28.

     Dani su se posle Beltana dužili; stoka je odvedena na planinske pašnjake, a u njivama je dozrevalo žito. Došla je Dugodnevica, i Ardanos prvi put nije pokušao da ubeđuje Eilan pre svečanosti Proročanstva. Kada ga je videla na svečanosti, učinio joj se veoma krhak. Kasnije su joj rekli da je Boginja predskazala vreme nesreća i promena, ali obećala je da će potom uslediti mir. Zaista, čitava zemlja je bila puna glasina, ali niko nije mogao da kaže odakle dolazi opasnost.
     Eilan je nameravala da poseti Vrhovnog druida čim se oporavi od učešća u ritualu, ali u ovo doba godine u Šumskoj kući je uvek bilo mnogo posla. Dani su promicali, a ona nikako da nađe vremena. Usred leta, čak i devojke iz Šumske kuće izišle su u polja oko Vernemetona da pomažu pri kosidbi. Eilan je nadgledala one koje su tkale za sveštenike, i radila je nad loncima za bojenje, pripremajući tkaninu za nove haljine, ali jako joj je nedostajala Kaileja, koja je oduvek bila najveštija u bojenju. Nikakav zakon nije zahtevao da Eilan učestvuje u fizičkim poslovima, ali njoj se činilo da treba da učestvuje u svemu što se dešava u njihovoj maloj zajednici, jer time stiče puno pravo nad njom.
     Nalazila se u bojadžinici, zasukanih rukava i ruku zamrljanih plavom bojom, kada je preko vrata pala senka. Žene su se zaprepašćeno zgledale kad su shvatile da je to jedan od mlađih druida, crven i oznojen u beloj odeždi. Iako se bojadžinica nije nalazila na svetom zemljištu unutar zidova, kuda mogu ući samo najviši sveštenici, nisu bile navikle da viđaju muškarce.
     "Vrhovna sveštenica", zadihano je rekao on. "Je li gospa Eilan ovde?" Sve žene su se okrenule ka Eilan, a kad je mladić još više pocrveneo, shvatila je da je nikada nije video bez vela. Progutao je knedlu. "Molim vas, Gospo - Vrhovni druid se razboleo. Morate doći!"

     Eilan je zastala na ulazu u Ardanosovu sobu, zaprepašćena, iako su je upozorili. Čula je tihi uzdah Mielin, koja je pošla sa njom, i dala joj je znak da ostane sa Hjuom kraj ulaza. Prišla je i sela na krevet kraj samrtnika. Bilo je jasno da je samrtnik. U Ardanosovim grudima se čulo zviždanje i čegrtanje pri svakom dahu, a pod zategnutom kožom jasno se ocrtavala lobanja. Osetila je bol kad se setila kako je on presedeo uz Lianon dok je bolovala. Iako ga je ponekad mrzela, nadala se da će se on lakše oprostiti od ovog života.
     "Onesvestio se za večerom i bio je bez svesti sve do maločas", rekao je Garik, jedan od starijih sveštenika. "Poslali smo po Bendeigida."
     Eilan je podigla veo i uhvatila Ardanosa za ruku. "Ardanose", tiho je rekla. "Ardanose, da li me čuješ?"
     Tanki kapci su zatreperili i starac je nekako uspeo da se zagleda u njeno lice. "Dieda", šapnuo je.
     "Deda, zar me ni sada ne prepoznaješ? Dieda je na jugu, isprobava devojke koje žele da postanu sveštenice. Ja sam Eilan." Bilo joj je i krivo i smešno što ih on brka i posle toliko godina.
     Njegov pogled se usmerio na zlatne ukrase što ih je na brzinu stavila, i uzdahnuo je. "Ti si bila prava... ipak."
     "Ardanose", odlučno je rekla. "Kao Vrhovna sveštenica, dužna sam da ti kažem da umireš. Ne smeš otići a da ne imenuješ svog naslednika. Reci nam, Vrhovni druidu, ko će poneti zlatni srp kada tebe više ne bude?"
     On joj se opet zagledao u lice. "Boginjo, uradio sam najbolje... što sam mogao", šapnuo je. "Merlin zna..."
     "Ali i mi moramo da znamo!" rekao je druid koji ga je negovao. "Koga ćeš odabrati?"
     "Mir!" rekao je Ardanos neočekivnao glasno, kao da im naređuje da ćute. "Mir..." reč je zamrla sa poslednjim dahom; začulo se krkljanje iz dubine grla, a onda se starac umirio.
     Za trenutak se niko nije pokrenuo. Potom je Garik uhvatio Ardanosa za ruku da mu opipa puls, sačekao, i pustio da ruka mlitavo padne.
     "Otišao je!" rekao je optužujućim glasom.
     "Žao mi je", rekla je Eilan. "Šta ćete sada?"
     "Moramo prizvati ostale članove našeg reda", rekao je neki drugi sveštenik, preuzimajući kontrolu. "Pođi sada, Gospo. Tvoj posao je gotov. Obavestićemo te kada nas bogovi dovedu do odluke, pošto izgleda nisu smatrali prikladnim da prosvetle Ardanosa svojom rečju."

     Kako je proticalo petnaesto leto Domicijanove vladavine, vreme je ostajalo mirno a nebo nisko, kao da se negde tik iza horizonta priprema oluja. Gaj je, jašući ulicama Deve, nehotice osluškivao, očekujući grmljavinu. A nije bio jedini. Glasovi gradskih trgovaca postajali su piskavi i ljutiti; u barakama i vinarijama rastao je broj tuča, i množili su se glasovi o ustancima i pobunama. Napetost kao da je delovala čak i na njegovog konja, koji se nervozno trzao na svaki šum.
     Septembarske ide... septembarske ide... reči su mu odjekivale u umu kad god bi konj spustio kopito na tvrdo tlo. Otkako mu je Macelije rekao utvrđeni datum ustanka, nije mogao da spava. Njegov otac je verovao da će ih plemena podržati, ali Gaj nije bio tako siguran. Ako se orlovi Rima potuku među sobom, jedini pobednik će možda biti Gavranovi. Da li vredi izazvati opšte nemire, makar i da bi se zbacio Domicijan?
     Kada se sve ovo završi, jedva ću dočekati da ostatak života provedem upravljajući svojim imanjem, pomislio je trljajući oči. Nisam stvoren za zaverenika.
     I baš u ovom trenutku je Vrhovni druid, koji je na svoj način podržavao mir, odlučio da umre. Da je Gaj verovao u hrišćanski pakao o kome je govorila Julija, rado bi poslao starca u tamošnji plamen zbog takvog izbora vremena. Samo Mitra zna koga će druidi izabrati da ga nasledi, a čak i ako naslednik bude prijateljski nastrojen, potrajaće dok se ne uspostavi razumevanje kakvo je Ardanos stvorio sa Macelijem. No, te vesti su makar naterale Gaja da se odluči. Pitanje usvojenja više nije bilo bitno. Ako će u zemlji nastupiti prevrat, morao je da obezbedi sigurnost svom sinu. Obaveštajci Macelija starijeg potvrdili su da je Eilan još Vrhovna sveštenica. Naoružan zvaničnom izjavom saučešća od svog legata, Gaj se uputio kod nje.
     Vrlo pažljivo je odabrao odeću za tu priliku, u rimskom stilu ali sa keltskim osećanjem za umerenost - tuniku boje šafrana sa izvezenim listićima duž ivica i tamne kožne pantalone, i laki ogrtač od kestenjaste vune sa zlatnom kopčom. Barem niko nije očekivao od njega da nosi togu jašući. Uprkos finoj odeći, dok je upravljao konja duž drvoreda koji je vodio u Šumsku kuću, Gaj je shvatio da je nervozan. Upravo je iščupao prve sede vlasi sa slepoočnica. Da li će Eilan ipak misliti da je lep?
     Uveli su ga u baštu, gde je u senci drveta sedela osoba zaklonjena plavim velom. Znao je da je to Vrhovna sveštenica, jer je kraj nje stajao isti onaj ogromni magarac od telohranitelja koji se onesvestio kad je stoka pobesnela na onaj davni Beltan. Preteći ga je gledao. No, bilo mu je teško da poveruje da je ta uspravna prilika pod velovima zapravo Eilan.
     "Gospo..." zastao je, a onda se, nagnan nečim neshvatljivim, poklonio. "Došao sam da izrazim saučešće u ime legata Deve, povodom smrti Vrhovnog druida, vašeg dede. Veoma će nam nedostajati. On je bio..." za trenutak se zamislio, "... izuzetan čovek."
     "Naš gubitak je zaista veliki", odgovorila je ona, i mada joj je glas bio bezbojan, Gajevo srce je počelo ubrzano da udara. "Hoćete li uzeti nešto za osveženje?"
     Sledećeg trenutka je devojka u beličastoj haljini novakinje donela poslužavnik sa medenjacima i krčag nekog pića načinjenog od bilja, bobica i vode, verovatno sa Svetog kladenca. Popio je malo, pokušavajući da smisli šta da kaže, a onda je primetio da tkanina njenog vela podrhtava.
     "Eilan", tiho je rekao, "dozvoli mi da ti vidim lice. Tako mnogo vremena je prošlo."
     Ona se tiho nasmejala. "Baš sam glupa. Mislila sam da smem ponovo da te vidim." Slegnula je ramenima i podigla veo; oči su joj bile pune suza.
     Gaj je zažmirkao, je Eilan nije toliko ostarila kao on, kao da je devojka koju je poznavao bila samo ovlašna skica žene u koju će se pretvoriti. Uprkos suzama i vratu suviše mršavom sa težinu zlatne ogrlice, izgledala je snažna. A zašto da ne? pomislio je. Ona ima isto onoliku vlast kao neki zapovednik legije. Ova žena svakako nije bila Gnev koji ga je onoliko uplašio. Pred očima su mu se pojavljivale davne uspomene. Poželeo je da joj se baci pred noge i izjavi joj ljubav, ali onaj grmalj sa maljem bi se okomio na njega čim bi se makao.
     "Slušaj, ne znam koliko dugo ću moći da ostanem ovde", brzo je rekao. "Sprema se rat - ne zbog smrti tvog dede, nego zbog događaja u Rimu. Ne mogu da ti kažem ništa više, osim da će nastupiti ustanak protiv imperatora. Macelije se nada da će nas Britanci podržati, ali nema načina da se predvidi šta će se dešavati. Moram te odvesti na neko bezbedno mesto, Eilan, i tebe i dečaka."
     Eilan se zagledala u njega, a njene promenljive oči postale su mirne i tvrde. "Čekaj da vidim jesam li te dobro razumela. Sada, kada će se imperija konačno raspasti, ti hoćeš da mi ponudiš zaštitu Rima. Posle svih ovih godina! Zar nije mnogo logičnije da ću, ukoliko narednih nedelja nastupe nemiri, biti bezbednija ovde", pokazala je zidove i ogromnog Hjua lakim pokretom ruke, "nego što ti i tvoji uopšte možete da budete?"
     Gaj je porumeneo. "Zar si tako sigurna da se tvoj narod neće okomiti na tebe? Tvoja proročanstva su podržavala mir sa Rimom - a sad kad tvog dede više nema, šta misliš koga će kriviti Sinrik i njemu slični ako nešto pođe naopako? Zar ne vidiš da moraš da pođeš sa mnom?"
     "Moram?" Njen pogled je planuo. "A šta tvoja žena Rimljanka kaže na taj mudri plan? Je li se umorila od tebe posle dvanaest godina?"
     "Julija je postala hrišćanka i položila je zavet čednosti. To je, po rimskim zakonima, dovoljna osnova za razvod. Mogao bih da se oženim tobom, Eilan, i mogli bi da budemo zajedno. Ako to ne želiš, mogu barem zvanično da usvojim našeg sina!"
     "Baš lepo od tebe!" Eilanino lice je sad bilo tamno crveno. Naglo je ustala i pošla stazom, a haljina je lepršala za njom. Gaj i Hju su skočili, Gaju se činilo da su obojica jednako zapanjeni, i pošli za njom.
     Na kraju bašte nalazila se živica, taman toliko niska da Gaj preko nje vidi prazan prostor između zgrada i spoljašnjeg zida, i tu se nekoliko dece igralo krpenjačom. Gaj je ubrzo primetio da je jedan dečak predvodnik, momak nogat kao mladi ždrebac koji je upravo počeo da se navikava na izrasle kosti. Kovržava kosa mu je na temenu bila crvenkasta od letnjeg sunca, ali inače je bila crna, a kada se okrenuo da pozove jednog od drugova, na njegovom licu je bilo nešto toliko nalik na Macelija da je Gaju zastao dah.
     Eilan je počela ponovo da govori, ali Gaj je piljio u dečaka. Srce mu je toliko tuklo da je bio siguran da se čuje sve do Deve, ali dečak, zanet igrom, nije se okrenuo.
     "Kada sam ga rađala u onoj kolibi, gde si ti bio?" čuo je njen glas, tih i besan. "I kada sam se borila da ga zadržim, i svih ovih godina kad sam kradom bdela nad njim, ne usuđujući se da priznam da je moj? On ne zna da sam mu ja majka, ali ovde bezbedno raste. Sada, kad je gotovo postao muškarac, ti bi da se pojaviš i odvedeš ga? Mislim da nećeš, makar da si Gaj Macerlije Severus Silurikus!" siktala je. "Gaven nema pojma o Rimu!"
     "Eilan!" odogvorio je Gaj šapatom. Mislio je da je ono što je osetio prema ovom detetu jedini put kad ga je uzeo u ruke možda samo mašta, ali osetio je to opet - čežnju koja je prodirala do kostiju. "Molim te!"
     Okrenula mu je leđa i ponovo pošla stazom. "Hvala na saučešću, Rimljanine", glasno je rekla. "Lepo od tebe što si došao. Kao što kažeš, Ardanosova smrt je veliki gubitak. Prenesi naše poštovanje legatu i svom ocu."
     Gaj je primetio da ga Hju mrko gleda i pošao je za njom, osvrćući se. Gaven se za trenutak okrenuo ka njemu, zabačene glave, prateći loptu. Potom je odjurio. Gaj je pustio krupajliju da ga gotovo odgura kroz baštu, osećajući se kao da je svetlo nestalo sa sveta.
     Eilan je ponovo spustila veo. Poslednje što je video od nje bila je senka koja nestaje u mračnom ulazu. Dok je puštao konja da sam odabere put kući, pitao se kako je sve moglo da pođe tako naopako. Osetio je toliko olakšanje što se Eilan nije promenila, i hteo je da joj kaže da je još voli; ali sada je shvatio da je ona nešto gore od Gneva; ona je nalik na drevne imperatorke, ili Boudiku, žena okružena ponosom i moći.
     Odjednom se umesto Eilaninog besnog lica pred njim pojavila Senara, onakva kakvu ju je poslednji put video. Ona je tako dobra i tako nedužna - kao što je bila Eilan kad ju je tek upoznao. Eilan ga nikada nije stvanro razumela, ali Senara je pola Rimljanka, kao i on, i rastrzana je istim sukobima i nesigurnošću. Ako bi mogao da je osvoji, možda će ponovo postati ceo.
     Nije još poražen. Ovako ili onako, dobiće Senaru, a dobiće i dečaka, kakar između njih stajali svi rimski legionari i svi plemenski ratnici.

     Eilan je posle Gajeve posete provela neko vreme u izdvojenosti. Sveštenice su mislile da je to zbog žalosti za dedom, ali mada je bila zaprepašćena i užasnuta njegovom smrću, uglavnom joj je donela olakšanje. No, to kako je reagovala na Gaja bilo je sasvim drugačije. I sama se čudila svom gnevu. Sve do sada nije shvatala koliko ju je bolelo što ju je napustio pre toliko godina. Doduše, ona se složila sa tim, ali mogao je makar pokušati da koji put dođe u dodir sa njom! Kako se samo usuđuje da misli kako može da dođe bez ijedne reči ljubavi i odvede njeno dete...
     Tu bi morala da prekine, da prošeta ili meditira onako kako je naučila od Kaileje, kako bi povratila smirenost. Prošlo je nekoliko dana dok nije počela ozbiljno da razmišlja o onome što joj je rekao. Zaista, ko će se sada usuditi da joj govori šta treba da kaže u ime Boginje? Kad se poslednji put raspitivala, druidi su još raspravljali. Sad je već bilo jasno da neće izabrati novog Vrhovnog druida do iza Lugnasada, pa nije morala da brine oko priprema za svečanost. No, na Samen će novi Vrhovni već biti ustoličen. A ako to bude neko nalik na njenog oca, zahtevaće da Boginja pozove plemena u rat.
     Kada se Dieda vratila u Šumsku kuću i došla da je poseti, hladno je odbacila svako saučešće.
     "Nikakva šteta za Ardanosa", bezdušno je rekla. "Moj otac je oduvek bio pod šapom Rimjana. Pitam se ko će sada izdavati naređenja Proročanstvu."
     Eilan se još od Gavenovog rođenja nekako ustezala pred Diedom. Ipak, činilo joj se neverovatno da ova ne oseća ništa prema rođenom ocu. Kaileja, koja bi uspela da se razabere u svemu ovome, nedostajala joj je sve više i više.
     Dieda je još bila kod nje kada je došla jedna od devojaka da javi da je došao Sinrik. Znači, Gavranovi se okupljaju, mračno je pomislila Eilan, ali kad je Hju uveo Sinrika dočekala ga je ljubazno, kao rođaka. On je preterano ostario, pomislila je sa bolom, ofucan je kao planinski konj, a njegova nekada glatka koža sada je prošarana ožiljcima.
     "Šta radiš u ovom delu zemlje? Mislila sam da si bezbedan na severu, posle svega što je pošlo naopako sa Brigitom i Demetima."
     "Oh, mogu da dolazim i odlazim kako poželim", odgovorio je, "čak i pod zapovednikovim nosom. Suviše sam pametan za njih." govorio je oštro i bezbrižno, i to je plašilo Eilan.
     "Najponosnija zver najlakše pada u lovčevu zamku", sarkastično je promrmljala Dieda. Pretvarala se da joj nije stalo do Sinrika, ali Eilan je znala da nije tako ravnodušna kako izgleda.
     Sinrik je slegnuo ramenima. "Mogao bih reći i da me neki bog pazi više nego što je uobičajeno; činjenica je da izgleda imam magičan život. Mislim da bih mogao da odem u Londinium i povučem guvernera za bradu."
     "Ja ne bih pokušala da sam na tvom mestu", rekla je Dieda, i oboje su se nasmejali.
     "Ni neću, za sada; ali za mesec ili dva možda će biti sasvim drugačije. Ne žalim zbog Ardanosove smrti; a ne bi trebalo ni ti da žališ, Eilan. On je želeo da sve bude po njegovom."
     "To je istina", priznala je Eilan, mada joj se krv sledila u žilama kad je povezala ono što je čula od Gaja sa ovim što je rekao Sinrik.
     "Dobro je, bar si iskrena", rekao je on. "Pitam se, usvojena sestro, koliko daleko doseže tvoja iskrenost."
     "Ja barem znam šta hoću", oprezno je odgovorila.
     "Znaš? A šta je to, Eilan?"
     "Mir!" Da bi moj sin mogao da odraste, mračno je dodala u sebi. Ali Sinriku to nije mogla da kaže. Ardanos je uništio njenu sreću, kao i Sinrikovu i Diedinu, ali barem ovde, na zapadu, plemena su već desetak godina bila mirna.
     Sinrik je iskrivio lice. "Mir - žene ga suviše cene", frknuo je. "Zvučiš kao Macelijev saveznik; ponekad mislim da je Ardanos bio upravo to. Ali sad ga više nema. Sada možemo imati priliku da oteramo sve Rimljane. Brigita čeka, i zna šta hoćemo od nje."
     "Mislila sam da je Brigiti dosta ratovanja", rekla je Eilan.
     "Bolje reci da joj je dosta rimljanske pravde", ogorčeno je rekao Sinrik. "Ali ovih dana se čuju čudne glasine. Ako se Rimljani pobiju među sobom, možda bismo mogli da se oslobodimo onoga što oni zovu pravdom. Onda će svi rimljanski domovi biti pretvoreni u ruševine kao Bendieigidov dom!"
     Eilan ga je prekinula. "Zar si zaboravio da dom mog oca nisu uništili Rimljani, niti su oni ubili moju majku, nego Hibernijci i divlja plemena sa severa? Rimljani su ih čak kaznili."
     "Za svoje domove treba da se staramo mi sami", odvratio je Sinrik. "Mi treba da kažnjavamo ili ne kažnjavamo, onako kako mi procenimo. Zar da prihvatamo sve kao pitomi psi, i da pustimo Rimljane da određuju protiv koga da se borimo i kada?" Počeo je da crveni od besa.
     "Svejedno", tvrdoglavo je rekla Eilan, "mir je dobra stvar."
     "Znači, govorićeš kao izdajica Ardanos? Ili su to reči Macelija, ili možda njegovog lepuškastog sina?" frknuo je Sinrik.
     Ogromni telohranitelj je počeo da se premešta s noge na nogu. Eilan ga je jedva primetila, toliko je bila uznemirena. "Maceliju je barem na srcu dobro oba naša naroda."
     "A meni nije?" prasnuo je Sinrik.
     "Nisam to rekla, niti išta slično."
     "Ali to si mislila", počeo je da viče. "Znam da je Macelijev balavac dolazio ovamo. Šta ti je rekao? Kad si ti na ovako visokom položaju, Rimljani nam nisu ni potrebni. Ali nećemo više slušati izdajničke savete. Bendeigid je izabran za Vrhovnog druida - to sam došao da ti kažem - i za sledeću svečanost ćeš dobiti sasvim drugačija uputstva!"
     Dieda je gledala jedno pa drugo, usplamtelog lica. Eilan se trudila da se smiri, svesna da Sinrik samo želi da je povredi.
     "Istina je da mi je Ardanos govorio šta želi i da je prevodio odgovore Proročanstva. Ali ono što Boginja govori dok sam u transu nisu moje reči. Ja ne objavljujem svoju volju, Sinriče", tiho je rekla.
     "Hoćeš da kažeš da Boginja želi ovu izdaju?"
     "A zašto ne bi želela?" povikala je Eilan. "Ona je majka." Kao i ja. To je uspela da proguta. "Nemaš prava da tako govoriš sa mnom!"
     "Ja sam osveta Boginje", obrecnuo se Sinrik, "i govoriću kako ja hoću - i kažnjavaću..."
     Pre nego što je Eilan stigla da reaguje, podigao je ruku i ošamario je. Kriknula je.
     "Kako se usuđuješ?" zaprepašćeno je kriknula i Dieda.
     "Katubodva zna da ja ovako postupam sa svim romanizovanim izdajicama!"
     Iza njega se pojavila senka. Još je besno gledajući, Sinrik je počeo da se okreće, ali Hjuov malj ga je dočekao usred pokreta i razneo mu glavu u oblak krvi i mozga. Dieda je vrisnula, a Eilan je podigla ruku - ali prekasno.
     Sinrikovo telo je za trenutak stajalo, njišući se, sa izrazom iznenađenja na onome što je ostalo od lica. Potom je telo shvatilo da je mrtvo i polako se skljokalo na pod.
     Drhteći, Eilan ga je uhvatila za doručje, ali već je znala, po usporenom isticanju krvi iz glave, da neće naći puls. Pogledala je svog čuvara, koji je počeo da se okreće, lica zelenkastog od pogleda na krv.
     "Hju - zašto si to uradio? Zašto?"
     "Gospo... on te je udario!"
     Eilan je pognula glavu. Hju bi udario i Ardanosa da je pokušao nešto slično. Učili su ga da je sveštenica nedodirljiva. No, Sinrikovu smrt će morati da sakriju. Njegovih sledbenika nema mnogo, ali su očajni. Ako bi rešili da ga osvete, stradalo bi dragoceno jedinstvo koje je uspela da izgradi u svom narodu. Sinrik je, mrtav, možda mnogo opasniji nego dok je bio živ.
     Dieda je okrenula glavu, plačući. Eilani se činilo da su joj suze presušile. "Odlazi, Hju", umorno je rekla. "Kaži Mielin šta se desilo i zamoli je da pošalje poruku novom Vrhovnom druidu. Mom ocu... tupo je pomislila, ali sada nije imala vremena da razmišlja o tome. "Ne govori nikome drugom", dodala je, "i kada preneseš poruku, zaboravi sve što se danas ovde desilo."
     Ustala je, osećajući se kao da joj je stotinu godina. "Dieda, hodi u baštu. Sada više ne možeš učiniti ništa za njega." Prišla je da je teši, ali Dieda se naglo odmakla.
     "To je tvoja nagrada za odanost našem narodu? Onda naredi svom medvedu da ubije i mene."
     Eilan se trgla. "Pokušala sam da ga spasem. Rado bih dala i sopstveni život..."
     "Oh, da, lako je to reći..." Dieda se okomila na nju. "Ali ti uzimaš živote, a ne daješ ih. Hranila si se Kailejinom mudrošću, a onda si je poslala u izgnanstvo kad si je svu isisala. Lišila si me ugleda, a ti se šepuriš okolo, časna i blistava kao novorođenče! A sad si lišila života jedinog čoveka koga sam ikada volela! Tvoj Rimljanin je imao sreće što te se otarasio! Eilan nedodirljiva! Visoka i moćna Gospa! Kad bi samo znali!"
     "Niko ti nije držao mač pod grlom da položiš zavet ovde, Dieda", umorno je rekla Eilan. "Kada je postalo jasno da su hteli mene, mogla si tražiti da te puste, a kada si otišla u Eriu, niko te nije primoravao da se vratiš. Govorila sam ti to i ranije, ali izgleda da me nisi čula." Pokušavala je da mirno govori, ali rođakine reči zabolele su je jače od Sinrikovog udarca.
     "Rekla sam ti jednom da me se čuvaš ako ikada izdaš naš narod. Je li Sinrik rekao istinu, Eilan? Jesi li sve vreme radila za Rimljane?"
     Eilan je podigla glavu i zagledala se u drugo lice, toliko nalik na svoje. "Kunem ti se... da sam služila Boginju što sam bolje mogla", promuklo je rekla, drhteći, "i neka nebo padne na mene i pokrije me, neka se zemlja podigne i proguta me ako lažem." Duboko je uzdahnula. "I dalje sam Vrhovna sveštenica Vernemetona. Ali ti možeš da ideš kod Kaileje, ili kuda god želiš, ako misliš da više ne možeš služiti Boginji u mom prisustvu!"
     Dieda je počela da polako odmahuje glavom, a u očima joj se pojavio podmukli izraz koji se Eilani dopao još manje od malopređašnjeg besa.
     "Neću te ostaviti", šapnula je. "Ne bih te ostavila ni za šta na svetu. Hoću da budem tu kad te Boginja uništi!"

     Kad je Gaj stigao, Senara je već čekala pred kolibom u šumi; njena zlatna kosa izgledala je kao plamen pod tamnim drvećem. "Vidim da si stigla", tiho je rekao.
     Senara se okrenula, i mada ga je očekivala, tiho je uzviknula od straha. "Jesi li to ti?"
     "Niko drugi", rekao je, gotovo veselo, "uprkos lošem vremenu. Rekao bih da ćemo imati kišu, i to ubrzo." Pogledao je nebo. "Šta misliš, šta bi otac Petros rekao ako dvoje zalutalih zamoli za sklonište pod njegovim krovom?"
     "Za preobraćenike kao što sam ja, rado bi ga pružio. Ne znam da li to važi i za pagane", rekla je sa prebacivanjem.
     Zajedno su ušli. Pustinjakov nameštaj se sastojao od nekoliko prastarih klupa i neurednog kreveta uza zid. Ali gde se večeras deo otac Petros? Napolju je počela oluja, uz glasne udare vetra i kiše. Gaj se trgao kad je začuo grmljavinu.
     "Vidiš, stigli smo baš na vreme", rekao je. "Belissima!"
     "Ne smeš me tako zvati", plašljivo je rekla ona.
     "Ne?" Gaj ju je pažljivo pogledao. "A mislio sam da je istinoljubivost jedna od vrlina kod vas hrišćana. Stoici tako kažu, a čuo sam da je i među druidima to cenjena osobina. Ti bi više volela da lažem?"
     "Ti umeš sa rečima mnogo bolje od mene", ljutnula se ona. "Došli smo ovamo da razgovaramo o tvojoj duši."
     "Ah, da; to je ono što još nisam ubeđen da imam."
     "Ja nisam filozof", nastavila je Senara, "ali mislim da čak i stoici, koje si maločas pomenuo, govore o delu čoveka koji se bavi činjenicama koje ne možeš ni da vidiš ni da osetiš."
     "Tako je; to je osećanje da si ti najlepša od svih žena na svetu."
     Znao je da navaljuje, ali kao da ga je i oluja podsticala. Dane po sastanku sa Eilan proveo je napola izgubljen, čas je besneo, čas očajavao. Hteo je da je povede i izvrši dužnost prema njoj, a ona ga je odbila. I Julija je izdala zavet koji mu je dala. Sada je valjda bio slobodan da potraži utehu na drugom mestu! A kada je rekao Senari da je prelepa, zaista nije slagao.
     Ona je porumenela. "Nije dobro da mi se tako obraćaš."
     "Naprotiv, mislim da je veoma dobro, a i ti želiš da govorim istinu. Zašto bi inače bila stvorena kao žena?"
     Sada je ona bila na poznatom tlu, jer je slušala mnogo propovedi. "Sveto Pismo kaže", odgovorila je, "da smo stvoreni kako bi obožavali Stvoritelja."
     "Kako je to dosadno", odgovorio je Gaj. "Da sam ja bog, zahtevao bih od ljudi mnogo više nego da dokono sede i obožavaju me."
     "Nije na nama da ispitujemo dela Stvoriteljeva."
     "A zašto?"
     "Zar ima ičeg boljeg nego poštovati Stvoritelja?" upitala je ona, gledajući ga u oči. Ovako zarumenjena, bila je još lepša.
     Svakako ima, pomislio je Gaj, i to bih najradije radio sa tobom. Ako ima boga, on je stvorio i žensku lepotu, i Gaj je verovao da ne bi osudio muškarca koji uživa u njoj. Ali još nije došlo vreme da to i kaže.
     "Pričaj mi, onda, o tom Stvoritelju."
     "Skoro svaka vera - osim možda rimljanske, jer oni obožavaju samo svog imperatora, koji je oličenje zla - govori o Stvoritelju. On je načinio sve što je načinjeno, i On nas je postavio ovde da Ga obožavamo."
     "Tačnije rečeno, mi poštujemo genije imperatora, božansku iskru koja ga vodi, i preko njega čitavu Imperiju, a ne čoveka. Zato se oni koji ne pale tamjan smatraju izdajnicima."
     "Možda ima i dobrih imperatora, mada neki sveštenici smatraju da je to nemoguće", nastavila je Senara. "Ali čak i ti ćeš priznati da je Neron, koji je spalio u svojoj areni tolike hrišćane, svakako bio zao."
     "Za Nerona priznajem", rekao je Gaj, "i za Kaligulu. A u Rimu ima i onih koji smatraju da je Domicijan u mnogo čemu preterao. Kada se to desi, oni koji nekoga proglase imperatorom imaju pravo i da ga smene." I to ubrzo, pomislio je i stresao se. Septembar je brzo odmicao.
     "Ti si jako ponosan što si Rimljanin", rekla je ona. "Ja malo znam o majčinoj porodici, i uvek sam se pitala kako bi mi bilo da sam odrastala sa njima. Jesi li rođen u Rimu?"
     Morao je da se nasmeši. "Zapravo nisam; ja sam pola Britanac, kao i ti. Moja majka je bila iz kraljevske porodice Silura. Umrla je kad sam još bio mali, rađajući mi sestru."
     "Oh, kako je to tužno." Oči su joj se iznenada ispunile suzama; do sada nije primetio koliko su plave. "Šta si onda radio?"
     "Prešao sam kod oca", rekao je Gaj. "Ja sam mu jedini sin, pa mi je pružio dobro obrazovanje, uzimao je tutore, i naučio me da pišem i čitam latinski i grčki; potom sam stupio u legije. I to je zaista sve."
     "A zar u tvom životu nije bilo žena?"
     Video je kako se ona trudi da suzbije sitnu radoznalost; ali smatrao je da je to dobar znak.
     "Moj otac je ugovorio brak sa Julijom još dok sam bio mali", oprezno je rekao. Jednog dana će morati da joj kaže za Eilan i njihovog sina, ali zasad još ne. "A kao što možda znaš, moja žena je dala zavet čednosti, što znači da sam ostao sam", žalosno je rekao. Napolju je besnela oluja.
     "Ne bih smela to da ti kažem", počela je Senara, "i sigurna sam da se otac Petros ne bi složio, ali meni se čini da to nije pošteno. Znam da je zavet čednosti najčistiji način života, ali kad je pre toga položila zavet tebi..."
     "Da si udata za mene, da li bi položila zavet čednosti?"
     Ponovo je porumenela, ali odgovorila je sasvim ozbiljno. "Ne bih. Učeni Pavle je zapisao da oni koji su u braku treba da ostanu tako, a oni koji nisu venčani ne treba da se venčavaju."
     "Da sam se oženio tobom, ti bi svoje bračne zavete shvatila mnogo ozbiljnije nego Julija", tiho je rekao Gaj.
     "Nikada ne bih izneverila zavet prema tebi."
     "A u Šumskoj kući nisi davala zavete?" Ona je još gledala u pod, ali Gaj je prišao malo bliže, osećajući kako mu krv brže struji.
     "Nisam", rekla je. "Svi su veoma ljubazni prema meni, i ne traže od mene gotovo ništa, ali ne mogu služiti njihovu boginju ako ne odbacim svoje rimljansko poreklo. Uskoro ću morati da se odlučim."
     "Postoji još jedan način." Gajev glas je postao promukao dok je udisao slatki miris njene kose, ali pazio je da govori tiho. "Julija je svojim zavetom čednosti prestala da mi bude žena, jer venčani smo po rimljanskim, a ne po hrišćanskim običajima. Rado bih se oženio tobom, Senara - ili Valerija, kako te je zvala majka. Tvoj ujak Valerije je dobar čovek; bio bi srećan ako bih uspeo da te odvedem odavde."
     Čuo je kako joj je stao dah. Ličila je na šarenu ptičicu koja lebdi na dohvat ruke, kao Eilan kada mi je prišla na Beltan, pre toliko godina. Ali Eilan i Julija su ga odbacile; one su sada senke, izbledele od žive stvarnosti ove devojke, koja je sada stajala tako blizu njega.
     "Kad bi to samo moglo da bude", šapnula je. "Kuda bi pošli?"
     "U Londinium, ili čak i u Rim. Nailaze velike promene. Ne mogu da ti kažem ništa više, ali ako bi pošla sa mnom, nema toga što ne bismo mogli da učinimo!"
     Činilo mu se da je napor da je ne dotakne bio nešto najteže što je ikada učinio, jer bio je prenapet od nesigurnosti i želje. Ali znao je da bi je time izgubio. Senara je podigla pogled i zagledala mu se u oči, i on nije krio plamen koji je bujao u njemu.
     Nije pobegla. "Volela bih da znam šta da uradim", tiho je rekla.
     Budi moja, poželeo je da kaže Gaj. Pomozi mi da podignem svog sina! Ona će svakako prihvatiti Gavena. Zato mu je i bila potrebna baš ona, a ne neka bogata devojka Rimljanka koja bi prezirala Gavenovu britansku krv. Ovo je sve bilo dečaka radi...
     Sada se konačno usudio da je dodirne; nije se povukla, ali osetio je da je zadrhtala. Brzo je sklonio šake, da je ne bi preplašio.
     "Oh, šta da radim? Bože, pomozi mi", šaputala je ona, okrenuvši glavu tako da mu je položila obraz na dlan.
     "Mora da nas je tvoj Bog spojio", šapnuo je Gaj.
     "Daj Bože da si u pravu."
     "Poći ću kod tvog ujaka i uz njegovu pomoć ću te izvući iz Šumske kuće. Budi spremna da kreneš kad dođem po tebe", rekao je. "U vreme sledećeg mladog meseca bićeš sa mnom, na putu za Londinium."
     Opet je morao da uloži ogroman napor da je ne bi dodirnuo. No, sad je bio nagrađen, jer ona se popela na prste i stidljivo šapnula: "Brate, razmenimo poljubac mira."
     "Oh, Valerija, ne želim od tebe poljubac mira", šapnuo je u njenu lepo upletenu kosu. "Jednog dana ćeš to i saznati."
     Odvojila se od njega; odjednom mudar - ili lukav - pustio ju je da se skloni. U pravi čas, jer sledećeg trenutka su se začuli koraci, i ušao je pustinjak, otac Petros. Senara je, na Gajevo čuđenje, uspela da ga pozdravi ne pocrvenevši. Da li sve žene umeju tako vešto da kriju osećanja? Setio se kako je i Eilan umela brzo da se savlada i prikrije.
     "Raduj se, oče", rekla je Senara. "Gaj Macelije je obećao da će me izbaviti iz druidskog hrama i naći mi novi dom, možda čak i u Rimu."
     Otac Petros je oštro pogledao Gaja; on nije bio naivan kao devojka. "Senara je pokušavala, dobri oče, da mi objasni da treba da postanem član vaše pastve."
     "I hoćeš li?" Sveštenik ga je sumnjičavo odmeravao.
     "Bila je veoma ubedljiva", tiho je rekao Gaj.
     Otac Petros je sav sinuo. "Primiću te u svoje stado kao sina", oduševljeno je rekao. "Ti ćeš biti dobar primer drugima iz tvoje klase."
     Zaista, pomislio je Gaj, pripadnik rimljanskog konjičkog staleža, sa mojim vezama, bio bi dobar ulov za ovog pecača ljudi. Toliko o priči da hrišćani ne obraćaju pažnju na položaj. No, mora da kod njih ima i nečeg dobrog, jer privukli su devojku kao što je Senara.