjeg Holivuda.