4. FIJANKETO

     Aufini (biskupi - "lovci") jesu prelati sa rogovima... Oni se kreću i uzimaju ukoso, zato što gotovo svaki biskup ("lovac") zloupotrebljava svoje zvanje pohotom.

     Kvendam Moralitas de Skakario, Papa Inoćentije III (1198-1216)

     PARIZ, LETO 1791.

     "Oh, merd. Merd!" povika Žak-Luj David. Zatim, besan i razočaran, zavrljači na pod četkicu od fine samurovine, koja mu je inače bila privezana za šaku, i skoči na noge. "Rekao sam vam da se ne pomerate. Ne pomerate! Nabori su se pomakli. Sve je propalo!"
     Zatim se zagleda u Valentinu i Mirelu, smeštene na visokim skelama nasred ateljea. Bile su gotovo nage, obavijene samo providnom gazom, pažljivo naboranom i pričvršćenom ispod grudi, kako bi podsećala na odeću kakva se nosila u drevnoj Grčkoj i koja je tih dana bila u Parizu u modi.
     David stade da gricka palac. Njegova tamna, razbarušena kosa štrčala je na sve strane, a crne oči su mu divlje sevale. Marama na žuto-plave pruge, dvaput obmotana oko vrata i samo ovlaš privezana, bila je prošarana ugljenom prašinom. Široki, izvezeni reveri sakoa od zelenog somota bili su mu nehajno iskrivljeni.
     "Sada ću morati sve ponovo da nameštam", žalio se on. Valentina i Mirela su ćutale. Obrazi su im goreli od srama, dok su razrogačenih očiju zurile u otvorena vrata iza slikara.
     Žak-Luj nervozno pogleda preko ramena. Tamo je stajao jedan visoki, lepo građeni mladić, izuzetno lepih crta lica tako da je gotovo ličio na anđela. Zlatna, bujna kosa slivala mu se u uvojcima svezanim na zatiljku običnom trakom. Dugačka, grimizna sveštenička odora spuštala se niz graciozno telo poput kakvog slapa.
     Njegove oči, prodorne i uznemirujuće plave, mirno su počivale na slikaru. Zbunjeno se osmehivao Žak-Luju. "Nadam se da ne smetam", reče on, bacivši pogled prema skelama na kojima su stajale dve devojke, u pozi srna koje samo što nisu pojurile. U glasu su mu se osećale mekoća i samouverenost više klase, koja očekuje da će njeno prisustvo biti pozdravljeno s oduševljenjem spram koga je činjenica da je nešto prekinula postajala sasvim nebitna.
     "Oh, to si ti, Morise", reče razdraženo Žak-Luj. "Ko te je pustio da uđeš? Znaju da niko ne sme da me uznemirava dok radim."
     "Nadam se da ovako ne pozdravljaš sve svoje goste koje si pozvao na ručak", odvrati mladić i dalje se osmehujući. "Konačno, meni ovo ne liči baš mnogo na neki ozbiljan rad. Ili bi možda trebalo da kažem kako je u pitanju posao na koji bih i ja rado prionuo."
     On ponovo pogleda Valentinu i Mirelu, uronjene u zlatastu svetlost koja je dopirala kroz prozore na severnoj strani ateljea. Kroz providnu tkaninu mogao je da nazre obrise njihovih ustreptalih tela.
     "Meni se čini da si za sobom ostavio već dovoljno sličnih poslova", reče David, dohvativši drugu četkicu iz kositrenog krčaga na štafelaju. "Hajde, budi dobar momak - otidi do skele i sredi te nabore, molim te! Ja ću ti već reći kako. Jutarnja svetlost ionako samo što nije nestala. Još dvadesetak minuta i napravićemo pauzu za ručak."
     "Šta to skiciraš?" upita mladić. Dok se lagano približavao skelama, činilo se da pomalo hramlje i da mu svaki korak pričinjava bol.
     "Ugljen i tuš", odvrati David. "Tu ideju nosim u sebi već duže vreme, zasniva se na Pusenovoj temi. Otmica Sabinjanki."
     "Kakva slasna misao", primeti Moris, stigavši do skele. "Šta bi želeo da popravim? Meni sve izgleda krajnje dražesno."
     Valentina je stajala na skelama iznad Morisa, isturenog kolena i ruku podignutih u visini ramena. Mirela je klečala pored Valentine, ispruženih ruku kao da preklinje. Tamnocrvena kosa bila joj je prebačena preko jednog ramena, jedva skrivajući njena naga prsa.
     "Crvenu kosu treba povući unazad", dovikivao je David s druge strane ateljea, žmirkajući prema skelama i mašući četkicom kroz vazduh dok je izdavao uputstva. "Ne, ne toliko. Treba da joj prekriva samo levu dojku. Desna mora da ostane potpuno otkrivena. Potpuno otkrivena. Povuci još malo tu tkaninu. Konačno, cilj im je da zavedu vojnike što dolaze iz bitke, a ne da otvore samostan."
     Moris ga posluša, ali mu ruka zadrhta dok je povlačio providnu tkaninu.
     "Sklanjaj se. Sklanjaj se, pobogu, ne mogu da je vidim. Ko je ovde slikar?" drao se David.
     Moris se skloni u stranu i ovlaš osmehnu. U životu nije video ljupkije devojke i pitao se gde ih je David samo pronašao. Svi su znali da žene iz otmenih krugova čekaju u redu ispred njegovog ateljea, nadajući se da će ih portretirati kao fatalne Grkinje na nekom od svojih čuvenih platana, ali ove devojke bile su suviše sveže i neprofinjene da bi pripadale iznurenom pariskom plemstvu.
     Moris bi ih inače svakako već bio upoznao. Milovao je grudi i bokove više žena iz otmenih krugova od bilo kog drugog muškarca u Parizu; u njegove ljubavnice ubrajale su se vojvotkinja de Lan, vojvotkinju de Fic-Džejms, vikontesa de Laval i princeza de Vademon. Bio je to svojevrstan klub u koji su žene mogle da se učlane u svako doba. Jedna Morisova izjava često je navođena: "Pariz je jedino mesto u kome je lakše imati ženu nego samostan."
     Iako mu je bilo trideset sedam godina, Moris je izgledao deset godina mlađi i taj mladalački izgled obilato je koristio već preko dvadeset godina. U to je vreme mnogo vode proticalo ispod Pont Nefa, prijatne za uživanje i politički korisne. Ljubavnice su za njega isto onoliko činile u salonima kao i u budoarima i mada je morao sam da stekne samostan, one su mu otvorile vrata političkih sinekura koje je priželjkivao i koje će uskoro zadobiti.
     Žene su vladale Francuskom, a Moris je to znao bolje od bilo kog drugog. I mada nije bilo u skladu sa francuskim zakonom da žene naslede presto, one su sticale moć drugim sredstvima i sledstveno tome birale svoje kandidate.
     "A sada popravi Valentinine nabore", nestrpljivo doviknu David. "Moraćeš da se popneš na skele, stepenice su pozadi."
     Moris hramajući krenu uz stepenice do glomaznih skela, podignutih na nekoliko stopa iznad tla. Zaustavio se iza Valentine.
     "Znači, ime ti je Valentina", prošapta joj on na uvo. "Veoma si ljupka, draga moja, za nekoga sa muškim imenom."
     "A vi ste veoma raskalašni", odvrati drsko Valentina, "za čoveka koji nosi grimiznu biskupsku odoru!"
     "Prestanite da šapućete", zaurla David. "Namesti tu tkaninu! Svetla samo što nije nestalo." Kada je Moris posegnuo za tkaninom, David dodade: "Ah, Morise, nisam vas upoznao. Ovo su moja nećaka Valentina i njena rođaka Mirela."
     "Tvoja nećaka!" ponovi Moris i ispusti tkaninu kao da ga je opekla.
     "'Srdačna' rođaka", dodade on. "Ona je moj štićenica. Njen je deda bio jedan od mojih najdražih prijatelja; na žalost, preminuo je pre nekoliko godina. Grof od Remija. Tvoji su ga sigurno poznavali?"
     Moris se zaprepašćeno upiljio u Davida.
     "Valentina", David nastavi, "taj gospodin koji ti popravlja nabore veoma je poznat u Francuskoj. Bivši predsednik Narodne skupštine. Dozvoli da ti predstavim monsenjera Šarla Morisa de Taljeran-Perigora. Biskupa od Otina..."
     Mirela se trže, dok joj je dah zastao u grlu, i povuče tkaninu kako bi pokrila razgolićene grudi. Istog trenutka Valentina je tako prodorno kriknula da je gotovo probila Morisu bubne opne.
     "Biskup od Otina!" povika Valentina, ustuknuvši od njega. "To je taj đavo sa raspolućenim kopitom!"
     Obe devojke skočiše sa skela i bose istrčaše iz sobe.
     Moris pogleda preko ateljea prema Davidu, s vragolastim osmehom. "Obično ne ostavljam takav utisak na slabiji pol", primeti on.
     "Izgleda da te je tvoj ugled ovog puta pretekao", odvrati David.

     Sedeći u maloj trpezariji pored ateljea, David je gledao kroz prozor na Ri de Bak. Moris, leđima okrenut prozorima, ukočeno je sedeo na jednoj od stolica presvučenih satenom na crveno-bele pruge, postavljenih oko stola od mahagonija. Po stolu je bilo razmešteno nekoliko činija voća i nekoliko bronzanih svećnjaka; sto je bio postavljen za četvoro, a ljupko izneto posuđe bilo je ukrašeno pticama i cvećem.
     "Ko je mogao da očekuje da će tako reagovati?" postavi pitanje David, ljušteći prstima pomorandžu. "Izvinjavam se zbog nastale zbrke. Bio sam gore; ipak su pristale da se presvuku i siđu na ručak."
     "Kako je došlo do toga da si postao tutor ovim lepoticama?" upita Moris, vrteći među prstima čašu sa vinom, da bi potom otpio još jedan gutljaj. "Čini mi se da je to suviše za jednog čoveka. A i da ne pominjem kako je to pravo traćenje kada si ti u pitanju."
     David baci brz pogled prema njemu i odgovori: "Moram da priznam da si u pravu. Ni sam ne znam šta ću i kako ću. Pročešljao sam ceo Pariz tražeći odgovarajuću guvernantu koja bi nastavila da se brine o njihovom školovanju. Uopšte se ne snalazim od kada je moja žena pre nekoliko meseci otišla u Brisel."
     "Njen odlazak nema nikakve veze sa dolaskom tvojih dražesnih 'nećaka', zar ne?" upita Taljeran, rugajući se Davidovom položaju, dok je stezao dršku čaše.
     "Ma kakvi", odvrati David, veoma potišten. "Moja žena i njena porodica su zagriženi rojalisti. Nisu se slagali s mojim uzimanjem učešća u Skupštini. Oni smatraju da jedan buržoaski slikar kao što sam ja, koga je pomagala monarhija, ne treba otvoreno da podržava revoluciju. Posle pada Bastilje moj se brak pretvorio u pravi pakao. Žena je zahtevala da se odreknem mesta u Skuštini i da prekinem sa angažovanim slikarstvom; to su uslovi koje treba da ispunim ako želim da se vrati."
     "Ali, prijatelju, kada si otkrio Horacijevu zakletvu u Rimu, ljudi su u gomilama dolazili u tvoj atelje na Pjaca del Popolo da to platno zaspu cvećem! To je bilo prvo remek-delo Nove Republike, a ti si njen odabrani slikar."
     "To znam ja, ali ne i moja žena", uzdahnu David. "Odvela je decu u Brisel, a želela je da povede i moje štičenice. Ali pristavši da budem njihov tutor obavezao sam se njihovoj nastojnici da će boraviti u Parizu, za šta sam veoma izdašno plaćen. Pored toga, i meni je ovde mesto."
     "Njihovoj nastojnici? Tvoje štičenice su opatice?" Moris umalo nije prsnuo u smeh. "Kakva neverovatna nepromišljenost! Poveriti dve devojke, Hristove neveste, jednom četrdeset trogodišnjaku koji im nije nikakav rod. Gde je bila pamet toj nastojnici?"
     "Nisu one opatice, nisu položile zakletvu. Za razliku od tebe!" bocnu ga David. "A upravo ih je ta stroga stara nastojnica upozorila da si ti samo otelovljenje đavola."
     "Priznajem da nisam uvek živeo onako kako je trebalo", reče Moris. "Pa ipak me čudi što čujem da je nešto tako rekla jedna provincijska nastojnica. Trudio sam se da budem diskretan."
     "Ako pod diskretnim smatraš to što si Francusku preplavio nezakonitom dečurlijom dok si davao poslednju pomast i tvrdio da si sveštenik, onda zaista ne znam šta bih mogao nazvati javnim."
     "Nikada nisam tražio da postanem sveštenik", reče Moris pomalo ogorčeno. "Čovek se mora zadovoljiti onim što ima. Onog dana kada budem zauvek sa sebe skinuo ovu odoru, po prvi put ću se odista osećati čistim."
     U tom trenutku u malu trpezariju uđoše Valentina i Mirela. Bile su slično odevene u jednostavnu, sivu, putnu odeću koju im je nastojnica nabavila. Da nije bilo njihovih sjajnih uvojaka izgledale bi krajnje bezbojno. Oba muškarca ustadoše da ih pozdrave, a David zatim izmaknu dve stolice.
     "Čekamo vas gotovo četvrt sata", ukori ih on. "Nadam se da ćete se nadalje pristojno vladati. I pokušajte, molim vas, da budete ljubazne sa monsenjerom. Šta god da ste čule o njemu, ubeđen sam da će izbledeti pred pravom istinom. Uostalom, on je naš gost."
     "Da vam možda nisu rekli da sam vampir?" upita učtivo Taljeran. "I da maloj deci sišem krv?"
     "Oh, upravo to, monsenjeru", odvrati Valentina. "Kao i da imate raspolućeno kopito. Pošto hramljete, to mora da je istina!"
     "Valentina, baš si nepristojna", opomenu je Mirela.
     David zakloni lice šakama i ništa ne reče.
     "Sve je u redu", javi se Taljeran. "Objasniću otkud to da hramljem."
     On dohvati bocu s vinom i napuni čaše koje su stajale ispred Valentine i Mirele, a zatim nastavi. "Moji su me, dok sam bio mali, uglavnom ostavljali sa dadiljom, jednom primitivnom seljankom. Ona me je jednom prilikom podigla na vrh komode, odakle sam pao i slomio stopalo. Dadilja se plašila da obavesti moje roditelje o onome što se dogodilo, tako da mi niko nije namestio stopalo kako treba. Kako moja majka nije bila posebno zainteresovana da me često viđa, stopalo je krivo zaraslo, a posle je bilo kasno da se to popravi. I to vam je cela priča. U njoj nema ničeg tajanstvenog, je li tako?"
     "Da li vas mnogo boli?" upita Mirela.
     "Stopalo? Ne." Osmehnu se Taljeran pomalo gorko. "Boli me samo ono što sam zbog njega kasnije doživeo. Izgubio sam pravo prvorođenog sina. Moja je majka posle toga u kratkom razmaku rodila još dva sina i moja prava prenela na mog brata Arhimboa, a posle njega na Bosona. Nikako nije mogla da pristane na to da obogaljeni naslednik ponese staru titulu Taljeran-Perigora, zar ne? Poslednji put sam video svoju majku kada je došla u Otin da se usprotivi mom promovisanju u biskupa. Iako me je sama gurnula u sveštenike, nadala se da ću ostati zakopan u nekoj selendri. Uporno je tvrdila da nisam dovoljno pobožan da bih postao biskup. Razume se, bila je potpuno u pravu."
     "Kako je to grozno!" povika uzbuđeno Valentina. "Ja bih je zbog toga nazvala matorom vešticom!"
     David skloni šake sa lica, podiže pogled ka tavanici, te pozvoni za ručak.
     "Da li biste stvarno to učinili?" upita je nežno Moris. "U tom slučaju, voleo bih da ste bili tamo. Priznajem da sam i sam poželeo da učinim nešto slično."
     Kada su svi bili posluženi i sluga se udaljio, Valentina reče: "Posle priče koju ste nam ispričali, više ne mislim da ste tako opaki kao što su nam vas predstavili. Čak mislim da ste veoma zgodni."
     Mirela, sva očajna, pogleda Valentinu, a David se od srca nasmeja.
     "Možda bi Mirela i ja trebalo da vam zahvalimo, monsenjeru, ako je odista vaša zasluga što su pozatvarali samostane", nastavi Valentina. "Da toga nije bilo, još bismo čamile u Monglanu, čeznući za životom u Parizu o kome smo maštale..."
     Moris je odložio nož i viljušku i zagledao se u njih.
     "Pomenula si opatiju Monglan? U Nižim Pirinejima? Vas dve ste došle iz te opatije? Ali zašto više niste tamo? Zašto ste otišle?"
     Izraz njegovog lica i žestina kojom je postavljao pitanja nateraše Valentinu da shvati kako je upravo napravila kobnu grešku. Taljeran je, uprkos svom dobrom izgledu i lepom ponašanju, ipak bio biskup od Otina, upravo onaj čovek na koga ih je nastojnica upozorila. Ako sazna da rođake ne samo da su znale za Monglansku garnituru, već i da su pomogle da se figure odnesu iz opatije, neće se smiriti dok iz njih ne izvuče sve što znaju.
     Nalazile su se u velikoj opasnosti već i zbog same činjenice što je saznao da su stigle iz Monglana. Iako su svoje figure iz garniture pažljivo zakopale ispod biljaka u Davidovoj bašti iza ateljea, još iste noći kada su stigle u Pariz, time nisu pokopale i sve svoje probleme. Valentina nije zaboravila na ulogu koju joj je dodelila nastojnica, da kod nje dolaze ostale opatice, koje će možda morati da beže, kako bi ostavile poverene im figure. Do sada se tako nešto nije dogodilo, ali kako su vremena u Francuskoj bila nemirna, neka od njih mogla se pojaviti svakog časa. Valentina i Mirela nisu sebi mogle da dozvole da budu pod stalnim nadzorom Šarla Morisa Taljerana.
     "Ponovo vas pitam", uporno nastavi Taljeran, pošto su devojke ćutale, "zašto ste napustile Monglan?"
     "Zato što je", odvrati nevoljko Mirela, "samostan zatvoren, monsenjeru."
     "Zatvoren? Zašto je zatvoren?"
     "Zbog odluke o sekularizaciji, monsenjeru. Nastojnica je smatrala da tamo više nismo sigurne..."
     "U pismima koja mi je uputila", umeša se David, "opatica mi je objasnila da je od pape primila naređenje da zatvori samostan."
     "I ti si to prihvatio?" upita ga Taljeran. "Jesi li ti republikanac ili nisi? Poznato ti je da se papa Pije javno izjasnio protiv Revolucije. Kada smo izglasali Odluku o sekularizaciji, pripretio je da će izopštiti iz crkve sve katolike iz Skupštine! Ta nastojnica je izdala Francusku kada je poslušala naređenje italijanskog papinstva, koje, kao što ti je poznato, vrvi od habsburgovaca i španskih Burbona."
     "Želeo bih da istaknem da nisam ništa lošiji republikanac od tebe", primeti David vidno uzbuđen. "Ne potičem iz plemićke porodice, ja sam čovek iz naroda. Dižem se ili padam zajedno sa novom vladom. Ali zatvaranje Monglanske opatije nema nikakve veze sa politikom."
     "Sve na svetu, dragi moj Davide, ima veze sa politikom. Poznato ti je šta je zakopano u Monglanskoj opatiji, zar ne?" Valentina i Mirela prebledeše, ali David začuđeno pogleda Taljerana i podiže čašu.
     "Bah. To je priča za malu decu", reče, podrugljivo se nasmejavši.
     "Misliš?" upita ga onaj drugi. Posmatrao je devojke svojim prodornim plavim očima. Zatim i on podiže čašu i otpi jedan gutljaj, kao da se izgubio u mislima. Konačno se ponovo prihvatio viljuške i nastavio da jede. Valentina i Mirela su i dalje ukočeno sedele, ni ne pomišljajući na to da nastave sa jelom.
     "Tvoje nećakinje su, izgleda, izgubile apetit", primeti Taljeran.
     David se okrenu prema njima. "Šta je pa sad?" upita on. "Nemojte mi reći da i vas dve verujete u te besmislice?"
     "Ne, ujače", odvrati tiho Mirela. "Znamo da je to puko praznoverje."
     "Svakako, to je samo jedna stara legenda, je li tako?" reče Taljeran, povrativši nešto od svog malopređašnjeg šarma. "Ali nema sumnje da ste i vi čule za nju. Recite mi, kuda je otišla ta vaša nastojnica, pošto joj se učinilo zgodno da kuje zaveru sa papom protiv francuske vlade?"
     "Pobogu, Morise", umeša se iznervirano David. "Čovek bi pomislio da si učio za inkvizitora. Reći ću ti kuda je otišla, ali da prestaneš s tim. Otišla je u Rusiju."
     Taljeran je trenutak ćutao. Zatim je lagano razvukao usta u osmeh, kao da se setio nečeg zabavnog što se ticalo samo njega. "U pravu si", složi se on sa Davidom. "Reci mi, da li su tvoje šarmantne nečakinje već imale priliku da posete parisku Operu?"
     "Nismo, monsenjeru", žurno odgovori Valentina. "Ali o tome smo najčešće maštale još od najranijeg detinjstva."
     "Zar toliko dugo?" nasmeja se Taljeran. "Pa, možda ćemo moći da nadoknadimo taj propust. Posle ručka ćemo pregledati vašu garderobu. Ja sam slučajno stručnjak za modu..."
     "Monsenjer savetuje pola žena u Parizu po pitanjima mode", dodade David uz grimasu. "To je jedan od mnogobrojnih načina na koje on iskazuje svoje hriščansko milosrđe."
     "Moram vam jednom prilikom ispričati kako sam Mariji-Antoaneti napravio frizuru za maskenbal. Kreirao sam joj i kostim. Nisu je prepoznali ni njeni ljubavnici, a kralja i da ne pominjemo!"
     "Oh, ujače, smemo li zamoliti monsenjera biskupa da i nas posavetuje?" stade da moljaka Valentina. Osetila je veliko olakšanje kada je razgovor skrenuo na mnogo pristupačniju i bezopasniju temu.
     "Obe ste dovoljno zanosne i ovakve kakve ste." Taljeran se osmehnu. "Ali videćemo šta još možemo da učinimo da poboljšamo ono čime vas je priroda obdarila. Srećom, imam prijateljicu u čijoj sviti su najbolje krojačice Pariza... možda ste čule za gospođu de Stal?"

     U Parizu nije bilo osobe koja nije čula za Žermen de Stal, u šta su se Valentina i Mirela uskoro uverile. Dok su je pratile ka njenoj zlatno-plavoj loži u Operi-Komik, primetile su da se za njom okrenuo čitav niz napuderisanih glava. Krem pariskog društva dupke je ispunio lože koje su se dizale do krova pregrejane operske kuće. Čovek nikada ne bi pomislio, gledajući taj metež od dragog kamenja, bisera i čipki, da se napolju, na ulicama, još sprovodila revolucija, da kraljevska porodica vene zatvorena u vlastitoj palati, da svakog jutra otvorena kola za prevoz zatvorenika puna plemića i sveštenstva hitaju kaldrmom prema Trgu republike. Unutar potkovičaste Opere-Komik, sve je bilo blistavo i razdragano. A najblistavija od svih, žena koja je upravo uplovljavala u svoju ložu poput kakvog velikog čamca na Seni, bila je mlada, ali već velika dama Pariza, Žermen de Stal.
     Valentina je saznala sve o njoj ispitujući poslugu svoga ujaka Žak-Luja. Obavestili su je da je gospođa de Stal kćerka briljantnog švajcarkog ministra za finansije Žaka Nekera, koga je Luj XVI dva puta proterao i dva puta vraćao na zahtev francuskog naroda. Njena majka, Suzana Neker, uspevala je da čitavih dvadeset godina drži najmoćniji salon u Parizu, čija je zvezda bila Žermen.
     Kako je i sama bila milionerka, Žermen je u dvadesetoj godini kupila sebi muža: barona Erika Stala fon Holštajna, osiromašenog švedskog ambasadora u Francuskoj. Krenuvši majčinim stopama, otvorila je vlastiti salon u švedskoj ambasadi i bacila se u politiku. Njene odaje vrvele su od lučonoša političkog i kulturnog života Francuske: Lafajet, Kondorse, Narbon, Taljeran. Žermen je postala filozof-revolucionar. Sve važne političke odluke donošene su unutar svilom presvučenih zidova njenog salona, a donosili su ih ljudi koje je samo ona mogla da okupi na jednom mestu. Sa svojih dvadeset pet godina bila je možda najmoćnija žena u Francuskoj.
     Dok je Taljeran bolno šepao po loži, smeštajući tri žene, Valentina i Mirela su proučavale gospođu de Stal. Odevena u crno-zlatnu čipkanu haljinu sa dubokim izrezom, koja je isticala njene pune ruke, mišičava ramena i krupan struk, predstavljala je impozantnu priliku. Oko vrata je nosila ogrlicu od teških kameja obrubljenih rubinima, a na glavi je imala zlatni turban koji je bio njen zaštitni znak. Nagnula se ka Valentini, koja je sedela pored nje, i prošaputala svojim dubokim, hrapavim glasom, tako da su svi mogli da je čuju.
     "Sutra ujutro, draga moja, ceo Pariz će se sjatiti na mom pragu da sazna ko ste. Biće to skandal i po, što je vašem pratiocu, u to sam uverena, sasvim jasno, jer bi vas inače primerenije odenuo."
     "Zar vam se, gospođo, naše toalete ne dopadaju?" upita Valentina sa strahom.
     "Obe izgledate veoma ljupko, draga", stade da je uverava Žermen, praveći pri tom grimase. "Ali devičanska boja je belo, a ne plameno crveno. I mada su mlade grudi uvek u modi u Parizu, žene ispod dvadeset godina obično nose preko ramena prebačenu maramu, što je gospodinu Taljeranu i te kako poznato."
     Valentina i Mirela pocrveneše do ušiju, ali se zato Taljeran usprotivi: "Ja oslobađam Francusku na vlastiti način." On i Žermen se osmehnuše jedno drugome i ona slegnu ramenima.
     "Nadam se da će vam se opera svideti", reče Žermen, okrenuvši se ka Mireli. "To mi je jedna od omiljenih predstava, a nisam je čula još od detinjstva. Kompozitor, Andre Filidor, najbolji je šahista Evrope. Igrao je šah i izvodio svoju muziku pred filozofima i kraljevima. Možda će vam se njegova muzika učiniti pomalo zastarela, posle Glikovih operskih novina. Nije baš lako izdržati toliko recitovanja..."
     "Mi još nikada nismo bile u operi, gospođo", upade joj u reč Valentina.
     "Nikada niste bile u operi!" ponovi Žermen glasno. "Nemoguće! Gde su vas to vaše porodice držale?"
     "U samostanu, gospođo", odgovori učtivo Mirela.
     Žermen je na trenutak nepomično zurila u nju, kao da nikada nije čula reč samostan. Zatim se okrenula prema Taljeranu. "Izgleda da si zaboravio da mi pomeneš nekoliko sitnica, prijatelju. Da sam znala da su Davidove štićenice odgajane u samostanu, sigurno ne bih odabrala operu kao što je Tom Džons." Zatim se ponovo okrenula ka Mireli i dodala: "Nadam se da nećete biti šokirane. Priča je engleska i govori o nezakonitom detetu..."
     "Bolje za njih da što pre nauče sve o moralu", nasmeja se Taljeran.
     "To je, nema zbora, tačno", procedi Žermen kroz stisnute usne. "Ako im biskup od Otina postane mentor, ovakve stvari mogle bi im biti od velike koristi."
     Zatim se okrenula ka pozirnici, na kojoj je u tom času počela da se diže zavesa.

     "Mislim da je to nešto najlepše što sam do sada doživela", izjavi Valentina posle posete operi, sedeći na debelom Abisonovom tepihu u Taljeranovoj radnoj sobi i gledajući kako plamenovi ližu po staklenim vratima zaštitne rešetke.
     Taljeran se zavali u naslonjač od plavkaste svile i ispruži noge na otoman. Mirela je stajala nekoliko koraka dalje i posmatrala vatru.
     "Danas takođe prvi put pijemo konjak", dodade Valentina.
     "Tek vam je šesnaest godina", primeti Taljeran, udišući miris konjaka iz svoje čašice, a zatim otpi gutljaj. "S vremenom ćete još mnogo toga doživeti."
     "Koliko je vama godina, monsenjer Taljerane?" upita Valentina.
     "Takve stvari se ne pitaju, nije učtivo", opomenu je Mirela koja je stajala pored kamina. "Ne smeš ljude nikada pitati koliko im je godina."
     "Ali, molim vas", reče Taljeran, "zovite me Moris. Imam trideset sedam godina, ali se osećam kao da mi je devedeset kada me oslovljavate sa 'monsenjer'. A sada mi kažite kako vam se dopala Žermen?"
     "Gospođa de Stal je bila veoma ljupka", odgovori Mirela, dok joj se crvena kosa presijavala na svetlosti vatre, iste boje kao i plamenovi.
     "Je li istina da je ona vaša ljubavnica?" upita Valentina.
     "Valentina!" povika Mirela. A Taljeran prsnu u smeh.
     "Nemoguća si", reče on, razbarušivši Valentininu kosu prstima, pošto se ona oslonila na njegovo koleno pri treptavoj svetlosti vatre. Zatim se obrati Mireli: "Tvoja rođaka, gospođice, ne ume da se pretvara, što je inače uobičajeno u pariskim društvenim krugovima i, uzgred budi rečeno, tako dosadno. Njena pitanja su pravo osveženje za mene i ne mogu da me uvrede. Ovih nekoliko poslednjih nedelja, dok sam vam nabavljao garderobu i pokazivao Pariz, predstavljale su za mene melem koji je ublažio moj prirodni cinizam. Ali ko ti je kazao, Valentina, da je gospođa de Stal moja ljubavnica?"
     "Čula sam od posluge, monsenjeru... hoću da kažem, ujače Moris. Je li to istina?"
     "Ne, draga moja. Nije istina. Bar ne više. Istina je da smo nekada bili ljubavnici, ali tračevi uvek prepričavaju prošle stvari. Sada smo dobri prijatelji."
     "Možda vas je odbacila zbog vaše hromosti?" stade da nagađa Valentina.
     "Blagi Bože!" povika Mirela, koja nije bila naviknuta da izgovara takve reči. "Smesta da si se izvinila monsenjeru. Molim vas da oprostite mojoj rođaci, monsenjeru. Nije nameravala da vas uvredi."
     Taljeran je sedeo ćutke, gotovo u stanju šoka. Nije zaboravio da je malopre izjavio kako ga Valentina ničim što kaže ne može uvrediti, ali do sada niko u Francuskoj nije otvoreno pomenuo njegov telesni nedostatak. Počeo je da drhti jer ga je proželo neko čudno, nepoznato osećanje; zatim je uhvatio Valentinu za ruke i podigao da sedne pored njega na otoman. Nežno ju je zagrlio.
     "Jako mi je žao, ujače Moris", reče Valentina. Ovlaš mu je položila šaku na obraz i nasmešila se. "Do sada nisam imala prilike da vidim neki fizički nedostatak. Za mene bi bilo veoma poučno kada biste mi pokazali vaše stopalo."
     Mirela zaječa. Taljeran je sada zurio u Valentinu kao da ne veruje svojim ušima. Ona mu steže ruku ne bi li ga ohrabrila. Posle kraćeg vremena on ozbiljno reče: "Dobro. Ako baš želiš." Zatim s mukom podiže stopalo sa otomana, sagnu se i skide tešku čeličnu čizmu koja mu je stezala stopalo kako bi uopšte mogao da hoda.
     Valentina je zagledala stopalo pri nejasnoj svetlosti vatre. Bilo je tako gadno iskrivljeno, ulubljeno, da se činilo da mu prsti rastu odozdo. Gledano odozgo stvarno je podsećalo na neku izraslinu. Valentina ga podiže, saže se i poljubi ga. Taljeran je zabezeknuto ostao da sedi u naslonjaču.
     "Jadno stopalo", reče ona. "Toliko si propatilo ni krivo ni dužno."
     Taljeran se nagnu prema Valentini. Privukavši njeno lice svome, nežno joj poljubi usne. Na trenutak su se njegova zlatna kosa i njeni beloplavi uvojci isprepleli pri svetlosti vatre.
     "Ti si jedina koja se ikada obratila mom stopalu kao da je nešto živo", reče joj on uz osmeh. "Time si ga veoma usrećila."
     Dok je on posmatrao Valentinu svojim predivnim, anđeoskim licem, uokvirenim zlatnim uvojcima sa kojih se odbleskivao sjaj vatre, Mireli je bilo teško da misli na to kako je upravo taj čovek nemilosrdno, gotovo bez ičije pomoći, uništavao katoličku crkvu u Francuskoj. Da je to bio čovek koji je želeo da se domogne Monglanske garniture.

     Sveće su već gotovo dogorele u Taljeranovoj radnoj sobi. Pri umirućoj svetlosti iz kamina, uglove sobe progutale su senke. Bacivši pogled na pozlaćeni časovnik iznad kamina, Taljeran vide da je već dva sata ujutro. Ustade iz naslonjača, pored koga su Valentina i Mirela sedele, dok im se kosa slivala niz njegova kolena.
     "Obećao sam vašem ujaku da ću vas vratiti kući u neko razumno vreme", reče im on. "Pogledajte koliko je samo sati."
     "Oh, ujače Moris", stade da preklinje Valentina, "molim vas dopustite da ostanemo još malo. Ovo nam je prvi izlazak u društvo. Sve vreme smo ovde u Parizu živele kao da uopšte nismo napuštale samostan."
     "Samo još jednu priču", složi se Mirela. "Ujak se neće ljutiti."
     "Pobesneće", nasmeja se Taljeran. "Ali već je ionako suviše kasno da bih vas sada vodio kući. U ovo doba noći ulicama tumaraju pijani san-kiloti, čak i po boljim četvrtima. Predlažem da pošaljemo lakeja sa pisamcetom do vašeg ujaka. Narediću sobaru Kurtijadu da vam pripremi sobu. Pretpostavljam da biste volele da budete zajedno?"
     Nije govorio baš istinu kada je rekao da je opasno ići ulicama u ovo doba. Taljeran je imao gomilu slugu, a David je stanovao nedaleko od njega. Ali u jednom trenutku je shvatio da ne želi da ih vrati kući, da želi da ih zadrži možda zauvek. Odugovlačio je pričajući im priče i odlažući neizbežno. Ove dve devojke, tako sveže i nevine, probudile su u njemu osećanja koja nije umeo da objasni. Nikada nije imao baš nikakvu porodicu, tako da je toplina koju je osećao u njihovom prisustvu predstavljala za njega sasvim novo iskustvo.
     "Oh, stvarno možemo ostati do sutra?" upita Valentina, uspravivši se i stegnuvši Mirelinu ruku. Mirela je sumnjičavo pogleda, ali i ona je žudela da ostane.
     "Stvarno", odvrati Taljeran, ustavši kako bi otišao do zvona za poslugu. "Nadajmo se da do jutra ovo neće prerasti u glavni pariski skandal, kako je Žermen predskazala."
     Još u službenoj livreji i sasvim trezan, Kurtijad pogleda prvo prema razbarušenim devojkama, a zatim u izuveno stopalo svoga gospodara, pa ih bez ijedne reči povede uz stepenice prema velikoj gostinskoj sobi.
     "Da li bi gospodin mogao da nam nabavi spavaćice?" zapita Mirela. "Možda bi služavke mogle da nam pozajme svoje..."
     "To neće predstavljati nikakav problem", odvrati učtivo Kurtijad i odmah im donese dva raskošna svilena penjoara ukrašena rukom rađenom čipkom, koji sigurno nisu pripadali sluškinjama. Zatim se diskretno povuče.
     Kada su se Valentina i Mirela presvukle, očetkale kosu i uvukle u veliki mekani krevet sa savršenim baldahinom, Taljeran pokuca na vrata.
     "Je li vam udobno?" upita on, provirivši unutra.
     "Ovo je najlepši krevet koji smo videle", odgovori Mirela ispod poveće gomile jorgana. "U samostanu smo spavale na drvenim daskama, radi lepog držanja."
     "Što je urodilo i te kakvim plodom", primeti Taljeran uz osmeh. On priđe krevetu i sede na mali kauč pored njega.
     "A sada nam morate ispričati još jednu priču", obrati mu se Valentina.
     "Veoma je kasno..." poče Taljeran.
     "Priču o duhovima!" prekide ga Valentina. "Nastojnica nam nikada nije dozvoljavala da pričamo priče o duhovima, ali mi smo to ipak činile. Znate li koju?"
     "Na žalost ne", odvrati skrušeno Taljeran. "Kao što znate, nisam imao baš normalno detinjstvo. Niko mi nikada nije pričao takve priče." Trenutak je razmišljao. "Ali, jednom prilikom, sam sam sreo duha."
     "Zaista?" upita Valentina. Ona steže Mirelinu šaku ispod prekrivača. Obe su izgledale veoma uzbuđene. "Pravog duha?"
     "Sada mi to sve izgleda prilično besmisleno", nasmeja se on. "Morate mi obećati da nikada nećete o ovome ni reč reći svom ujaku Žak-Luju, ili će mi se smejati cela Skupština."
     Devojke se promeškoljiše ispod prekrivača i zakleše da će čuvati tajnu. Taljeran sede na sofu i poče svoju priču obasjan prigušenom svetlošću sveće...

     BISKUPOVA PRIČA
     Dok sam bio još jako mlad, pre no što sam se zamonašio, ostavio sam svoju biskupiju u Sen Remiju, gde je sahranjen slavni kralj Klovis, i otišao da pohađam predavanja na Sorboni. Posle dve godine provedene na ovom čuvenom univerzitetu, došlo je vreme da objavim čime ću se u životu baviti.
     Znao sam da bi u mojoj porodici izbio strašan skandal ako bih odbio poziv koji su mi nametnuli; međutim, osećao sam da sam potpuno nepodesan za sveštenika. Oduvek sam žudeo da postanem državnik.
     Ispod sorbonske kapele zakopane su kosti najvećeg državnika koga je Francuska ikada imala, čoveka koji je bio moj idol. Njegovo ime vam je sigurno poznato: Arman Žan di Plesi, vojvoda od Rišeljea, koji je, koristeći se retkom kombinacijom religije i politike, vladao ovom zemljom čeličnom pesnicom gotovo dvadeset godina, sve do svoje smrti 1642.
     Jedne noći, negde oko ponoći, ustao sam iz toplog kreveta, prebacio debelu pelerinu preko kućne haljine i spustio se niz bršljanom obrasle zidove krila u kome su bile smeštene odaje za studente, te se uputio prema sorbonskoj kapeli.
     Vetar je preko travnjaka nosio hladno lišće i posvuda su odjekivali čudni zvuci koje su ispuštale sove i ostala noćna stvorenja. Mada sam sebe smatrao neustrašivim, priznajem da sam se plašio. Grob u kapeli bio je mračan i hladan. U to doba niko se u njoj nije molio i samo je nekoliko sveća još gorelo oko kripte. Pripalio sam još jednu i, spustivši se na kolena, stao da preklinjem preminulog francuskog sveštenika da mi bude vodič. Dok sam objašnjavao svoj težak položaj, mogao sam da čujem, u toj ogromnoj grobnici, otkucaje vlastitog srca.
     Još nisam ni završio molitvu, kada na moje krajnje zaprepašćenje, grobnicom stade da duva ledeni vetar, koji pogasi sve sveće. Užasnuo sam se od straha! Progutan tamom, krenuh posrčući u potragu za novom svećom. Ali u tom trenutku začuh neki uzdah i iz groba ustade bledi, mračni duh kardinala Rišeljea! I kosa, i koža, pa čak i svečana odežda bili su mu beli poput snega; lebdeo je iznad mene, svetlucajući, potpuno providan.
     Da nisam već klečao, sigurno bih se stropoštao na pod. Glas mi je zastao u grlu, ni reč nisam mogao da izustim. A onda ponovo začuh isti, duboki uzdah. Kardinalov duh mi se obratio! Osetio sam kako se sav ježim dok je on pretvarao svoje sudbonosne reči u glas koji je podsećao na potmulu zvonjavu.
     "Zarad čega si probudio mene?" stade da odzvanja grobnicom. Pomahnitali vetrovi brisali su oko mene, i dalje sam bio okružen potpunom tamom, a noge me nisu držale tako da nisam mogao ustati i uteći. Progutah knedlu i pokušah da mu odgovorim drhtavim glasom.
     "Kardinale Rišelje", promucah, "tražim savet. Za života ste bili najveći francuski državnik, uprkos svom svešteničkom pozivu. Kako ste se dokopali tolike vlasti? Molim vas, otkrijte mi svoju tajnu, jer nameravam da sledim vaš primer."
     "Ti?" zatutnja izduženi stub dima, počevši da se diže prema tavanici grobnice kao da je strašno uvređen. Strujao je od zida do zida poput čoveka koji koracima premerava pod. Svakim korakom širio se sve više dok njegovo prozirno obličje nije ispunilo prostoriju, krećući se poput razbesnele oluje pred eksploziju. Sav sam se skupio. Duh na kraju ipak progovori.
     "Tajna za kojom sam tragao ostala je za mene večna tajna..." Duh se i dalje valjao preko svoda grobnice, a njegov oblik sve se više rasipao što je postajao tanji. "Njena moć pokopana je sa Karlom Velikim. Pronašao sam samo prvi ključ. Pažljivo sam ga sakrio..."
     Bledo je zatreperio naspram zida nalik na plamen koji samo što se nije ugasio. Skočih na noge i mahnito pokušah da sprečim njegovo nestajanje. Na šta je to ciljao? Kakva je to tajna bila zakopana sa Karlom Velikim? Nadjačah huk vetra koji je proždirao duha na moje oči.
     "Sire, blagosloveni svešteniče! Kažite mi, molim vas, gde mogu da nađem taj ključ o kome ste govorili."
     Duh je već potpuno nestao, ali začuh njegov glas nalik na odjek što se odbija o zidove nekog dugačkog, dugačkog hodnika.
     "Fransoa... Mari... Arue..." i to je bilo sve.
     Vetar utihnu i ono nekoliko sveća ponovo zaplamsa. Stajao sam sam u grobnici. Posle dužeg vremena vratio sam se preko travnjaka u studentske odaje.
     Narednog jutra bio sam sklon da poverujem da je to sve bio samo ružan san, ali uvelo lišće i slabi miris kripte koji su se zadržali na mojoj pelerini uveriše me da sam sve to odista doživeo. Kardinal mi je saopštio da je pronašao prvi ključ za rešavanje velike tajne. I trebalo je taj ključ da potražim kod velikog francuskog pesnika i dramopisca, Fransoa Mari Aruea, poznatijeg kao Volter.
     Volter se pre izvesnog vremena vratio u Pariz iz samonametnutog izgnanstva na svom imanju u Ferneju, pod izgovorom da namerava da upriliči izvođenje nove drame. Međutim, vladalo je uverenje da je došao kući da umre. Kako je moguće da je ovaj čangrizavi stari ateistički pisac pozorišnih komada, čovek rođen pedeset godina posle Rišeljeove smrti, bio upućen u kardinalove tajne - to je stajalo je van moje moći shvatanja. Ali morao sam to otkriti. Prošlo je nekoliko nedelja pre no što sam uspeo da ugovorim sastanak sa Volterom.
     Odeven u svoju svešteničku halju i prispevši tačno u zakazani čas, ubrzo sam uveden u njegovu spavaću sobu. Volter je mrzeo da ustaje pre podneva, a često je i ceo dan provodio u postelji. Već četrdeset godina je tvrdio da je na ivici smrti.
     Našao sam ga zavaljenog na jastuke, sa razbarušenom ružičastom kapom za spavanje na glavi, odevenog u dugački beli ogrtač. Sa onim svojim očima nalik na dva ista grumena uglja na bledom licu, sa tankim usnama i pljosnatim nosem, ličio je na pticu grabljivicu.
     Po sobi su se muvali sveštenici, a on je glasno odbijao njihovu pomoć u bilo kom pogledu, što će nastaviti da čini do poslednjeg časa. Kada je podigao pogled i ugledao me u mojoj iskušeničkoj halji, postideo sam se, jer sam znao koliko prezire kler.
     "Ostavite nas, molim vas! Predvideo sam dolazak ovog mladića. Šalje ga sam kardinal Rišelje!"
     A zatim se nasmejao svojim piskavim, ženskastim kikotom dok su sveštenici, pogledavajući me preko ramena, hitali da napuste sobu. Volter me pozva da sednem.
     "To je za mene oduvek bila tajna", reče on ljutito, "zašto taj pompezni stari duh ne može da miruje u svom grobu. Pošto sam ateista, strašno me nervira što taj mrtvi sveštenik ne prestaje da lebdi unaokolo, savetujući mladićima da mi se nađu kod uzglavlja. Oh, uvek znam kada dođe neko koga on šalje, jer usne su im svima metafizički otromboljene i balave, a oči im isprazno blude, isto kao tvoje sada... Promet u Ferneju bio je propriličan, ali ovde u Parizu, pravi potop!"
     Uspeo sam da se savladam i pređem preko načina na koji me je opisao. Istovremeno me je iznenadilo i uznemirilo to što je Volter pogodio zbog čega sam došao. Jer, nagovestio je da i drugi tragaju za istom stvari za kojom sam tragao i ja.
     "Voleo bih da mogu kocem jednom za svagda da probodem srce toga čoveka", nastavio je svoju tiradu Volter. "Možda bih onda mogao malo da se odmorim." Toliko se uzbudio da je počeo da kašlje. Primetio sam da pljuje krv, ali kada sam pokušao da mu pomognem, mahnuo mi je da se udaljim.
     "Lekare i sveštenike treba sve obesiti o ista vešala!" povika on, ispruživši ruku da dohvati čašu sa vodom. Ja mu je dodadoh i on otpi gutljaj.
     "On, razume se, želi, taj rukopis. Kardinal Rišelje ne može da podnese činjenicu da su njegovi dragoceni lični dnevnici pali u ruke jednog starog bezbožnika kakav sam ja."
     "Vi posedujete lične dnevnike kardinala Rišeljea?"
     "Da. Pre mnogo godina, dok sam još bio mladić, bacili su me u zatvor zbog vređanja Krune, zahvaljujući nekoj skromnoj pesmici koju sam nažvrljao o kraljevom romantičnom životu. Dok sam trunuo u zatvoru, moj bogati pokrovitelj doneo mi je neke dnevnik na dešifrovanje. Pripadali su njegovoj porodici već dugo, ali bili su napisani tajnim kodom koji niko nije uspeo da odgonetne. Pošto nisam imao nikakva preča posla, latio sam se dešifrovanja i tako saznao mnoge stvari o našem voljenom kardinalu."
     "Mislio sam da je Rišelje sve što je napisao zaveštao Sorboni?"
     "To je ono što ti znaš", Volter se podmuklo nasmeja. "Sveštenik ne vodi intimne, šifrovane dnevnike, sem ako nema šta da sakrije. Dobro sam znao kakve su grehe imali na duši sveštenici iz njegovog vremena: misli o masturbaciji i razbludnom činu. Bacio sam se na te dnevnike kao konj na vreću sa ovsom, ali umesto raskalašnog priznanja greha, koje sam očekivao, naišao sam tek na jedan učeni traktat. Veću gomilu gluposti nisam sreo nikada u životu."
     Volter je počeo da kašljuca i da se davi, tako da sam već pomislio kako ću morati da pozovem nekog od sveštenika da se vrati u sobu, budući da još nisam bio ovlašćen da dajem pričest. Pošto je ispustio užasan zvuk, koji je podsećao na samrtnički ropac, pokazao mi je rukom da mu dodam nekoliko marama. Prebacio ih je preko ramena, a jednu je čak obmotao oko glave kako kakva baba i ostao tako da sedi i drhti.
     "Šta ste otkrili u tim dnevnicima i gde su oni sada?" stadoh da ga požurujem.
     "Još su kod mene. Moj je zaštitnik umro dok sam bio u zatvoru i za sobom nije ostavio naslednika. Danas možda vrede dosta para, zbog svoje istorijske vrednosti. Ali ako mene pitaš, sve ti je to zajedno samo gomila sujevernih besmislica. Same čarolije i vračanje."
     "Zar maločas niste kazali da je u pitanju učeni traktat?"
     "Jesam, u onoj meri u kojoj su sveštenici sposobni za takvu vrstu objektivnosti. Vidiš, kardinal Rišelje je čitav svoj život posvetio proučavanju moći, bar u razdobljima kada nije vodio vojske protiv svih redom zemalja u Evropi. A predmet njegovih tajnih proučavanja oko kojih se sve vrtelo... možda si čuo za Monglansku garnituru?"
     "Šahovsku garnituru Karla Velikog?" upitah, pokušavši da ostanem miran, mada mi je srce stalo da lupa tako snažno da je udaralo u rebra. Nagnuvši se nad njegov krevet i hvatajući svaku izgovorenu reč, stadoh da ga požurujem što sam nežnije mogao da nastavi, pre no što ga obuzme novi napad. Za Monglansku garnituru sam čuo i ranije i znao sam da je već vekovima izgubljena. Takođe mi je bilo poznato da je od neprocenjive vrednosti.
     "Mislio sam da je u pitanju samo legenda", primetih.
     "Rišelje nije bio toga mnenja", odvrati ostareli filozof. "On u svojim dnevnicima na hiljadu dve stotine strana razglaba o njenom poreklu i značenju. Putovao je čak do Ahena, ili E-la-Šapel, pa je istražio i Monglan, gde je verovao da je garnitura zakopana, ali uzalud. Znaš, naš je kardinal mislio da ta garnitura čuva ključ tajne, tajne starije od šaha, možda stare isto koliko i sama civilizacija. Tajne koja objašnjava uspon i pad civilizacija."
     "Kakva bi to tajna mogla biti?" upitah, uzalud pokušavši da prikrijem uzbuđenje.
     "Reći ću ti na šta je on mislio", odvrati Volter, "mada je umro pre no što je rešio zagonetku. Učini s tim što god ti drago, ali nemoj više dolaziti da me gnjaviš. Kardinal Rišelje je verovao da se u Monglanskoj garnituri krije formula - i to u samim šahovskim figurama. Formula koja razotkriva tajnu univerzalne moći..."

     Taljeran zastade i zagleda se kroz prigušenu svetlost u Valentinu i Mirelu, zagrljene i ušuškane ispod debelih pokrivača. Pravile su se da spavaju, dok su im prelepe svetlucave kose rasute počivale na jastucima, a dugački svileni pramenovi ležali isprepleteni. On ustade, nagnu se nad njih da navuče prekrivače i nežno ih pomilova po kosi.
     "Ujače Moris", javi se Mirela, otvorivši oči, "niste završili priču. Za kakvom je to formulom tragao kardinal Rišelje celog života? Šta je on to mislio da leži skriveno u figurama šahovske garniture?"
     "To ćemo morati zajedno da otkrijemo, drage moje", osmehnu se Taljeran, jer je primetio da su sada i Valentinine oči širom otvorene i da obe devojke drhte ispod toplih pokrivača.
     "Znate, ja nikada nisam video taj rukopis. Volter je nedugo potom umro. Celu njegovu biblioteku kupio je neko ko je dobro znao kolika je vrednost dnevnika kardinala Rišeljea. Osoba koja je i razumela i priželjkivala univerzalnu moć.
     Osoba o kojoj govorim pokušala je da podmiti i mene i Miraboa, koji se zalagao za Odluku o sekuklarizaciji, nastojeći da na taj način utvrdi da li bi Monglansku garnituru mogle da konfiskuju privatne stranke na visokom političkom položaju i sa niskim etičkim načelima."
     "Ali vi ste sigurno odbili mito?" upita Valentina, uspravivši se u krevetu, okružena svom silom pokrivača.
     "Moja cena je bila previsoka za našeg pokrovitelja, ili bi trebalo da kažem pokroviteljicu?" nasmeja se Taljeran. "Želeo sam garnituru za sebe. I još je želim."
     Posmatrajući Valentinu pri mutnoj svetlosti sveća, on se lagano osmehnu. "Vaša nastojnica je napravila veliku grešku", reče im on. "Znate, pogodio sam šta je učinila. Iznela je garnituru iz samostana. Ah, ne gledajte me tako, drage moje. Izgleda kao puka slučajnost što je vaša nastojnica otputovala čak u Rusiju, kao što reče vaš ujak, zar ne? Ali vidite, osoba koja je kupila Volterovu biblioteku, osoba koja je pokušala da podmiti Miraboa i mene, osoba koja poslednjih četrdeset godina pokušava da se dočepa te garniture, nije niko drugi do Katarina Velika, carica cele Rusije."