5. ŠAHOVSKA IGRA

     Igraćemo šah,
     Pritiskajući oči bez kapaka i
     Čekajući da neko pokuca na vrata.

     T. S. Eliot

     NJUJORK, MART 1973.

     Neko je pokucao na vrata. Stajala sam sa šakom na boku nasred svog stana. Prošla su tri meseca od dočeka Nove godine. Gotovo da sam zaboravila na tu noć, gataru i čudne događaje koji su je propratili.
     Prilično snažno kucanje se nastavilo. Napravih još jedan potez parisko plavom bojom po velikom platnu koje se nalazilo ispred mene, pa spustih četkicu u limenku sa lanenim uljem. Prozore na sobi sam ostavila otvorene, ali moj klijent Kon Edison kao da je spaljivao kalež (francuska reč za đubre) baš pod mojim prozorima. Ispusti su bili crni od čađi.
     Dok sam išla prema dugačkom predvorju, uopšte nisam bila raspoložena za goste. Pitala sam se zašto mi odozdo nisu najavili, što im je inače dužnost, posetioca koji mi je upravo lupao na vrata. Protekla nedelja bila je za mene prilično gadna. Pokušavala sam da završim posao sa Konom Edisonom i čitave sate sam provela boreći se kako sa menadžerima zgrade u kojoj sam stanovala tako i sa raznim skladištima. Sređivala sam stvari za svoj skorašnji odlazak u Alžir.
     Tih dana mi je odobrena viza. Obavestila sam sve svoje prijatelje; kada konačno napustim zemlju, neću ih videti više od godinu dana. Naročito mi je bilo stalo da stupim u vezu s jednim od svojih prijatelja, međutim on je bio tajanstven i nepristupačan poput Sfinge. Nisam mogla ni pretpostaviti koliko će mi biti potreban posle događaja koji će se uskoro odigrati.
     Prolazeći hodnikom, bacih pogled na svoj lik u jednom od ogledala kojih je bilo mnogo po zidovima. Moja bujna, raščupana kosa bila je prošarana žutocrvenom bojom, a nos mi je krasila jedna poveća grimizna mrlja. Protrljala sam ga nadlanicom, te obrisala šaku o platnene pantalone i šlampavu radnu košulju u kojima sam radila. Zatim otvorih vrata.
     Tamo je stajao Bosvel, vratar, besnog izraza lica, u mornarsko-plavoj uniformi sa smešnim epoletama koje je bez sumnje sam odabrao. Pogledao me je s visine.
     "Izvinite, gospođo", frknu on, "ali izvestan prašnjavo-plavi korniš je ponovo zakrčio ulaz. Kao što vam je poznato, gosti su obavezni da oslobode ulaz kako bi se mogle vršiti isporuke..."
     "Zašto me niste pozvali preko interfona?" prekidoh ga ljutito. Sasvim dobro sam znala o čijim kolima on to govori.
     "Interfon ne radi već čitavu nedelju, gospođo..."
     "Zašto ga niste popravili, Bosvele?"
     "Ja sam, gospođo, vratar. Vratari nisu zaduženi za popravke. To radi nastojnik. Vratar vodi računa o tome ko ulazi u zgradu i brine se da prilaz bude..."
     "Dobro. Dobro. Pošaljite je gore." U Njujorku sam poznavala samo jednu osobu koja je vozila bledoplavi korniš: Lili Rad. Kako je bila nedelja, bila sam gotovo ubeđena da ju je Sol dovezao. Dok me bude gnjavila, on će imati vremena da pomeri kola. Ali Bosvel me je i dalje mrko gledao.
     "Postavlja se pitanje i male životinje, gospođo. Vađa gošća zahteva da i tu malu životinju unese u zgradu, mada joj uvek ponavljam da..."
     Ali bilo je prekasno. U tom se trenutku iz pravca liftova, zavivši za ugao, pojavilo jedno pahuljasto klupko. Krećući se u cik-cak, uputilo se ka mom stanu, prošišalo pored Bosvela i mene i nestalo u predvorju. Bosvel me je pogledao s krajnjim prezirom, ali ništa nije rekao.
     "Dobro, Bosvele", obratih mu se, slegnuvši ramenima. "Pretvarajmo se da ga nismo videli, važi? Neće praviti neprilike i otići će čim uspem da ga pronađem."
     U tom trenutku, iza istog ugla pojavila se i Lili, krećući se kao u ritmu valcera. Bila je umotana u ogrtač od samurovine koji se sastojao od samih dugačkih dundastih repova. Plava kosa bila joj je pokupljena u tri ili četiri velika konjska repa koji su štrčali u različitim pravcima, tako da niste mogli odrediti gde prestaje kosa, a počinje ogrtač. Bosvel uzdahnu i sklopi oči.
     Lili uopšte nije obratila pažnju na Bosvela; na moj je obraz spustila usputni poljubac i između nas dvoje prohujala u moj stan. Za osobu Lilinog obima teško da se moglo reći da huji, ali nije joj se moglo osporiti da je svoju težinu nosila sa izvesnim stilom. U prolazu je dobacila grlenim glasom: "Reci tom tvom vrataru da smiri doživljaje. Sol će kružiti oko bloka dok ne krenemo."
     Ispratila sam Bosvela pogledom, ispustivši uzdah koji sam do tada potiskivala, i zatvorila vrata. Sa žaljenjem sam se vratila u svoj stan da se suočim sa još jednim nedeljnim popodnevom koje će mi pokvariti osoba koju sam najmanje volela u Njujorku, Lili Rad. Ali ovog puta sam se zaklela da ću je se brzo rešiti.
     Moj se stan sastojao od velike sobe sa veoma visokom tavanicom i kupatila u koje se ulazilo iz dugačkog predvorja. U velikoj sobi nalazila su se troja vrata; jedna su vodila u garderobu, druga u sobu za batlera, a na treća se izvlačio krevet skriven u zidu. Soba je bila pravi lavirint od džinovskog drveća i divljih egzotičnih biljaka koje su obrazovale prolaze kao u pravoj džungli. Posvuda su bile naslagane gomile knjiga, hrpe marokanskih jastuka i raznih drangulija iskopanih u starinarnicama na Trećoj Aveniji. Bilo je tu rukom bojenih pergamentskih abažura iz Indije, vrčeva od majolike iz Meksika, emejliranih grnčarskih ptica iz Francuske i predmeta od praškog kristala. Zidovi su bili prekriveni napola dovršenim slikama još vlažnim od ulja, starim fotografijama u izrezbarenim ramovima i antiknim ogledalima. Sa tavanice su visili zvončići, mobili i lakirane papirnate ribe. Jedini komad nameštaja u sobi bio je veliki salonski klavir od ebonovine smešten pored prozora.
     Lili je koračala kroz lavirint poput pantera puštenog s uzice, pomerajući stvari ne bi li pronašla svog psa. Ogrtač od repova odbacila je na pod. Zaprepastila sam se kada sam otkrila da ispod njega nije imala gotovo ništa. Lili je bila građena poput kakve majolske skulpture sa tankim člancima i zaobljenim bokovima koji su se u gornjem delu širili u talasasto obilje mesa što je kipelo na sve strane. Stisnula je celu tu masu u jednu oskudnu, purpurnu, svilenu haljinu koja se završavala tamo gde su joj počinjale butine. Dok se kretala, podsećala je na neoblikovanu hladetinu, drhtavu i providnu.
     Lili prevrnu jedan jastuk i otkri malu svilenkastu loptu pahulja koju je nosila svuda sa sobom. Podigla ju je i počela da joj guče svojim grlenim glasom.
     "Evo mog dragog Karioke", stade da prede. "On se krio od svoje mamice. On, nevaljala mala kuca-muca." Bilo mi je muka.
     "Želiš li čašu vina?" predložih kada Lili spusti ponovo Karioku na pod. On stade da trči unaokolo dosadno kevćući. Otišla sam do batlerove sobice i iz frižidera izvadila bocu vina.
     "Pretpostavljam da si od Luelina dobila taj užasni šardonaj", primeti Lili. "Već godinama pokušava da ga se otarasi."
     Zatim prihvati čašu koju sam joj pružila i dobrano otpi. Krivudajući između drveća, zastala je ispred slike na kojoj sam upravo radila kada mi je njen dolazak upropastio nedelju.
     "Hej, poznaješ li ovog momka?" upita ona iznenada, misleći na čoveka sa platna, muškarca na biciklu odevenog u belo koji se vozio preko jednog kostura. "Je l' ti kao model poslužio onaj momak dole?"
     "Koji momak?" upitah, spustivši se na klupicu ispred klavira i zagledavši se u Lili. Usne i nokti bili su joj namazani kinesko crvenom bojom. U suprotnosti sa bledim tenom, to joj je davalo izgled bele boginje-drolje koja je namamila Zelenog viteza ili Drevnog mornara u život posle smrti. A onda mi još nešto pade na pamet. Kaisa, muza šaha, nije bila ništa manje nemilosrdna od muze poezije. Muze su imale načina da ubiju one koje su nadahnule.
     "Muškarac na biciklu", nastavi Lili. "Upravo je tako bio odeven... sa kapuljačom na glavi i sav umotan. Videla sam ga samo s leđa. Umalo ga nismo pregazili. Morali smo da se popnemo na trotoar da bismo ga izbegli."
     "Stvarno?" upitah iznenađeno. "Izmislila sam ga."
     "Izgleda zastrašujuće", primeti Lili, "poput čoveka koji vozi u vlastitu smrt. Bilo je nečeg zlokobnog u načinu na koji je taj čovek kružio oko tvoje zgrade..."
     "Šta si rekla?" Duboko u mojoj podsvesti nešto je zazvonilo na uzbunu. Čuvaj se bledog konja, jer ime što počiva na njemu beše Smrt. Gde sam to čula?
     Karioka je prestao da kevče i sada je sumnjičavo režao. Nožicama je zahvatao strugotine bora iz saksije sa orhidejama i razbacivao ih po podu. Priđoh mu, podigoh ga i ubacih u orman sa kaputima, zatvorivši za njim vrata.
     "Kako se usuđuješ da baciš mog psa u orman?" upita Lili.
     "Psima je dozvoljen pristup u ovu zgradu jedino ako su zatvoreni u kutiji", objasnih. "Nemam nikakvu kutiju. A sada mi reci kakvim dobrom si došla? Mesecima te nisam videla." Srećom, pomislih.
     "Hari hoće da ti priredi oproštajnu večeru", objasni ona spustivši se na klupicu ispred klavira i ispivši ostatak vina. "Tvoje je samo da odrediš datum. Lično će pripremiti jelo."
     Karioka je svojim sićušnim šapama grebao po unutrašnjosti vrata ormana, ali ja se nisam na to obazirala.
     "Volela bih da dođem na večeru", odvratih. "Može li u sredu? Verovatno odlazim za naredni vikend."
     "Dobro", složi se Lili. Sada su se iz ormana čuli tupi udarci jer je Karioka stao da udara o vrata majušnim telom. Lili lagano ustade sa klupice na kojoj je sedela.
     "Mogu li, molim te, da izvadim svog psa iz ormana?"
     "Odlaziš?" upitah puna nade.
     Izvukoh četkice iz limenke sa uljem i uputih se ka lavabou da ih operem, kao da je ona već otišla. Lili je trenutak ćutala. A zatim reče: "Baš sam htela da te pitam da li si planirala nešto za danas po podne?"
     "Izgleda da se danas moji planovi ne ostvaruju", odvratih iz ostave dok sam sipala tečni sapun u vruću vodu koja poče da se peni.
     "Verovatno nisi nikada gledala Solarina kako igra", reče ona uz jedva primetan osmeh, posmatrajući me krupnim, sivim očima.
     Spustih četkice u vodu i začuđeno je pogledah. Njena primedba mi se učini sumnjivom, suviše je ličila na poziv na šahovski meč. Lili se dičila time da nikada ne prisustvuje mečevima na kojima i sama ne učestvuje.
     "Ko je Solarin?" upitah.
     Lili se zaprepašćeno upilji u mene, kao da sam je upravo pitala ko je engleska kraljica. "Zaboravila sam da ne čitaš novine", primeti na kraju. "Svi samo o tome pričaju. To je politički događaj decenije! Kažu da je najbolji igrač šaha posle Kapablanke. Rođeni genije. Upravo je posle tri godine prvi put pušten iz Rusije..."
     "Mislila sam da je Bobi Fišer najbolji igrač na svetu", rekoh, dok sam trljala četkice u vrućoj vodi. "Kakva se ono buka prošle godine digla oko Rejkjavika?"
     "Bar si čula za Island", reče Lili, ustavši i krenuvši prema vratima ostave na koja se zatim osloni. "Stvar je u tome što Fišer od tada nigde više nije igrao. Pronose se glasine da neće braniti titulu i da više nikada neće javno igrati. Rusi napeto očekuju razvoj događaja. Šah je njihov nacionalni sport i jedan drugome kopaju oči samo da se domognu vrha. Ako Fišer odbije da brani titulu, van Rusije jednostavno ne postoji igrač koji bi se za nju borio."
     "Što znači da Rus koji dokaže da je najbolji ima obezbeđen put do titule", zaključih. "A ti misliš da taj momak..."
     "Solarin."
     "Ti misliš da će to biti Solarin?"
     "Možda. A možda i neće", odvrati Lili, razvijajući dalje svoju temu. "Ima nečeg čudnog u vezi s njim. Svi veruju da je najbolji, ali on ne uživa podršku ruskog politbiroa. Što je apsolutni imperativ za svakog ruskog igrača. U stvari, Rusi mu poslednje dve godine uopšte nisu dozvoljavali da igra!"
     "Zašto?" Odložila sam četkice u rešetku za sušenje i obrisala šake peškirom. "Ako im je toliko stalo da pobede da je to za njih pitanje života ili smrti..."
     "On očigledno nije sovjetskog kova", reče Lili, dok je uzimala bocu sa vinom iz frižidera i sipala sebi još jednu čašu. "Pre tri godine, u Španiji, na jednom turniru, nastala je neka strka. Solarin je na brzinu odveden usred noći i vraćen u majčicu Rusiju. Prvo su kazali da se razboleo, a potom da je doživeo nervni slom. Kružile su svakakve priče a onda - tišina. Od tada se o njemu ništa nije čulo. Sve do ove nedelje."
     "Šta se to dogodilo ove nedelje?"
     "Ove nedelje se, kao grom iz vedra neba, Solarin obreo u Njujorku, jednostavno je uvršten u ovdašnji kadar KGB-a. Ušao je u Menhetnski šahovski klub i kazao kako želi da učestvuje na Hermanoldovom pozivnom turniru. Što je samo po sebi nečuveno iz nekoliko razloga. Pozivni turnir pretpostavlja da moraš biti pozvan da bi učestvovao. Drugo, to je pozivni turnir za igrače iz zone pet, a zona pet to ti je SAD. Kao protivteža zoni četiri, u koju spada SSSR. Možeš zamisliti zaprepašćenje kada su shvatili koga imaju pred sobom."
     "Zar nisu jednostavno mogli da mu uskrate pristup?"
     "Vraga!" uzviknu raspoloženo Lili. "Džon Hermanold, sponzor turnira, nekada je bio pozorišni producent. Od senzacije koju je Fišer priredio na Islandu na šahovskoj sceni vlada uzbuđenje. Sada se sve vrti oko novca. Hermanold je spreman i da ubije samo da se dočepa imena kakvo je Solarin."
     "Ne razumem kako je Solarin uspeo da iziđe iz Rusije zbog ovog turnira, ako Sovjeti ne žele da on igra?"
     "To je pravo pitanje, draga moja", reče Lili. "A prisustvo telohranitelja iz KGB-a nesumnjivo ukazuje na to da je došao sa vladinim blagoslovom, zar ne? Oh, kakva divna misterija. Zato sam pomislila da bi možda volela danas da pođeš..." Lili zastade.
     "Kuda?" upitah slatkim glasom, mada sam savršeno dobro znala šta je naumila. Uživala sam da je gledam kako se grči. Lili je na sva usta razglasila kako je konkurencija uopšte ne zanima. "Ne igram protiv čoveka", često su citirali njene reči, "igram protiv table."
     "Solarin igra po podne", poče ona oklevajući. "I to prvi put od onog turnira u Španiji. Današnja partija je rasprodata, karte su dostizale vratolomske cene. Počinje za sat, ali mislim da bih ipak mogla da nas uvedem..."
     "Baš ti hvala", upadoh joj u reč. "Ali propustiću to. Stvarno mi je dosadno da gledam ljude kako igraju šah. Zašto ne pođeš sama?"
     Lili čvrsto steže čašu sa vinom i sede na klupicu ispred klavira. Naredne reči izgovorila je napetim glasom.
     "Dobro znaš da to ne mogu da učinim", reče ona tiho.
     Bila sam ubeđena da Lili do sada nikada nikog nije morala da moli za uslugu. Ako bih pošla s njom, mogla bi da se pretvara kako prijateljici čini uslugu. Ako bi se pojavila sama i zatražila kartu, bila bi to vest dana za sve ljubitelje šaha. Solarin je možda senzacija, ali u njujorškim šahovskim krugovima pojava Lili Rad na jednom meču verovatno bi predstavljala veću senzaciju. Bila je među najbolje rangiranim igračicama u Sjedinjenim Državama, a po nakinđurenosti joj, nema sumnje, nije bilo premca.
     "Sledeće nedelje", procedi ona kroz stisnute usne, "igraću sa pobednikom iz današnjeg meča."
     "Ah. Sada mi je jasno", rekoh. "Solarin bi mogao da pobedi. A kako nikada nisi igrala sa njim i sasvim sigurno nikada nisi ništa pročitala o njegovom stilu igre..."
     Otišla sam do ormana i otvorila vrata. Karioka posramljeno iziđe. Zatim pritrča mom stopalu i stade da se rve sa olabavljenom petljom na mojim platnenim espadrilama. Trenutak sam ga posmatrala, a zatim ga pokupila palcem i hitnula na gomilu jastuka. Sa zadovoljstvom je stao da se koprca po njima, pa je čak izvukao i nekoliko pera oštrim zubićima.
     "Uopšte mi nije jasno zašto ti je tako privržen", primeti Lili.
     "Treba mu pokazati ko je gazda", odvratih. Lili je ćutala.
     Posmatrale smo Karioku kako se prevrće po jastucima, u čemu je očigledno silno uživao. Iako gotovo ništa nisam znala o šahu, umela sam da razaberem kada držim pod kontrolom središnji deo table. Predosećala sam da ne treba prva da povučem naredni potez.
     "Moraš poći sa mnom", konačno izgovori Lili.
     "Čini mi se da se nisi dobro izrazila", opomenuh je.
     Lili ponovo ustade i priđe mi. Zagledala mi se pravo u oči. "Nemaš pojma koliko mi je ovaj turnir važan", reče. "Hermanold je nagnao članove šahovske komisije da dodele visoku kategoriju ovom turniru time što je pozvao sve VM i IM iz zone pet. Da sam se dobro plasirala i zaradila poene, mogla sam da dospem u velike lige. Mogla sam možda čak i da pobedim. Da se Solarin nije pojavio."
     Znala sam da je rangiranje igrača šaha veoma složeno i teško shvatljivo. Dodeljivanje titula kao što su velemajstor (VM) i internacionalni majstor (IM) bilo je još teže razumeti. Čovek bi pomislio da će u igri koja ima toliko sličnosti sa matematikom smernice za određivanje primata biti malo jasnije, ali sve je funkcionisalo kao u dobrim starim klubovima za dečake. Mogla sam da razumem Lilinu ozlojeđenost, ali nešto me je zbunjivalo.
     "U čemu je razlika ako budeš druga?" upitah. "I dalje ćeš biti jedna od najbolje rangiranih žena u Sjedinjenim Državama..."
     "Najbolje rangiranih žena! Žena?" Lili me je pogledala kao da će u narednom trenutku pljunuti na pod. Setila sam se da joj je cena veoma visoka upravo zato što nikada nije igrala protiv žena. Šah je bio muška igra i ako ste želeli da budete pobednik, morali ste da pobedite muškarce. Lili je već više od godinu dana čekala na tituli internacionalnog majstora, smatrajući da ju je odavno zaslužila. U tom sam trenutku shvatila zašto joj je taj turnir bio važan; ako bi pobedila, ne bi mogli da joj ne dodele titulu pošto bi se našla ispred onih koji su bili po rangu viši od nje.
     "Ništa ti ne shvataš", primeti Lili. "Ovaj turnir se igra na ispadanje. Namestili su mi da igram protiv Solarina već u drugom krugu, pod pretpostavkom da oboje pobedimo u prvom, što i hoćemo. Ako budem igrala protiv njega i izgubila, za mene će turnir biti završen."
     "Misliš da ne možeš da ga pobediš?" upitah. Iako je Solarin bio takva marka, ipak me je iznenadilo to što je Lili dopuštala mogućnost da izgubi.
     "Ne znam", odgovori ona iskreno. "Moj trener misli da ne mogu. On smatra da bi me Solarin mogao razmazati po celoj tabli. Da bi mogao da me odere do gaća. Ne možeš ni zamisliti kako je to kada gubiš u šahu. Mrzim da gubim. Stvarno mrzim." Zaškrgutala je zubima, a šake joj se stisnuše u male, čvrste lopte.
     "Zar ne bi trebalo na početku da igraš sa ljudima svoga ranga?" upitah. Kao da sam čitala nešto o tome.
     "Ima svega nekoliko desetina igrača u Sjedinjenim Državama čiji je rejting iznad dve hiljade četiri stotine poena", odvrati Lili mračno. "Jasno ti je da svi nisu na ovom turniru. Iako je Solarin, kada je poslednji put rangiran, bio iznad dve hiljade pet stotina poena, ovde je svega nekoliko ljudi koji zauzimaju mesta između mog i njegovog ranga. Ali pošto ću s njim igrati već u početku, neću imati priliku da se zagrejem."
     Sada mi je sve bilo jasno. Pozorišni producent koji je vodio ovaj turnir pozvao je Lili da bi privukao što veći publicitet. Želja mu je bila da proda što više karata, a Lili je Džozefina Beker šaha. Imala je sve sem krzna od divlje mačke i banana. Sada kada mu se u ruci našao jači adut, u liku Solarina, glatko je mogao da žrtvuje Lili kao potrošnu robu. Namestiće joj da igra protiv Solarina već na samom početku i tako je ukloniti. Njemu nije bilo važno što je ona na ovom turniru mogla da zaradi titulu. Odjednom mi je postalo jasno da se svet šaha nije mnogo razlikovao od sveta opunomoćenih javnih knjigovođa.
     "Okej, sve sam shvatila", rekoh i krenuh niz hodnik.
     "Kuda si krenula?" upita Lili, povisivši glas.
     "Da se istuširam", doviknuh joj preko ramena.
     "Da se istuširaš?" Glas joj je zvučao pomalo histerično. "Zbog čega?"
     "Moram se okupati i presvući", rekoh, zastavši na vratima kupatila da bih se okrenula i pogledala je, "ako ćemo kroz jedan sat biti na tom meču."
     Lili me je samo ćutke gledala. A zatim se osmehnula.

     Osećala sam se glupo u otvorenim kolima usred marta dok su se snežni oblaci gomilali, a temperatura se spustila do tridesetog podeoka Farenhajtove lestvice. Lili se umotala u krzneni ogrtač. Karioka je bio zaposlen cepanjem resa i njihovim rasipanjem po podu. Na sebi sam imala samo crni vuneni kaput, pa sam se gotovo smrzla.
     "Ima li ova stvar poklopac?" pokušah da nadjačam vetar.
     "Zašto ne dozvoliš Hariju da ti napravi krzneni kaput? Konačno, to mu je posao, a i obožava te."
     "To mi u ovom času nije od velike pomoći", rekoh joj. "A sada mi objasni zašto se ova partija ne igra javno, već u Metropoliten klubu. Mislila sam da sponzor želi što više da izvuče iz Solarinovog prvog nastupa na Zapadu posle dve godine."
     "Nema sumnje da ti je jasna logika sponzora", složi se Lili. "Ali Solarin danas igra protiv Fiska. Da su organizovali javni meč, umesto ovakvog tihog, privatnog, moglo im se osvetiti. Fisk nije baš najčistiji."
     "Ko je Fisk?"
     "Entoni Fisk", dopuni se ona, jače se umotavši u krzno. "Strašan igrač. On je britanski velemajstor, ali je registrovan u zoni pet, jer je nekada, dok je aktivno igrao, živeo u Bostonu. Iznenađena sam što je prihvatio poziv, pošto godinama nije igrao. Na svom poslednjem turniru zahtevao je da publika napusti salu. Mislio je da je prostorija ozvučena i tvrdio je da u vazduhu postoje neke tajanstvene vibracije koje ometaju rad njegovih moždanih talasa. Svi igrači šaha balansiraju po ivici. Kažu da je Pol Marfi, prvi američki šampion, umro sedeći potpuno odeven u kadi po kojoj su plivale ženske cipele. Ludilo je profesionalni rizik koji šah nosi u sebi, ali uveravam te da ja neću od njega oboleti. To se samo događa muškarcima."
     "Zašto samo njima?"
     "Jer je šah, draga moja, edipovska igra. Ubij kralja i povali kraljicu, cela stvar je u tome. Psiholozi vole da prate unaokolo šahovske igrače kako bi saznali da li suviše često peru ruke, prezrivo nabiraju nos kada vide stare patike, ili masturbiraju između partija. A onda sve to lepo napišu u Novostima AMA-e."
     Bledoplavi rojs korniš zaustavio se ispred Metropoliten kluba u Šesnaestoj ulici, u neposrednoj blizini Pete Avenije. Sol nam otvori vrata. Lili mu predade Karioku i krenu ispred mene uz natkrivenu rampu koja se protezala duž ivice popločanog dvorišta i vodila do ulaza. Sol nije ni reč prozborio za vreme vožnje, ali sada mi je namignuo. Slegnuh ramenima i krenuh za Lili.
     Metropliten klub je umorni ostatak nekadašnjeg Njujorka - klub u kome su čak stanovala privatna lica i unutar čijih zidova kao da se ništa nije promenilo još od prošlog veka. Izbledelom crvenom tepihu u foajeu dobro bi došlo čišćenje, a tamnom, iskošenom drvetu kraj recepcije malo voska. Ali zato je glavno predvorje svojim šarmom nadoknađivalo nedostatak politure na ulazu.
     Na početku hodnika nalazila se jedna ogromna prostorija sa tavanicom visokom trideset stopa, uobličenom poput paladija i ukrašenom zlatnim lišćem. Sa središta tavanice visio je na dugačkom užetu jedan jedini svećnjak. Duž dva zida protezali su se nizovi balkona čije su ograde bile ukrašene skulpturama i okrenute prema središtu podsećajući na venecijansko unutrašnje dvorište. Treći zid bio je prekriven ogledalima prošaranim zlatnim venama, koja su se protezala od poda do tavanice, i u kojima su se odslikavala druga dva zida. Četvrta strana bila je odeljena od predvorja visokim, nabranim zastorima od crvenog somota. Nasumce raspoređeno po mermernom podu od belo crnih kvadrata, tako da je podsećao na šahovsku ploču, stajalo je na desetine malih stolova okruženih kožnim stolicama. U suprotnom uglu nalazio se crni klavir pored kineskog lakiranog paravana.
     Dok sam razgledala dekor, Lili me pozva sa balkona tačno iznad moje glave. Prostorija je bila okrečena u mahovinasto zelenu boju sa velikim francuskim prozorima koji su gledali na Petu Aveniju i park. Nekoliko radnika se motalo unaokolo, uklanjajući stolove za kartanje presvučene kožom i one presvučene zelenom čohom za kojima se kartalo za novac. Letimično bi nas pogledali dok su slagali stolove uza zid pored vrata.
     "Ovde će se održati meč", obavesti me Lili. "Ali čini mi se da još niko nije stigao. Imamo još pola sata." A zatim se okrenu prema radniku koji je upravo prolazio i upita ga: "Znate li gde je Džon Hermanold?"
     "Možda je u trpezariji", slegnu čovek ramenima. "Možete nazvati gore i zamoliti nekoga da ga pozove." Odmerio ju je od glave do pete nimalo laskavo. Lili je sva kipela iz haljine koju je nosila, a meni je bilo drago što sam odabrala da obučem konzervativni, sivi, flanelski kostim. Počeh da skidam kaput, ali me radnik zaustavi.
     "Damama je zabranjen pristup u salu za igru", obavesti me on. A zatim se obrati Lili. "Kao i u trpezariju. Biće najbolje da siđete i pozovete ga telefonom."
     "Ubiću to kopile Hermanolda", procedi Lili kroz stisnute zube. "Privatni klub za muškarce, blagi Bože?" I ona se udalji hodnikom, krenuvši u potragu za svojim plenom, a ja se vratih u prostoriju i spustih se na stolicu ne obraćajući pažnju na neprijateljske poglede radnika. Nisam poželela da se nađem u Hermanoldovoj koži kada ga Lili pronađe.
     Ostadoh da sedim u sali za igru zureći kroz prljave prozore koji su gledali na Centralni Park. Napolju je visilo nekoliko mlitavih zastava, a ravnomerna zimska svetlost razvodnjavala je njihove ionako izbledele boje.
     "Izvinite", začuh jedan nabusiti glas iza sebe. Okrenuh se i ugledah visokog, privlačnog pedesetogodišnjaka tamne kose prošarane sedim vlasima na slepoočnicama. Na sebi je imao mornarsko plavi sako sa amblemom u obliku krune, sive pantalone i belu rolku. Vonjao je na Andover i Jel.
     "Nikome nije dozvoljen pristup u ovu prostoriju pre početka turnira", reče on odlučno. "Ako imate kartu, mogu vas smestiti dole do tada. U suprotnom, bojim se da ćete morati da napustite klub." Njegova prvobitna privlačnost počela je da se gubi. Lep, ali izveštačen, pomislih. Ali naglas rekoh: "Više bih volela da ostanem ovde. Čekam nekoga da mi donese kartu..."
     "Bojim se da to neće moći", preseče me on. I uz to me još uhvati za lakat. "Obavezao sam se klubu da ćemo poštovati pravila. Štaviše, u pitanju su i mere bezbednosti..."
     Ja sam i dalje ostala na svom mestu, iako me je on vukao, trudeći se da sačuva dostojanstvo. Obuhvativši člancima noge stolice, uputih mu osmeh i rekoh: "Obećala sam svojoj prijateljici Lili Rad da ću je ovde sačekati. Otišla je da potraži..."
     "Lili Rad!" ponovi on, pustivši mi ruku kao da je vruć krompir. Zavalih se u stolici sa slatkim izrazom lica. "Lili Rad je ovde?" Nastavih da se osmehujem i klimnuh.
     "Dozvolite da se predstavim, gospođice..."
     "Velis", rekoh. "Katarina Velis."
     "Gospođice Velis, ja sam Džon Hermanold", obavesti me on. "Sponzor ovog turnira." Zatim ščepa moju šaku i snažno je prodrma. "Nemate pojma kakva je to čast što je Lili došla na ovu partiju. Da li znate gde bih mogao da je pronađem?"
     "Otišla je vas da potraži", odvratih. "Radnici su nam rekli da ste u trpezariji. Verovatno je otišla gore."
     "U trpezariju", ponovi Hermanold, predviđajući najgore. "Biće najbolje da je odmah potražim, zar ne? Zatim ćemo doći po vas, pa vas obe vodim dole na piće." I on izlete kroz vrata.
     Radnici su pomislili da mi je Hermanold stari prijatelj, pa su me zaobilazili sa odbojnim poštovanjem. Posmatrala sam ih kako uklanjaju nagomilane kockarske stolove iz prostorije i počinju da postavljaju nizove stolica okrenute prema prozorima, ostavljajući u sredini prostor za prolaženje. A zatim, neočekivano, kleknuše na pod, izvadiše metre i sledeći neko nevidljivo ustrojstvo stadoše da podešavaju položaj nameštaja.
     Posmatrala sam ove manevre s tolikom znatiželjom da nisam primetila čoveka koji je nečujno ušao, dok se nije našao sasvim blizu stolice na kojoj sam sedela. Bio je visok i vitak i imao je veoma svetlu, plavu kosu, dosta dugačku tako da mu se kovrdžala na kragni. Na sebi je imao sive pantalone i komotnu, belu, platnenu košulju koja mu je otkrivala snažan vrat i kosti čvrste kao u plesača. Žurno se uputio ka radnicima i nešto im rekao tihim glasom. Oni koji su premeravali pod istog časa ustaše i priđoše mu. Kada je rukom pokazao prema nečemu, smesta su pohitali da udovolje njegovim željama.
     Velika tabla za ispisivanje rezultata premeštana je nekoliko puta, sto sudija bio je udaljen od područja za igrače, a sam sto sa šahovskom tablom povlačen je levo desno dok se nije našao na apsolutno jednakoj udaljenosti od oba zida. Primetila sam da se nijedan radnik nije ni na koji način požalio zbog ovih čudnih manevara. Činilo se da se plaše pridošlice i da ne smeju da ga pogledaju u oči dok su pažljivo ispunjavali njegova naređenja. A onda sam shvatila da on ne samo da je bio svestan mog prisustva već se kod njih raspitivao o meni. Pokazao je u mom pravcu i konačno se okrenuo da me pogleda. Doživela sam šok. Bilo je u njemu nečeg čudnog, a ja sam na svoje zaprepašćenje osetila da mi je odnekud poznat.
     Njegove visoko postavljene jagodične kosti, uzak orlovski nos i snažna vilica oblikovali su trouglaste površi koje su hvatale svetlost poput mermera. Imao je blede, zelenosive oči, boje žive. Ličio je na kakvu veličanstvenu, renesansnu, skulpturu. A kao što je to slučaj sa kamenom, i u njemu je bilo nečeg hladnog i neprobojnog. Toliko me je zaokupio da sam sama sebi ličila na pticu koju je hipnotisala zmija, tako da sam mu bila prepuštena na milost i nemilost kada je neočekivano ostavio radnike i uputio se preko prostorije prema meni.
     Kada je došao do stolice na kojoj sam sedela, dohvatio je moje šake i nagnao me da ustanem. Držeći me ispod lakta, poveo me je prema vratima pre nego sam i shvatila šta se događa; zatim mi je prošaptao na uvo: "Šta ćete vi ovde? Nije trebalo da dođete." u govoru mu se osećao izvestan strani naglasak. Zastadoh.
     "Ko ste vi?" upitah.
     "Uopšte nije važno ko sam ja", reče on i dalje tihim glasom. Pogledao me je pravo u oči onim svojim bledozelenim pogledom kao da pokušava nečega da se seti. "Dovoljno je to što ja znam ko ste vi. Mnogo ste pogrešili što ste došli ovamo. U velikoj ste opasnosti. Čak i sada svuda unaokolo osećam opasnost."
     Gde sam već ranije čula te reći?
     "O čemu vi to govorite?" upitah. "Došla sam na šahovski turnir. Sa Lili Rad. Džon Hermanold mi je rekao da mogu..."
     "Da, da", prekinu me on nestrpljivo. "Sve ja to znam. Ali vi morate smesta otići. Molim vas, ne tražite od mene objašnjenje. Samo napustite ovaj klub što je pre moguće... molim vas učinite kao što sam vam kazao."
     "Pa to je smešno!" rekoh, povisivši glas. Brzo je bacio pogled preko ramena prema radnicima, a onda se ponovo zagledao u mene. "Uopšte nemam nameru da odem odavde dok mi ne objasnite o čemu vi to govorite. Pojma nemam ko ste. Nikada vas ranije nisam videla u životu. Kakvim pravom..."
     "Jeste, videli ste me", reče on sasvim tiho. Zatim nežno spusti šaku na moje rame i zagleda mi se u oči. "I videćete me ponovo. Ali sada morate smesta otići."
     Potom se udaljio. Okrenuo se na peti i izišao iz prostorije isto onako tiho kao što je i ušao. Trenutak sam nemo stajala pre no što sam shvatila da drhtim. Bacivši pogled prema radnicima, videla sam da se oni i dalje muvaju unaokolo i da, izgleda, nisu primetili ništa čudno. Otišla sam do vrata i izišla na balkon, sva pometena ovim čudnim susretom. Tada sam se setila. Podsetio me je na gataru.
     Lili i Hermanold su me dozivali odozdo iz predvorja. Stajali su na crno-belim pločama ispod mene, nalik na neobično kostimirane šahovske figure na prenatrpanoj tabli. Oko njih su se kretali i drugi gosti.
     "Siđite", doviknu mi Hermanold, "Vodim vas na piće."
     Pređoh preko balkona do mermernog stepeništa zastrtog crvenim sagom i siđoh u predvorje. Noge su mi još bile nekako klecave. Želela sam da Lili nekako odvučem u stranu i ispričam joj šta se dogodilo.
     "Šta želite?" upita Hermanold kada priđoh stolu. Zatim mi pridrža stolicu. Lili je već sedela. "Mi ćemo šampanjac. Lili ne dolazi svaki dan na tuđe mečeve!"
     "Ovo nije običan dan", primeti Lili iznervirano, dok je prebacivala krzno preko naslona stolice. Hermanold naruči šampanjac i stade da se hvališe na sva usta, što je Lili bukvalno izvodilo iz takta.
     "Prodaja karata za turnir dobro napreduje. Svakog dana će se igrati pred punom salom. Sva ta reklama se stvarno isplatila. Iako čak ni ja nisam mogao da predvidim koje ćemo veličine sve uspeti da privučemo. Prvo je Fisk rešio ponovo da zaigra, a onda prava bomba. Solarinov dolazak! A tu si, razume se, bila i ti", dodade on, potapšavši Lili po kolenu. Žudela sam da ga prekinem i upitam o strancu, ali nikako nisma dobijala priliku da se ubacim u razgovor.
     "Prava šteta što nisam mogao da uzmem veliku salu na Menhetnu za današnji meč", reče on kada je stigao šampanjac. "Sigurno bismo je napunili do poslednjeg mesta. Ali plašio sam se Fiska. Pozvali smo za svaki slučaj i lekare. Smatrao sam da će biti najbolje ako ga eliminišemo već na početku. Ionako nikada nije završio nijedan turnir do kraja, a štampu smo privukli, već i samim njegovim dolaskom."
     "Sve to zvuči tako uzbudljivo", primeti Lili. "Prisustvovati meču u kome se sastaju takva dva majstora i o istom trošku videti kako jedan doživljava nervni slom." Hermanold je nervozno pogleda dok nam je sipao pića. Nije znao da li se šali ili ne. Ali ja sam znala. Ona primedba o tome kako Fiska treba rano eliminisati pogodila je cilj.
     "Možda ću ipak ostati na meču", nastavi ona slatkim glasom, pijuckajući šampanjac. "Nameravala sam da odem, pošto uvedem Ket..."
     "Oh, ne smeš to da učiniš!" uzviknu Hermanold, sav uspaničen. "Hoću da kažem, ne bi trebalo ovo da propustiš. U pitanju je meč stoleća."
     "A i reporteri koje si nazvao bili bi tako razočarani ako me ne bi zatekli ovde kao što si im obećao. Zar ne, dragi Džone?" Zatim je usta napunila šampanjcem, dok je Hermanold menjao boje.
     Ugrabila sam priliku na koju sam čekala: "Da li je čovek koga sam malopre gore videla bio Fisk?"
     "U sali za igru?" upita Hermanold. "Nadam se da nije. Trebalo bi da se odmara pre meča."
     "Ko god da je bio, ponašao se vrlo čudno", rekoh. "Ušao je i stao da zahteva od radnika da pomeraju nameštaj unaokolo..."
     "Oh, Bože", izusti Hermanold. "To ipak mora da je bio Fisk. Poslednji put kad sam imao posla s njim zahtevao je da se iz sale udalji neko od posmatrača ili po jedna stolica svaki put kada bi ko od igrača pojeo figuru. Tvrdio je da tako ponovo uspostavlja osećaj 'ravnoteže i harmonije'. Takođe mrzi žene, ne voli da su prisutne kada igra..." Hermanold potapša Lili po šaci, ali je ona povuče.
     "Možda je zato i mene zamolio da odem", primetih.
     "Zamolio vas je da odete?" ponovi Hermanold. "To je bilo krajnje neprimereno, ali popričaću ja već s njim pre meča. Mora shvatiti da ne može nastaviti kao u stara vremena kada je bio zvezda. Već preko petnaest godina nije igrao ni na jednom većem turniru."
     "Petnaest?" ponovih. "Mora da je napustio šah kada mu je bilo otprilike dvanaest godina. Čovek koga sam malopre gore srela bio je mlad."
     "Stvarno?" upita zbunjeno Hermanold. "Ko bi to onda mogao biti?"
     "Visok, vitak, veoma bled. Privlačan, ali ledenog pogleda..."
     "Oh, to je bio Aleksej." Nasmeja se Hermanold.
     "Aleksej?"
     "Aleksandar Solarin", objasni Lili. "Onaj, draga, koga si toliko žarko želela da vidiš. 'Bomba'?"
     "Recite mi još nešto o njemu", zamolih.
     "Bojim se da ne mogu", odgovori Hermanold. "Nisam čak znao ni kako izgleda dok nije došao da se prijavi za turnir. Taj je čovek prava misterija. Ni sa kim se ne viđa, ne dozvoljava da ga fotografišu. Ne smemo dopustiti nikome da unese kameru u salu za igru. Na moje navaljivanje ipak je na kraju pristao da da intervju za štampu. Konačno, kakva korist od toga što ga imamo ovde, ako to ne možemo da naduvamo?"
     Lili ga ogorčeno pogleda i glasno uzdahnu. "Hvala za piće, Džone", reče prebacivši krzno preko ramena.
     Ustala sam u istom trenutku kada i Lili. Pošla sam za njom kroz predvorje i popela se uz stepenice. "Nisam želela o ovome da razgovaram pred Hermanoldom", prošaputah kada krenusmo duž balkona, "ali taj momak... Solarin... Ovde se događa nešto čudno."
     "Gledam to sve vreme", odvrati Lili. "U šahovskom svetu srećeš ljude koji su ili mudonje ili dupeglavci. Ili oboje. Ubeđena sam da ni Solarin nije izuzetak. Ne mogu da podnesu da im se neka žena ubaci u igru..."
     "Ne govorim o tome", prekinuh je. "Solarin mi nije rekao da odem zato što je želeo da se otarasi žene. Rekao mi je da sam u velikoj opasnosti!" Ščepala sam je za ruku; zaustavile smo se kod ograde. U predvorju ispod nas gužva je postajala sve veća.
     "Šta ti je rekao?" upita Lili. "Šališ se. Da si u opasnosti? Na jednom šahovskom meču? Ovde ti jedina opasnost preti od toga da zaspiš. Fisk voli da uspava ljude izjednačenom igrom i patovima."
     "Kažem ti da me je upozorio da sam u opasnosti", ponovih, povukavši je prema zidu kako bi ljudi mogli da prolaze. Spustih glas. "Sećaš li se gatare kod koje si poslala Harija i mene za Novu godinu?"
     "Oh, ne", izusti Lili. "Nemoj mi reći da veruješ u mistične moći?" osmehnu se ona.
     Ljudi su počeli da nadiru preko balkona i tiskajući se pored nas da ulaze u prostoriju gde će se održati meč. Pridružismo se bujici; Lili je odabrala mesta sa strane, blizu prvog reda, odakle smo imale dobar pregled i bile neupadljive. Ako je to uopšte bilo moguće imajući u vidu njenu odeću. Kada smo se smestile, nagnuh se ka njoj i prošaputah: "Solarin je upotrebio gotovo iste reči kao i ta gatara. Zar ti Hari nije pomenuo šta mi je rekla?"
     "Ja je uopšte nisam videla", reče Lili, izvadivši iz džepa ogrtača malu šahovsku tablu sa rupicama. Zatim ju je stavila u krilo. "Preporučio mi ju je jedan prijatelj, ali ja ne verujem u ta sranja. Zato i nisam došla."
     Ljudi su počeli da zauzimaju svoja mesta oko nas; pogledi mnogih od njih zaustavljali su se na Lili. U prostoriju je ušla i skupina reportera, a jednom od njih je oko vrata visila kamera. Ugledali su Lili i krenuli u našem pravcu. Nagnula se nad malom šahovskom pločom i rekla tihim glasom: "Upravo vodimo ozbiljan razgovor o šahu. Ako nekog to bude zanimalo."
     U prostoriju je ušao Džon Hermanold. Odmah je prišao reporterima i dohvatio za kragnu onog sa kamerom, trenutak pre no što je stigao do nas.
     "Izvinite, ali moraću da vam oduzmem tu kameru", reče on reporteru. "Velemajstor Solarin ne želi kamere u sali u kojoj će se igrati turnir. Molim vas, zauzmite svoja mesta pozadi kako bi meč mogao da počne. Imaćete posle vremena za intervjue."
     Reporter gunđajući predade kameru Hermanoldu, a zatim zajedno sa kolegama ode do stolica koje im je osnivač ovog turnira namenio.
     Buka u prostoriji se stišala; čuli su se još samo šapati. Uđoše sudije i zauzeše svoja mesta za stolom, a odmah za njima pojaviše se i čovek za koga sam sada znala da je Solarin i jedan postariji sedi muškarac, za koga sam pretpostavila da je Fisk.
     Fisk je izgledao nervozan i veoma napet. Jedan kapak mu je blago podrhtavao i sve vreme je mrdao sedim brkom kao da tera muvu. Imao je proređenu kosu, pomalo masnu, začešljanu unazad, ali ona mu je stalno iznova padala na čelo u nemirnim pramenovima. Na sebi je imao smeđi somotski sako koji je video i bolje dane i koji nije bio očetkan već duže vreme. U pasu je bio vezan kao mantil za kupanje. Široke smeđe pantalone bile su mu izgužvane. Osetih sažaljenje. Izgledao je krajnje očajan, što je samo još više podsticalo utisak da mu ovde nije mesto.
     Pored njega, Solarin je podsećao na alabasterni kip bacača diska. Izgledao je bar za glavu viši od Fiska, koji je inače bio i pogrbljen. Graciozno je prišao stolu, izvukao stolicu za Fiska, i pomogao mu da se smesti.
     "Kopile", siknu Lili. "Pokušava da zadobije Fiskovo poverenje, da stekne preimućstvo još pre no što je igra i počela."
     "Da nisi možda malo prestroga?" upitah glasno. Nekoliko glasova iz reda iza nas stade da me ućutkuje.
     Zatim se pojavio dečak sa kutijom u kojoj su bile figure i stao da ih razmešta, stavljajući bele ispred Solarina. Lili mi je objasnila da se ceremonija izvlačenja figura odigrala prethodnog dana. Broj ljudi koji je počeo da nas ućutkuje povećao se tako da smo konačno umukle.
     Dok je jedan od sudija čitao pravila, Solarin se okrenu prema publici. Okrenuvši mi profil, pružio mi je priliku da ga podrobno zagledam. Bio je mnogo otvoreniji i opušteniji nego malopre. Sada je bio u svom elementu, spremao se da igra šah, što ga je činilo mlađim i veoma napetim, poput atletičara pred trku. Ali onda je ugledao Lili i mene; ukočio se i prikovao pogled za mene.
     "Vau", izusti Lili. "Sada shvatam šta si mislila kada si rekla da mu je pogled leden. Drago mi je što se nisam prvi put suočila s tim pogledom preko šahovske table."
     Solarin me je posmatrao kao da nije mogao da poveruje da sam još tu. Kao da je želeo da ustane i izvuče me napolje. Odjednom me je proželo osećanje kao da sam strašno pogrešila što sam ostala. Figure su bile postavljene, a njegov sat aktiviran, tako da je konačno skrenuo pogled na tablu. Pomerio je kraljevog pešaka napred. Primetila sam da je i Lili, koja je sedela pored mene, povukla isti potez na maloj tabli koju je držala na krilu. Dečak koji je stajao pored demonstracione table ispisa kredom potez: E2-E4.
     Igra se izvesno vreme odvijala bez nekih većih uzbuđenja. I Solarin i Fisk su ostali bez po jednog pešaka i konja. Solarin je krenuo napred kraljevim lovcem. Nekoliko gledalaca stade da mrmlja. Jedan ili dvojica ustadoše i iziđoše na kafu.
     "Ovo mi liči na giuoco piano", uzdahnu Lili. "Partija bi mogla potrajati. Ova odbrana se nikada ne igra na turnirima, stara je ko Biblija. Blagi Bože, pominje se još u Getingenskom rukopisu." Za devojku koja nikada nije pročitala ni reč o šahu, Lili je bila zlatni rudnik podataka.
     "Ona omogućava Crnom da razvije figure, ali je spora, spora, ubitačno spora. Solarin olakšava Fisku posao, dozvoljava mu da povuče nekoliko poteza pre no što će ga zbrisati. Pozovi me ako se išta dogodi u narednom satu igre."
     "Kako ću ja znati da li se nešto dogodilo?" upitah je šapatom.
     Upravo u tom trenutku Fisk je povukao potez i zaustavio časovnik. Među publikom zavlada kratkotrajni žamor, a nekolicina koja se upravo spremala da iziđe zastade kako bi ponovo pogledala u pravcu demonstracione table. Podigla sam pogled na vreme da vidim Solarina kako se osmehuje. Bio je to čudan osmeh.
     "Šta se dogodilo?" upitah Lili.
     "Fisk je skloniji pustolovinama nego što sam mislila. Umesto da pomeri lovca, odlučio se za odbranu sa dva konja. Rusi to vole. Mnogo je opasnija. Iznenađena sam što je odlučio tako da igra protiv Solarina koji je poznat kao..." Ali na vreme se ugrizla za jezik. Uostalom, Lili nikada nije proučavala stil igre drugih igrača. Ili možda jeste.
     Solarin je zatim krenuo napred konjem, a Fisk kraljičinim pešakom. Solarin je uzeo tog pešaka. Potom je Fisk uzeo Solarinovog pešaka konjem, pa su snage opet bile izjednačene. Bar sam ja tako mislila. Činilo mi se da se Fisk dobro drži pošto je svojim figurama zaposeo sredinu ploče, a da je Solarin sateran u ćošak. Ali tada je Solarin uzeo Fiskovog lovca konjem. Prostorijom prostruja žamor. Oni koji su izišli sada se trkom vratiše sa šoljama za kafu i zagledaše u demonstracionu tablu, iščekujući da momak ispiše potez.
     "Fegatello!" povika Lili i ovog puta je niko ne ućutka. "Ne mogu da verujem."
     "Šta je to fegatello?" Izgleda da u šahu ima mnogo više slenga nego u kompjuterskoj obradi podataka.
     "To znači 'vaditi jetru'. I da znaš da će Fisku 'izvaditi jetru', ako kraljem uzme tog konja." Ona stade da grize prst i zagleda se u ploču na svom krilu kao da se igra na njoj nastavljala. "Nema sumnje, nešto će izgubiti. Kraljica i top su mu zarobljeni. Ne može do konja nijednom drugom figurom."
     Meni se činilo nelogično što je Solarin povukao takav jedan potez. Da li je on to davao konja za lovca samo zato da bi naterao kralja da se pomeri za jedno mesto?
     "Ako Fisk pomeri kralja, više neće moći da ga štiti", reče Lili kao da mi je čitala misli. "Kralj će biti gurnut na sredinu table i do kraja partije će se koprcati. Bolje će uraditi ako pomeri kraljicu i odrekne se topa."
     Ali Fisk je ipak uzeo konja kraljem. Solarin je gurnuo kraljicu napred i dao šah. Fisk je sklonio kralja iza pešaka, a Solarin je vratio kraljicu kako bi ugrozio crnog konja. Stvari su se očigledno zakuvavale, ali nisam znala u kom pravcu. Lili je takođe izgledala zbunjena.
     "Nešto nije u redu", došapnu mi ona. "Ovo nije Fiskov stil igre."
     Događalo se nešto neobično. Posmatrajući Fiska, primetila sam da, pošto bi povukao potez, nije dizao pogled sa table. Očigledno je bivao sve nervozniji. Vidno se znojio. Pod pazuhom su mu se na smeđem sakou pojavili veliki tamni krugovi. Izgledao je bolesno; premda je Solarin bio na potezu, Fisk je svu svoju pažnju usredsredio na tablu kao da mu je ona poslednja nada.
     Solarinov sat je otkucavao, ali i on je posmatrao Fiska. Motrio je svog protivnika s takvom pažnjom kao da je zaboravio da je igra u toku. Posle dužeg vremena Fisk je podigao pogled sa table i zagledao se u Solarina, ali se odmah potom ponovo usredsredio na tablu. Solarinove oči se suziše. Podigao je jednu figuru i pomerio je napred.
     Više nisam obraćala pažnju na poteze. Posmatrala sam njih dvojicu, pokušavajući da dokonam šta se to među njima dešava. Lili je pored mene sedela otvorenih usta, pomno analizirajući poziciju na tabli. Solarin iznenada ustade i odgurnu stolicu. Iza nas nastade pometnja jer je svako svakom nešto šaputao. Solarin zatim zaustavi oba sata i nagnu se nad Fiska da nešto kaže. Jedan od sudija brzo pritrča stolu. On i Solarin izmenjaše nekoliko reči, posle čega sudija odmahnu glavom. Fisk je ostao da sedi oborene glave, pogleda uprtog u šahovsku tablu, sa šakama u krilu. Solarin mu ponovo nešto reče. Sudija se vrati do sudijskog stola. Sve sudije klimnuše i glavni sudija ustade.
     "Dame i gospodo, velemajstor Fisk se ne oseća dobro. Velemajstor Solarin je bio veoma ljubazan pa je zaustavio oba sata, pristavši na kraću pauzu kako bi gospodin Fisk mogao da se osveži. Gospodine Fisk, kovertirajte svoj naredni potez i predajte koverat sudijama; meč se nastavlja za trideset minuta."
     Fisk je zapisao potez drhtavom rukom i spustio ga u koverat, koji je zapečatio i predao sudiji. Solarin je smesta napustio prostoriju pre no što su reporteri mogli da stignu do njega, a zatim je krenuo niz hodnik. U prostoriji je vladala velika pometnja, svi su se došaptavali i nešto govorili. Okrenuh se ka Lili.
     "Šta se dogodilo? Šta se zbiva?"
     "Ovo je nečuveno", reče ona. "Solarin ne može tek tako da zaustavi satove. To mora da učini sudija. Ovo je protiv svih pravila, trebalo bi da prekinu meč. Sudija zaustavlja satove ako se svi izjasne za prekid. Ali Fisk je pre toga morao da kovertira naredni potez."
     "Znači, Solarin je dao Fisku malo vremena koje se neće računati", zaključih. "Zašto je to učinio?"
     Lili se zagleda u mene svojim sivim, sada gotovo bezbojnim očima. Kao da su je iznenadile vlastite misli. "Znao je da to nije Fiskov stil igre", reče. Na trenutak je ćutala, a zati nastavi, praveći rezime onoga što se dogodilo. "Solarin je ponudio Fisku razmenu kraljica. Razvoj igre to nije zahtevao. Kao da je testirao Fiska. Svima je poznato koliko Fisk mrzi da izgubi kraljicu."
     "Znači, Fisk je prihvatio?" upitah.
     "Nije", odvrati Lili, zadubljena u vlastite misli. "Nije prihvatio. Podigao je kraljicu, pa ju je spustio. Pokušao je da to predstavi kao j'adoube."
     "Šta je to j'adoube?"
     "Dodirujem, podešavam. Igrač ima pravo da za vreme igre namešta figure."
     "Pa šta je tu onda sporno?" upitah.
     "Ama baš ništa", odvrati Lili. "Ali moraš reči, 'J'adoube' pre nego što dodirneš figuru. A ne pošto si je već pomerio."
     "Možda je to učinio nesvesno..."
     "On je velemajstor", dodade Lili. Dugo me je posmatrala. "Znao je šta radi."
     Lili je sedela zureći u svoju tablu. Nisam htela da je uznemiravam, ali svi su već napustili prostoriju i nas dve smo ostale same. Sedela sam pored nje, pokušavajući da uz pomoć ono malo znanja iz šaha dokonam šta je sve ovo značilo.
     "Da li te zanima šta ja mislim?" konačno upita Lili. "Mislim da je velemajstor Fisk varao. Mislim da je povezan sa nekim predajnikom."
     Da sam onda znala koliko je bila u pravu, to bi možda izmenilo događaje koji će ubrzo uslediti. Ali kako sam u tom trenutku mogla pretpostaviti šta se u stvari događalo... na samo deset stopa od mene... dok je Solarin proučavao stanje na tabli?

     Solarin je bio zagledan u šahovsku tablu kada je prvi put nešto primetio. U početku je to bio samo blesak negde na ivici njegovog vidnog polja. Ali kada se ponovio i po treći put, povezao je taj blesak sa kretnjom. Fisk je spuštao šake u krilo svaki put kada bi Solarin zaustavio svoj sat, a Fiskov stavio u pokret. Kada je naredni put povukao potez, Solarin se zagledao u Fiskove šake. Prsten. Fisk nikada ranije nije nosio prsten.
     Fisk je igrao nepromišljeno. Rizikovao je. Ovog puta je na neki način igrao zanimljiviji šah, ali uvek kada bi povukao nešto riskantno, Solarin bi mu se zagledao u lice. I na njemu nikada nije ugledao izraz koji bi trebalo da se nađe na licu onoga ko voli da rizikuje. Tada je Solarin počeo pomno da posmatra prsten.
     Fisk je bio s nekim u vezi. U to nije bilo sumnje. Solarin je igrao protiv nekog ili nečeg drugog. To se nije nalazilo u sali i to sasvim sigurno nije bio Fisk. Solarin baci pogled prema čoveku iz KGB-ea koji je sedeo uza zid. Ako reši da prihvati rizik i izgubi ovu prokletu partiju, za njega će turnir biti završen. Ali morao je da sazna ko je ozvučio Fiska i zašto.
     Solarin je počeo da vuče riskantne poteze ne bi li uočio neku pravilnost u Fiskovim reakcijama. Umalo Fiska nije saterao uza zid. Zatim je Solarinu sinula ideja da iznudi potpuno nepotrebnu razmenu kraljica. Pomerio je karljicu, ponudio je, otvorio Fisku prolaz do nje, ne hajući za ishod. Nateraće Fiska da igra po njegovom ili će obelodaniti da je varalica. Ali to je bilo previše za Fiska.
     U jednom trenutku se činilo da će Fisk prihvatiti izmenu, uzeti njegovu kraljicu. Solarinu bi samo preostalo da pozove sudije i napusti meč. Nije imao nameru da igra protiv nekakve mašine, ili bilo čega s čim je Fisk bio povezan. Ali Fisk se povukao i zatražio j'adoube. Solarin je skočio i nagnuo se nad Fiska.
     "Šta to, do đavola, radite?" prošaputa on. "Zatražićemo prekid da dođete k sebi. Shvatate li da se tamo nalaze ljudi iz KGB-ea? Samo jedna moja reč i možete se oprostiti od šaha."
     Solarin jednom rukom dade znak sudijama, a drugom zaustavi oba sata. Sudiji je kazao da se Fisk ne oseća dobro i da će zapečatiti naredni potez.
     "I neka to bude kraljica, gospodine", reče on ponovo se nagnuvši nad Fiska. Fisk nije podigao pogled. Okretao je prsten kao da ga steže. Solarin potom izlete iz prostorije.
     Čovek iz KGB-ea ga dočeka u hodniku sa upitnim pogledom. Bio je nizak, bled, sa gustim obrvama. Zvao se Gogolj.
     "Idi, popij šljivovicu", reče mu Solarin. "Pusti mene da ovo sredim."
     "Šta se dogodilo?" upita Gogolj. "Zašto je rekao j'adoube? Nije bilo po propisu. Nije trebalo da zaustavite satove, mogli su vas diskvalifikovati."
     "Fisk je u vezi sa nekim. Moram znati s kim i zašto. Tvoje je samo da ga još više zaplašiš. Skloni se i pravi se da ništa ne znaš. Izići ću ja s njim već na kraj."
     "Ali Brodski je ovde", prošaputa Gogolj. Brodski je pripadao višim ešalonima tajne službe i po rangu je bio znatno iznad Solarinovog čuvara.
     "Pozovi ga da ti se pridruži", odbrusi Solarin. "Samo ga drži što dalje od mene u narednih pola sata. Ne želim da išta preduzimate. Jesi li me razumeo, Gogolje?"
     Telohranitelj je bio uplašen, ali ipak je poslušno krenuo niz hodnik prema stepeništu. Solarin ga je pratio do kraja balkona, a zatim nestao kroz jedna vrata iza kojih je ostao da čeka Fiska da iziđe iz prostorije u kojoj se igrao meč.

     Fisk je žurno prešao preko balkona i sišao niz stepenište, a zatim se uputio kroz predvorje. Nije se osvrnuo, pa tako nije ni primetio Solarina koji ga je posmatrao odozgo. Izišao je i prešao preko dvorišta i prošao kroz kapiju u masivnoj gvozdenoj ogradi. U naspramnom uglu dvorišta, dijagonalno od ulaza u klub, nalazila su se vrata koja su vodila u mali Kanadski klub. Fisk je ušao i krenuo uz stepenice.
     Solarin je tiho prošao kroz dvorište. Gurnuo je staklena vrata Kanadskog kluba na vreme da vidi kako se za Fiskom zatvaraju vrata muškog toaleta. Na trenutak je zastao, a zatim pažljivo prešao ono nekoliko stepenika do tih vrata, provukao se unutra i ostao nepomičan. Fisk je stajao na suprotnom kraju prostorije, zatvorenih očiju, ljuljajući se naspram zida sa pisoarima. Solarin ga je bez reči posmatrao kako se spušta na kolena. Počeo je da jeca... duboko, bez suza... a onda se okrenuo prema zidu i povratio u porculanski pisoar. Kada je završio, sav iscrpljen, oslonio je čelo o gornji deo pisoara.
     Krajičkom oka Solarin je primetio kako se Fiskova glava podiže kada je začuo zvuk slavine. Solarin je nepomično stajao pored lavaboa, posmatrajući hladnu vodu kako ga puni. Fisk je bio Englez; sigurno bi osetio poniženje da ga neko posmatra kako povraća poput životinje.
     "Biće vam potrebno ovo", reče Solarin glasno, ne okrećući se od lavaboa.
     Fisk se osvrnu unaokolo, ne znajući da li se to Solarin njemu obraća. Ali kako se činilo njih dvojica su bili sami u toaletu. Oklevajući je ustao i prišao Solarinu, koji je umakao toalet papir u vodu. Papir je smrdeo na vlažno zobeno brašno.
     Solarin se okrenu i pokvasi Fisku čelo i slepoočnice. "Ako potopite zglobove u vodu to će vam rashladiti krv u celom telu", primeti on, otkopčavajući mu manžetne. Pokvašeni papir bacio je u kantu za otpatke. Fisk bez reči spusti zglavke u vodu u lavabou pazeći, primeti Solarin, da ne pokvasi prste.
     Solarin je nešto pisao olovkom po poleđini suvog komada papira. Fisk baci pogled u njegovom pravcu, ne vadeći zglavke iz vode, a Solarin mu pokaza šta je napisao. Na papiru je stajalo: "Je li prenos jednosmeran ili dvosmeran?"
     Fisk podiže pogled, a lice mu se ponovo zajapuri. Solarin ga je napeto posmatrao, zatim se ponovo nagnuo nad papir i ispisao novo pitanje, ovog puta mnogo jednostavnijim rečima: "Mogu li da nas čuju?"
     Fisk duboko udahnu i zatvori oči. Zatim odmahnu glavom. Jednu je šaku izvadio iz vode i posegnuo za papirom, ali mu Solarin dodade drugi komad.
     "Ne ovaj", reče on, izvadivši mali zlatni upaljač i potpalivši komad toaletnog papira na kome je ispisao pitanja. Pustio ga je da izgori gotovo do kraja, zatim odneo do toaleta, bacio unutra i pustio vodu. "Jeste li sigurni?" upita on, vrativši se do lavaboa. "To je veoma važno."
     "Jesam", odvrati Fisk kome je bilo veoma neugodno. "Objasnili... su mi."
     "Odlično, onda možemo da razgovaramo." Solarin je i dalje držao zlatni upaljač u ruci. "U kom je uvetu, levom ili desnom?" Fisk se lupnu po levom uvetu. Solarin klimnu. Skinu donji deo upaljača i izvuče neki sitni predmet na rasklapanje. U narednom trenutku u ruci je držao malu pincetu.
     "Lezite na pod i postavite glavu tako da je ne morate pomerati i da vam levo uvo bude okrenuto naviše - prema meni. Nemojte činiti nikakve nagle pokrete. Ne bih želeo da vam probušim bubnu opnu."
     Fisk ga posluša. Kao da mu je laknulo što je mogao da se prepusti Solarinovoj brizi i na pamet mu nije padalo da priupita kako to da jedan šahovski velemajstor zna kako se uklanjaju skriveni predajnici. Solarin čučnu i nagnu se nad Fiskovo uvo. Posle samo jednog trenutka izvukao je neki mali predmet, koji zatim stade da okreće držeći ga pincetom. Bio je tek nešto veći od glave čiode.
     "Ah", primeti Solarin. "Veći je od naših. A sada mi kažite, dragi moj Fisk, ko ga je tu stavio? Ko se krije iza svega ovoga?" Mali prijemnik potom spusti na dlan.
     Fisk naglo sede i zagleda se u Solarina. Kao da je tek tada shvatio s kim razgovara: da je Solarin ne samo šahista s kojim je malopre igrao, već i Rus. Što je bilo još gore - njegova pratnja iz redova KGB-ea nalazila se negde u zgradi. Fisk glasno zakuka i zagnjuri glavu u šake.
     "Morate mi reći. To je i vama jasno, zar ne?" Solarin baci pogled na Fiskov prsten. Podigao mu je šaku i pomno se zagledao u njega. Fisk sav unezveren podiže glavu.
     Bio je to glomazni pečatnjak sa grbom, napravljen od nekog metala sličnog zlatu, čija je površina bila posebno obrađena. Solarin pritisnu grb i začu jedno jedva čujno klik. Fisk je sigurno pritiskao grb po utvrđenoj šifri javljajući koji je poslednji potez povučen, a njegovi saradnici su mu zatim preko predajnika u uvetu javljali koji potez on da povuče.
     "Da li su vas upozorili da ne skidate prsten?" upita Solarin. "Dovoljno je veliki tako da se u njemu može nalaziti i mali eksploziv i detonator."
     "Detonator!" zaurla Fisk.
     "Dovoljno snažan da razori veći deo sobe", odvrati Solarin, smešeći se. "U svakom slučaju, deo gde se nalazimo. Jeste li vi irski agent? Oni su stručnjaci za male bombe, kao one što stavljaju u pisma. Trebalo je da pretpostavim, većina se školovala u Rusiji." Fisk je pozeleneo, a Solarin nastavio: "Pojma nemam šta vaši prijatelji žele, dragi moj Fisk. Ali ako bi kakav agent izdao moju vladu kao što ste vi izdali one koji su vas poslali, oni bi ga brzo i zauvek ućutkali."
     "Ali ja... ja nisam agent!" povika Fisk.
     Solarin ga je na trenutak posmatrao, a onda se osmehnu. "U to bi stvarno bilo teško poverovati. Gospode Bože, baš su uprskali." Fisk je kršio prste dok je Solarin razmišljao.
     "Dobro me slušajte, dragi moj Fisk. Upleli ste se u opasnu igru. Svakog časa može neko upasti ovamo, a onda nam životi neće vredeti ni pišljiva boba. Ljudi koji su od vas zahtevali da ovo učinite nisu cvećke. Razumete li? Morate mi reći sve što znate o njima, i to brzo. Samo tako vam mogu pomoći." Solarin ustade, a onda pomože i Fisku da stane na noge. Fisk obori pogled kao da će da zaplače. Solarin nežno stisnu šaku na rame starijeg muškarca.
     "S vama je stupio u vezu neko ko je želeo da pobedite u ovoj partiji. Morate mi reći ko i zašto."
     "Upravnik..." Fisku je glas vidno podrhtavao. "Kada sam se... pre mnogo godina... razboleo i više nisam mogao da igram šah, britanska vlada mi je omogućila da predajem matematiku na univerzitetu, bio sam vladin stipendista. Prošlog meseca me je posetio upravnik mog odeljenja i zatražio od mene da se vidim s nekim ljudima. Ne znam ko su. Rekli su mi da moram učestvovati na ovom turniru u interesu nacionalne bezbednosti. Da neću biti ni pod kakvim pritiskom..." Fisk poče da se smeje i divlje da se osvrće po sobi. Sve vreme je vrteo prsten. Solarin ga uhvati za šaku, a drugu mu spusti na rame.
     "Rekli su vam da nećete biti izloženi pritisku", mirno zaključi Solarin, "pošto uopšte nećete odlučivati o potezima. Samo je trebalo da sledite nečija uputstva?"
     "Rekao sam im da ja to nisam u stanju, neka izaberu nekog drugog", odvrati Fisk, podigavši glas. "Preklinjao sam ih da me ne teraju da igram. Ali nisu imali nikog drugog. Bio sam potpuno u njihovoj vlasti. Mogli su da mi ukinu stipendiju kad god su to hteli. Sami su mi to rekli..." Zatim je progutao knedlu, a Solarin postade oprezniji. Fisk više nije mogao da se usredsredi na ono što govori i tako je grubo okretao prsten kao da ga ovaj bode. Divljim pogledom šarao je po prostoriji.
     "Nisu hteli da me slušaju. Rekli su da se po svaku cenu moraju dočepati formule. Rekli su..."
     "Formule!" ponovi Solarin, snažno ščepavši Fiska za ramena. "Baš su tako rekli: da žele formulu?"
     "Da! Da! Upravo to su želeli, prokletu formulu."
     Fisk je gotovo vrištao. Solarin popusti stisak i pokuša da umiri starijeg čoveka, lagano ga tresući. "Pričajte mi o formuli", pokuša on oprezno, kao da hoda po jajima. "Idemo dalje, dragi moj Fisk. Zašto im je ta formula toliko važna? Kako su mislili da ćete je se dokopati igrajući na turniru?"
     "Mislili su da ću je dobiti od vas", reče Fisk slabim glasom, pogleda uprtog u pod. Niz lice su mu se slivale suze.
     "Od mene?" Solarin se zagleda u Fiska. A zatim naglo skrenu pogled ka vratima. Učinilo mu se da je napolju čuo korake.
     "Morate mi brzo sve reći", dodade on spustivši glas. "Otkud su znali da ću i ja učestvovati na ovom turniru? Niko nije znao da dolazim."
     "Oni jesu", odvrati Fisk, gledajući Solarina mahnitim očima. A onda je iznenada naglo okrenuo prsten. "Oh, Bože, ostavite me! Rekao sam im da ja to neću moći! Rekao sam im da ću sve upropastiti!"
     "Ostavite taj prsten na miru", strogo reče Solarin, Zatim je zgrabio Fiska za zglavak i iskrenuo mu šaku. Fisk iskrivi lice od bola. "Kakvu formulu?"
     "Formulu koju ste imali u Španiji", povika Fisk. "Formulu u koju ste se kladili u Španiji! Rekli ste da ćete je predati svakome ko vas pobedi! Tako ste rekli! Morao sam da pobedim, kako biste mi dali formulu."
     Solarin je, ispunjen nevericom, netremice zurio u Fiska. Zatim ga je pustio i odvojio se od njega. Počeo je da se smeje.
     "Tako ste rekli", ponovi tupo Fisk, povlačeći prsten.
     "Oh, ne", oglasi se Solarin. On zabaci glavu unazad i nastavi da se smeje dok mu suze ne potekoše na oči. "Dragi moj Fisk", reče, zagrcnuvši se od smeha, "ne tu formulu! Budale su došle do pogrešnog zaključka. Poslužili ste kao pešak gomili pacera. Pođimo napolje i... Šta vi to radite?!"
     Nije ni primetio da je preplašeni Fisk uspeo da olabavi prsten. Upravo ga je skinuo sa prsta jednim naglim pokretom i bacio u prazni lavabo. Nešto je naglas brbljao, a onda povikao: "Neću! Neću!"
     Solarin je trenutak posmatrao kako prsten poskakuje po lavabou, a zatim se bacio prema vratima, istog časa počevši da odbrojava. Jedan. Dva. Udario je naredna vrata i izleteo napolje. Tri. Četiri. U jednom se skoku vinuo preko ono nekoliko stepenika, doskočio u njihovom podnožju i poleteo kroz mali foaje. Šest. Sedam. Razbivši spoljašnja vrata dok ih je otvarao, izjurio je u dvorište, u šest dugačkih koraka. Osam. Devet. Zaplivao je kroz vazduh i dočekao se na stomak na kamenim kockama. Deset. Rukama je pokrio glavu i zapušio uši. Čekao je. Ali eksplozija nije odjeknula.
     Provirio je ispod ruku i ugledao ispred sebe dva para cipela. Podigavši još malo pogled ugledao je dvojicu sudija kako zaprepašćeno zure u njega.
     "Velemajstore Solarin! Jeste li povređeni?" upita jedan od njih.
     "Ne, sasvim sam dobro", odvrati Solarin, dostojanstveno ustajući i čisteći prašinu sa odeće. "Velemajstor Fisk je u toaletu. Upravo sam pošao po lekara. I spotakao se. Ovo kamenje je veoma klizavo." Solarin se pitao da li je pogrešio što se tiče prstena. Nije mogao biti siguran da li je njegovo skidanje nešto značilo.
     "Biće bolje da pogledamo možemo li mi išta da učinimo", primeti sudija. "Zašto li je otišao čak u toalet u Kanadskom klubu? Zašto ne u Metroplitenu? Ili do ambulante?"
     "Veoma je ponosan", pokuša da objasni Solarin. "Bez sumnje nije želeo da iko vidi da mu je muka." Sudije se još nisu setile da Solarina pitaju šta je on radio u tom istom udaljenom toaletu. I to sam sa svojim protivnikom.
     "Je li mu jako loše?" upita drugi sudija pošto krenuše prema ulazu.
     "Bura u stomaku", odvrati Solarin. Znao je da postupa nerazumno što se vraća, ali nije imao drugog izbora.
     Sva trojica se popeše uz stepenice i prvi sudija otvori vrata toaleta. Hitro se okrenuo i počeo da se bori za vazduh.
     "Ne gledajte!" Bio je bled kao krpa. Solarin se probi pored njega i pogleda unutra. Fisk je visio na vlastitoj kravati zakačenoj za jednu od pregrada. Lice mu je bilo crno i ako je suditi po položaju glave, vrat mu je bio slomljen.
     "Samoubistvo!" zaključi sudija koji je opomenuo Solarina da ne gleda. I sam je sada stajao kršeći prste kao i Fisk pre samo nekoliko trenutaka. Dok je još bio živ.
     "Nije on prvi šahista koji se na to odlučio", odgovori drugi sudija. Ali kada se Solarin okrenuo i pogledao ga, istog časa je umukao.
     "Biće bolje da pozovemo lekara", žurno dodade prvi sudija.
     Solarin ode do lavaboa u koji je Fisk bacio prsten. Tamo ga više nije bilo. "Da, pozovimo lekara", složi se on.

     Ali ja o svim tim događajima ništa nisam znala dok sam sedela u predvorju, čekajući da se Lili vrati sa trećom rundom kafe. Da sam znala šta se dešava iza scene - tada, umesto što sam to saznala kasnije - naredni događaji možda se uopšte ne bi zbili.
     Prošlo je već četrdeset pet minuta od početka pauze i već sam počela da osećam kako sam se nadula od sve te kafe. Mučilo me je šta se to zbiva. Lili se konačno vratila za sto, zaverenički se osmehujući.
     "Pogodi šta se desilo", prošapta ona. "Naletela sam na Hermanolda u baru, izgledao je deset godina stariji; vodio je neki krajnje ozbiljan razgovor sa dežurnim lekarem! Čim popijemo kafu možemo, draga moja, da se kupimo. Danas više nema nastavka. Objaviće to za nekoliko minuta."
     "Fisku, znači, stvarno nije bilo dobro? Možda je zato igrao tako čudno."
     "Nije bolestan, draga. Preboleo je sve bolesti. Može se reći, prilično iznenada."
     "Predao je?"
     "Na neki način. Obesio se u toaletu čim je počela pauza."
     "Obesio?" ponovih, a Lili stade da me ućutkuje pošto je nekoliko ljudi stalo da se osvrće. "O čemu ti to govoriš?"
     "Hermanold je kazao kako smatra da je pritisak bio preveliki za Fiska. Doktor je bio drugačijeg mišljenja. Doktor je napomenuo da čoveku teškom sto četrdeset funti nije bilo nimalo lako da sam sebi slomi vrat obesivši se o pregradu visoku šest stopa.
     "Možemo li preskočiti ovu kafu i napustiti ovo mesto?" Nisam prestajala da mislim na pogled Solarinovih zelenih očiju dok se naginjao nada mnom. Odjednom mi je postalo muka. Morala sam da iziđem.
     "U redu", pristade glasno Lili. "Ali požurimo nazad. Ne želim da propustim ni sekund ovog uzbudljivog meča." Ona žurnim korakom pređe preko prostorije. Kada stigosmo do predvorja, dva reportera skočiše na noge.
     "Oh, gospođice Rad", oslovi je jedan dok su prilazili, "znate li vi šta se događa? Hoće li se partija danas nastaviti?"
     "Neće, osim u slučaju da dovedu treniranog majmuna da zameni gospodina Fiska."
     "Znači, nemate baš Bog zna kakvo mišljenje o njegovoj igri?" upita jedan od reportera, žvrljajući po beležnici.
     "Ja uopšte ne razmišljam o njegovoj igri", odvrati samodopadno Lili. "Kao što vam je poznato, ja razmišljam samo o svojoj igri. A što se ove partije tiče", dodade ona, krčeći put prema vratima dok su se reporteri vukli za njom, "dovoljno sam videla da znam kako će se završiti." Ona i ja strugnusmo kroz dupla vrata u dvorište i krenusmo niz rampu prema ulici.
     "Do đavola, gde li je Sol?" primeti Lili. "Kola treba sve vreme da budu ispred ulaza, on to zna."
     Pogledah niz ulicu i videh Lilin veliki plavi korniš parkiran na kraju bloka, s druge strane Pete Avenije. Pokazoh joj gde je.
     "Divno, samo mi je još to trebalo, nova kazna za parkiranje", primeti ona. "Hajdemo odavde, pre no što unutra sve ode do đavola." Zgrabila me je za ruku i mi potrčasmo niz ulicu kojom je brijao ledeni vetar. Kada smo stigle do kraja bloka, shvatila sam da su kola prazna. Sola nigde nije bilo.
     Prešle smo ulicu, tražeći pogledom Sola u oba smera. Kada smo stigle do kola, videle smo da su klučevi na svom mestu. Nije bilo ni Karioke.
     "Ne mogu da poverujem!" pušila se Lili. "Tokom svih ovih godina Solu se nijednom nije desilo da ovako ostavi kola. Gde bi, do đavola, mogao biti? I gde je moj pas?"
     Začuh neko grebanje koje kao da je dolazilo ispod sedišta. Otvorih vrata i nagnuh se preko sedišta, zavukavši šaku ispod njega. Mali jezik smesta je celu oliza. Izvukoh Karioku napolje, ali dok sam se uspravljala ugledah nešto od čega mi se krv sledila u žilama. Vozačevo sedište bilo je na jednom mestu probušeno.
     "Pogledaj", pozvah Lili. "Kakva je to rupa?"
     Baš u tom trenutku, dok se Lili saginjala da pogleda, začusmo jedno "tap" i kola se neznatno zatresoše. Bacih pogled preko ramena, ali nikog ne primetih u blizini. Izvukavši se iz auta, spustih Karioku na sedište. Počeh da pregledam onu stranu auta koja je bila okrenuta prema Metropoliten klubu. Pronađoh još jednu rupu koje sekund ranije tu nije bilo. Dodirnuh je. Bila je još topla.
     Podigoh pogled prema prozorima Metropoliten kluba. Na balkonu je bio otvoren jedan od francuskih prozora, onaj koji se nalazio neposredno iznad američke zastave. Zavesa se vijorila, ali nikog nije bilo. Bila sam sigurna da je to jedan od prozora sale u kojoj se igrao meč - i to onaj koji se nalazi tačno iza sudijskog stola.
     "Blagi Bože", proaputah. "Neko puca u kola!"
     "Šališ se", reče ona. Zatim obiđe oko kola i zagleda se u rupu od metka, a onda krenu za mojim prstom prema otvorenom francuskom prozoru. Na ulici nije bilo ljudi jer je temperatura bila strašno niska i nijedna kola nisu prolazila u trenutku kada smo čuli udar. Tako nam nije preostalo još mnogo mogućnosti.
     "Solarin!" zaključi Lili, ščepavši me za ruku. "Upozorio te je da napustiš klub, zar ne? To kopile pokušava da nas ucmeka!"
     "Upozorio me je da ću biti u opasnosti ako ostanem u klubu", ispravih je. Ali sada više nisam u njemu. Uostalom, da je neko hteo da puca na nas, sa ove udaljenosti bi nas teško promašio."
     "Pokušava da me uplaši kako bih se povukla sa turnira!" ostade uporna Lili. "Prvo kidnapuje mog šofera, a zatim puca u moja kola. E, mene neće tako lako uplašiti."
     "Mene već jeste!" priznadoh. "Hajdemo odavde."
     Žurba s kojom je Lili odnela svoju telesinu oko kola i sela na vozačevo mesto jasno je govorila da se slaže sa mnom. Upalila je auto i uz škripu guma izletela u Petu Aveniju, bacivši Karioku preko sedišta.
     "Umirem od gladi", povika ona, nadjačavši huk vetra koji je brisao preko vetrobranskog stakla.
     "Tebi se sada jede?" vičući je upitah. "Jesi li poludela? Mislim da bi trebalo smesta da odemo u policiju."
     "Nipošto", ostade ona odlučna. "Ako Hari sazna za ovo, strpaće me u zatvor kako ne bih mogla da igram na turniru. Ti i ja ćemo sada nešto lepo pojesti, a onda same smisliti šta nam valja činiti. Ne mogu da razmišljam dok mi krče creva."
     "Ako već ne idemo u policiju, hajdemo nazad do mene."
     "Ti nemaš kuhinju", primeti ona. "Potrebno mi je sirovo meso da stavim u pogom moždane ćelije."
     "Samo ti kreni prema mom stanu. Nekoliko blokova dalje, u Trećoj Aveniji, imaš Stejk Haus. Ali upozoravam te, čim se najedeš idem pravo u policiju."
     Lili je zaustavila auto ispred Palm Restorana na Drugoj Aveniji, negde oko broja četrdeset. Zatim je stala da pretura po svojoj velikoj tašni dok nije izvukla šahovsku tablu i umesto nje u tašnu gurnula Karioku. Glava mu je ostala da viri preko ivice.
     "Psima je zabranjen ulaz u restorane", objasni ona.
     "Šta da radim s ovim?" upitah, podigavši šahovsku garnituru koju mi je spustila u krilo.
     "Zadrži je", reče ona. "Ti si genije za kompjutere, a ja ekspert za šah. Strategija je za obe sve i sva. Ubeđena sam da možemo ovo da rešimo ako se udružimo. Kao prvo, kucnuo je čas da naučiš nešto o šahu."
     Lili gurnu Kariokinu glavu u torbu i zatvori je. "Da li si već čula izraz: "Pešaci su duša šaha."
     "Hm. Zvuči mi poznato, ali ne mogu da se setim. Ko je to rekao?"
     "Andre Filidor, otac modernog šaha. Napisao je poznatu knjigu o šahu negde u doba francuske revolucije, u kojoj je objasnio da udruženi pešaci mogu postati isto onoliko jaki kao i glavne figure. Niko se ranije toga nije setio. Igrači su imali običaj da žrtvuju pešake samo da bi ih uklonili s puta i oslobodili prostor za akciju."
     "Da li ti to pokušavaš da mi kažeš kako misliš da smo nas dve samo par pešaka koje neko pokušava da ukloni?" Ideja mi se učinila čudna, ali i zanimljiva.
     "Nipošto", odvrati Lili, izišavši iz kola i prebacivši tašnu preko ramena. "Pokušavam da ti kažem kako je došlo vreme da udružimo snage. Bar dok ne otkrijemo u kakvoj to igri učestvujemo."
     Rukovasmo se u to ime.