27. TAJNA

     Njutn nije bio preteča Doba Razuma. On je bio poslednji od mađioničara, poslednji Vavilonac i Sumerac... jer je na Vaseljenu i na sve što se u njoj nalazi gledao kao na zagonetku, kao na tajnu koja se može odgonetnuti jedino čistim razmišljanjem o datoj pojavi, o datim mističnim šiframa koje je Bog razmestio po svetu kako bi ezoteričnom bratstvu omogućio svojevrsnu potragu za filosofskim blagom...
     On je na Vaseljenu gladao kao na kriptogram koji je sastavio Svevišnji - isto onako kao što je on sam otkriće Računa zavio u kriptogram u prepisci sa Lajbnicom. Čistim razmišljanjem, usredsređivanjem uma, zagonetka će se, verovao je on, otkriti posvećenome.

     Džon Majnard Kejns

     Na kraju smo se vratili na onu verziju doktrine koju je postavio stari Pitagora, preteča svih matematičara i matematičkih fizičara. On je... opisujući periodičnost muzičkih nota, skrenuo pažnju na brojeve... A danas, u dvadesetom veku, fizičari se uglavnom bave periodičnošću atoma.

     Alfred Nort Vajthed

     Broj, dakle, kako se čini, vodi ka istini.

     Platon

     PETROGRAD, RUSIJA, OKTOBAR 1798.

     Pavle I, car cele Rusije, koračao je po svojim odajama, udarajući bičem za jahanje po nogavicama tamnozelene vojne uniforme. Ponosio se tim uniformama od grubog materijala, sašivenim po uzoru na uniforme u koje su bile odevene trupe Fridriha Velikog od Prusije. Pavle strese neku mrvicu sa revera kratkog koporana i podiže pogled prema sinu Aleksandru, koji je stajao u stavu mirno na suprotnom kraju sobe.
     Aleksandar ga je baš razočarao, pomisli Pavle. Bledunjav, poetski nastrojen i toliko zgodan da se čak moglo reći da je ženskasto lep; iza tih njegovih plavosivih očiju, koje je nasledio od babe, bilo je nečeg istovremeno mističnog i šupljeg. Nasledio je bakine oči, ali ne i njen um. Nije posedovao nijednu jedinu crtu koja je neophodna vođi.
     U neku ruku, to je bilo dobro, pomisli Pavle. Taj momak od dvadeset jedne godine ne samo da nije imao želju da se dočepa prestola koji mu je Katarina namenila, već je objavio da će abdicirati ako mu nametnu tu odgovornost. Kako je rekao, više mu je odgovarao miran život među knjigama - želeo je da živi negde na Dunavu gde ga niko ne zna, podalje od zavodničkog, ali i opasnog petrogradskog dvora, na kome mu je otac naredio da ostane.
     Dok je Aleksandar sada stajao zureći kroz prozore u jesenje bašte, njegov prazan pogled jasno je govorio da ni o čemu nije razmišljao, već da je samo sanjario. Međutim, to je bilo daleko od istine. Ispod tih svilenih kovrdža krio se mnogo složeniji um nego što je to Pavle mogao i da pretpostavi. Upravo je razmišljao o tome kako da zapodene razgovor na određenu temu, a da Pavle ne postane sumnjičav... radilo se o osobi koja nije pominjana na Pavlovom dvoru od Katarinine smrti, to jest već skoro dve godine. Bila je to nastojnica Monglana.
     Aleksandar je imao mnogo razloga što je pokušavao da otkrije šta se dogodilo sa tom staricom, koja kao da je u zemlju propala svega nekoliko dana po smrti njegove bake. Ali pre no što je smislio kako da počne, Pavle se okrenuo prema njemu, i dalje udarajući bičem poput kakvog idiotskog vojnika na navijanje. Aleksandar pokuša da se usredsredi na njega.
     "Znam da ti nije stalo da slušaš o državničkim stvarima", obrati se Pavle prezrivo svom sinu. "Ali stvarno bi morao da pokažeš bar malo zanimanja. Konačno, jednoga dana ovo carstvo će pripasti tebi. Za ono što ja danas započnem, ti ćeš sutra snositi odgovornost. Pozvao sam te danas ovamo da ti saopštim nešto u poverenju, nešto što bi moglo da izmeni budućnost Rusije." Zastao je da bi ostavio utisak na sina. "Odlučio sam da sklopim savez sa Engleskom."
     "Ali, oče, vi mrzite Britance!" primeti Aleksandar.
     "Tako je, prezirem ih", odvrati Pavle, "ali nemam mnogo izbora. Francuzi se nisu zadovoljili samo time da sruše austrijsko carstvo, već su svoje granice pomerili u unutrašnjost svih okolnih zemalja, masakriravši uz put polovinu vlastitog stanovništva da bi očuvali mir - a sada su poslali tog krvožednog generala Bonapartu preko mora da osvoji Maltu i Egipat!" On lupi bičem po stolu presvučenom kožom, a preko lica mu pređe tamna senka nalik na letnju oluju. Aleksandar ništa ne uzvrati.
     "Ja sam izabran da budem veliki majstor malteških vitezova!" stade da vrišti Pavle, udarajući po zlatnoj medalji na tamnoj vrpci preko grudi. "Ja nosim osmokraku zvezdu malteškog krsta! To ostrvo pripada meni! Vekovima smo tragali za toplovodnom lukom kakva je Malta - i sada smo se konačno gotovo dokopali jedne. A onda je došao taj francuski ubica sa četrdeset hiljada vojnika." Zagledao se u Aleksandra kao da očekuje od njega neki odgovor.
     "Zašto bi jedan francuski general pokušao da zauzme zemlju koja je bila trn u boku Otomanskog carstva preko tri stotine godina?" upita on, a u sebi se u stvari pitao zašto je Pavle imao nešto protiv jednog takvog poteza. To bi samo moglo da odvuče muslimanske Turke protiv kojih se njegova baka borila preko dvadeset godina u želji da osvoji Konstantinopolj i stekne prevlast na Crnom moru.
     "Zar ne nagađaš za čim traga taj Bonaparta?" prošaputa Pavle, prišavši Aleksandru kako bi mu se zagledao u oči i istovremeno trljajući šake.
     Aleksandar odmahnu glavom. "Zar misliš da će ti sa Englezima biti imalo bolje?" upita on. "Moj tutor Larp imao je običaj da Engleze naziva Nevernim Albionom..."
     "Nije u tome stvar!" povika Pavle. "Kao i obično, mešaš poeziju i politiku, nauštrb i jedne i druge. Znam ja zašto je taj vražji Bonaparta otišao u Egipat - ne dajem ja ni pet para na ono što je kazao budalama koje dele novac u francuskom Direktorijumu, ni na to što je tamo iskrcao onolike šatore i hiljade vojnika! Želi da obnovi moć Uzvišene Porte? Da svrgne Mameluke? Bah! Sve je to kamuflaža." Aleksandar je i dalje delovao spokojno i uzdržano, ali je pomno pratio ono što je otac govorio. "Pazi šta ti kažem, neće se on zaustaviti u Egiptu. Krenuće on i na Siriju i Asiriju, Feniciju i Vavilon - zemlje koje je moja majka oduvek želela. Čak je tebi dala ime Alaksandar, a tvom bratu Konstantin, sreće radi." Pavle zastade, osvrnu se po sobi i zaustavi pogled na tapiseriji na kojoj je bila prikazana scena iz lova. Ranjeni jelen sa deset parožaka krvario je pogođen strelama, ali ipak se i dalje borio protiv lovaca i pasa u šumi. Pavle se okrenu ka Aleksandru s hladnim osmejkom na usnama.
     "Taj Bonaparta ne želi da osvoji nove teritorije - on želi moć! Poveo je podjednaki broj naučnika i vojnika: matematičara Monga, hemičara Bertoleta, fizičara Furijea... Očistio je 'École Polytechnique' i 'Institut Nacional'! Zašto, pitam te ja, ako je žudeo samo za osvajanjem?"
     "Na šta cijate?" prošaputa Aleksandar, kada u umu poče da mu se javlja začetak nove misli.
     "Tamo se krije tajna Monglanske garniture!" prosikta Pavle, a na licu su mu se istovremeno očitavali i strah i mržnja. "To je on krenuo da pronađe."
     "Ali oče", poče Aleksandar, krajnje pažljivo birajući reči. "Ne verujete valjda u te stare mitove? Konačno, i sama Nastojnica Monglana..."
     "Svakako da verujem!" zavrišta Pavle. Lice mu je potamnelo, a glas se pretvorio u histerični šapat. "Kod mene je jedna od figura." Stisnuo je šake u pesnice; bič je ispustio na pod. "Ovde negde skrivene su i druge. Znam to! Ali čak ni dve godine provedene u tamnici Ropša nisu toj ženi razvezale jezik. Kao svinga je. No, jednog dana će pući - a kada se to dogodi..."
     Aleksandar nije čuo mnogo od onoga što je potom njegov otac izgovorio o Francuzima, Britancima, svojim planovima na Malti - i tom podmuklom Bonaparti koga je nameravao da uništi. Aleksandar je znao da će se malo koja od tih pretnji obistiniti, pošto su Pavla već prezirale i njegove vlastite trupe isto onako kao što se deca gnušaju guvernante-tiranina.
     Aleksandar zatim izreče pohvale ocu na briljantnoj političkoj strategiji, izvini se i napusti njegove odaje. Znači, nastojnica je bila zatvorena u tamnici Ropš, razmišljao je on, dok je koračao dugačkim hodnicima Zimskog dvorca. Bonaparta se, dakle, iskrcao u Egiptu sa gomilom naučnika. Dalje, Pavle ima jednu od figura Monglanske garniture. Ovaj dan se pokazao krajnje berićetan. Stvari su konačno počele da se uklapaju.
     Aleksandru je bilo potrebno skoro pola sata da stigne do unutrašnjih štala, koje su zauzimale celo krilo na suprotnom kraju Zimskog dvorca - krilo koje je bilo gotovo isto onoliko veliko kao i dvorana sa ogledalima u Versaju. Unutra se vazduh isparavao od teškog mirisa životinja i krme. Koračao je duž prolaza posutih slamom, a svinje i pilići sklanjali su mu se s puta. Služavke rumenih obraza odevene u haljetke, dindrle, bele kecelje i debele čizme okretale su se za mladim princom dok je prolazio, kikoćući mu se iza leđa. Njegovo lepo lice, kovrdžava, kestenjasta kosa i iskričave, plavosive oči, podsećale su ih na mladu caricu Katarinu, njegovu baku, kada je jahala snegom pokrivenim ulicama na svom pegavom, uškopljenom konju, odevena u vojničku uniformu.
     Ovog dečaka su želeli za cara. Upravo one stvari koje su išle na živce njegovom ocu - njegova mirnoća i mističnost, tajnovitost koja se krila iza njegovog plavosivog pogleda... dražili su onu mračnu crtu misticizma koju su nosili duboko skrivenu u svojim slovenskim dušama.
     Aleksandar se uputio do konjušara koji mu osedla konja, zatim ga uzjaha i odjaha. Sluge i konjušari stajali su i posmatrali ga. Uvek su sve pratili svojim pogledima. Znali su da će uskoro kucnuti čas. On je bio taj koga su čekali, onaj za koga su znali da će doći još od vremena Petra Velikog. Tihi, tajanstveni Aleksandar koji je bio izabran ne da ih povede napolje, već da siđe sa njima - u tamu. Da postane duša Rusije.

     Aleksandar se oduvek neprijatno osećao među kmetovima i seljacima. Imao je utisak da ga smatraju svecem - i da očekuju od njega da se uživi u tu ulogu.
     To je takođe bilo opasno. Pavle je ljubomorno čuvao presto koji mu je tako davno bio oduzet. Sada se domogao moći za kojom je takođe dugo žudeo - cenio ju je, iskorišćavao i zloupotrebljavao poput ljubavnice koju želiš, ali ne možeš njome da upravljaš.
     Aleksandar je prešao Nevu i prošao pored gradske pijace, pustivši svog velikog belog, konja u galop tek kada je ostavio za sobom otvorene pašnjake i zašao u vlažna jesenja polja.
     Satima je jahao kroz šumu, naizgled besciljno lutajući. Žuto lišće nalik na gomilice žitnih ljuski prekrivalo je tlo. Konačno je, izbivši na jednu čistinu u šumi, stigao do tihog proplanka u kome je preplet crnih grančica i vlažne paučine od zlatnih listova delimično skrivao obrise stare kolibe prekrivene busenjem. Sjahao je i poveo svog zapenušanog konja.
     Držeći dizgine ovlaš među prstima, krenuo je preko mekanog, opojnog pokrova od lišća koji je prekrivao šumsko tlo. Svojom atletskom građom, odeven u crni vojnički žaket sa visokom kragnom koja mu je gotovo dosezala do brade, uske bele pantalone i krute crne čizme, podsećao je na običnog vojnika koji luta šumom. Sa grane drveta kapnu na njega nekoliko kapi vode. On ih otra sa resa zlatne epolete i izvuče mač, nemarno prešavši prstom preko brida kao da ispituje njegovu oštrinu. Bacio je pogled prema kolibi u čijoj blizini su pasla dva konja.
     Aleksandar se osvrnu po utihloj šumi. Triput se oglasila kukavica - potom je opet zavladala tišina. Čuo se samo zvuk vode koja je kapala sa grana drveća. Ispustio je uzde i uputio se prema kolibi.
     Gurnuo je vrata i ona se uz škripu otvoriše. Unutra je vladao gotovo potpuni mrak. Oči su mu se sporo privikavale na njega, ali mogao je zato da oseti miris golog zemljanog poda - i lojne sveće koju je neko tek nedavno ugasio. Učinilo mu se da je čuo kako se nešto pomera u tami. Srce mu brže zakuca.
     "Ima li koga?" prošaputa Aleksandar u tamu. Zaiskriše varnice - kada suknu plamen, kolibu ispuni miris spaljene slame - neko je upalio sveću. Iznad njenog plamena on ugleda prelepo, ovalno lice, veličanstvenu, bujnu kosu boje jagode i sjajne zelene oči koje su ga upitno posmatrale.
     "Jeste li uspeli?" upita Mirela tako tihim glasom da ju je jedva čuo.
     "Jesam. Nalazi se u zatvoru Ropša", odvrati Aleksandar takođe šapatom, mada miljama unaokolo nije primetio nikoga ko bi ga mogao čuti. "Mogu vas tamo odvesti. Ali ima još nešto. Kao što ste i podozrevali, kod njega je jedna od figura."
     "A ostalo?" upita tiho Mirela. Od njenih zelenih očiju vrtelo mu se u glavi.
     "Da sam se dalje raspitivo, to bi samo izazvalo njegovu sumnjičavost. Pravo je čudo što je i ovoliko kazao. Ah, da - izgleda da se iza francuske ekspedicije upućene u Egipat krije i nešto više no što smo mislili; ona, možda, predstavlja kamuflažu. General Bonaparta je poveo mnogo naučnika."
     "Naučnika?" ponovi tiho Mirela, spustivši se na stolicu.
     "Matematičara, fizičara, hemičara", nastavi Aleksandar.
     Mirela baci pogled preko ramena ka mračnom uglu prostorije. Tada se iz senki pojavi jedan visoki, vitki, kršni muškarac lika kao u sokola, odeven sav u crno. Za ruku je držao dečaka od otprilike pet godina, koji se ljupko smešio Aleksandru. Princ mu uzvrati osmeh.
     "Čuo si?" upita Mirela Šahina. On nemo klimnu. "Napoleon je u Egiptu, ali ne na moj zahtev. Šta će on tamo? Koliko je saznao? Želim da se vrati u Francusku. Ako odmah pođeš, za koliko možeš stići do njega?"
     "Možda je u Aleksandriji, a možda u Kairu", odvrati Šahin. "Ako prođem kroz Tursko carstvo, mogu stići do oba ta mesta za dve lune. Al-Kalima moram povesti sa sobom - Otomani će u njemu prepoznati Proroka, Porta će me pustiti da prođem i odvešće me do sina Leticije Bonaparte."
     Aleksandar je zaprepašćeno zurio u njih. "Govorite o generalu Bonaparti kao da ga poznajete", reče on Mireli.
     "On je Korzikanac", odvrati ona kratko. "Vi mnogo bolje govorite francuski od njega. Ali nemamo vremena za gubljenje - odvedite me u zatvor Ropša pre no što bude isuviše kasno."
     Aleksandar se okrenu prema vratima i pomože Mireli da se umota u pelerinu, a onda primeti malog Šarlota koji se našao pored njega.
     "Al-Kalim želi nešto da vam kaže, veličanstvo", izusti Šahin, pokazavši prema Šarlotu. Aleksandar se s osmehom na usnama zagleda u dete.
     "Uskoro ćete postati veliki kralj", reče mali Šarlot svojim piskutavim, dečjim glasom. Aleksandar se i dalje smešio, ali njegovog osmeha nestade kada ču detetove naredne reči. "Krv će na vašim šakama ostaviti manju mrlju od one koju je ostavila na šakama vaše bake, ali biće istog porekla. Izdaće vas čovek kome se divite - vidim hladnu zimu i veliku vatru. Pomogli ste mojoj majci. Zbog toga ćete se spasti od ruku te verolomne osobe i poživećete da vladate dvadeset pet godina..."
     "Šarlote, dosta!" prosikta Mirela, zgrabivši sina za ruku, a Šahina prostreli pogledom.
     Aleksandar je ostao ukočeno da stoji. "To dete poseduje unutrašnji vid!" prošaputa on.
     "Dopustite mu onda da ga iskoristi", odbrusi ona, "umesto što se vuče unaokolo i proriče budućnost poput kakve stare veštice nad kartama za tarot." Vukući Šarlota za sobom, ona izjuri kroz vrata, ostavivši za sobom zapanjenog ruskog princa. Dok se okretao prema Šahinu, pokušavši da prodre kroz njegove neprobojne crne oči, začuo je glas Šarlota:
     "Izvini, maman", piskutao je. "Zaboravio sam se. Obećavam da to više neću činiti."

     Prema zatvoru Ropša Bastilja je bila prava palata. Hladan i vlažan, bez prozora kroz koje bi prolazilo bar malo svetlosti, za njega se moglo reći da u svakom pogledu predstavlja tamnicu očajanja. Nastojnica je preživela dve godine u njemu, na slankastoj vodi i hrani koja je ličila na svinjske pomije. A tokom te dve godine nije bilo ni časa ni minuta da Mirela nije pokušavala da je pronađe.
     Sada ih je Aleksandar uveo u zatvor i započeo razgovor sa stražarima koji su mnogo više voleli njega nego njegovog oca i bili spremni da za njega učine sve što zatraži. Mirela se, i dalje držeći Šarlota za ruku, uputila mračnim hodnicima, sledeći stražarevu svetiljku, a Aleksandar i Šahin išli su na začelju.
     Nastojničina ćelija nalazila se duboko pod zemljom; bila je to mala rupa sa teškim metalnim vratima. Mirela je osetila kako je podilazi užasna jeza. Stražar ju je propustio unutra i ona krenu preko prostorije. Starica je ležala poput kakve lutke iz koje je izvađen materijal za punjenje; koža joj je bila sasušena i pri svetlosti svetiljke ličila na požutelo, mrtvo lišće. Mirela se spusti na kolena pored ležaja i obujmi nastojnicu rukama kako bi je podigla da sedne. U njoj nije bilo više ničega - činilo se da će se svakog časa pretvoriti u prah.
     Šarlot im priđe i uhvati nastojničinu isušenu ruku svojom tananom šakom. "Maman", prošaputa on, "ova gospa je vrlo bolesna. Želi da je iznesemo odavde pre no što umre..." Mirela se zagleda u njega, a zatim podiže pogled prema Aleksandru, koji je stajao iza nje.
     "Dopustite da vidim šta mogu da učinim", reče on. Zatim iziđe napolje sa stražarem. Šahin priđe krevetu. Ulažući veliki napor, nastojnica pokuša da otvori oči, ali ne uspe. Mirela se nagnu nad staričine grudi i oseti kako joj se oči pune toplim suzama, kako joj pale grlo. Šarlot joj spusti šaku na rame.
     "Želi nešto da nam kaže", reče on tiho majci. "Čujem joj misli... Ne želi da je sahrane sa ostalima... majko", prošaputa on, "nešto se nalazi u njenoj odori! Nešto što moramo uzeti - ona želi da mi to uzmemo."
     "Blagi Bože", promrmlja Mirela u trenutku kada se Aleksandar vrati u odaju.
     "Požurimo, ponesimo je pre no što se stražar predomisli", prošaputa on užurbano. Šahin se nagnu nad krevet i podiže opaticu kao da je pero. Njih četvoro pohitaše iz tamnice, kroz vrata koja su vodila u dugački hodnik što se protezao kroz podzemlje. Konačno iziđoše na svetlost dana, nedaleko od mesta na kome su ostavili konje. Držeći krhku nastojnicu u jednoj ruci, Šahin uskoči s lakoćom u sedlo i uputi se ka šumi; ostali su ga sledili.
     Čim su stigli do prvog izolovanog mesta, zaustavili su se i sjahali. Aleksandar je prihvatio nastojnicu. Mirela raširi svoj ogrtač po tlu i na njega spustiše ženu koja je umirala. Nastojnica je pokušavala nešto da kaže, i dalje ne otvarajući oči. Aleksandar joj donese u šakama vode iz obližnjeg potoka, ali ona je bila suviše slaba da bi mogla da pije.
     "Znala sam..." izusti ona hrapavim glasom koji se gubio.
     "Znali ste da ću doći po vas", dovrši Mirela, trljajući joj vruće čelo, dok se nastojnica naprezala da nastavi. "Ali bojim se da sam stigla prekasno. Draga moja prijateljice - pokopaćemo vas kako nalažu hriščanski običaji. Sama ću saslušati vašu ispovest, pošto nikog drugog ovde nema." Suze su joj se slivale niz lice, dok je klečala uz nastojnicu, držeći je za ruku. I Šarlot je kleknuo i počeo šakama da dodiruje njenu svešteničku halju koja joj je visila s krhkog tela.
     "Majko, ovde je u ovoj odori - između tkanine i podstave!" povika on. Šahin im priđe, izvlačeći svoj oštri bousaadi kako bi njime rasekao tkaninu. Mirela položi šaku na njegovu ruku u nameri da ga spreči u tome, ali upravo u tom trenutku nastojnica otvori oči i prošaputa hrapavim glasom.
     "Šahine", poče ona, dok joj se licem razlivao osmeh i dok je pokušavala da podigne ruku kako bi ga dodirnula. "Konačno si pronašao svog proroka. Uskoro ću poći da se sretnem s tim tvojim Alahom... uskoro. Reći ću mu... koliko ga voliš..." Ruka joj klonu, a oči se sklopiše. Mirela poče da jeca, ali nastojničine usne su se i dalje pomicale. Šarlot se nagnu nad nastojnicu naspram Mirele i prisloni usne na njeno čelo. "Nemojte raseći... tkaninu..." reće ona. A zatim se umiri.
     Šahin i Aleksandar su nepokretno stajali ispod drveća sa koga je kapalo, gledajući Mirelu koja se bacila preko tela mrtve nastojnice i briznula u plač. Posle nekoliko minuta Šarlot odvoji majku od nje. Svojim ručicama podiže tešku nastojničinu odoru s njenog ispijenog tela. Na podstavi prednjeg dela odore, potamnele i umrljane od habanja, iscrtala je nesigurnim potezima šahovsku tablu vlastitom krvlju. U svakom polju s velikom pažnjom bio je iscrtan po jedan znak. Šarlot podiže pogled prema Šahinu i ovaj mu pruži nož. Dete krajnje pažljivo preseče nit koja je spajala materijal i podstavu. Ispod crteža šahovske table nalazila se teška tkanina tamnoplave boje - prekrivena sjajnim kamenjem.

     PARIZ, JANUAR 1799.

     Šarl Moris Taljeran ostavio je za sobom kancelarije Direktorijuma i hramajući krenuo niz dugačko kameno stepenište do dvorišta u kome ga je čekala kočija. Imao je težak dan ispunjen optužbama i uvredama, kojima su ga zasula petorica direktora, zbog mita koji je navodno primio od američkog poslanstva. Bio je suviše ponosan da bi se pravdao ili izvinjavao - a još nije zaboravio nedavnu nemaštinu da bi priznao grehe i predao novac. Sedeo je kao kip dok su se oni penili. Kada su se umorili, ustao se i izišao bez ijedne reči objašnjenja.
     Umorno je hramao preko popločanog dvorišta prema kočiji. Večeras će večerati sam, otvoriti bocu stare madere i zatim se opustiti u vrućoj kupki. Jedino mu je to bilo na pameti kada je njegov vozač, ugledavši gospodara, pohitao prema kočiji. Taljeran mu dade znak da će sam otvoriti vrata. Kada je skliznuo na sedište, začuo je neko šuštanje iz tame prostrane kočije. Ukočio se.
     "Ne plaši se", začu on nežan ženski glas - glas od koga ga podiđe jeza. Šaka u rukavici prekri njegovu u tami. Kada je kočija izbila na osvetljenu ulicu, on ugleda prelepu mlečnu put i kosu boje jagode.
     "Mirela!" povika Taljeran, ali mu ona spusti prste u rukavici na usne. Pre no što je shvatio šta radi, našao se na kolenima u kočiji koja se ljuljala, obasipajući joj lice poljupcima, zavlačeći šake u njenu kosu, mrmljajući odjednom hiljadu stvari dok se njegov um borio da povrati kontrolu. Mislio je da će poludeti.
     "Kad bi samo znala koliko sam tragao za tobom - i to ne samo ovde, već po svim zemljama. Kako si me mogla toliko dugo ostaviti bez ijedne reči, znaka? Obeznanio sam se od straha zbog tebe..." Mirela ga je ućutkivala poljupcima, a on se opijao mirisom njenog tela i plakao. Isplakivao je sedam godina zadržavane suze i pio suze sa njenih obraza dok su se grlili poput dece izgubljene na moru.
     Ušli su u kuću pod okriljem mraka, prošavši kroz široki francuski prozor koji je gledao na travnjake. Ne zastavši da zatvori prozor ili upali lampu, on je podiže u naručje i odnese do divana, dok mu se njena dugačka kosa prelivala preko ruke. Razodenuvši je bez reči, on prekri njeno drhtavo telo svojim i izgubi se u njenoj toplini, njenoj svilenoj kosi.
     "Volim te", izgovori. To je bio prvi put da su te reči prešle preko njegovih usana.
     "Tvoja ljubav nam je podarila dete", prošaputa Mirela, posmatrajući ga na mesečini koja je prodirala kroz prozore. Mislio je da će mu srce prepući.
     "Imaćemo još jedno", reče on i oseti kako ga strast razdire poput oluje.

     "Zakopao sam ih", reče Taljeran dok su sedeli za stolom u salonu pored njegove spavaće sobe. U Zelenim planinama Amerike - mada moram priznati da je Kurtijad pokušao da me odgovori od toga. Njegova je vera bila jača od moje. On je smatrao da si još živa." Taljeran se osmehnu Mireli koja je sedela s druge strane stola raspuštene kose, umotana u njegovu kućnu haljinu. Bila je tako lepa da je žudeo ponovo da je uzme i to upravo ovde. Ali između njih je sedeo konzervativni Kurtijad i pažljivo slagao salvetu slušajući njihov razgovor.
     "Kurtijade", reče on, pokušavši da obuzda svoja osećanja, "izgleda da imam dete - sina. Zove se Šarlot, po meni." Zatim se okrenu prema Mireli. "Kada ću moći da vidim tog malo čudo od deteta?"
     "Uskoro", odvrati Mirela. "Otišao je u Egipat, gde se trenutno nalazi general Bonaparta. Kako dobro poznaješ Napoleona?"
     "Ja sam ga ubedio da pođe tamo - ili se bar on pravio da je tako." Ukratko joj je opisao svoj susret sa Bonapartom i Davidom. "Tada sam otkrio da si možda još živa i da si bila trudna", reče joj on. "David mi je ispričao o Marau." Zabrinuto ju je posmatrao, ali Mirela samo odmahnu glavom kao da je želela da odagna sećanje na to.
     "Ima još nešto što bi trebalo da znaš", lagano izgovori Taljeran, pogledavši Kurtijada dok je to govorio. "Postoji jedna žena - zove se Katarina Grand. Ona je na neki način umešana u potragu za Monglanskom garniturom. David mi je kazao da je Robespjer za nju govorio da je Bela Kraljica..."
     Mirela je prebledela. Toliko je stezala nož kojim je mazala puter da se činilo kao da će ga prepoloviti. Za trenutak nije mogla da izusti ni reč. Usne su joj bile tako blede da je Kurtijad posegnuo za šampanjcem da je povrati. Zatim se zagledala Taljeranu u oči.
     "Gde je ona sada?" prošaputala je.
     Taljeran je spustio pogled na tanjir, a zatim ju je pogledao pravo u oči. "Da te sinoć nisam zatekao u kočiji", poče on lagano, "bila bi u mom krevetu."
     Sedeli su u tišini. Kurtijad je zurio u sto. Taljeranov pogled počivao je na Mireli. Odložila je nož, odgurnula stolicu, ustala i uputila se ka prozorima. Taljeran takođe ustade, krete za njom i obgrli joj ramena.
     "Imao sam toliko žena", mrmljao joj je u kosu. "Mislio sam da si mrtva. A kasnije, kada sam saznao da nisi... Da si je videla, razumela bi."
     "Videla sam je", izgovori Mirela ravnodušno. Zatim se okrenu i zagleda u njega. "Ta žena stoji iza svega ovoga. Kod nje je osam figura..."
     "Sedam", ispravi je Taljeran. "Kod mene je osma." Mirela ga zaprepašćeno pogleda.
     "Zakopali smo je u šumi zajedno sa ostalima", obavesti je on. "Ali, Mirela, dobro sam učinio što sam ih sakrio, jer sam nas otarasio te užasne kletve. Nekada sam i ja želeo tu garnituru. Poigravao sam se s tobom i Valentinom u nadi da ću zadobiti vaše poverenje. Ali umesto toga vi ste zadobile moju ljubav." Zgrabio ju je za ramena. Nije mogao da nasluti kakve joj misli razaraju um. "Kažem ti da te volim", ponovi on. "Zar mora sve da nas izjeda mržnja? Zar nas ova igra nije već previše stajala?..."
     "Isuviše", odvrati Mirela s gorčinom i izvuče se iz njegovog zagrljaja. "Suviše da bismo oprostili i zaboravili. Ta je žena hladnokrvno ubila pet opatica. Odgovorna je za Maraoovo i Robespjerovo ponašanje - za Valentinino pogubljenje. Zaboravljaš - bila sam prisutna kada su je ubili, iskasapili kao kakvu životinju!" Zelene oči su joj se caklile kao da je drogirana. "Kolike sam videla kako umiru - Valentinu, nastojnicu, Maraa. Šarlota Kordej je žrtvovala život zbog mene." Izdaja te žene neće proći nekažnjeno. Kažem ti da ću se domoći tih figura po bilo koju cenu!"
     Taljeran je koraknuo unazad i posmatrao je sa suzama u očima. Nije primetio Kurtijada koji je ustao i prešao preko sobe da bi spustio šaku na gospodarevu ruku.
     "Monsenjeru, ona je u pravu", reče on tiho. "Bez obzira na to koliko čeznuli za srećom, ma koliko želeli da je ignorišemo - ova igra se nikada neće završiti dok figure ne budu sakupljene i sklonjene na neko bezbedno mesto. I vi to isto tako dobro znate koliko i ja. Gospođa Grand mora biti zaustavljena."
     "Zar nije već dovoljno krvi proliveno?" upita Taljeran.
     "Ja više ne čeznem za osvetom", izjavi Mirela, ugledavši pred očima užasno Maraovo lice u trenutku kada joj je kazao gde da zabode nož. "Želim te figure - Igra se mora okončati."
     "Tu jednu figuru mi je dala dobrovoljno", reče Taljeran. "Čak je ni sila ne bi ubedila da se rastane od ostalih."
     "Kada bi se njome oženio", reče Mirela, "po francuskom zakonu, sva njena imovina prešla bi u tvoje ruke. Ona bi pripadala tebi."
     "Oženio!" Povika Taljeran, odskočivši kao da se opržio. "Ali ja volim tebe! A pored toga, ja sam biskup katoličke crkve. Sa biskupijom ili bez nje, za mene će doživotno važiti rimski, a ne francuski zakon."
     Kurtijad pročisti grlo. "Monsenjer bi mogao dobiti papski oprost", predloži on učtivo. "Verujem da je bilo presedana."
     "Kurtijade, zaboravljaš u čijoj si službi", odbrusi Taljeran." "To ne dolazi u obzir. Posle svega što si kazala o toj ženi, kako ijedno od vas može da mi predloži nešto slično? Za sedam bednih figura, vi biste prodali moju dušu."
     "Da bih okončala ovu igru jednom zauvek", reče Mirela, dok su joj oči plamtele tamnim sjajem, "prodala bih i vlastitu."

     KAIRO, EGIPAT, FEBRUAR 1799.

     U blizini velikih piramida u Gizi Šahin natera kamilu da se spusti na kolena i pusti Šarlota da sklizne sa sedla na tle. Pošto su stigli u Egipat, želeo je da smesta dovede dete na ovo sveto mesto. Šahin je posmatrao Šarlota kako skače preko peska i približava se osnovi velike Sfinge, a zatim počinje da se penje uz njenu džinovsku šapu. Tada i on sjaha i pođe preko peska, dok mu je tamna halja vijorila na povetarcu.
     "Ovo je Sfinga", objasni Šahin Šarlotu kada stiže do njega. Crvenokosi dečak, kome je bilo gotovo šest godina, tečno je govorio kabilski i arapski, a uz njih i materinji francuski, tako da je Šahin mogao lako s njim da se sporazumeva. "Drevna i tajanstvena figura sa torzom i glavom žene i telom lava. Smeštena je između sazvežđa Lava i Device, gde se Sunce odmara za vreme letnje ravnodnevice."
     "Ako je žena", stade da zapitkuje Šarlot, pogleda uprtog u ogromni kameni kip koji se nadnosio nad njim, "zašto ima bradu?"
     "Ona je velika kraljica - Kraljica Noći", odvrati Šahin. "Njena planeta je Merkur, bog ozdravljenja. Brada svedoči o njenoj ogromnoj moći."
     "Moja majka je velika kraljica - ti si mi to kazao", nastavi Šarlot. "Ali ona nema bradu."
     "Možda ne želi da se razmeće svojom moći", objasni Šahin.
     Zagledaše se preko peska. U daljini su se nazirali mnogobrojni šatori bivaka iz koga su došli. Oko njih su se na zlaćanoj svetlosti uzdizale divovske piramide, razbacane poput dečjih figurica, zaboravljenih na praznoj ravnici. Šarlot se zagleda u Šahina svojim krupnim, plavim očima.
     "Ko ih je ovde ostavio?" upita on.
     "Mnogi kraljevi tokom mnogo hiljada godina", odvrati Šahin. "Ti kraljevi su bili veliki sveštenici. Tako ih mi zovemo na arapskom - kahin. Onaj koji poznaje budućnost. Kod Fenićana, Vavilonacai i Kabira - naroda koji vi nazivate Hebreji - sveštenik se kaže kohen. A na mom jeziku, kabilskom, kahuna."
     "Jesam li ja to?" upita Šarlot, dok mu je Šahin pomagao da se spusti sa lavlje šape na kojoj su sedeli. Svečana pratnja jahača približavala se preko peska iz pravca udaljenog bivaka; konji su podizali prah na zlatnoj svetlosti.
     "Ne", odvrati tiho Šahin. "Ti si više od toga."
     Kada su se konji zaustavili, mladi jahač sa čela skoči na tle i krenu preko neravnog tla ka njima, skidajući rukavice. Dugačka kosa boje kestena slobodno mu je padala na ramena. Pred malim Šarlotem spustio se na koleno, dok su ostali jahači silazili s konja.
     "Znači, to si ti", reče mladić. Na sebi je imao uske pantalone i kratki koporan francuske uniforme. "Mirelino dete! Ja sam general Bonaparta, mladiću - bliski prijatelj tvoje majke. Ali zašto ona nije došla s tobom? U bivaku mi rekoše da si došao sam, i da me tražiš."
     Napoleon spusti šaku na Šarlotovu svetlocrvenu kosu i stade da je mrsi, a zatim zataknu rukavice za pas i ustade, poklonivši se formalno pred Šahinom.
     "A vi mora da ste Šahin", reče on, ne sačekavši detetov odgovor. "Moja baka, Anđela-Marija di Pijetra-Santa, često je govorila da ste veliki čovek. Verujem da je ona poslala dečakovu majku k vama u pustinju? Mora da je od tada prošlo pet i više godina..."
     Šahin ozbiljno smaknu donji veo. "Al-Kalim vam donosi veoma hitnu poruku", reče on tihim glasom. "Namenjena je samo vašim ušima."
     "Dođite, dođite", reče Napoleon, mahnuvši vojnicima. "To su moji oficiri. U zoru krećemo za Siriju - marš će biti težak. Šta god da je posredi, može sačekati do večeras. Pozivam vas da budete moji gosti na večeri u bejovoj palati." Okrenuo se kao da će otići, ali ga Šarlot uhvati za šaku.
     "Ovaj pohod će se loše završiti", reče dečak. Napoleon se sav zgranut okrenu prema njemu, ali Šarlot je imao još nešto da mu kaže. "Vidim glad i žeđ. Mnogi će ljudi umreti, a ništa nećete osvojiti. Morate se smesta vratiti u Francusku. Tamo ćete postati veliki vođa. Posedovaćete veliku moć nad mnogim zemljama. Ali to će potrajati samo petnaest godina. A onda će se okončati..."
     Napoleon izvuče šaku; oficirima koji su ih posmatrali bilo je veoma neugodno. A onda mladi general zabaci glavu i nasmeja se.
     "Rekli su mi da te zovu Mali Prorok", reče on, osmehujući se Šarlotu. "Kažu da si u bivaku govorio vojnicima razne stvari - koliko će dece imati, u kojim će se bitkama proslaviti ili umreti. Voleo bih da takve vizije postoje. Kada bi generali bili proroci, mogli bi da izbegnu mnoge zamke."
     "Postojao je jednom general koji je bio i prorok", reče blagim glasom Šahin. "Zvao se Muhamed."
     "I ja sam pročitao Koran, prijatelju", odvrati Napoleon, i dalje se smešeći. "Ali on se borio za slavu Boga. A mi jadni Francuzi borimo se samo za slavu Francuske."
     "Čuvati se moraju oni koji se bore za vlastitu slavu", primeti Šarlot.
     Dok je posmatrao Šarlota, Napoleon je čuo mrmljanje oficira iza sebe. Njegovog osmeha nestade. Lice mu je potamnelo od osećanja koja je pokušao da suzbije. "Ne dozvoljavam da me vređa jedno dete", izgovori on kao bez daha. A zatim glasnije dodade: "Sumnjam da će se moja slava toliko rasplamsati kao što to ti, izgleda, misliš, mladi moj prijatelju - kao ni da će se tako brzo ugasiti. Ujutro krećem na marš preko Sinaja i jedino po naređenju vlade ranije ću se vratiti u Francusku."
     Okrenuvši leđa Šarlotu, on ode do svog konja i uzjaha, naredivši otresito jednom od oficira da se pobrine da Šarlot i Šahin stignu u palatu u Kairu na vreme za večeru. Zatim je sam odjahao preko pustinje, a ostali su gledali za njim.
     Šahin reče pometenim vojnicima da slobodno krenu svojim putem, jer dečak još nije video piramide. Kada su se oficiri nevoljno udaljili, Šarlot uhvati Šahina za ruku i oni krenuše sami preko ogromne ravnice.
     "Šahine", poče zamišljeno Šarlot, "zašto se general Bonaparta naljutio na mene kada sam mu ono kazao? Rekao sam mu samo istinu."
     Šahin je trenutak ćutao. "Zamisli da se nalaziš u mračnoj šumi u kojoj ništa ne vidiš", poče on konačno da govori. "Jedini pratilac ti je sova, koja u mraku može da vidi mnogo bolje od tebe. Takav vid i ti poseduješ - kao sova - da vidiš ono što će biti dok ostali tapkaju u mraku. Da si na njihovom mestu, zar se i ti ne bi plašio?"
     "Možda", priznade Šarlot. "Ali sigurno se ne bih naljutio na sovu ako bi me upozorila da stojim na rubu jame!"
     Šahin je trenutak posmatrao dečaka, a na usnama mu je lebdeo osmeh, što je za njega bilo neuobičajeno. Konačno je progovorio.
     "Uvek je teško posedovati nešto što drugi nemaju - a često je i opasno", reče on. "Ponekad ih je bolje ostaviti u mraku."
     "Kao Monglansku garnituru", primeti Šarlot. "Majka je kazala da je ležala zakopana u tami hiljadu godina."
     "Da", odvrati Šahin. "Upravo tako."
     Zaviše oko ugla velike piramide. Ispred sebe ugledaše čoveka kako sedi na vunenoj odori rasprostrtoj po pesku sa mnoštvom raširenih papirusa pred sobom. Zurio je u piramidu koja se nadnosila nad njim, ali se osvrnuo kada je začuo Šarlota i Šahina kako mu prilaze. Lice mu se ozari kada ih je prepoznao.
     "Mali Prorok!" reče on, ustavši i očistivši pantalone od peska dok je prilazio da ih pozdravi. Imao je bucmaste obraze i okruglu bradu. Lice mu se razvuče u osmeh kada je sklonio sa čela pramen kose. "Bio sam danas u bivaku i čuo vojnike kako se klade da će general Bonaparta odbiti savet koji nameravaš da mu daš u vezi sa povratkom u Francusku! Taj naš general ne veruje mnogo u proročanstva! Možda misli da će ovaj njegov pohod, inače deveti po redu, uspeti, pošto je prethodnih osam propalo."
     "Gospodine Furije!" povika Šarlot, pustivši Šahinovu ruku i otrčavši do čuvenog fizičara. "Jeste li rešili tajnu ovih piramida? Već ste tako dugo ovde i toliko ste radili."
     "Bojim se da nisam", osmehnu se Furije i pomilova Šarlota po glavi, dok im je Šahin prilazio. "Samo su brojevi na ovim papirusima arapske brojke. Sve ostalo je na nekom čudnom jeziku koji uopšte ne razumemo. Crteži slike i slično. Priča se da su u Rozeti pronašli neki kamen na kome je, izgleda, pisano na nekoliko jezika. Možda će nam to pomoći u prevođenju. Odneće ga u Francusku. Ali dok ga ne budu dešifrovali, možda ću već biti pokojni!" Nasmejao se i prihvatio Šahinovu ispruženu šaku. "Ako je tvoj mali prijatelj odista Prorok, kako tvrdiš, sigurno je u stanju da pročita ove slike i poštedi nas velikih muka."
     "Šahin razume neke od njih", izgovori ponosno Šarlot, prišavši zidu piramide i zagledavši se u niz usečenih i obojenih crteža. "Ovaj ovde - muškarac sa glavom ptice - je veliki bog Tot. On je bio lekar i mogao je da izleči svaku bolest. On je takođe izmislio pismo. Dužnost mu je bila da u Knjigu Mrtvih upiše svačije ime. Šahin kaže da svako ima tajno ime koje dobija na rođenju, ispisano na kamenu, koji mu se daje kada umre. A svaki bog umesto tajnog imena ima broj..."
     "Broj!" ponovi Furije, brzo pogledavši Šahina. "Umeš da pročitaš ove crteže?"
     Šahin odmahnu glavom. "Znam samo stare priče", odvrati on na svom lošem francuskom. "Moj narod mnogo poštuje brojeve i pridaje im božanska svojstva. Mi verujemo da je Vaseljena sazdana od brojeva; da bi se postalo jedno sa Bogom, potrebno je samo vibrirati u tačnoj rezonanciji sa tim brojevima."
     "Ali upravo u to i ja verujem!" povika matematičar. "Studiram fiziku vibracija. Pišem knjigu o nečemu što zovem 'Teorija harmonije' i o tome kako se ona primenjuje na toplotu i svetlost! Vi, Arapi, otkrili ste sve te istine o brojevima, na kojima smo mi zasnovali naše teorije..."
     "Šahin nije Arapin", umeša se Šarlot. "On je Plavi Čovek Tuareg."
     Furije zbunjeno pogleda dete, a zatim ponovo Šahina. "Izgleda da znaš za čim ja tragam... radovi al-Kvarizmija koje je u Evropu doneo veliki matematičar Leonardo Fibonači, arapski brojevi i algebra koji su uneli revoluciju u naš način razmišljanja? Zar nisu nastali ovde u Egiptu?"
     "Nisu", odvrati Šahin, posmatrajući crteže na zidu pred sobom. "Potiču iz Mesopotamije - to su Hindu brojevi doneti iz planina Turkestana. Ali onaj koji je znao tajnu i konačno je zapisao bio je al-Jabir al-Hajan, dvorski hemičar Haruna al-Rašida u Mesopotamiji - kralja iz 'Hiljadu i jedne noći'. Taj al-Jabir bio je Sufi mističar, pripadnik čuvenih Hašašina. Zapisao je tajnu i zbog toga bio proklet za sva vremena. Sakrio ju je u Monglansku garnituru."