IV

     Zabavljač Lamar iziđe iz limuzine ispred kuće Badija Vensa i pokuša da izbriše osmeh sa lica. To je za njega bilo veoma teško i u najboljim danima, a sada... u najtužnijem trenutku, jer mu je umro stari partner, a među njima je ostalo toliko neoproštenih ružnih reči... to je bilo praktično nemoguće. Svaka akcija zahtevala je reakciju, a Lamarova reakcija na smrt bio je jak osmeh.
     Jednom je negde čitao o poreklu osmeha. Neki antropolog je teoretisao o tome kako je osmeh profinjen oblik majmunskog odgovora onima koji su nepoželjni u plemenu: slabima ili nestabilnima. U suštini je značio: Na teretu si nam. Gubi se odavde! Iz tog cerenja koje je označavalo progonstvo, razvio se smeh koji predstavlja pokazivanje zuba profesionalnom idiotu. On je, takođe, u suštini, označavao prezir. Kao i to da je predmet veselja: neko koga treba držati na odstojanju pomoću grimasa.
     Lamar nije znao kako bi ova teorija izdržala analizu, ali dovoljno dugo se bavio komedijom da je verovao u njenu verodostojnost. Kao i Badi, i on je stekao bogatstvo izigravajući budalu. Suštinska razlika, prema njegovom mišljenju (kao i prema mišljenju njihovih mnogobrojnih zajedničkih prijatelja), sastojala se u tome što je Badi zaista bio budala. Što ne znači da nije žalio za njim. Jeste. Četrnaest godina bili su gospodari svega što su zasmejali, i zbog tog zajedničkog uspeha Lamar se sada, kada je izgubio bivšeg partnera, osećao siromašniji uprkos jazu koji se stvorio među njima.
     Jaz je bio toliki da je Lamar sreo bajnu Ročel samo jednom, i to slučajno, na večeri u dobrotvorne svrhe na kojoj su on i njegova žena Tami dobili mesta za stolom do onog za kojim su sedeli Badi i njegova nevesta godine. Taj izraz je upotrebio... izazvavši salve smeha... u nekoliko svojih predstava u kojima je pričao viceve. Tokom večere iskoristio je priliku da ispriča jedan o Badiju, ulagujući se Ročel dok je mladoženja praznio bešiku od šampanjca. Bio je to kratak susret... Lamar se vratio za svoj sto čim je video da ga je Badi primetio... ali mora da je ostavio utisak na Ročel, jer ga je lično nazvala da ga pozove u Kunićevo Oko na prijem. Ubedio je Tami da bi se ona dosađivala na tulumu i stigao je dan ranije kako bi proveo izvesno vreme sa udovicom.
     "Izgledaš divno", rekao joj je dok je prelazio preko Badijevog praga.
     "Moglo je biti i gore", odvrati ona, a pravi smisao njenog odgovora shvatio je tek jedan sat kasnije kada mu je kazala da joj je ideju za proslavu u Badijevu čast predložio on sam.
     "Hoćeš da kažeš da je znao da će umreti?" upita Lamar.
     "Ne. Hoću da kažem da mi se vratio."
     Da je pio, mogao je lako da izvede stari štos sa davljenjem i raspršivanjem kapljica, ali kada je shvatio da je mrtva ozbiljna bilo mu je drago što nije.
     "Misliš... njegov duh?" upita on.
     "Pretpostavljam da je to prava reč. U stvari, ne znam. Nisam vernik, tako da ne znam kako bih to objasnila."
     "Nosiš krst", primeti Lamar.
     "Pripadao je mojoj majci. Nikada ga ranije nisam nosila."
     "Zašto sada? Da li se nečega plašiš?"
     "Možda, malo", odvrati ona.
     "Gde je Badi sada?" upita Lamar, zadivljen svojom sposobnošću da ostane ozbiljan. "Hoću da kažem... je li u kući?"
     "Ne znam. Došao mi je usred noći, rekao da želi proslavu, i otišao."
     "Čim je ček stigao, je li tako?"
     "Ovo nije šala."
     "Izvini. U pravu si, svakako."
     "Rekao je da želi da svi dođu ovamo i proslave."
     "Pijem u to ime", primeti Lamar, podigavši čašu. "Gde god da si, Badi. Skol."
     Završivši zdravicu, izvinio se i otišao u kupatilo. Zanimljiva žena, razmišljao je dok je odlazio. Udarena, razume se, i... kolale su glasine... zavisna od svake jake hemikalije koja se mogla dobiti, ali ni on nije bio svetac. Skriven u crnom mermernom kupatilu, cerio se razgledajući niz maski iz tunela strave, i ušmrkao nekoliko redova kokaina dobro raspoložen, posle čega su mu se misli vratili lepotici koja se dole nalazila. Imaće je; kratko i jasno. Najviše bi voleo da to bude u Badijevom krevetu, posle čega će se obrisati Badijevim peškirima.
     Odvojivši pogled od svog iskeženog odraza vratio se na odmorište. Koja li je Badijeva spavaća soba? pitao se. Da li je imao ogledala na tavanici kao u javnoj kući u Tuskonu čiji su, nekada davno, bili gosti i u kojoj je Badi kazao, dok je sklanjao onu svoju prokletu zmijurinu od đoke: jednoga dana, želim ovakvu spavaću sobu?
     Lamar je otvorio pet šest vrata pre nego što je pronašao glavnu spavaću sobu. I ona je, kao i sve ostale sobe, bila ukrašena rekvizitima sa vašarišta. Na tavanici nije bilo ogledala. Ali je zato krevet bio veliki. Dovoljno veliki za troje, a to je oduvek bio Badijev najomiljeniji broj. Upravo kada se spremao da siđe, Lamar je začuo vodu u kupatilu koje je bilo povezano sa spavaćom sobom.
     "Ročel, jesi li to ti?"
     Međutim, unutra nije bilo upaljeno svetlo. Očigledno je neko ostavio otvorenu slavinu. Lamar je gurnuo vrata.
     Iznutra se javio Badi:
     "Ne pali svetlo, molim te."
     Da nije bio pun kokaina, Lamar bi zaždio iz kuće pre nego što bi duh stigao ponovo da progovori, međutim, droga ga je dovoljno usporila tako da je Badi stigao da uveri svog partnera da nema čega da se plaši.
     "Rekla je da si ovde", zadahta Lamar.
     "Nisi joj poverovao?"
     "Ne."
     "Koji si ti?"
     "Kako to misliš: koji sam? Džimi. Džimi Lamar."
     "Naravno. Uđi. Treba da popričamo."
     "Ne... ostaću ovde napolju."
     "Ne čujem te baš najbolje."
     "Zatvori vodu."
     "Potrebna mi je da se ispiškim."
     "Ti piškiš?"
     "Samo kada pijem."
     "Ti piješ?"
     "Kriviš li me, kada znam da je dole, a ja nisam u stanju da je dodirnem?"
     "Aha. To je gadno."
     "Moraćeš ti do uradiš umesto mene, Džimi."
     "Šta da uradim?"
     "Da je dodirneš. Nisi valjda peder?"
     "Znaš da nisam."
     "Svakako."
     "Koliko smo samo žena imali zajedno."
     "Bili smo prijatelji."
     "Najbolji. I moram priznati da je baš lepo od tebe što mi dozvoljavaš da uzmem Ročel."
     "Tvoja je. A zauzvrat..."
     "Šta?"
     "Budi mi ponovo prijatelj."
     "Badi. Nedostajao si mi."
     "I ti si meni nedostajao, Džimi."
     "Bio si u pravu", reče on kada je sišao. "Badi jeste ovde."
     "Video si ga."
     "Ne, ali je razgovarao sa mnom. Želi da budemo prijatelji. On i ja. I ti i ja. Bliski prijatleji."
     "Onda ćemo biti."
     "Za Badija."
     "Za Badija."

     Džaf je gore razmislio o ovom novom i neočekivanom elementu u igri, i ocenio da je dobar. Nameravao je da se izdaje za Badija... što mu nije teško palo, pošto je upio čovekove misli... samo pred Ročel. U tom obliku joj je došao u posetu i pre dve večeri i našao je pijanu u krevetu. Lako ju je uverio da je duh njenog muža; jedinu teškoću mu je predstavljalo to što je morao da se obuzda da se ne pozove na bračna prava. Sada kada je i njen partner poverovao u istu zabludu, imao je dva agenta u kući da mu pomognu kada gosti stignu.
     Posle događaja od prethodne noći bilo mu je drago što je bio toliko vidovit da organizuje proslavu. Flečerova mahinacija ga je uhvatila nespremnog. Samouništenjem je njegov neprijatelj uspeo da usadi iverje svoje duše koja stvara halucigenije u stotinu, možda dve stotine umova. Čak i sada su oni koji su ih primili sanjali svoja privatna božanstva; i otelotvoravali ih. Oni neće biti, ako je suditi po dokazima iz prošlosti, naročito varvarski raspoloženi; sasvim sigurno neće biti dorasli njegovim teratama. Niti će, ostavši bez huškača koji bi ih napajao, dugo opstati u ovoj ravni postojanja. Ali ipak su mogli njegovim dobro smišljenim planovima da nanesu mnogo štete. Možda će mu biti potrebne i kreature koje će biti u stanju da prizove iz holivudskih srdaca da bi sprečio Flečerovu poslednju ostavštinu da se ne umeša.
     Uskoro će se putovanje koje je počelo kada je prvi put čuo za Umetnost... pre toliko vremena da se više nije ni sećao od koga... okončati tako što će on ući u Suštinu. Posle tolikih godina priprema, to će ličiti na povratak kući. On će biti lopov u raju, te stoga Kralj nebesa, pošto će biti jedini prisutni kvalifikovan da ukrade presto. Postaće vlasnik snoživota celog sveta; biće sve za sve ljude, i nikada mu niko neće suditi.
     Ostala su, znači, još dva dana. Prvi, dvadeset četiri časa, biće mu potreban da postane svestan te ambicije.
     Drugi, dan Umetnosti, kada će stići do mesta gde se zora i sumrak, podne i noć, zbivaju u istom stalnom trenutku.
     Što znači, postoji samo zauvek.