27.

     Sredinom februara, oluje su prestale i nastupilo je blago, vedro vreme, hladno ali sunčano. Na zaklonjenijim mestima voćke su počele da razvijaju pupoljke, i grane su se rumenele od nadolazećih sokova. Bregovi su bili puni blejanja mladih jaganjaca, a močvare su odjekivale od doziva labudova koji su se vraćali.
     Eilan se zagledala u plavo nebo i shvatila da je vreme da održi reč datu Maceliju. Kad je na poziv došla Senara, Eilan ju je čekala u bašti.
     "Lep je dan", rekla je Senara, očito se pitajući zašto ju je Eilan pozivom odvojila od redovnih poslova.
     "Zaista", složila se Eilan, "lep vedar dan da se izvrši neprijatna dužnost. Ali ti si jedina koju mogu da zamolim."
     "A o čemu se radi?"
     "Brigitine kćeri su kod nas godinu dana, i sada je vreme da ih pošaljemo Rimljanima, kao što sam obećala. Oni su održali reč što se tiče Brigite, i verujem da će lepo postupati i sa decom. Ali to se mora obaviti tiho, kako se ne bi probudila stara neprijateljstva. Ti si dovoljno odrasla da ih povedeš u Devu, a dovoljno govoriš latinski da se raspitaš za put do kuće Macelija Severusa. Hoćeš li da ih odvedeš tamo?"
     "Severusa?" Senara se namrštila. "Mislim da se sećam tog imena. Majka mi je jednom rekla da njen brat radi za njega, i da je on oštar čovek, ali pošten."
     "Tako sam i ja zaključila." Eilan je klimnula. "Što mu pre devojčice budu predate, pre će ih smestiti u novi dom."
     "Ali onda će odrasti kao Rimljanke", pobunila se Senara.
     "Zar je to tako loše?" nasmešila se Eilan. "I tvoja majka je bila Rimljanka."
     "Tačno..." zamišljeno je rekla devojka. "Ponekad razmišljam o njenoj porodici, i kako izgleda rasti u takvom svetu. Pa dobro", konačno je rekla. "Poći ću."
     Potrajalo je dok su pripremile decu, jer Eilan nije htela da iko u rimljanskom gradu kaže da su devojčice bile zanemarivane dok su živele među druidima; ali konačno je i ona bila zadovoljna, i Senara ih je uhvatila za ruke i povela prema Devi.

     Dan je bio hladan ali vedar, i čak i vodeći jedno dete dok je drugo kaskalo kraj nje, Senara je brzo napredovala. Deca su veselo brbljala, uzbuđena izlaskom. Kada su se umorile, vezala je mlađe šalom oko sebe, i tako je ubrzo zaspalo, a starije je podigla u naručje. Dotle je već videla prve kuće na ivici grada i čvrste zidove tvrđave iza njih. Kada je stigla do centralnog foruma, sela je na klupu kraj fontane da bolje podesi teret pre nego što počne da se raspituje za Macelijevu kuću.
     Odjednom je nešto zaklonilo sunce. Senara je podigla pogled i ugledala Rimljanina koga je već jednom srela, prošle godine u pustinjakovoj kući. Kasnije joj se činilo simboličnim što je on stao između nje i sunca; ali tog trenutka to joj nije palo na pamet.
     "Već smo se jednom sreli, zar ne?" upitao je on.
     "U kolibi oca Petrosa", odgovorila je, porumenevši. Jedna devojčica se probudila i zagledala se u njega, razrogačenih očiju. Nije ga viđala na skupovima male grupe ovdašnjih nazarena; no, pošto je živela u Šumskoj kući, nije mogla često da odlazi tamo. Prvi put je otišla iz radoznalosti, kasnije zato što joj se jezik Rimljana činio kao spona sa mrtvom majkom, a na kraju zato što je kod njih nalazila utehu.
     Privlačni Rimljanin ju je i dalje gledao. Bio je mlađi nego što je u prvi mah pomislila, i dopao joj se njegov osmeh. "Kuda si se uputila, devojko?"
     "U kuću Macelija Severusa, gospodaru; ove devojčice treba da predam njemu na brigu..."
     "Ah, znači to su ta deca." On se za trenutak namrštio, a onda su mu oči opet sinule od brzog osmeha. "Pa, dobro je što smo se sreli. I ja sam se tamo uputio; mogu li da ti budem vodič?"
     Pružio je ruku, i starija devojčica ju je prihvatila, smešeći mu se.
     Senara ga je posmatrala u nedoumici, ali on je podigao dete na ramena, i kad je čula detinji smeh, Senara je zaključila da je on ipak prijazan.
     "Držite je kao da ste naviknuti na decu, gospodaru", rekla je, i mada nije ništa pitala, on je objasnio: "Imam tri kćeri; naučio sam da se igram sa njima."
     Znači, oženjen je, pomislila je. Da li je jedan od nas? nije izdržala. "Recite mi, gospodaru, da li ste član stada oca Petrosa?"
     "Nisam", rekao je, "ali moja žena jeste."
     "U tom slučaju, gospodaru, vaša žena je moja sestra po Hristu, i stoga mi je rod."
     On je prilično sarkastično iskrivio usta. Suviše je mlad da se tako gorko smeši, pomislila je Senara. Ko ga je toliko povredio?
     "Vrlo ste ljubazni što ćete me pratiti", rekla je.
     "Nije nikakav problem, Macelije je moj otac..."
     Približavali su se veoma lepoj kući kraj zidova tvrđave, belo okrečenoj i popločanoj u rimskom stilu. Rimljanin je zakucao na kapiju, i ubrzo im je otvorio rob, pa su ušli kroz dugi hodnik u zatvorenu baštu.
     "Je li moj otac tu?" upitao je Rimljanin.
     "On je kod legata", odgovorio je rob. "Uđite i sačekajte ga, ako izvolite; verovatno će se brzo vratiti."
     I zaista, Macelije je stigao za nekih pet minuta. Senari nije bilo žao što ga vidi, jer se mlađa devojčica probudila i počela da plače. Macelije ih je obe predao punačkoj, ljubaznoj robinji koja će ih paziti dok ne dođu odabrani usvojitelji. Zahvalio se Senari, i učtivo je zapitao treba li joj pratilac za povratak.
     Senara je brzo odmahnula glavom. U Šumskoj kući su mislili da je odvela devojčice kod majčinih rođaka u gradu. Ako se vrati u pratnji rimskih vojnika, smesta bi je razotkrili. No, bilo bi lepo kad bi je otpratio mlađi Severus - ali brzo je potisnula tu misao.
     "Hoćemo li se ponovo videti?" upitao ju je on, i nju je obuzeo drhtaj uzbuđenja.
     "Možda na nekoj službi." Da ne bi napravila od sebe još veću budalu, brzo je skliznula kroz vrata.

     Julija Licinija nikad ništa nije radila polovično. Jedne aprilske večeri zamolila je Gaja da je otprati na večernju službu u nazarenskom hramu u Devi. Iako je njihov brak postao učtiva farsa, ona je ipak vladala njegovim domaćinstvom, i Gaj se osećao obaveznim da je podržava. Pomišljao je na razvod, ali zaključio je da nema svrhe da povredi Licinija i devojčice, a sve samo da bi se oženio nekom drugom Rimljankom.
     Nije bio dovoljno blizak imperatoru da bi sklopio savez sa porodicom koja ga podržava, a bilo bi opasno uključiti se u porodicu koja pripada opoziciji. Iako je Macelije stariji malo govorio o tome, Gaj je znao da se zavera širi. Ako imperator padne, sve će se promeniti. Gaju se činilo bolje da odloži brige o ličnoj budućnosti dok ne bude siguran da je zaista i ima.
     Pošto je nazarenski hram bio delimično kupljen i draguljima koji Juliji više nisu bili potrebni, Gaj je bio radoznao da vidi šta je dobila za taj novac. Kad su konačno pošli iz kuće, grupa je bila povelika; nisu išli samo Gaj i Julija, nego i devojčice sa dadiljama, i otprilike pola posluge. "Zašto moramo da vodimo sa sobom toliko sveta?" pobunio se Gaj, nimalo dobroćudno. On i njegova porodica će tu noć prespavati kod Macelija, ali otac svakako nije mogao da smesti ovoliko sveta.
     "Zato što su svi oni pripadnici pastve", rekla je Julija nešto ljubaznije. Gaj je zažmirkao. Nikada je nije ispitivao kako upravlja domaćinstvom, ali nije znao da je dovde dospelo. "Vratiće se u vilu kad se sve završi", dodala je ona. "Ne mogu im zabraniti priliku da se spasu."
     Gaj je zaključio da je pametnije ćutati. Nova hrišćanska crkva bila je povelika zgrada blizu reke, koja je nekada pripadala trgovcu vinom. Zadah starog vina bio je prigušen mirisom voštanih sveća i ranog cveća nagomilanog na oltaru. Imali su i prilično nevešto naslikane slike - pastir sa jagnjetom u naručju, riba, neki ljudi u čamcu, sve pod belim velovima.
     Dok su ulazili, Julija je načinila nekakav neobičan pokret; Gaj se naljutio kad je video da Cela, Tercija i Kvartila pokušavaju da je imitiraju. Zar Julija je preobratila ne samo poslugu nego i kćeri? Upitao se da li hrišćani podrivaju vlast doma.
     Julija je našla mesta na tvrdoj klupi prilično blizu uzlaza i sela, okružena služavkama i kćerima. Gaj, koji je stajao kraj nje, osvrnuo se da vidi poznaje li još nekoga. Većina okupljenih vernika su izgleda pripadali siromašnijim slojevima, i upitao se kako Julija, koja je priličan snob, podnosi takvo društvo. Potom je prepoznao jedno lice: devojku koja je dovela u grad Brigitine kćeri. Rekla mu je da dolazi na sastanke kad može, i sada je shvatio da je popustio pred Julijinim zahtevom samo zbog nejasne nade da će je videti.
     Ušao je sveštenik, glatko izbrijan i obučen u dugu mantiju, praćen dvojicom dečaka; jedan je nosio veliki drveni krst, a drugi sveću. Potom su ušla dvojica starijih ljudi za koje mu je Julija rekla da su đakoni; jedan je u ruci nosio tešku, kožom uvezanu knjigu. Taj je bio prilično mračan čovek srednjih godina. Dok je polagao knjigu na masivnu propovedaonicu, sapleo se preko četvorogodišnjeg deteta u prolazu; no, umesto da pobegne vrišteći, dete se glasno nasmejalo. Đakon se sagnuo, podigao ga sa osmehom od koga mu se čitavo lice izmenilo, i predao ga ocu, mračnom čoveku grubih, crnih ruku kao u kovača.
     Usledile su molitve i prizivanja; pastva je pročišćena tamjanom i vodom, što je bilo dovoljno slično rimljanskim svečanostima da Gaju ne bi bilo neprijatno, mada je latinski jezik bio daleko od dobrog. Potom su sveštenik i đakoni seli i nastupilo je uzbuđeno meškoljenje kad je istupio novi čovek.
     Gaj se nije začudio kad je prepoznao oca Petrosa, neurednog i čupavog u poređenju sa ostalima. Toliko napeto se zapiljio u okupljene da se Gaj nemilostivo upitao da li pustinjak pati od slabog vida.
     "Naš Gospod reče jednom: 'Pustite decu malu da dođu meni i ne branite im; jer takvo je Carstvo Nebesko'. Mnogi od vas ovde okupljenih izgubili su dete, i obuzeti ste tugom; ali vaša deca, velim vam, bezbedna su sa Isusom u Raju, i oni roditelji koji žale srećniji su od onih koji su prepustili decu da služe idolima. Velim vam, bilo bi bolje za tu decu da su takođe mrtva i bezbedna, da nisu grešila, nego da žive poštujući lažne bogove!" Zastao je da uzme dah i začuo se opšti uzdah.
     Došli su ovamo da se plaše! cinično je pomislio Gaj. Uživaju u pomisli na svoju nadmoćnu vrlinu!
     "Jer prva od Deset Zapovesti je ova: poštuj Gospoda svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom; a druga zapovest je ova: poštuj oca svoga i mater svoju", nastavio je otac Petros. "Postavlja se pitanje: može li mlada osoba da bude odgovorna, ako je njeni roditelji puste da poštuje paganske idole? Neki sveštenici naše crkve vele da su svi, čak i bebe u naručju majčinom, krivi ako prisustvuju obožavanju idola; ali drugi kažu da dete nije krivo ako ga roditelji teraju sa služi idolima pre nego što stigne u godine razuma. Ja smatram..."
     Gaja nije zanimalo šta otac Petros smatra. Dosad je već pronašao mnogo prijantiji prizor: devojku, Senaru, nagnutu napred, zadubljenu u pustinjakove reči. Potpuno je izgubio nit izlaganja, ali ionako je već zaključio da su hrišćanski obredi suviše dosadni za njegov ukus; nije bilo žrtvovanja, niti bučnih upozorenja, čak ni drame kakve ponekad ima u ritualima posvećenim Izidi ili Mitri. Sve u svemu, ovi hrišćanski obredi su izgleda dosadniji od svega što je dosad čuo, osim možda nekih druidskih filozofija.
     Čak i uz pogled na devojčino obasjano lice, činilo mu se vrlo dugo dok je otac Petros konačno završio propoved. Gaj je jedva čekao da ode, i veoma se razočarao kad je čuo da sada on i ostali prisutni koji nisu kršteni treba da iziđu i čekaju napolju dok posvećenici budu učestovali u nekakvom ritualu ljubavi. Toliko glasno je gunđao da je Julija konačno pristala da pođe, ali posluzi je dozvolila da ostane.
     Podigao je zaspalu Kvartilu, pa su pošli ka Macelijevoj kući. Tek što su krenuli, i Tercija je počela da traži da nose i nju. Gaj joj je oštro odgovorio da se ponaša kao velika devojčica i da ide sama; njena majka je prezdravljala, ali nije bila dovoljno snažna da nosi dete, a Cela je bila premala da je nosi. Kad je Tercija počela da plače, neko im se približio s leđa. "Ja ću poneti vašu devojčicu", rekao je neki tihi glas.
     Gaj je zaustio da odbije, ali devojka je već podigla sanjivo dete, koje joj je gotovo istog časa zaspalo u naručju.
     "Laka je kao pero", rekla je devojka, "a ja sam navikla na teške poslove."
     "Ti si prava sestra po Hristu", uzviknula je Julija. Gaj tome nije imao šta da doda, pa su pošli svi zajedno. Žene su tiho razgovarale, a Gaj je osetio čudno olakšanje kad je shvatio da se njih dve jedva poznaju. Mesec, koji tek što je počeo da opada, dovoljno im je osvetljavao put. Jasno su videli ulicu pred sobom, a drveće je takođe sijalo od oblaka beličastih pupoljaka.
     Dok su otvarali Macelijevu kapiju, u susret im je izišao sluga sa lampom. Kada je Tecija počela da se meškolji, Britanka ju je spustila na noge, i stajali su zagledani jedni u druge na iznenadnom svetlu.
     "Moraš ući i večerati sa nama, pošto si svakako propustila večeru", rekla je Julija.
     "Oh, ne, ne mogu", stidljivo je rekla devojka. "Veoma ste ljubazni, gospo, ali nisam dobila dozvolu da dođem; moram odmah da se vratim kući, ili će otkriti da me nema, a onda čak i ako me ne kazne neću više moći da dolazim."
     "Onda te neću zadržavati; to bi bilo naopako uzvraćanje tvoje ljubaznosti", brzo je rekla Julija. "Gaj će poći sa tobom. Ovaj deo grada je miran, ali dok stigneš do kapije možda bi naišla na ljude kakve pristojne mlade devojke ne treba da vide."
     "Nema potrebe, domina..." počela je devojka, ali Gaj ju je prekinuo. "Rado ću te ispratiti; ionako sam hteo da se prošetam pre spavanja, pa mogu da te ispratim do kuće."
     Barem će moći da je pita kako to da se devojka iz Šumske kuće našla među hiršćanima. Odgovor će svakako biti veoma zanimljiv. Kada je čvršće stegla oko sebe ogrtač - jednostavan i taman, kakav nose služavke iz boljih kuća - upitao se da li je to zato što ispod njega nosi haljinu sveštenica. Uzeo je baklju; čak i uz mesečinu, znao je da se ne treba uputiti ulicama bez svetlosti, a verovao je da će to umiriti i devojku. Poljubila je sve devojčice, uključujući i malenu u Julijinom naručju, i pošla sa njim niz stepenište. Prolazili su tihim ulicama ne privlačeći ničiju pažnju, ali čak i kada su ostavili za sobom poslednje kuće devojka nije ni pokušala da skine kapuljaču, iako je noć bila topla.
     Tišina je postala neprijatna. "Koliko dugo dolaziš na službe u novi hram?" konačno je upitao Gaj.
     "Otkako je sagrađen."
     "A pre toga?"
     "Kada sam bila mala, moja majka me je vodila na sastanke u odajama za poslugu, u kući jednog od gradskih otaca čiji glavni sluga je bio hrišćanin."
     "Ali ti živiš u Šumskoj kući", namrštio se Gaj.
     "Istina je", tiho je rekla ona. "Njihova sveštenica mi je pružila utočište - ja sam siroče. Ali nisam vezana zavetima. Moj otac je Britanac, u izgnanstvu je, ali majka mi je bila Rimljanka. Krstila me je, i kada sam otkrila da u blizini živi otac Petros poželela sam da naučim nešto o njenoj veri."
     Gaj se nasmešio. "A ime ti je Valerija!"
     Ona je žmirnula. Odavno nije čula to ime.
     "Tako me je zvala moja majka, ali toliko dugo sam već Senara da sam gotovo i zaboravila to ime. Otac Petros kaže da mi je dužnost da slušam svoje staratelje, makar da su pagani. U Šumskoj kući mi se ne može desiti ništa loše. On kaže da druidi spadaju u dobre pagane, kojima će jednog dana biti ponuđeno spasenje; ali ne smem im davati zavete. Apostol Pavle je naredio robovima da se pokoravaju svojim gospodarima. Sloboda je stvar duše, ali ne sme se zanemariti pravno stanje tela, kao ni položeni zaveti."
     "Barem su dovoljno razumni", promrmljao je Gaj. "Šteta što ne mogu da budu tako razumni i kad je reč o dužnosti prema imperatoru!"
     Senara je nastavila da priča kao da ga nije čula, i on se upitao da li to brbljanjem sakriva strah, ali bio je suviše očaran muzikom njenog glasa da bi se mnogo zanimao za reči. Bila je tako nedužna, kao Eilan kad je bila mlada.
     "Naravno, u Šumskoj kući niko neće tražiti od mene da grešim, i to su sve dobri ljudi, ali želim da budem pravi vernik i da dospem u raj. Ipak, bojala bih se da postanem mučenik, i plašila sam se da će mi reći kako mi je dužnost da umrem za svoju veru, kao oni sveci o kojima mi je pričala majka; bila sam vrlo mala, ali sećam se - ponečeg. Sada država više ne progoni hrišćane..." tu je zastala. Dok je Gaj pokušavao da smisli šta da kaže, nastavila je. "Naravno, otac Petros je večeras zapravo govorio o meni. Vrlo malo ljudi u pastvi zna da živim u paganskom hramu, ali preziru me što sam još tamo - ali otac Petros kaže da ne moram da ih napustim dok ne postanem punoletna."
     "A šta ćeš onda?" upitao je. "Hoće li ti Valerije naći odgovarajućeg muža?"
     "Oh, ne. Najverovatnije ću postati monahinja. Sveštenici kažu da u raju nema ni braka ni venčavanja."
     "Kakva šteta", izjavio je Gaj. To je već jednom čuo. "Verujem da su sveštneici tu ipak pogrešili."
     "Oh, nisu; jer kada dođe kraj sveta, niko ne bi voleo da mu se na duši nađu gresi."
     "Nikad nisam ni pomislio da se brinem o svojoj duši", iskreno je priznao Gaj, "čak ni da se pitam imam li je ili ne."
     Ona se naglo zaustavila i pogledala ga. "Kako je to strašno", užasnuto je rekla. "Ne želiš valjda da budeš bačen u večiti oganj pakla?"
     "Vrlo mi je čudna vera koja kažnjava ljude što imaju decu, ili što ih začinju! A što se tiče paklenog ognja, to je verovatno bajka, isto kao i Tartar ili Had. Rauzmna osoba se ne plaši takvih stvari. Ne misliš valjda da mi kažeš kako stvarno veruješ da će tamo dospeti svi oni koji ne veruju ocu Petrosu?"
     Ona se opet zaustavila i podigla ka njemu lice, belo kao ljiljan pod mesečinom. "Naravno da verujem", rekla je. "Moraš misliti na svoju dušu, sada, dok nije prekasno."
     Da mu je iko osim ove lepe devojke nametnuo takvu temu, Gaj bi mu se nasmejao u lice. Julijino razglabanje o sličnim temama smrtno ga je gnjavilo. No, sada je odgovorio još blažim glasom. "Ako ti je stalo do moje duše, moraćeš mi pomoći da je spasem."
     "Mislim da bi otac Petros mogao da ti pomogne mnogo bolje nego ja", zamišljeno je odogovrila ona. Utom su stigli do početka drvoreda hrastova koji je vodio u Šumsku kuću, i ona se zaustavila, namrštivši se. "Odavde mogu i sama; ti svakako ne smeš dalje. Mogli bi te videti, a onda bi me opet uhvatili i kaznili."
     Uhvatio ju je za ramena i rekao, napola u šali, napola molećivo: "Znači, puštaš me da odem bez spasa za dušu? Moramo se ponovo sresti."
     To ju je uznemirilo. "Ne bih smela ovo da ti kažem", naglo je rekla, "ali svakog dana u podne nosim hranu ocu Petrosu. Ako se zadesiš tamo... onda... mislim da bi mogli da pričamo."
     "Onda ćeš svakako spasti moju dušu, ako se uopšte može spasti", odgovorio je Gaj. Nije mu bilo ni najmanje stalo do te nepostojeće duše; ali znao je da želi da ponovo vidi Senaru.

     "Nikada se više nećemo videti..." Eilan se naglo okrenula od Kaileje i zagledala se u baštu.
     "To je glupost!" uzviknula je Kaileja, jer ubod straha od tih reči preobratio se u bes. "Sad ti imaš glupa predosećanja. Ti si prva htela da pođem!"
     Eilanina mršava ramena su zadrhtala. "Ne ja, ne ja. To je Boginja govorila kroz mene, i znam da moramo činiti po Njenoj volji. Ali, oh, Kaileja, sad kad je došlo vreme, tako je teško!"
     "Zaista je teško!" obrecnula se Kaileja. "Ali ja sam ta koja mora da ode, ostavljajući ovde sve što sam ikada volela. Jesi li sigurna da je to bio glas Boginje, a ne Ardanosovo šaputanje na uvo? On je želeo da nas razdvoji još otkako sam ga naterala da ti vrati sina!"
     "Njemu to verovatno odgovara", šapnula je Eilan, "ali zar zaista veruješ da je to njegovo delo? Zar je laž sve što sam pokušala da učinim?"
     Kaileja je čula njen bol i više nije mogla da ostane besna. "Draga moja - malena moja." Položila je ruku na Eilanino rame, a ova se okrenula ka njoj. Nije govorila, ali obrazi su joj bili obliveni suzama. "Ne smemo se svađati kao deca kad imamo još tako malo vremena! Ima trenutaka kada moć bogova plamti kao sunce, a potom postane mračno i svetlost liči na davni san. Oduvek je bilo tako. Ali verujem u tebe, mila."
     "Tvoja vera me održava", promrmljala je Eilan.
     "Slušaj", rekla je Kaileja, "ovo nije zauvek. Jednog dana, kad budemo starice, smejaćemo se svojim strahovima."
     "Znam da ćemo opet biti zajedno", tiho je rekla Eilan, "ali ne znam da li u ovom životu ili nekom drugom."
     "Gospo moja", javio se Hju sa kapije, "nosači čekaju."
     "Sada moraš da pođeš." Eilan se ispravila i ponovo postala Vrhovna sveštenica. "Obe moramo služiti Gospi na mestima koja nam je namenila, bez obzira šta osećale."
     "Tako je. Vratiću se, videćeš." Kaileja ju je još jednom nakratko zagrlila.
     Brzo se udaljila, svesna da ne sme da se okrene i pogleda Eilan, jer će se i sama rasplakati, a to ne sme, pogotovo ne pred nosačima i mladim sveštenicama. Prepustila se suzama tek kad su se za njom sklopile zavese nosiljke.

     Najveći deo dugog, mokrog putovanja do Letnje zemlje provela je zadubljena u misli. Činjenica da putuje u nosiljci nimalo joj nije popravljala raspoloženje, jer taj vid putovanja nikad nije volela.
     Pratile su je sveštenice odabrane za novo svetilište. Uglavnom su bile veoma mlade, i sve su bile nove u Šumskoj kući, toliko pune divljenja da se nisu usuđivale da joj se obraćaju, osim ponekom banalnom rečenicom. Kaileja nije imala nikakvog drugog posla do da potpiruje svoj gnev.
     Već se mračilo kad je mala kolona našla prolaz kroz brda, ukrcala se na barke i prešla preko plitkih močvara što okružuju Tor. Planina je stajala, oštro ocrtana na sve tamnijem nebu, krunisana krugom od kamenja, i čak i izdaleka osećala se njena moć. Druidske kuće stajale su na nižim padinama. Iza njih je uspela da nazre grupicu malih koliba, nalik na košnice, i pretpostavljala je da pripadaju hrišćanima kojima je Ardanos dozvolio da se tu nasele. U vazduhu se osećao miris nekog drveta, vertovatno jabuka.
     U podnožju planine dočekali su ih mladi sveštenici postavljeni da čekaju, i pozdravili su je brojnim izrazima poštovanja i dobre volje, mada su izgledali pomalo nesigurni zašto je uopšte došla. Uprkos ljutnji, zabavljala ju je njihova zbunjenst, i polako je počela da se privikava na neizbežno. Sveštenici su je poslali ovamo, ali čak i oni su smo alatke Boginje koja je, ko zna zašto, odredila da ona treba da dođe ovamo.
     Kada su stigle do svetilišta, bio je potpun mrak. Sveštenici su ih pozdravili učtivo, mada ne i srdačno - no, Kaileja i nije očekivala da će im se radovati. Ako je ovo progonstvo, barem je časno progonstvo, i pošto nije mogla ništa da izmeni, najbolje da ga iskoristi kako god može.
     Posle svečanog pozdravljanja, našla je svoje devojke, kraj vatre, sklupčane i zbunjene. Jedan mladi sveštenik ih je odveo do niske kuće sa krovom od šindre. Izvinjavao se što zgrada ni u kom pogledu nije pogodna za smeštaj sveštenica, pogotovo tako uglednih kao ona. No, do sada se nisu susretali sa problemom smeštaja žena. Pošto su imali naređenja od Vrhovnog druida, uveravali su je da će izgraditi pogodnu kuću čim saznaju kakve su im potrebe, i da će im obezbediti poslugu kakva im je potrebna.
     Kad je Kaileja proverila jesu li sve devojke bezbedno smeštene u na brzinu oslobođenu spavaonicu koja je ranije pripadala najmlađim iskušenicima, i kad je stigla do svog kreveta, već je padala od umora. Iako su joj i krevet i čitavo mesto bili novi i nepoznati, iznenadila se kad je mirno prespavala čitavu noć i probudila se u praskozorje. Obukla se ne budeći ostale i izišla napolje. Nebo su prošarale prve rumene pruge svitanja. Staza pred njom vodila je uz brdo.
     Dok je svetlo jačalo, Kaileja je pažljivo razgledala okolinu. Kuda ju je to sudbina dovela u ovoj dalekoj zemlji?
     Dok je sunce izlazilo, videla je da se Tor nadnosi nad ogromnu divljinu, potpuno okruženu gustom maglom koja se dizala sa velike površine vode; sinoć su tako kasno stigle da nije ni primetila, onako iznurena, da su se vozile i barkama. Šumovite padine drugih ostrva promaljale su se kroz izmaglicu samo vrhovima. Sve je bilo vrlo tiho, ali dok je sunce izlazilo a Kaileja razgledala ovu neobičnu zemlju, začula je tihu pesmu, odnekud blizu.
     Okrenula se; zvuk je dopirao iz male građevine na samom vrhu brda. Pošla je bliže da bolje čuje. Muzika je bila tiha i spora, a duboki muški glasovi su joj se činili neobičnim posle mnogih godina provedenih isključivo sa ženama. Posle nekog vremena je uspela da u melodiji razabere i reči; činilo joj se da pevaju na grčkom.
     Kyrie eleison, Criste eleison. Čula je da se hrišćani tako obraćaju svom bogu; to mora da su izbeglice kojima je Vrhovni druid dozvolio da se ovde smeste. U poslednje vreme se imperijom šire najrazličitije religije.
     Zvuk se stišao, i ugledala je sićušnog starca, pogrbljenog pod teretom godina, kako je posmatra. Zatreptala je, jer nije ga videla kad je prišao, a to je bilo vrlo neobično za sveštenicu njenog ranga. Kad ga je pogledala, on je oborio pogled. Mora da je zaista neki hrišćanski sveštenik; čula je da mnogi njihovi sveštenici ne gledaju u nepoznate žene.
     No, izgleda da je smeo makar da razgovara sa njom. Obratio joj se trgovačkim latinskim koji je bio zajednički jezik cele imperije. "Dobar ti dan želim, sestro. Mogu li da te upitam za ime? Znam da svakako nisi iz naše grupe, jer među nama već godinama nema žena osim časnih gospi koje su stigle ovamo zajedno sa nama, a ti si mlada."
     Kaileja se nasmešila od pomisli da je iko smatra mladom, ali sveštenik je bio sed i krhak kao suvi list. Po godinama bi svakako mogao da joj bude deda.
     "Nisam", rekla je. "Ja pripadam onima koji poštuju šumskog boga. Ime mi je Kaileja."
     "Zaista?" učtivo je upitao on. "Znam ponešto o našoj braći druidima, ali nisam znao da među njima ima i žena."
     "Među ovima što ovde obitavaju ih nema", odgovorila je, "ili ih barem dosad nije bilo. Poslata sam ovamo iz Šumske kuće na severu, da osnujem Kuću devojaka. Popela sam se uz brdo da vidim na kakvo mesto su me bogovi doveli."
     "Govoriš kao osoba koja poznaje istine, sestro. Onda svakako znaš da su svi bogovi jedan bog..." zastao je, a Kaileja je nastavila: "... i sve boginje su jedna Boginja."
     Njegovo prastaro lice bilo je veoma ljubazno. "Tako je. Oni kojima je naš Gospod došao kao Sin Božji ne žele da vide Sveti Duh ni u čemu ženskom, tako da njima ne govorimo o boginji, nego o Sofiji, Svetoj Mudrosti. Ali mi znamo da je Istina jedna. Stoga, sestro, mislim da je vrlo prikladno da se nastanite ovde, i da osnujete svetilište Svete Mudrosti po običajima vašeg naroda."
     Kaileja se naklonila. Njegovo lice bilo je prekriveno dubokim borama, ali više joj se nije činio ružan, jer prosto je zračio dobrodušnošću.
     "Kakav divan posao da se provede kraj ove inkarnacije, sestro." Nasmešio se, a onda se zagledao ka unutra. "Čini mi se ispravnim što si tu, jer kao da smo ranije služili pred istim oltarima..."
     Kaileja se začudila, po ko zna koji put za vreme ovog kratkog susreta. "Čula sam da tvoja braća po veri poriču istinu inkarnacija", rekla je. Ali ono što je on rekao bilo je tačno. Poznavala ga je, sa onom sigurnošću koju je osetila i kad je srela Eilan.
     "Zapisano je da je Gospod verovao", rekao je stari sveštenik, "jer je za Johanana rekao da je ponovo rođeni Ilija. Zapisano je da je rekao kako je za bebe mleko, a za snažne ljude meso. Mnogi od nas su bebe, novi po veri, i daje im se hrana kakva odgovara duhovnim novorođenčadima, inače bi zanemarili svoj život, verujući da će Zemlja postojati zauvek. No, Gospod reče da će se tokom ove generacije vratiti Sin Ljudski; zato sam ovde, da narod i pred kraj sveta može da čuje i spozna Istinu."
     "Neka bi istina prevladala", tiho je rekla Kaileja.
     "Želim ti uspeh u radu, sestro", odgovorio je starac. "Mnogi među nama će pozdraviti dolazak jednog pobožnog sestrinstva." Okrenuo se kao da će poći.
     "Smem li da te upitam za ime, brate?"
     "Ime mi je Josif, i bio sam trgovac u Arimateji. Među nama još žive svete gospe koje su videle Gospodovo lice za života. One će se radovati društvu jedne prosvetljene žene."
     Kaileja se ponovo naklonila. Bilo joj je čudno, ali smatrala je za dobar znak što je među hrišćanima, koji ne cene mnogo žene, naišla na topliju dobrodošlicu nego kod svoje druidske braće. Sluga Svetlosti... Titula joj je odjeknula u svesti odnekud izvan sećanja. Dok se prastari sveštenik udaljavao niz brdo, nehotice je načinila dlanovima znak poštovanja, stariji čak i od druida. Ako se ovakva duša pridružila hrišćanima, mora da i za njih ima neke nade.
     Kad je starčić nestao u crkvi, Kaileja je ustanovila da se smeši. Sada je znala da će Boginja pomagati njen rad, i da je poslata ovamo sa dobrim razlogom. Počeće još koliko danas.

     Dok je doručkovala sa ostalim ženama, postalo joj je jasno da u ovom novom domu, daleko od svega poznatog, ne može da dozvoli opuštenost kakvu su Lianon i Eilan uvele u Šumsku kuću. Donela je svoju prvu odluku: ne smeju ih služiti osobe spolja. To je bio prvi korak u određivanju koliko će imati dodira sa muškim sveštenstvom. Mnogo je lakše bilo odrediti najvišu i najsnažniju novakinju da pronađe mesto pogodno za baštu i da ga što je brže moguće zaseje što većom količinom povrća. Deo hrane će, naravno, dobijati od lokalnog življa, ali htela je da se od početka jasno vidi da one neće zavisiti od sveštenika. Tako im neće pružiti izgovor da pokušaju da kontrolišu njihov život.
     Odabrala je drugu devojku - verovatno najmanje inteligentnu od svih koje je imala - i zadužila je za kuvanje i serviranje hrane, obećavši joj pomoći koliko joj god zatreba. Kasnije je razgovarala sa jednim od sveštenika i zatražila da zgrada bude gotova pre nego što zimski snegovi postanu duboki, i da u njoj bude mesta za grupu četiri do pet puta veću nego što ih sada ima. Učtivo ali odlučno odbacila je predlog da ostanu u trenutnom obitavalištu makar preko zime.
     Kada ga je konačno otpustila, sveštenik je delovao pomalo ošamućeno. Verovatno se oseća kao da ga je pregazila konjska zaprega, pomislila je, i prvi put joj se učinilo da može da izvršava svoju volju. Nimalo neprijatno osećanje. Boginja joj zaista pomaže, jer sada će moći da potpuno iskoristi sve svoje talente, što ranije nije uspevala.
     Neodostajala joj je Dieda; mogla bi mnogo da joj pomogne u učenju devojaka da pevaju. No, znala je da će joj biti bolje bez neprijateljstava u grupi, pogotovo što će neko vreme biti potpuno upućene jedne na druge. Ovde nije bilo nikoga ko bi se pobunio zbog njenih odluka, ma kakve bile. Odlučila je da odabere devojku najvičniju pevanju i da je nauči da svira na njenoj harfi, a možda čak i da pravi instrumente.
     Kada je konačno legla, posle večeri provedene u grupisanju devojaka za prvu lekciju učenja nepisanog znanja Boginje, ponovo je začula tihu pesmu iz daleke crkve. Uz 'Kyrie eleison' zapala je u san, mnogo zadovoljnija mestom kuda ju je Boginja poslala nego što je mislila da je moguće. Te noći je sanjala svetilište koje opslužuju devojke, dvorove i sale na svetom Toru, koji će jednog dana tu nići. To možda neće biti za njenog života; ali jednom će svakako biti.