14. OSTRVO

     Jednoga dana tajanstvena kolonija napustila je Španiju i naselila se na jezičku zemlje na kome je ostala do današnjih dana. Niko nije znao odakle su došli i govorili su nepoznatim jezikom. Jedan od poglavica koji je razumeo provansalski, zamolio je marsejsku opštinu da im podari taj ogoljeni i pusti rt na koji su, poput mornara iz davnina, nasukali svoje brodove...

     'Grof od Monte Krista', Aleksandar Dima, opis Korzike

     Slutim da će jednoga dana ovo malo ostrvo zapanjiti Evropu.

     'Društveni ugovor', Žan-Žak Ruso, opis Korzike

     PARIZ 4. SEPTEMBAR 1792.

     Nešto malo posle ponoći, Mirela je napustila Taljeranovu kuću pod okriljem mraka i nestala u zagušljivoj, baršunastoj, toploj, pariskoj noći.
     Kada mu je postalo jasno da je ne može sprečiti da ode, Taljeran joj je obezbedio snažnog, zdravog konja iz svoje štale i izvesnu svotu novca koju su uspeli da sakupe u taj pozni čas. Odevena u raznorazne delove livreje koje je Kurtijad za nju prikupio kako bi je što bolje prerušili, skupljene kose u rep i blago napuderisane kao u dečaka, bez problema je prošla kroz dvorište za poslugu i nastavila mračnim ulicama Pariza u pravcu barikada u Bulonjskoj šumi - na putu za Versaj.
     Nije smela dozvoliti Taljeranu da je prati. Njegov aristokratski profil poznavao je celi Pariz. Štaviše, otkrili su da propusnice koje mu je Danton poslao važe tek od četrnaestog septembra - što je značilo da će moći da ih upotrebi tek za desetak dana. Svi su se složili da je jedino rešenje bilo da Mirela pođe sama, da Moris ostane u Parizu kao da se ništa nije dogodilo, a Kurtijad da krene iste noći sa sanducima knjiga i da na La Manšu sačeka dok ne bude mogao da upotrebi propusnicu i pređe u Englesku.
     Dok je njen konj sam birao put kroz mračne, uske ulice, Mirela je konačno mogla da razmisli o opasnom zadatku koji ju je čekao.
     Od trenutka kada se unajmljena kočija zaustavila pred kapijom zatvora l'Abe, zahvatili su je i poneli događaji koji su joj ostavili tek toliko vremena da reaguje instinktivno. Užas Valentininog pogubljenja, iznenadni strah za vlastiti život dok je jurila zapaljenim ulicama Pariza, Maraovo lice i grimase posmatrača koji su prisustvovali masakru... sve je to podsećalo na trenutno podizanje poklopca sa tanke opne civilizacije kako bi ispod te krhke pokorice na trenutak ugledala užas onog životinjskog u ljudima.
     Od tog trenutka, vreme je stalo i oslobodili su se događaji koji su je progutali poput divljeg požara. Posle svakog talasa koji bi nasrnuo na nju u njoj bi se uskovitlala osećanja koja nikada do tada nije iskusila. Ta je strast još gorela u njoj nalik tamnom plamenu - plamenu koji se samo još više razbuktao tokom onih nekoliko sati koje je provela u Taljeranovom zagrljaju. Plamenu koji je u njoj zapalio želju da se dočepa figura Monglanske garniture.
     Činilo joj se kao da je večnost prošla od onog trenutka kada je ugledala Valentitnin blistavi osmeh na suprotnom kraju dvorišta. A protekla su samo trideset dva časa. Trideset dva, pomisli Mirela dok se kretala pustim ulicama, sama: toliko ima i figura na šahovskoj tabli. Toliko mora da ih sakupi da bi razrešila zagonetku - i da bi osvetila Valentinu.

     Prolazeći uskim sporednim ulicama Pariza na putu za Bulonjsku šumu, srela je svega nekoliko prolaznika. Čak i ovde van grada, na punoj mesečini, iako još daleko od barikada, putevi su bili gotovo prazni. Do sada je većina Parižana saznala za masakre po zatvorima, koji su još trajali, te je odlučila da ostane u reletivnoj sigurnosti svojih domova.
     Iako joj je cilj bio da preko Liona, koji se nalazio jugoistočno od Pariza, stigne do marsejske luke, Mirela je imala razloga što je krenula na zapad, prema Versaju. Tamo se nalazio samostan Sen-Sir: samostanska škola koju je u prošlom veku osnovala madam de Mentenon, supruga Luja XIV, kako bi se u njoj mogle školovati ćerke plemića. Nastojnica Monglana zaustavila se u Sen-Siru na putu za Rusiju.
     Možda će tamošnja proktorka pružiti Mireli utočište - pomoći joj da stupi u vezu sa Nastojnicom Monglana kako bi došla do novca koji joj je bio potreban - možda bi mogla i da joj pomogne da pobegne iz Francuske. Ugled monglanske nastojnice bio je jedina propusnica za slobodu koju je Mirela imala. Molila se da ona stvori čuda.
     Barikade u Bulonjskoj šumi bile su podignute od kamenja, vreća zemlje i polomljenog nameštaja. Mirela je već nazirala Plas ispred njih, puno ljudi sa volovskim zapregama, kočijama, i životinjama, koji su čekali da pohrle napolje čim se kapije otvore. Približivši se Plasu, ona sjaha i ostade u senci konja, kako treperava svetlost baklji koje su osvetljavale mesto ne bi ugrozila njen trud da se preruši.
     Kod barikade je došlo do nekog komešanja. Povevši konja za uzde, Mirela se umeša u veliku skupinu koja je ispunjavala Plas. Na suprotnoj strani mogla je pri svetlosti baklji da vidi vojnike kako se veru po barikadama i uklanjaju ih. Neko se s druge strane približavao.
     U Mirelinoj blizini šetkala je unaokolo skupina mladića istežući vratove ne bi li videli šta se zbiva. Bilo ih je više od deset i svi su bili odeveni u čipku, somot i sjajne, visoke čizme izlepljene svetlucavim staklićima nalik na drago kamenje. To je bila jeunesse dorQe, "pozlaćena mladež", na koju joj je Žermen de Stal tako često skretala pažnju u Operi. Mirela je čula kako se naglas žale mešovitoj gomili plemića i seljaka koji su ispunjavali Plas.
     "Ova revolucija postala je nepodnošljiva!" povika jedan. "Zaista nema nikakvog razloga da se francuski građani drže u zatočeništvu sada kada su oni odvratni Prusi proterani."
     "Hej, soldat!" povika drugi, mašući čipkanom maramicom vojniku na barikadama visoko iznad njih. "U Versaju nas čeka društvo! Koliko još dugo treba da budemo strpljivi?" Vojnik uperi bjonet prema maramici koja se vijorila i ona istog časa nestade s vidika.
     Među ljudima dođe do komešanja i nagađanja ko će proći kroz barikade. Svi su znali da drumski razbojnici haraju putevima u svim šumskim oblastima. "Noćne posude", skupine samopostavljenih inkvizitora, putovale su drumovima u čudno oblikovanim vozilima po kojima su i dobili nadimak. Iako nisu za to bili službeno ovlašćeni, nije im nedostajalo žara kao ni novopostavljenim građanima Francuske - zaustavljali su putnike, poput skakavaca preturali po kočijama, zahtevali da vide dokumenta, a ako im se putnikovi odogovori ne bi dopali, "građanina bi uhapsili". A da bi uštedeli sami sebi trud, ponekad bi ga jednostavno obesili o najbliže drvo kao opomenu drugima.
     Barikade se otvoriše i unutra uđe skupina prašnjavih fijakera i otvorenih kočija. Gomila sa trga se okupi oko njih u želji da sazna bilo šta od umornih putnika koji su upravo pristigli. Držeći uzde svoga konja, Mirela pođe prema prvoj poštanskoj kočiji čija su se vrata upravo otvarala.
     Jedan mladi vojnik, odeven u uniformu skarletne i tamnoplave boje, skoči među okupljene kako bi pomogao kočijašu da skine kutije i sanduke sa krova poštanske kočije.
     Mirela je bila dovoljno blizu tako da je primetila da je bio veoma mlad i neobično zgodan. Dugačka, kestenjasta kosa nije mu bila povezana i slobodno je lepršala, lupkajući ga po ramenima. Njegove krupne, tamne, plavosive oči, osenčene gustim trepavicama, samo su pojačavale bledu providnost njegove kože. Imao je šiljat rimski nos povijen naniže. Njegove predivno oblikovane usne, prezrivo se izviše kada osmotri bučnu skupinu, a potom joj okrenu leđa.
     U narednom trenutku videla ga je kako pomaže nekom da iziđe iz kočije; na vratima se pojavila prelepa devojčica kojoj nije bilo više od petnaest godina i koja je bila tako bleda i krhka da se Mirela istog časa uplašila za nju. Devojčica je toliko ličila na vojnika da je Mirela bila ubeđena da su brat i sestra, a nežnost s kojom joj je pomagao da iziđe iz kočije samo je to potvrđivala. Oboje su bili nežni, ali skladno građeni. Sačinjavali su romantični par, pomisli Mirela - poput junaka i junakinje iz kakve bajke.
     Svi putnici koji su izišli iz kočija izgledali su potreseni i zaplašeni dok su pokušavali da otresu svoju putničku odeću, ali niko više od mlade devojke pored Mirele, koja je bila bleda poput lista hartije i tresla se kao da će se svakog časa onesvestiti. Vojnik je pokušavao da je provede kroz obruč okupljenih ljudi kada jedan starac pored Mirele ispruži šaku i ščepa ga za mišicu.
     "Kakvo je stanje na Versajskom putu, prijatelju?" upita on.
     "Ne bih noćas pokušao da stignem do Versaja", odvrati učtivo vojnik, ali dovoljno glasno da su ga svi mogli ćuti. "Noćnih posuda ima posvuda i moja sestra je veoma potresena. Na putu smo proveli gotovo osam sati, jer su nas zaustavili desetak puta od kada smo napustili Sen-Sir..."
     "Sen-Sir!" povika Mirela. "Dolazite iz Sen-Sira? A ja sam se upravo tamo uputila!" U tom trenutku i vojnik i njegova sestra okrenuše se ka Mireli i devojčicine oči se razrogačiše.
     "Ali... pa to je dama!" povika devojčica, zureći u Mirelin kostim i napuderisanu kosu. "Dama odevena kao muškarac!"
     Vojnik odmeri Mirelu. "Znači, krenuli ste za Sen-Sir?" upita on. "Nadam se da niste nameravali da ostanete u samostanu!"
     "Dolazite li iz samostanske škole u Sen-Siru?" upita ona. "Moram tamo stići - i to još noćas. Veoma je važno. Morate mi reći kako stvari tamo stoje."
     "Ne smemo se ovde zadržavati", odvrati vojnik. "Mojoj sestri nije dobro." I prebacivši njihovu jedinu torbu preko ramena, on stade da krči put kroz gomilu.
     Mirela ih je sledila, vukući dizgine svoga konja. Kada svo troje stigoše do kraja okupljene svetine, devojčica se okrenu i pogleda Mirelu svojim tamnim očima.
     "Mora da imate veoma jak razlog što želite još noćas da stignete do Sen-Sira", reče ona. "Drumovi nisu bezbedni. Hrabri ste kada ste sami, iako ste žena, krenuli na put, u ovakva vremena."
     "Čak i na ovako izvrsnom konju", složi se vojnik, lupnuvši Mirelinog konja po sapima, "makar i prerušeni. Da nisam uzeo odsustvo kada su zatvorili samostansku školu kako bih Mariju-Anu otpratio kući..."
     "Zatvorili su Sen-Sir?!" povika Mirela, ščepavši ga za ruku. "Znači, propala je i moja poslednja nada!" Mala Marija-Ana pokuša da uteši Mirelu, dodirnuvši joj šaku.
     "Da li ste imali prijatelje u Sen-Siru?" upita je ona zabrinuto. "Nekog od porodice? Možda nekog koga sam znala..."
     "Htela sam tamo da potražim utočište", poče Mirela, ne znajući koliko može da otkrije ovim strancima. Ali nije imala puno izbora. Ako je škola bila zatvorena, propao je njen jedini plan i morala je stvoriti drugi. Više nije bilo važno kome će se poveriti, jer je bila krajnje očajna.
     "Mada nisam poznavala tamošnju proktorku", reče im ona, "nadala sam se da bi mi ona mogla pomoći da stupim u vezu sa nastojnicom iz mog bivšeg samostana. Njeno je ime madam de Rok."
     "Madam de Rok!" povika devojčica. Iako je bila mala i krhka, uhvatila je veoma snažno Mirelu za ruku. "Nastojnica Monglana!" Na brzinu je pogledala brata, koji je spustio torbu na tle i svojim plavosivim očima zagledao se prodorno u Mirelu, a onda je upitao.
     "Znači, dolazite iz opatije Monglan?" Pošto je Mirela oprezno klimnula, on brzo nastavi: "Naša majka je poznavala Nastojnicu Monglana - dugo su bile veoma bliske prijateljice. U stvari, po savetu madam de Rok moja je sestra pre osam godina poslata u Sen-Sir."
     "Tako je", prošaputa devojka. "I ja poznajem nastojnicu veoma dobro. Kada je pre dve godine posetila Sen-Sir, nekoliko puta je sa mnom vodila veoma poverljive razgovore. Ali pre no što nastavim... da li ste vi, gospođice, jedna od poslednjih... preostalih iz opatije Monglan? Ako jeste, razumećete zašto vas to pitam." I ona ponovo pogleda brata.
     Mirela oseti kako joj srce pomamno udara. Da li je pukom slučajnošću naletela na dvoje ljudi koji poznaju nastojnicu? Sme li se nadati da su upoznati sa nastojničinom tajnom? Ne, suviše je bilo opasno donositi naprečac takve zaključke. Ali to dete kao da je osetilo šta brine Mirelu.
     "Vidim vam po licu", reče ona, "da biste više voleli o tome negde drugde da razgovarate. I, razume se, sasvim ste u pravu. Daljni razgovor mogao bi nam obema biti od koristi. Vidite, pre no što je otišla iz Sen-Sira, vaša nastojnica mi je poverila naročiti zadatak. Možda shvatate na šta mislim. Predlažem da krenete sa nama do obližnje krčme, gde nam je moj brat obezbedio prenoćište. Tamo ćemo moći otvorenije da porazgovaramo..."
     Krv je i dalje bubnjala u Mirelinim slepoočnicama dok joj je kroz um promicalo na hiljade misli. Čak i ako odluči da ovim strancima može verovati i pođe sa njima, biće zarobljena u Parizu, a Mara može odlučiti da prevrne grad naglavačke da bi je pronašao. S druge, pak, strane, nije bila sigurna da će uspeti da umakne iz Pariza bez ičije pomoći. A kome bi se mogla obratiti za utočište, ako je samostan zatvoren?"
     "Moja sestra je u pravu", reče vojnik, i dalje promatrajući Mirelu. "Ne možemo ostati ovde. Gospođice, nudim vam našu zaštitu."
     Mirela ponovo pomisli kako je neverovatno zgodan, s tom svojom neobuzdanom, kestenjastom kosom i krupnim, tužnim očima. Iako je bio vitak i ništa viši od nje, odavao je utisak velike snage i samouverenosti. Mirela konačno odluči da mu može verovati.
     "Dobro", reče ona uz osmeh. "Poći ću s vama do te vaše krčme gde možemo porazgovarati."
     Čuvši to, devojčica se veselo osmehnu i stisnu bratovljevu ruku. Zatim se zagledaše jedno drugom u oči s puno ljubavi. Vojnik potom podiže njihovu torbu i dohvati uzde, a njegova sestra uhvati Mirelu za ruku.
     "Nećete zažaliti, gospođice", reče devojčica. "Dozvolite da vam se predstavim. Zovem se Marija-Ana, ali svi me u porodici zovu Eliza. A ovo je moj brat Napoleon... Napoleon Bonaparta."

     U krčmi se troje mladih smestilo za sto od otcepljenog drveta na tvrdim drvenim stolicama. Na stolu je gorela samo jedna sveća, a pored nje se nalazila vekna tvrdog, crnog hleba i krigla piva - njihov mršavi obrok.
     "Potičemo sa Korzike", poče da priča Napoleon Mireli, "sa ostrva koje lako ne prihvata jaram tiranije. Kao što je Livije rekao pre gotovo dve hiljade godina, mi Korzikanci smo divlji gotovo kao i naša zemlja i ne damo se ukrotiti kao ni divlje zveri. Pre manje od četrdeset godina, naš vođa Paskvale di Paoli oterao je Đenovljane sa naših obala, oslobodio Korziku i unajmio čuvenog filozofa Žan-Žaka Rusoa da nam sastavi ustav. Međutim, ta sloboda je bila kratkog veka. Godine 1768. Francuska je od Đenove otkupila ostrvo Korziku i već narednog proleća iskrcala trideset hiljada vojnika na tu stenu i ugušila našu slobodu u moru krvi. Sve vam ovo pričam, jer su nas ti istorijski događaji - i uloga naše porodice u njima - doveli u vezu sa Nastojnicom Monglana."
     Mirela, koja se upravo spremala da upita zašto joj priča ovu istorijsku sagu, sada načulji uši i ostade mirno da sedi. Odlomi komad tvrdog crnog hleba i stade da ga žvaće dok je slušala.
     "Naši roditelji su se hrabro borili rame uz rame sa Paolijem protiv Francuza", nastavi Napoleon. "Moja majka je bila proslavljena junakinja revolucije. Jahala je bez sedla noću po divljim korzikanskim brdima, dok su joj francuski meci zviždali oko ušiju, da bi donela municiju i namirnice ocu i vojnicima koji su se borili kod Il Korta - Orlovog gnezda. Bila je u sedmom mesecu trudnoće sa mnom u to vreme! Kao što je oduvek govorila, rođen sam da postanem vojnik. Ali kada sam došao na svet, moja zemlja je već polako umirala."
     "Vaša majka je odista bila hrabra žena", primeti Mirela, pokušavši da zamisli tu divlju revolucionarku koja je jahala bez sedla kao intimnu prijateljicu nastojnice.
     "Podsećate me na nju", osmehnu se Napoleon. "Ali zanemario sam svoju priču. Kada je revolucija propala i Paoli bio proteran u Englesku, staro korzikansko plemstvo izabralo je mog oca da zastupa naše ostrvo u Versaju. To je bilo 1782. godine... i upravo je tamo iste te godine naša majka Leticija srela nastojnicu Monglana. Nikada neću zaboraviti kako nam je majka bila elegantna, kako su svi momci primećivali njenu lepotu, kada nas je posetila u Otinu, vraćajući se iz Versaja..."
     "Otin!" povika Mirela, umalo ne prevrnuvši vrč sa pivom. "Da li ste boravili u Otinu dok je gospodin Taljeran bio tamo? Dok je bio tamošnji biskup?"
     "Ne, to je bilo mnogo kasnije, jer ja sam ubrzo otišao u vojnu školu u Brijenu", odvrati on. "Ali on je veliki državnik koga bih jednog dana voleo da sretnem. Mnogo puta sam pročitao rad koji je pripremio sa Tomasom Pejnom: Deklaracija o pravima čoveka - to je jedan od najboljih dokumenata Francuske revolucije..."
     "Nastavi s pričom", promrmlja Eliza, munuvši brata u rebra, "gospođica i ja ne želimo celu noć da raspravljamo o politici."
     "Pokušavam", reče Napoleon, pogledavši sestru. "Ne znamo tačno kako su se Leticija i nastojnica upoznale, već samo da se to dogodilo u Sen-Siru. Ali poznato nam je da je taj susret morao ostaviti dubok utisak na nastojnicu - jer od tog vremena nikada nije izneverila našu porodicu."
     "Mi smo siromašni, gospođice", objasni Eliza. "Čak i za života moga oca, novac nam je isticao kroz prste poput vode. Nastojnica Monglana svih osam godina plaćala je moje školovanje, od mog dolaska u Sen-Sir."
     "Nastojnica mora da je bila veoma vezana za vašu majku", primeti Mirela.
     "I više nego vezana", složi se Eliza, "jer od kada je napustila Francusku, nijedna nedelja nije prošla a da ne bi s njom stupila u vezu. Postaće vam jasno zašto, kada vam ispričam o zadatku koji mi je nastojnica poverila."
     Prošlo je deset godina, pomisli Mirela. Deset godina od kada su se te dve žene srele, žene toliko različite po poreklu i izgledu. Jedna odrasla na divljem i primitivnom ostrvu, borila se uz muža u planinama, rodila mu osmoro dece - druga posvećena Bogu, visokog porekla i veoma obrazovana. Šta ih je to povezivalo što je nagnalo nastojnicu da poveri tajnu detetu koje je sada sedelo pred Mirelom - detetu koje, kada ge je nastojnica poslednji put videla, nije moglo imati više od dvanaest ili trinaest godina?
     Ali Eliza je već počela da objašnjava...
     "Poruka koju mi je nastojnica dala za majku bila je tako tajanstvena da nije želela da joj je saopšti napismeno. Trebalo je da joj je ja prenesem u četiri oka kada se naredni put sretnemo. U to vreme, ni nastojnica ni ja nismo pomišljale da bi do tada mogle proteći dve duge godine - da će Revolucija tako poremetiti naše živote i onemogućiti svako putovanje. Strah me je da se nešto loše ne dogodi, jer nisam ranije predala poruku - možda je bila hitna. Nastojnica mi je, naime, poverila da postoje ljudi koji su se urotili protiv nje u želji da joj otmu neko tajno blago, blago za koje malo njih zna... a koje je bilo skriveno u Monglanu!"
     Elizin glas pretvorio se u šapat, iako su njih troje bili potpuno sami u prostoriji. Mirela je pokušala da ostane potpuno mirna, ali srce joj je tako snažno lupalo, da je bila ubeđena kako i njih dvoje čuju njegove otkucaje.
     "Došla je u Sen-Sir, koji je tako blizu Parizu", nastavi Eliza, "da bi saznala ko su ti koji pokušavaju da joj ukradu blago. Da bi spasla blago, kazala mi je, morala je da ga poveri opaticama iz samostana."
     "O kakvom je blagu reč?" upita Mirela slabim glasom. "Da li vam je nastojnica to rekla?"
     "Nije", odvrati Napoleon umesto sestre, pomno posmatrajući Mirelu. Njegovo dugoljasto, ovalno lice bilo je bledo na nejasnoj svetlosti, koja mu se presijavala na tamnoj, kestenjastoj kosi. "Ali sigurno ste čuli za legende koje kruže o tim manastirima u baskijskim planinama. Oduvek se podozrevalo da je u njima skrivena neka sveta relikvija. Prema Kretjenu de Troju, sveti gral sklonjen je u Monsalvat, takođe u Pirinejima..."
     "Gospođice", umeša se Eliza, "upravo zbog toga sam želela da porazgovaram sa vama. Kada ste nam kazali da dolazite iz Monglana, pomislila sam da biste možda vi mogli da bacite malo svetlosti na ovu tajnu."
     "Kako je glasila poruka koju vam je poverila nastojnica?"
     "Poslednjeg dana njenog boravka u Sen-Siru", odvrati Eliza, nagnuvši se preko stola tako da je zlatasta svetlost obasjavala obrise njenog lica, "nastojnica me je pozvala u jednu privatnu odaju. Rekla je: 'Eliza, poveravam ti tajni zadatak, jer mi je poznato da si ti osmo dete Karla Bonaparte i Leticije Ramolino. Četvoro tvojih braće i sestara umrlo je još dok su bili sasvim mali; ti si prva devojčica koja je preživela. Zato si mi veoma važna. Dobila si ime po velikoj vladarki, Elizi, koju su neki zvali "Crvenokosa". Ona je osnovala veliki grad po imenu K'ar koji je kasnije stekao svetsku slavu. Moraš poći k svojoj majci i reći joj da nastojnica Monglana poručuje: 'Eliza Crvenokosa je ustala... Osmica se vraća.' To je sve što imam da joj poručim; Leticija Ramolino će znati šta to znači... i šta mora da učini!"
     Eliza zastade i pogleda Mirelu. Napoleon je takođe pokušavao da odgonetne njenu reakciju - ali Mirela nije mogla da dokuči smisao poruke. O kakvoj tajni je ovde bila reč, a koja je imala veze sa čuvenom šahovskom garniturom? Nešto je na trenutak zasvetlucalo u njenom umu, ali nije izbilo na površinu. Napoleon pruži ruku da joj dopuni vrč sa pivom, mada ona uopšte nije bila svesna da je i gutljaj popila.
     "Ko je bila Eliza od K'ara?" zbunjeno upita ona. "Nije mi poznato ni ime ni grad koji je osnovala."
     "Meni jeste", primeti Napoleon. Zavalivši se na stolici, s licem u senci, on izvuče iz džepa neku izlizanu knjigu. "Omiljeni savet naše majke oduvek je bio: 'Prelistaj Plutarha i Livija'", reče on uz osmeh. "Uradio sam i više od toga, pronašao sam našu Elizu u Vergilijevoj Eneidi - mada su Rimljani i Grci više voleli da je zovu Didona. Poticala je iz grada Tira u drevnoj Feniciji. Ali pobegla je iz grada kada joj je brat, kralj Tira, ubio muža. Pristavši na obale Severne Afrike, osnovala je grad K'ar, nazvavši ga po velikoj boginji Kar koja ju je zaštitila. Danas taj grad znamo kao Kartaginu."
     "Kartagina!" povika Mirela. Um joj je mahnito radio, sklapajući u celinu deliće slagalice. Grad Kartaginu danas zovemo Tunis, a on se nalazi na manje od pet stotina milja od Alžira! Svim zemljama poznatim kao Varvarske države - Tripoliju, Tunisu, Alžiru i Maroku - jedna stvar bila je zajednička. Njima su pet hiljada godina vladali Berberi, drevni preci Mavara. Nastojničina poruka nije se slučajno odnosila upravo na zemlju za koju je bila vezana.
     "Vidim da vam to nešto znači", primeti Napoleon, prekinuvši njene misli. "Možda biste nam mogli reći šta."
     Mirela se ugrize za usnu i zagleda u plamen sveće. Oni su joj se poverili, a ona im do sada baš ništa nije otkrila. Ipak, da bi pobedila u igri u koju se upustila, bili su joj potrebni saveznici. Da bi se približila istini neće škoditi da im otkrije bar deo onoga što je znala?
     "U Monglanu je zaista postojalo blago", konačno progovori Mirela. "Znam to, jer sam vlastitim rukama pomogla da se skloni." Dvoje Bonaparta izmenjaše poglede, a onda se ponovo zagledaše u Mirelu.
     "To blago bilo je od neprocenjive vrednosti, ali i veoma opasno", nastavi ona. "Doneseno je u Monglan pre gotovo hiljadu godina - donelo ga je osam Mavara koji su poticali sa istih obala Severne Afrike koje ste vi opisali. I ja nameravam tamo da odem, kako bih otkrila kakvu tajnu krije to blago..."
     "Onda morate krenuti sa nama na Korziku!" povika Eliza, uzbuđeno se nagnuvši napred. "Naše ostrvo se nalazi na pola puta do vašeg odredišta! Nudimo vam da vas moj brat štiti za vreme puta i krov nad glavom kada stignemo."
     Govorila je iskreno, pomisli Mirela - a trebalo je još nešto uzeti u obzir. Iako će se na Korzici tehnički još nalaziti u Francuskoj, biće daleko od Maraovih kandži, koje možda već sada tragaju za njom ulicama Pariza.
     Međutim, postojalo je još nešto. Dok je posmatrala sveću kako cvrći u rastopljenom vosku, osetila je da je mračni plamen ponovo oživeo u njenom umu. I začula je reči koje je Taljeran šapatom izgovorio dok su sedeli među izgužvanim čaršavima - držeći figuru pastuva koji se propinjao: 'A onda se pojavi još jedan konj crveni... podarena mu je moć da ukloni sa zemlje mir i da nagna ljude da se međusobno poubijaju... i beše mu dat veliki mač..."
     "A ime mača je Osveta", reče Mirela naglas.
     "Mač?" ponovi Napoleon. "O kakvom je maču reč?"
     "Crvenom maču odmazde", odvrati ona.
     Dok je prostorija lagano tonula u mrak, Mirela ponovo ugleda slova koja je iz dana u dan viđala celog detinjstva - slova uklesana iznad portala opatije Monglan:

     Proklet neka je onaj ko ove zidine sravni sa zemljom. Samo ruka Božja može zauzdati Kralja.

     "Možda smo iz zidina opatije Monglan oslobodili i nešto više od drevnog blaga", reče ona tiho. Uprkos vreloj noći, osetila je kako joj se hladnoća uvlači u srce, kao da ga dodiruju ledeni prsti. "Možda smo", nastavi ona, "probudili i drevnu kletvu."

     KORZIKA, OKTOBAR 1792.

     Ostrvo Korzika, isto kao i ostrvo Krit, smešteno je poput dragog kamena, kako ga je pesnik opevao, "usred mora sličnog crnom vinu". Još na dvadeset milja od obale, mada je zima bila blizu, Mirela je mogla da oseti jak miris makije, te šikare što se sastojala od žalfije, žutilovke, ruzmarina, anisa, lavande i trnja i koja je prekrivala celo ostrvo.
     Dok je stajala na palubi malog čamca, a ovaj krčio put preko nemirnog mora, videla je gustu maglu koja je obavijala visoke i goletne planine, delimično zaklanjajući nesigurne puteve pune krivina i lepezaste vodopade što su poput čipke prekrivali površinu stena. Veo guste magle bio je tako debeo da je jedva uspevala da razabere gde se završavala voda, a počinjalo ostrvo.
     Mirela se umotala u debelu vunenu odeću i stala da udiše sveži vazduh dok je posmatrala kako se ostrvo pomalja ispred nje. Bila je bolesna, ozbiljno bolesna, i ta njena bolest nije bila posledica nemirnog mora. Mučnina je javila odmah po napuštanju Liona.
     Eliza je stajala pored nje na palubi, držeći je za ruku dok je brodar spuštao jedra. Napoleon je otišao pod palubu da pokupi ono malo stvari što su imali, pre no što pristanu.
     Možda joj je zlo od vode u Lionu, pomisli Mirela. Ili se razbolela od teškog puta kroz dolinu Rone, gde su zaraćene vojske vodile krvave bitke svuda oko njih, pokušavajući da raskomadaju Savoju - koja je pripadala kraljevstvu Sardinije. Napoleon je blizu Živora prodao njenog konja koga su poveli sa sobom privezanog za poštansku kočiju regimenti Pete armije. Oficiri su u žaru bitke izgubili više konja nego ljudi, tako da je on Mireli doneo lepu sumu novca - sasvim dovoljnu da plati put i još da joj preostane.
     Tokom celog putovanja, Mirela je svakim danom osećala sve veću mučninu. Lice male Elize postajalo je sve zabrinutije dok je "gospođicu" hranila supom i stavljala joj hladne obloge na čelo svaki put kada bi negde zastali da predahnu. Ali supu bi redovno ubrzo povratila i gospođica je počela ozbiljno da se brine za svoje zdravlje, još mnogo pre no što je njihov brodić krenuo iz tulonske luke i uputio se preko nemirnog i pobesnelog mora put Korzike. Kada je ugledala svoj lik u ispupčenom staklu na brodu, videla je da je bleda, izmučena i da je izgubila deset funti od uobičajene težine, umesto da izgleda jedra i rumena. Boravila je na palubi što je duže mogla, ali čak ni od hladnog, slanog vazduha nije se osećala bolje, nije ozdravila, niti ponovo bila čila što je do tada Mirela smatrala svojim uobičajenim stanjem.
     Eliza ju je uhvatila za šaku i njih dve su privijene jedna uz drugu ostale da stoje na palubi malog broda; Mirela zatrese glavom ne bi li joj se misli razbistrile i proguta knedlu kako bi potisnula talas mučnine. U ovom trenutku nije smela da je savlada slabost.
     Kao da su je čula sama nebesa, tamna magla se malo podigla i kroz nju se probilo sunce, oblikujući bazene svetlosti koji su prošarali razbijenu površinu vode poput zlatnih kamenova za koračanje, protežući se stotinu stopa ispred nje duboko u luku Ajačo.

     Istog trenutka kada su pristali, Napoleon je sa palube skočio na obalu i pomogao da se njihov brodić priveže za kameni stub na molu. U luci Ajačo bilo je veoma živo. U samoj blizini luke ljuljuškalo se mnogo ratnog brodovlja. Francuski vojnici puzali su po debelim konopcima i trčali po palubama dok su se Mirela i Eliza začuđeno osvrtale oko sebe.
     Francuska vlada naredila je Korzici da napadne Sardiniju, svog suseda. Još dok su iznosili namirnice sa broda, Mirela je čula francuske vojnike i korzikansku nacionalnu gardu kako se prepiru oko ispravnosti ovog napada - koji je, izgleda, bio neminovan.
     Mirela začu povik sa keja ispod sebe. Zagledavši se naniže, ugleda Napoleona kako juri kroz gomilu okupljenih ljudi prema jednoj omanjoj, vitkoj ženi koja je držala za ručice dvoje sićušne dece. Dok ju je Napoleon grlio, Mirela primeti odblesak crvenkasto-kestenjaste kose i bele šake koje poput golubica zalepršaše oko njegovog vrata, a puštena deca se uzmuvaše oko majke i sina sjedinjenih u zagrljaju.
     "Naša majka, Leticija", prošaputa Eliza, pogledavši u Mirelu sa osmehom. "Moja sestra Marija-Karolina, kojoj je deset godina, i mali Đirolamo, koji je bio još beba kada sam krenula u Sen-Sir. Ali Napoleon je oduvek bio majčin ljubimac. Dođite, da vas upoznam." I one siđoše u pretrpanu luku.
     Leticija Ramolino Bonaparta veoma je sitna žena, pomisli Mirela. Iako vitka poput trske, iz nje je zračila neka čvrstina. Iz daleka je posmatrala dolazak Mirele i Elize, bledim očima providnim poput plavog leda i lica spokojnog poput cveta na mirnoj površini bazena. Iako je delovala krajnje smireno, njeno držanje bilo je u toj meri zapovedničko da je Mirela imala osećaj kao da prodire čak i kroz gužvu u luci. Takođe je stalo da je progoni osećanje da Leticiju poznaje od ranije.
     "Gospođo majko", oslovi je Eliza, dok ju je grlila. "Predstavljam vam našu novu prijateljicu. Dolazi od Madam de Rok - Nastojnice Monglana."
     Leticija je dugo posmatrala Mirelu bez ijedne reći. Na kraju joj pruži ruku.
     "Da", reče ona tihim glasom, "očekivala sam vas."
     "Očekivali ste me?" ponovi iznenađeno Mirela.
     "Imate za mene poruku - je li tako? Poruku od velike važnosti."
     "Gospođo majko, mi zaista imamo poruku!" umeša se Eliza, povukavši majku za rukav. Leticija pogleda kćer koja ju je u petnaestoj godini već nadmašila u visini. "Lično sam se sastala sa nastojnicom u Sen-Siru i ona mi je naložila da vam ovo saopštim..." Eliza se nagnu ka majci i šapnu joj poruku na uvo.
     Ništa nije moglo u toj meri zapanjiti ovu nepristupačnu ženu kao ove prošaputane reči. Dok je pomno slušala, lice joj je potamnelo. Usne su počele da joj podrhtavaju i ona na kraju koraknu unazad, potraživši Napoleonovo rame radi oslonca.
     "Majko, šta vam je?" povika on, ščepavši je za ruku i uznemireno joj se zagledavši u oči.
     "Gospođo", pohita da kaže Mirela, "morate nam otkriti značenje te poruke. Moji budući postupci - sav moj život - možda zavise od nje. Nameravala sam da pođem u Alžir, ali sam pristala ovde samo zato što sam slučajno naletela na vašu decu. Ta je poruka možda..." Ali pre no što je mogla da nastavi, Mirelu opet spopade mučnina. Leticija ispruži ruku prema njoj, a Napoleon je prihvati u poslednjem trenutku ispod pazuha, da ne padne.
     "Oprostite", reče Mirela slabim glasom, dok joj je hladan znoj oblivao čelo. "Izgleda da ću morati da legnem - nije mi dobro."
     Leticiji je dobro došao ovaj predah. Pažljivo je opipala grozničavo čelo i srce koje joj je tuklo kao ludo. Zauzevši potom gotovo vojnički stav, stala je da izdaje naređenja i tera decu, dok je Napoleon poneo Mirelu uz strmo brdo do njihovih kola. Do trenutka kada je Mirelu smestio u stražnji deo kola, Leticija se izgleda dovoljno povratila tako da je mogla ponovo da pokrene istu temu.
     "Gospođice", poče ona pažljivo, hitro se osvrnuvši unaokolo da proveri može li ih iko čuti, "poslednjih trideset godina pripremam se za sličnu vest - pa ipak me je ova poruka zatekla nespremnu. Iako sam deci prećutala neke stvari radi njihove vlastite sigurnosti, istina je da nastojnicu poznajem još od doba kada sam bila Elizinih godina - moja majka bila je njena najbliža poverenica. Odgovoriću na sva vaša pitanja. Ali prvo moramo stupiti u vezu sa Madam de Rok i utvrditi gde je vaše mesto u njenim planovima."
     "Ne mogu tako dugo da čekam!" povika Mirela. "Moram poći u Alžir."
     "Bez obzira na sve, to vam neću dozvoliti", izjavi Leticija, penjući se u kola i hvatajući se za bič; zatim dade znak deci da se i ona popnu u kola. "Bolesni ste i ne možete putovati, a ako biste to ipak pokušali, doveli biste druge u veću opasnost nego sebe. Jer vi ne razumete prirodu ove igre koju igrate, ništa bolje od rizika koji ona sa sobom nosi."
     "Dolazim iz Monglana", obrecnu se Mirela. "Ovim rukama sam dodirivala figure." Leticija se naglo okrenu i zagleda se u nju, a Napoleon i Eliza i pomno obratiše pažnju na ove njene reči dok su podizali malog Đirolama u kola. Jer njih dvoje nisu tačno znali o kakvom je blagu reč.
     "Ništa vi ne znate!" ljutito povika Leticija. "Eliza od Kartagine takođe se nije obazirala na upozorenja. Umrla je u plamenu - kao žrtva na pogrebnoj lomači, poput one poslovične ptice s kojom se Feničani poistovećuju."
     "Ali, majko", poče Eliza pomažući Mariji-Karolini da se popne u kola, "prema toj priči, ona se bacila na lomaču kada ju je Eneja napustio."
     "Možda", odvrati zagonetno Leticija, "ali verovatno je postojao još neki razlog što je to učinila."
     "Feniks", prošaputa Mirela, ni ne primetivši kada su se Eliza i Karolina smestile pored nje. Napoleon se pridružio majci na vozačevom sedištu. "A da li se kraljica Eliza podigla iz vlastitog pepela - kao ta mitska pustinjska ptica?"
     "Nije", kratko odvrati Eliza, "jer je lično Eneja kasnije u Hadu video njenu sen."
     Leticijine plave oči i dalje su prazno počivale na Mireli, kao da se izgubila u mislima. Konačno je progovorila - a Mirela oseti kako je podilaze trnci kada ču njene reči.
     "Ali podigla se sada - isto kao i figure Monglanske garniture. I svi treba da zadrhtimo. Jer ovo je predskazani kraj."
     Okrenuvši se, ona pucnu bičem i potera konja; put su nastavili u tišini.

     Kuća Leticije Bonaparte bila je jedno malo, belo okrečeno, dvospratno zdanje u uskoj ulici na brdu iznad Ajača. Ispred pročelja uzdizala su se dva maslinova drveta; uprkos gustoj magli, nekoliko radinih pčela i dalje je poslovalo oko bujne, kasno procvale živice ruzmarina koja je napola prekrivala vrata.
     Niko nije ni reč progovorio dok nisu stigli. Kada su sišli sa kola, Marija-Karolina dobila je zadatak da smesti Mirelu, dok su se ostali razmileli da pripreme večeru. Kako je na sebi još imala Kurtijadovu staru, preveliku košulju i Elizinu premalenu suknju, a kosa joj bila ulepljena od prašine nakupljene tokom puta i koža lepljiva od bolesti - Mirela je osetila ogromno olakšanje kada se desetogodišnja Karolina pojavila sa dva bakrena krčaga vruće vode za njenu kupku.
     Pošto se okupala i presvukla u debelu, vunenu odeću koju su za nju pronašli, Mirela se osećala nešto bolje. Sto postavljen za večeru bio je prepun lokalnih poslastica: bručo - kozji masni sir, sitni kolačići od mlevenog kukuruza, hleb od kestena, kuvane trešnje koje su divlje rasle na ostrvu, med od žalfije, mali mediteranski kalamar i hobotnica koje su sami uhvatili, divlji zec u Leticijinom naročitom sosu i krompir - tek donesen na Korziku.
     Pošto su večerali i smestili manju decu u krevet, Leticija je u male šolje sipala jabukovaču i četvoro "odraslih" se smestiše oko posude sa žeravicom u trpezariji.
     "Pre svega", poče Eliza, "želim da se izvinim zbog svoje naglosti, gospođice. Deca su mi ispričala kako ste se hrabro poneli kada ste noću napustili Pariz za vreme Terora, i to sami. Zamolila sam Napoleona i Elizu da ostanu i saslušaju šta imam da kažem. Želim da znaju šta od njih očekujem - a to je da vas prihvate za člana porodice, kao što sam vas ja već prihvatila. Šta god da nam budućnost donese, od njih očekujem da vam uvek priteknu u pomoć kao da ste jedna od nas."
     "Gospođo", zausti Mirela, grejući jabukovaču pored posude sa žeravicom, "na Korziku sam došla da bih - lično od vas čula značenje nastojničine poruke. Zadatak koji mi predstoji da obavim nametnut mi je igrom slučaja. Poslednji član moje porodice stradao je zbog Monglanske garniture - i ja zavetujem svaku kap svoje krvi, svaki svoj dah, svaki čas koji ću provesti na ovom svetu, otkrivanju mračne tajne koju kriju te figure,"
     Leticija pogleda Mirelu, njenu crveno-zlatnu kosu koja se presijavala na sjaju žeravice, njen mladi lik kome nisu pristajale tako teške reči - i oseti jak bol u srcu zbog onoga što je odlučila da učini. Nadala se da će se Nastojnica Monglana složiti sa njenom odlukom.
     "Ispričaću vam ono što želite da znate", reče ona konačno. "Za svoje četrdeset dve godine ni sa kim nisam razgovarala o onome što ću vama sada reći. Budite strpljivi, jer priča nije nimalo jednostavna. Kada budem završila, shvatićete sav užas tereta koji me je pritiskao svih ovih godina - tereta koji sada predajem vama."

     PRIČA GOSPOĐE MAJKE
     Paskvale Paoli je oslobodio Korziku od Đenovljana kada mi je bilo osam godina. Po očevoj smrti, majka se preudala za Švajcarca po imenu Franc Feš. Da bi mogao da se oženi njome, morao je da se odrekne svoje kalvinističke vere i pređe u katolike. Njegova porodica ga se odrekla i ostavila ga bez prebijene pare. Zahvaljujući toj okolnosti, u naše živote ušla je Nastojnica iz Monglana.
     Malo ljudi zna da Helena de Rok potiče iz stare plemićke porodice Savoja - njena porodica imala je imanja u mnogim zemljama, tako da je i ona sama mnogo putovala. Godine 1764. kada sam je srela, već je bila nastojnica u Monglanu, iako još nije imala ni četrdeset godina. Poznavala je porodicu Feš, tu buržoasku porodicu koja ju je - kao plemkinju polušvajcarskog porekla, iako katolkinju - veoma poštovala. Saznavši za novnonastalu situaciju, preuzela je na sebe zadatak da posreduje između mog očuha i njegove porodice u želji da ponovo uspostavi porodične odnose; u to vreme svima je taj čin izgledao krajnje nesebičan.
     Moj očuh Franc Feš bio je visok, mršav čovek koščatog, dopadljivog lica. Kao pravi Švajcarac, govorio je tiho, retko iznosio svoje mišljenje i gotovo nikome nije verovao. Bio je, razume se, zahvalan Madam de Rok što ga je izmirila sa porodicom, pa ju je pozvao u naš dom na Korzici. Nismo imali pojma da joj je to bio cilj od samog početka.
     Nikada neću zaboraviti dan kada je stigla u našu staru, kamenu kuću, smeštenu visoko u korzikanskim planinama gotovo osam hiljada stopa iznad mora. Da bi stigao do nje, čovek je morao da savlada krajnje težak uspon po klizavim stenama, strmim gudurama, i da prođe kroz neprobojnu makiju koja je na pojedinim mestima oblikovala zidove visoke i po šest stopa. Ali nastojnicu nije zaplašilo ovo putovanje. Čim su obavili formalnosti oko upoznavanja, prešla je na ono zbog čega je došla.
     "Dolazim ovamo, France Feše, ne samo zbog toga što ste me krajnje ljubazno pozvali", poče ona, "već zbog jedne veoma važne i hitne stvari. Postoji jedan čovek - Švajcarac kao i vi, koji je takođe prešao u katoličku veru. Mnogo ga se plašim, jer prati svaki moj korak. Verujem da ga zanima tajna koju čuvam - tajna stara možda hiljadu godina. Sve što radi ukazuje na to: studirao je muziku, čak je i pisao dnevnik o muzici - a komponovao je i operu sa čuvenim Andre Filidorom. Prijateljuje sa filozofima Grimom i Didroom, koji su pod patronatom ruskog dvora Katarine Velike. Čak se dopisuje i sa Volterom - čovekom koga prezire! Kako je sada suviše bolestan da bi putovao, unajmio je uhodu koji se uputio ovamo na Korziku. Tražim da mi pomognete: da učinite nešto za mene, kao što sam ja učinila za vas."
     "Ko je taj Švajcarac?" upita Feš sa velikim zanimanjem. "Možda ga poznajem."
     "Bez obzira na to da li ga poznajete lično ili ne, njegovo ime vam je sigurno znano", odvrati nastojnica. "Reč je o Žan-Žaku Rusou."
     "Ruso! Nemoguće!" povika moja majka, Anđela-Marija. "Ali on je veliki čovek! Korzikanska revolucija se zasnivala na njegovim teorijama o prirodnim vrlinama! U stvari, Paoli ga je najmio da nam napiše ustav - Ruso je taj koji je kazao: 'Čovek se rađa slobodan, ali svuda živi u lancima.'"
     "Jedno je govoriti o načelima slobode i vrline", oporo primeti nastojnica, "a drugo postupati u skladu s njima. To je čovek koji tvrdi da su knjige oruđe zla - a onda napiše šest stotina strana o tome. Prvo izjavi da decu majke moraju hraniti fizički, a očevi intelektualno - a onda svoju ostavi na stepenicama sirotišta! Još mnogo revolucija biće pokrenuto u ime 'vrlina' koje on propoveda - a on traga za oruđem moći koje će sve ljude baciti u okove... osim onog ko ga poseduje!" Nastojničine oči su sijale poput uglevlja u ovom držaću za žeravicu. Feš ju je oprezno odmeravao.
     "Zanima vas šta ću od vas tražiti", primeti nastojnica, osmehnuvši se. "Poznajem Švajcarce, gospodine. I ja sam delimično jedna od njih. Odmah ću preći na to. Potrebni su mi obaveštenje i saradnja. Jasno mi je da mi ne možete dati nijedno od toga - dok vam ne kažem kakvu to tajnu čuvam koja je pokopana u Monglanskoj opatiji."
     Veći deo toga dana nastojnica nam je pričala nadugačko i naširoko o legendarnoj šahovskoj garnituri, za koju se tvrdi da je pripadala Karlu Velikom i za koju se veruje da je zakopana u Monglanskoj opatiji već hiljadu godina. Kažem "veruje se" - jer je niko živ, u stvari, nije video, mada su mnogi pokušavali da saznaju gde je tačno sklonjena i u čemu se sastoje njene navodne moći. Nastojnica je strahovala, kao i sve njene prethodnice, da će za vreme svog službovanja morati da otkopa to blago. Da će biti odgovorna za otvaranje Pandorine kutije. Kao ishod toga, počela je da se plaši onih čiji bi se putevi suviše često ukrštali s njenim, kao što igrač šaha s nepoverenjem gleda na sve figure koje bi mogle da ga ugroze - uključujući tu i vlastite - i planira unapred protivnapade. S tim je ciljem došla na Korziku.
     "Možda znam šta Ruso traži ovde", reče nastojnica, "jer istorija ovog ostrva je ujedno drevna i tajanstvena. Kao što pomenuh, Monglansku garnituru su Karlu Velikom poklonili Mavari iz Barselone. Ali leta gospodnjeg 809. - pet godina pre Karlove smrti - jedna druga skupina Mavara zauzela je ostrvo Korziku.
     I u islamskoj veri kao i u hrišćanstvu ima veoma mnogo sekti", nastavi ona, iskrivivši usta u grčeviti osmeh. "Odmah po Muhamedovoj smrti, njegova vlastita porodica otpočela je rat raspolutivši veru. Sekta koja se naselila na Korzici bili su šiiti; bili su to mistici koji su propovedali talim, tajno učenje koje je najavljivalo Spasiteljev dolazak. Osnovali su mistični kult, svoju ložu, razradili tajne obrede upućivanja i imali velikog majstora - na čemu današnji Slobodni zidari zasnivaju svoje obrede. Pokorili su Kartaginu i Tripoli, zasnovavši tamo moćne dinastije. Jedan iz njihovih redova, Persijanac iz Mesopotamije po imenu K'armat, po drevnoj boginji Kar, podigao je vojsku koja je napala Meku i ukrala Kaabaov veo i sveti crni kamen koji je bio umotan u njega. Na kraju su se iz njihovih redova iznedrili hašhašini, političke ubice koje su se nadahnjivale drogama i od čijeg imena potiče i naša reč 'assasins' ("ubice").
     Sve vam to pričam zato što je ta nemilosrdna, politički motivisana sekta šiita, koja se naselila na Korzici, znala za Monglansku garnituru. Proučavali su drevne egipatske, vavilonske i sumerske zapise u kojima se govori o mračnim tajnama čije se rešenje krilo, kako su verovali, i toj garnituri. Zato su želeli da je povrate.
     Za vreme rata koji je usledio i potrajao nekoliko vekova - ovi tajni mistici nikako nisu uspevali da pronađu i povrate garnituru; uvek bi im neko osujetio plan. Konačno su Mavari potpuno bili proterani iz svojih uporišta u Italiji i Španiji. Rascepkani na unutrašnje klike, prestali su da predstavljaju veliku silu u istoriji."
     Sve vreme dok je nastojnica pričala ovu priču moja majka je bila neobično mirna. Inače je uvek bila otvorena i srdačna, a sada kao da se zatvorila u sebe i bila na oprezu. I Feš i ja smo to primetili, pa je možda zato on uzeo reč, ne bi li je obodrio:
     "Vaša priča ostavila je snažan utisak kako na mene tako i na moju porodicu", reče on. "Ali vi verovatno očekujete da se mi zapitamo za kakvom to tajnom gospodin Ruso traga na ovom ostrvu - i zašto ste upravo nas izabrali za poverenike u svom pokušaju da mu doskočite."
     "Iako je Ruso, kao što rekoh, suviše bolestan da bi sam putovao", odvrati nastojnica, "nema sumnje da će naložiti svom uhodi da poseti jednog od malobrojnih Švajcaraca koji ovde prebivaju. Što se tiče tajne za kojom traga - možda bi nam vaša žena, Anđela-Marija, mogla reći nešto više. Koreni njene porodice sežu u daleku prošlost Korzike - ako ne grešim, čak u doba pre dolaska Mavara..."
     Istog časa sam shvatila zbog čega je nastojnica došla! Ljupko, krhko lice moje majke obli rumenilo i ona jednom brzo osmotri Feša, a zatim mene. Kršila je prste u krilu, ne znajući kome da se prikloni.
     "Ne želim da vas uznemirim, gospođo Feš", nastavi nastojnica mirnim glasom, premda ne uspevajući da potpuno priguši hitnju. "Ali računala sam na korzikansku čast, to jest da ćete na moju uslugu odgovoriti uslugom. Priznajem da sam vas prevarila kada sam vam učinila uslugu koju niko od mene nije tražio. Ali nadam se da moj trud nije bio uzaludan." Feš je bio zbunjen, ali ne i ja. Na Korzici sam živela od rođenja - i dobro sam znala legende o porodici moje majke, Pijetre-Santase, koji su boravili na ovom ostrvu još od pamtiveka.
     "Majko", rekoh, "to su samo stari mitovi, ili si mi ti bar uvek tako govorila. Zašto ih ne bi podelila sa Madam de Rok koja je tako mnogo učinila za nas?" Posle ovih mojih reči Feš spusti šaku na majčinu i stisnu je u znak podrške.
     "Madam de Rok", oslovi je moja majka drhtavim glasom, "dugujem vam zahvalnost, a mi smo narod koji plaća svoje dugove. Ali priča koju ste nam ispričali me je uplašila. Praznoverje nam je u krvi. Mada većina porodica sa ovog ostrva potiče iz Etruskanije, Lombardije i Sicilije - moja vodi poreklo od prvih naseljenika. Potičemo od Feničana, drevnog naroda sa istočne obale Mediteranskog mora. Naselili smo Korziku šesnaest vekova pre rođenja Hrista."
     Nastojnica je lagano klimala glavom, a moja majka je pričala dalje.
     "Ti Feničani bili su trgovci, poznati u drevnim istorijama kao 'Narod s mora'. Grci su ih nazivali 'Phoinikes' - što znači 'krvavo crveni' - možda zbog purpurno crvene boje koju su dobijali iz školjki, možda po legendarnoj vatrenoj ptici, ili palmovom drvetu, što se sve označavalo kao "Feniks": 'crveno poput vatre'. Ima i onih koji smatraju da potiču sa Crvenog mora i da su nazvani po svojoj domovini. Ali ništa od toga nije tačno. Ime smo dobili po boji svoje kose. I sva kasnija plemena Feničana, kao što su Venecijanci, bili su poznati po tom plamenocrvenom znaku. To naglašavam, pošto su ti čudni i primitivni narodi štovali crvene stvari, boju plamena i krvi.
     Iako su ih Grci nazivali 'Phoinikes', oni su sebe zvali narod Kna - ili Knososa - a kasnije Kananitima. Iz Biblije saznajemo da su bili mnogobošci, da su štovali bogove Vavilonaca: boga Bela, koga su nazivali Ba'al; Ištar, koja je postala Astarte; i Mel'Kuart, koju su Grci nazivali Kar, što znači 'Usud' ili 'Sudbina' a koju je moj narod nazivao Moloh."
     "Moloh", prošaputa nastojnica. "Jevreji nisu odobravali pagansko štovanje ovog boga, ali su optuženi da su ga i sami prihvatili. Bacali su živu decu u vatru ne bi li umilostivili dotičnog boga..."
     "Da", potvrdi moja majka, "i gore od toga. Iako je većina drevnih naroda verovala da je osveta dostupna samo bogovima, Feničani su smatrali da pripada njima. Mesta koja su osnovali - Korzika, Sardinija, Marselj, Venecija, Sicilija - mesta su gde izdaja i dan danas znači jednostavno kraj; gde odmazda znači pravdu. Čak i danas njihovi potomci haraju Mediteranom. Ti varvarski gusari nisu potomci Berbera, već Barbarose - 'crvenobradog'! U Tunisu i Alžiru oni još drže dvadeset hiljada Evropljana radi otkupa i na taj način se bogate. To su pravi potomci Feničana: ljudi koji vladaju morem iz ostrvskih tvrđava, koji štuju boga lopova, žive od prevara i umiru zbog vendete!"
     "Da", izgovori uzbuđeno nastojnica. "Upravo to su Mavari rekli Karlu Velikom: sama šahovska garnitura pobrinuće se za Sar - osvetu! Ali šta je to? U čemu se sastoji ta mračna tajna, za kojom su Mavari tragali, a koja je možda bila poznata Feničanima? Kakvu moć sadrže te figure - za koju se možda nekada znalo, ali je sada zauvek izgubljena, a ključ nije zakopan s njom?"
     "Nisam sigurna", odvrati moja majka, "ali iz onoga što ste mi ispričali, čini mi se da nazirem trag. Rekli ste da je osam Mavara donelo Karlu Velikom šahovsku garnituru i da su odbili da se od nje rastanu - tako da su s njom čak krenuli i u Monglan, gde se verovalo da upražnjavaju tajne obrede. Naslućujem o kakvim je obredima reč. Moji preci Feničani upražnjavali su obrede posvećenja slične onima koje ste opisali. Štovali su sveti kamen, ponekad čelik ili kakav monolit, za koji su verovali da sadrži glas božji. Kao što se u Kaabi u Meki nalazio crni kamen, u Jerusalemu Kamena Kupola, u svakom feničanskom svetilištu nalazio se masseboth.
     U našim legendama postoji priča o ženi po imenu Eliza, koja je došla iz Tira. Brat joj je bio kralj; kada joj je ubio muža, ukrala je sveto kamenje i pobegla u Kartaginu na obali Severne Afrike. Brat ju je progonio - jer je ukrala njegove bogove. U našoj verziji priče, žrtvovala se na lomači kako bi umilostivila bogove i spasila svoj narod. Ali bacajući se u plamen, obećala je da će se ponovo dići kao feniks iz pepela - onog dana kada kamenje propeva. Toga dana Zemlju će stići kazna."
     Nastojnica je veoma dugo ostala ćutke da sedi pošto je moja majka završila priču. Ni moj očuh ni ja nismo prekinuli njihove misli. Konačno, nastojnica progovori o onome o čemu je razmišljala.
     "Orfejeva tajna", reče ona. "Pesmom je oživljavao stenje i kamenje. Tako je umilno pevao da je čak i pustinjski pesak ronio krvavo-crvene suze. Iako je to možda samo mit, osećam da je dan odmazde blizu. Ako Monglanska garnitura uskrsne, neka nam se nebo smiluje, jer ja verujem da ona krije ključ kojim se otvaraju nema usta Prirode, kako bi se oslobodili glasovi bogova."

     Leticija se osvrnu po maloj trpezariji. Ugalj u posudi za žeravicu pretvorio se u pepeo. Njeno dvoje dece ćutke je sedelo i posmatralo je, ali je zato Mirela bila kao zaneta.
     "Da li je nastojnica rekla šta misli kako garnitura može do toga da dovede?" upita ona.
     Leticija odmahnu glavom. "Nije, ali zato se ispunilo njeno drugo proročanstvo - ono o Rusou. Prve jeseni posle njene posete stigao je njegov čovek - mladi Škot po imenu Džejms Bosvel. Pod izgovorom da piše istoriju Korzike, sprijateljio se sa Paolijem i svakog dana s njim večerao. Nastojnica nas je zamolila da joj javljamo sve što preduzima i da upozorimo porodice feničanskog porekla da mu ne otkrivaju stare priče. To i nije bilo potrebno jer mi smo po prirodi ljudi koji se drže svojih klanova, tajanstveni i ne stupamo lako u razgovor sa strancima osim, ako im, kao nastojnici, mnogo ne dugujemo. Kao što je takođe predvidela, Bosvel je stupio u vezu sa Francom Fešom, ali ga je hladni prijem moga poočima odbio, tako da ga je u šali prozvao tipičnim Švajcarcem. Kada je Istorija Korzike i život Paskvalea Paolija kasnije objavljena, iz nje se dalo naslutiti da nije mnogo šta uspeo da sazna što bi koristilo Rusou. Razume se, Ruso je odavno mrtav..."
     "A Monglanska garnitura je uskrsla", dovrši rečenicu Mirela, ustavši i zagledavši se Leticiji u oči. "Vaša priča objašnjava značenje nastojničine poruke i prirodu vašeg prijateljstva - ali ništa više od toga. Očekujete li, gospođo, da ja progutam priču o kamenju koje peva i osvetoljubivim Feničanima?
     Istina je da imam crvenu kosu kao Eliza od K'ara - ali ispod moje kose je pamet! Nastojnica Monglana nije veći mistik od mene i ni ona se sigurno ne bi zadovoljila ovom pričom. Pored toga, vi ste nam objasnili samo prvi deo poruke - ona je vašoj kćeri još rekla da ćete kada saznate ove vesti znati šta treba činiti! Šta je pod tim mislila, gospođo Bonaparte?... I kakve veze to ima sa formulom?"
     Kada je čula ove Mireline reči, Leticija poblede kao krpa i prinese ruku grudima. Eliza i Napoleon bili su prikovani za stolice, ali Napoleon ipak prošaputa: "Kakvom formulom?"
     "Formulom za koju je Volter znao - za koju je kardinal Rišelje znao - za koju je bez sumnje i Ruso znao - i za koju vaša majka nema sumnje sigurno zna!" povika Mirela, povisujući glas kod svake nove reći. Zelene oči su joj gorele poput tamnih smaragda dok je zurila u Leticiju, koja je i dalje sedela kao u šoku.
     Mirela pređe preko sobe u dva žustra koraka, ščepa Leticiju za ruke i podiže je sa stolice. Napoleon i Eliza takođe skočiše na noge, ali Mirela podiže šaku u znak upozorenja da ne prilaze.
     "Odgovorite mi, gospođo - te figure su već ubile dve žene pred mojim očima. Upoznala sam odvratnu i zlu narav jednog od onih koji tragaju za njima - čoveka koji me progoni i u ovom trenutku i koji je spreman da me ubije zbog onoga što znam. Kutija je otvorena i Smrt je puštena iz nje. Videla sam to vlastitim očima - isto kao što sam videla i Monglansku garnituru - i simbole ugravirane u nju! Znam da postoji formula. A sada mi kažite šta je to nastojnica želela da učinite!" Gotovo da je tresla Leticiju, lica iskrivljenog od besa jer je ponovo pred očima videla lice Valentine - Valentine koja je umrla zbog tih figura.
     Leticiji su usne podrhtavale - plakala je, ta žena od čelika koja nikada nije pustila ni suzu. Kada ju je Mirela ščepala, Napoleon je zagrlio majku, a Eliza je nežno dotakla Mirelinu ruku.
     "Majko", poče Napoleon, "moraš joj reći. Kaži joj ono što je zanima. Blagi Bože, bila si hrabrija od stotinu francuskih vojnika sa puškama! O kakvom se to užasu ovde radi kada čak ne možeš o njemu ni da govoriš?"
     Leticija je pokušavala da progovori, a preko suvih usana slivale su joj se slane suze dok se trudila da obuzda jecaje.
     "Zaklela sam se - svi smo se zakleli - da nikada o tome nećemo govoriti", izusti ona. "Helena - nastojnica, ona je znala da postoji formula - i pre no što je videla garnituru. Rekla mi je da će je, ako se dogodi da ona bude prva koja će je posle hiljadu godina izneti na svetlost dana, zapisati - zapisaće simbole urezane na figurama i tabli - i nekako će ih poslati meni!"
     "Vama?" upita Mirela. "Zašto vama? U to vreme bili ste dete."
     "Da, dete", primeti Leticija, osmehnuvši se kroz suze. "Dete od četrnaest godina - koje se ubrzo potom udalo. Dete koje je rodilo trinaestoro dece i gledalo kako petoro umire. Još sam dete, jer nisam shvatila kakva se opasnost krila u obećanju koje sam dala nastojnici."
     "Recite mi", zamoli je nežno Mirela. "Recite mi šta ste joj obećali da ćete učiniti."
     "Celog života proučavala sam drevne istorije. Obećala sam Heleni da ću, kada bude imala te figure u rukama - otići do naroda moje majke u Severnu Afriku - da ću otići do drevnog pustinjskog muftije. I da ću dešifrovati formulu."
     "Znate tamo ljude koji bi mogli da vam pomognu?" upita uzbuđeno Mirela. "Ali, gospođo, upravo tamo sam se i ja uputila. Oh, dozvolite mi da ja izvršim taj zadatak. To mi je jedina želja! Znam da sam bolesna... ali mlada sam, i brzo ću se oporaviti..."
     "Prvo moramo stupiti u vezu sa nastojnicom", reče Leticija, povrativši nešto od prethodnog samopouzdanja. "Pored toga, biće ti potrebno više od jedne večeri da saznaš sve što sam ja naučila za četrdeset godina! Iako misliš da si jaka, nisi dovoljno jaka da bi mogla putovati - mislim da sam se dovoljno nagledala sličnih bolesti, tako da zasigurno znam da će ova narednih šest-sedam meseci ići svojim tokom. Imaćeš dovoljno vremena da naučiš..."
     "Šest ili sedam meseci!" povika Mirela. "Nemoguće! Ne mogu tako dugo ostati ovde na Korzici!"
     "Bojim se da ćeš morati, draga moja", odvrati Leticija uz osmeh. "Ti uopšte nisi bolesna. Trudna si."

     LONDON, NOVEMBAR 1792.

     Šest stotina pedeset milja severno od Korzike, otac Mirelinog deteta, Šarl Moris de Taljeran-Perigor, sedeo je na smrznutoj obali Temze i pecao.
     Pored njega na čekinjavoj travi bilo je rašireno nekoliko vunenih šaleva prekrivenih voštanim platnom. Kilote je podvio iznad kolena i podvezao trakom, a cipele i čarape ležale su uredno složene pored njega. Na sebi je imao debeo kožni haljetak i krznom postavljene čizme, a na glavi šešir širokog oboda koji je sprečavao da mu sneg pada na kragnu.
     Iza njega, ispod snegom prekrivenih grana velikog hrasta, stajao je Kurtijad, držeći preko jedne ruke pletenu korpu punu ribe i gospodarev somotski žaket uredno smotan i prebačen preko druge ruke. Pletena korpa bila je postavljena požutelim francuskim novinama starim dva meseca koje su do tog jutra visile na zidu radne sobe; sada su služile za upijanje riblje krvi.
     Kurtijad je znao šta je pisalo u tim novinama i prilično mu je laknulo kada ih je Taljeran iznenada strgnuo sa zida, gurnuo u korpu i objavio da je vreme da krenu na pecanje. Njegov je gospodar bio neobično tih od dana kada su te vesti stigle do njega iz Francuske. Zajedno su ih naglas pročitali:

     TRAŽI SE ZBOG IZDAJE
     Taljeran, bivši biskup od Otina, emigrirao je... pokušavamo da dobijemo neka bliža obaveštenja od rođaka i prijatelja koji su mu možda pružili utočište. Ovaj opis... dugačko lice, plave oči, prosečan nos malo povijen naviše. Taljeran-Perigor hramlje na desnu ili levu nogu...

     Kurtijad je pogledom pratio tamne obrise barki koje su se kretale uzvodno i nizvodno po tmurnoj, sivoj vodi Temze. Gromade leda odlomljene od rečnih obala, koje su usisavale jake struje, poskakivale su poput dvorskih luda. Taljeranov plovak plutao je među trskom između pukotina garavog leda. Čak i na hladnom vazduhu, Kurtijad je mogao da namiriše jak i slan miris ribe. Zima je, kao i mnoge druge stvari, stigla prerano.
     Pre jedva dva meseca, dvadeset trećeg septembra, Taljeran je stigao u London u malu kuću u ulici Vudstok koju je Kurtijad pripremio za njegov dolazak. I to u poslednji čas, pošto je dan pre toga komitet otvorio kraljev "čelični orman" u Tiljeriju - i pronašao Miraboova i La Portova pisma iz kojih je saznao da su iz Rusije, Španije i Turske - pa čak i od strane Luja XVI - mnogobrojna mita završila u rukama odanih članova Skupštine.
     Mirabo je imao sreće; bio je već mrtav, pomisli Taljeran, dok je namatao udicu i davao znak Kurtijadu da mu donese novi mamac. Sahrani tog velikog državnika prisustvovalo je tri stotine hiljada ljudi - a sada su preko njegove biste u Skupštini prebacili veo i premestili mu pepeo iz Panteona. Kralj će nesumnjivo proći mnogo gore. Život mu je već ionako visio o koncu; bio je zatočen zajedno sa porodicom u kuli vitezova templarskog reda - tog moćnog društva Slobodnih zidara koji su zahtevali da mu se sudi.
     Taljeranu su sudili u odsustvu i proglasili ga krivim. Mada nisu imali nikakav čvrst dokaz protiv njega, ništa napisano njegovom rukom, u La Porteovim zaplenjenim pismima mogli su se naći nagoveštaji da bi njegov prijatelj biskup, kao bivši predsednik Skupštine, bio voljan da se založi za kralja - za određenu nadoknadu.
     Taljeran zabode udicu kroz salo koje mu je Kurtijad dao kao mamac i sa uzdahom je ponovo zabaci u tamnu vodu Temze. Sav njegov trud da napusti Francusku sa diplomatskim pasošem bio je uzaludan. Pošto su u vlastitoj zemlji želeli da ga se dočapaju zbog izdaje, vrata visokog plemstva u Engleskoj bila su mu zatvorena. Čak su ga i ovdašnji emigranti prezirali, jer je izdao vlastitu klasu pomažući Revoluciju. Najgore od svega bilo je to što je ostao bez ikakvih sredstava za život. Čak i one ljubavnice kojima se nekada obraćao za finansijsku pomoć sada su u Londonu takođe bile bez ičega, primorane da prave slamnate šešire ili pišu romane.
     Život je postao čemeran. Posmatrao je kako trideset osam godina njegovog postojanja odnosi struja isto kao mamac koji je upravo bacio u crnu vodu, kako sve nestaje bez traga. Ali još je imao štap. Iako je o tome retko kad govorio, nije zaboravljao da potiče od Karla Ćelavog, unuka Karla Velikog. Adalber od Perigora postavio je na presto Francuske Iga Kapeta; Tajfer Rezač bio je junak bitke kod Hestingsa; Helije de Taljeran postavio je papu Jovana XXII u Ribareve Cipele. Bio je potomak duge loze ljudi koji su ustoličavali kraljeve i čiji je moto bio: "Reque Dieu": Služimo samo Bogu. Kada bi im život postao čemeran, Taljerani od Perigora pre su bili spremni da bace rukavicu nego peškir.
     Namotao je udicu, odsekao mamac i bacio ga u Kurtijadovu korpu. Sobar mu pomože da se uspravi.
     "Kurtijade", reče Taljeran, dodajući mu štap, "poznato ti je da za nekoliko meseci punim trideset devet godina."
     "Svakako", odvrati sobar. "Želi li gospodin da pripremim proslavu?"
     Na ovo, Taljeran zabaci glavu i nasmeja se. "Krajem ovog meseca moram napustiti kuću u ulici Vudstok i iznajmiti neku manju u Kenzingtonu. Ako kraj godine dočekamo bez ikakvog izvora prihoda, biću primoran da prodam biblioteku..."
     "Možda je gospodin nešto prevideo", primeti učtivo Kurtijad, pomažući Taljeranu da skine pojedine delove odeće i pridržavajući mu somotski žaket. "Nešto što je možda usud udelio da mu pomogne u teškoj situaciji u kojoj se sada nalazi - mislim na ono što se nalazi iza knjiga u gospodinovoj biblioteci u ulici Vudstok."
     "Nema dana, Kurtijade", odvrati Taljeran, "da i sam na to ne pomislim. Međutim, mislim da te figure nisu na prodaju."
     "Ako mogu da budem toliko drzak", nastavi Kurtijad, složivši Taljeranovu odeću i pokupivši njegove sjajne, plitke cipele sa obale, "da li je gospodin u poslednje vreme dobio bilo kakve vesti o gospođici Mireli?"
     "Nisam", priznade on, "ali još nisam spreman da joj sročim epitaf. Ona je hrabra devojka i na pravom je putu. Hteo sam da kažem, ovo blago koje se trenutno nalazi kod mene možda poseduje veću vrednost od one koju bismo dobili za njegovu težinu u zlatu - zašto bi inače toliki ljudi toliko dugo tragali za njim? Vek iluzija se okončao u Francuskoj. Kralj je stavljen na terazije i zaključeno je da je - poput svih kraljeva - nepotreban. Suđenje će predstavljati čistu formalnost. Ali anarhija ne može da zameni čak ni najslabiju vladavinu. Francuskoj je sada potreban vođa, ne vladar. Kada se pojavi, ja ću ga prvi prepoznati."
     "Gospodin misli na čoveka koji će se ravnati po Božjoj volji i vratiti mir u našu zemlju", primeti Kurtijad, kleknuvši da stavi nešto leda u korpu sa ribom.
     "Ne, Kurtijade", uzdahnu Taljeran. "Da je Bog želeo da na zemlji vlada mir, do sada bismo ga već sigurno imali. Citiram jednog spasioca koji je kazao: 'Dolazim da vam donesem ne mir, nego mač.' Čovek o kome govorim znaće u čemu je vrednost Monglanske garniture - ona se može izraziti jednom rečju: moć. Upravo to ću ponuditi čoveku koji će uskoro povesti Francusku."
     Dok su Taljeran i Kurtijad koračali smrznutim obalama Temze, sobar je oklevajući postavio pitanje koje mu se motalo po glavi od kada su primili one francuske novine koje su sada zgužvane ležale ispod leda što se topio i sveže ribe:
     "Kako nameravate da pronađete tog čoveka, kada ne možete da se vratite u Francusku jer ste optuženi za izdaju?"
     Taljeran se osmehnu i lupnu sobara po ramenu sa neuobičajenom familijarnošću. "Dragi moj Kurtijade, izdaja je pitanje datuma, i ništa više."

     PARIZ, DECEMBAR 1792.

     Jedanaesti decembar. Suđenje Luju XVI, kralju Francuske. Optužba - izdaja.
     Klub Jakubinaca bio je već pretrpan kada je Žak-Luj David ušao na glavna vrata. Iza njega su se uvukla poslednja tumarala prisutna još od prvog dana saslušavanja, a nekolicina ga je čak potapšala po ramenu. U prolazu je hvatao odlomke njihovih razgovora - dame su u separeima pile ukusne likere, ulični prodavci nudili su led po Skupštini, ljubavnice vojvode od Orleana šaputale su i kikotale se iza svojih čipkanih lepeza. A kralj se pretvarao da nikada nije video pisma iz čelične kase kada su mu ih pokazali - poricao je verodostojnost vlastitog potpisa - izgovarao se na slabo pamćenje kada bi ga optuživali da je izdao državu - i to ne samo jednom. Svi Jakobinci su se slagali da je kralj dobro uvežbani lakrdijaš. Većina njih je odlučila kako će glasati još pre no što je prošla kroz velika hrastova vrata kluba Jakobinaca.
     David je upravo prelazio preko popločanog poda bivšeg samostana u kome su se Jakobinci okupljali, kada ga neko uhvati za rukav. On se okrenu i susrete sa hladnim, svetlucavim, zelenim očima Maksimilijana Robespjera.
     Besprekorno odeven kao i uvek, u srebrno-sivom odelu sa visokom kragnom i brižljivo napuderisanom kosom, Robespjer je izgledao bleđi nego kada ga je David poslednji put video, možda čak i hladniji. Klimnuo je Davidu, posegnuo rukom u unutrašnji džep žaketa i izvadio kutijicu bombona. Uzeo je jednu, a onda ponudio i Davida.
     "Dragi moj Davide", poče on, "dugo te nismo videli, nekoliko meseci. Čuo sam da radiš na slici "Jeu de Paume". Poznato mi je da si savestan umetnik, ali stvarno ne bi smeo toliko dugo da odsustvuješ - potreban si Revoluciji."
     Tako mu je Robespjer na svoj uglađeni način stavio do znanja da trenutno nije bilo bezbedno za jednog revolucionara da ostane po strani. Neko bi to mogao protumačiti kao nedostatak interesovanja.
     "Čuo sam, takođe, kakva je sudbina snašla tvoju štićenicu u zatvoru l'Abe", dodade on. "Dopusti da ti izrazim svoje najdublje saučešće, iako sa zakašnjenjem. Pretpostavljam da znaš da su Žirondinci oštro osudili Maraa pred celom Skupštinom. Kada su zatražili da bude kažnjen, on je ustao na Planini, izvukao pištolj i opalio u slepoočnicu kao da namerava da se ubije! Odvratna predstava, ali uspeo je da njome iskupi go život. Možda bi i kralj trebalo da sledi njegov primer."
     "Misliš da će Konvencija osuditi kralja na smrt?" upita David, skrenuvši razgovor sa bolnog sećanja na Valentininu smrt, o kojoj nije prestajao da misli svih ovih meseci.
     "Živ kralj je opasan kralj", odvrati Robespjer. "Iako nisam za to da se kralj pogubi, iz njegove prepiske je jasno da je radio protiv države - kao i tvoj prijatelj Taljeran! Valjda ti je sada jasno da su se moja predviđanja u vezi s njim obistinila."
     "Dobio sam od Dantona poziv da večeras neizostavno dođem", primeti David. "Koliko sam shvatio, razmatra se predlog da o sudbini kralja odluči narod glasanjem."
     "Da, zbog toga je sazvan ovaj sastanak", potvrdi Robespjer. "Žirondinci, koji su meka srca, podržavaju ovaj predlog. Ali ako dozvolimo svim njihovim provincijskim glasačima da glasaju, bojim se da bi to dovelo do povratka monarhije. A kada smo već kod Žirondinaca, želeo bih da te upoznam sa onim mladim Englezom koji nam upravo prilazi - prijateljem Anrea Kenijea, pesnika. Pozvao sam ga da dođe ovamo večeras kako bih poljuljao njegove romantične iluzije o Revoluciji pustivši ga da vidi levo krilo u akciji!"
     David ugleda visokog, štrkljastog mladića koji im se približavao. Koža mu je bila bolesno žuta, kosa retka i glatka, začešljana sa čela prema temenu; u hodu se povijao unapred kao da kaska preko prostranog pašnjaka. Na sebi je imao loše sašiveni smeđi žaket koji je izgledao kao da ga je upravo izvukao iz vreće sa starim stvarima. Umesto marame, oko vrata je zavezao crnu maramicu - sve gore od gorega. Ali zato su mu oči bile sjajne i jasne; brada uvučena, nos krupan i isturen, a mlade, žuljevite šake ukazivale su na to da je odrastao na selu i da je morao da zarađuje za život.
     "Ovo je mladi Vilijem Vordsvort, pesnik", predstavi Robespjer mladića koji im je prišao i prihvatio Dantonovu ispruženu šaku. "Već je preko mesec dana u Parizu - ali ovo mu je prva poseta klubu Jakobinaca. Predstavljam vam građanina Žak-Luja Davida, bivšeg predsednika Skupštine."
     "Gospodine Davide!" uskliknu Vordsvort, toplo stegnuvši Davidovu šaku. "Imao sam veliku čast da vidim vašu sliku, Sokratovu smrt, izloženu u Londonu, kada sam krenuo iz Kembridža. Vi ste inspiracija za nekoga poput mene, čija je najveća želja da zabeleži stvaranje istorije."
     "Vi ste pisac?" upita David. "Robespjer će se sa mnom složiti, stigli ste u pravi čas da prisustvujete velikom događaju - padu francuske monarhije."
     "Britanski pesnik, naš mistični Vilijam Blejk, objavio je prošle godine pesmu, 'Francuska revolucija', u kojoj vizionarski predviđa, slično kao u Bibliji, Pad kraljeva. Možda ste je pročitali?"
     "Ja se više držim Herodota, Plutarha i Livija", odvrati David uz osmeh. "U njihovim delima pronalazim odgovarajuće ideje za svoje slike, pošto nisam ni mistik, a ni pesnik."
     "Čudno", primeti Vordsvort. "A u Engleskoj vlada uverenje da iza francuske revolucije stoje Slobodni zidari, koji mora da su mistici."
     "Istina je da većina nas pripada tom društvu", složi se Robespjer. "U stvari, Taljeran je sam klub Jakobinaca prvobitno osnovao kao red Slobodnih zidara. Ali za francuske Slobodne zidare teško da bi se moglo reći da su mistici..."
     "Poneki jesu", umeša se David. "Mara, na primer."
     "Mara?" ponovi Robespjer, izvivši obrvu. "Mora da se šališ. Otkud ti ta ideja?"
     "U stvari, nisam večeras ovamo došao samo zato što me je Danton pozvao", nevoljno priznade David. "Došao sam da vidim tebe, jer sam mislio da bi mi možda mogao pomoći. Malopre si pomenuo... nesreću... koja je snašla moju štičenicu u zatvoru l'Abe. I sam znaš da ona nije nastradala slučajno. Mara je planirao da je podvrgne ispitivanju i pogubi je jer je verovao da je znala nešto o... Jesi li ikada čuo za Monglansku garnituru?"
     Kada ču te reči, Robespjer preblede. Mladi Vordsvort je gledao čas jednog čas drugog potpuno zbunjen.
     "Znaš li ti o čemu govoriš?" prošaputa Robespjer, povukavši Davida u stranu, ali Vordsvort krenu za njima, budno pazeći da ne propusti nijednu izgovorenu reč. "Šta bi tvoja štićenica mogla znati o tim stvarima?"
     "Obe moje štićenice su bivše iskušenice koje su došle iz samostana Monglan..." poče David, ali ga Robespjer ponovo prekinu.
     "Zašto to nisi ranije pomenuo?" reče Robespjer drhtavim glasom. "Pa, da... to objašnjava zašto im je biskup od Otina bio toliko privržen od prvog dana njihovog boravka u Parizu! Da si mi to samo ranije rekao... pre no što sam ga pustio da mi umakne!"
     "Nisam verovao u tu priču, Maksimilijane", odvrati David. "Smatrao sam je za običnu legendu, praznoverje. Mara je, međutim, verovao. A Mirela mu je, pokušavši da spase život svoje rođake, otkrila da to legendarno blago, u stvari, postoji! Rekla mu je da ona i rođaka imaju jedan deo i da se on nalazi zakopan u mojoj bašti. Ali kada je on narednog dana stigao sa ljudima da ga iskopa..."
     "Da? Da?" uzbuđeno poče da ponavlja Robespjer, tako snažno stegnuvši Davidovu ruku da je umalo nije slomio. Vordsvort je upijao svaku reč.
     "Mirela je nestala", prošaputa David, "a u blizini male fontane u vrtu našli su mesto gde je zemlja bila sveže prekopana."
     "Gde je sada ta tvoja štićenica?" Robespjer samo što nije počeo da viče koliko je bio van sebe. "Smesta mora biti dovedena ovamo radi ispitivanja."
     "Zbog toga sam i došao, nadajući se da bi mi ti mogao pomoći", reče David. "Već sam izgubio nadu da će se uopšte vratiti. Mislio sam da bi, pošto imaš mnogo veza, mogao saznati gde se nalazi i da li je s njom sve u... redu."
     "Pronaći ćemo je makar morali Francusku da izvrnemo naopačke", stade da ga uverava Robespjer. "Moraš mi dati podroban opis, sa što više pojedinosti."
     "Daću ti nešto bolje od toga", odvrati David. "Jednom sam je slikao, slika je u mom ateljeu."
     KORZIKA
     JANUAR 1793
     Ali modelu sa slike, po volji sudbe, nije bilo suđeno da dugo ostane na francuskom tlu.
     Jedne noći krajem januara, dosta posle ponoći, Mirelu je iz dubokog sna probudila Leticija Bonaparte, došavši u malu sobu koju je Mirela delila sa Elizom u njihovoj kući u brdima iznad Ajača. Mirela je već tri meseca boravila na Korzici - i od Leticije je već dosta naučila, ali ne i sve, od onoga zbog čega je ostala.
     "Morate se brzo obući", reče Leticija dvema devojkama, koje su još trljale oči. U tami sobe, pored Leticije nalazilo se i njeno dvoje manje dece, Marija-Karolina i Đirolamo, koji su već bili odeveni, kao i Leticija, u putničku odeću.
     "Šta se desilo?" povika Eliza.
     "Moramo bežati", saopšti im Leticija mirnim, čvrstim glasom. "Dolazili su Paolijevi vojnici. Kralj Francuske je mrtav."
     "Ne!" zavika Mirela, iznenada se uspravivši u krevetu.
     "Pogubljen je pre deset dana u Parizu", objasni Leticija, izvlačeći odeću iz ormana u njihovoj sobi kako bi im pomogla da se brzo obuku. "A Paoli je pokrenuo trupe ovde na Korzici, u želji da ujedini snage sa Sardinijom i Španijom... sa namerom da zbace francusku vladu."
     "Ali, majko", stade da se protivi Eliza, kojoj se nije napuštala topla postelja, "kakve sve to ima veze s nama?"
     "Tvoja braća Napoleon i Lućano danas po podne su se suprotstavili Paoliju u korzikanskoj skupštini", odvrati Leticija, iskrivivši usta u kiseo osmeh. "Paoli im je izrekao vendetta traversa."
     "Šta je to?" upita Mirela, izvlačeći se iz kreveta i navlačeći odeću preko glave kako joj je Leticija koji deo dodavala.
     "Prenosna osveta!" prošaputa Eliza. "Na Korzici je običaj kada te neko povredi, da se osveta proširi na celu porodicu! Ali gde su sada moja braća?"
     "Lućano se krije sa mojim bratom, kardinalom Fešom", odvrati Leticija, dodavši Elizi njenu odeću. "Napoleon je pobegao sa ostrva. Hajdete već jednom, nemamo dovoljno konja da još noćas stignemo u Bokonjano, čak i kada bi deca jahala zajedno. Moramo ukrasti kog konja i stići tamo pre zore." Zatim je izišla iz sobe, gurajući manju decu ispred sebe. Dok su u strahu cvilela u mraku, Mirela začu Leticiju kako odlučnim glasom kaže: "Ja ne plačem, je li tako? Zbog čega onda ti plačeš?"
     "Šta ima u Bokonjonu?" šapatom upita Mirela Elizu dok su žurno napuštale sobu.
     "Moja baka, Anđela-Marija di Pijetra-Santa, živi tamo", odvrati Eliza. "A to znači da je situacija krajnje ozbiljna."
     Mirela je bila zgranuta. Konačno! Konačno će upoznati staricu o kojoj je toliko slušala - prijateljicu nastojnice Monglana...
     Eliza zagrli Mirelu oko struka dok su hitale u tamu noći.
     "Anđela-Marija je ceo život provela na Korzici. Ima toliko braće, rođaka i potomaka da bi od njih mogla sastaviti vojsku koja bi zbrisala pola ovog ostrva. Zato se majka njoj obraća za pomoć - što ujedno znači da prihvata prenosnu osvetu!"

     Selo Bokonjano bilo je opasana tvrđava smeštena visoko u vrletnim planinama, gotovo osam hiljada stopa iznad mora. Skoro je svanulo kada su prešli i poslednji most na konjima, u koloni po jedan, dok je ispod njih besnela i ključala bujica obavijena maglom. Dok su se peli uz poslednje brdo, Mirela je posmatrala biserni Mediteran koji se pružao na istok, mala ostrva Pianozu, Formiku, Elbu i Monte Kristo koja kao da su lebdela na nebu, a iza njih treperavu obalu Toskane koja se upravo pomaljala iz magle.
     Anđela-Marija de Pijetra-Santa nije se uopšte obradovala kada ih je ugledala.
     "Tako znači!" reče patuljasta žena, sa šakama na bokovima, koja je upravo izišla iz male kamene kuće da dočeka umorne jahače. "Opet su u nevolji sinovi Karla Bonapartea! Mogla sam znati da će nas jednog dana uvaliti u ovo."
     Ako je Leticija i bila iznenađena što njena majka zna zbog čega su došli, nije to ničim pokazala. Lice joj je i dalje bilo mirno i spokojno, na njemu se nije moglo nazreti nikakvo osećanje; skočila je sa konja i krenula da zagrli i poljubi u oba obraza svoju majku, svu kvrgavu i besnu.
     "Dosta, dosta", odbrusi starica, "prekini s tim formalnostima. Skini decu sa tih konja, izgledaju kao da su već napola mrtva! Zar ih ne hraniš? Očerupani pilići!" I ona se uzmuva unaokolo, vukući dvoje mlađih za noge ne bi li ih skinula sa konja. Kada stiže do Mirele, zastade i ostade da je promatra kako silazi s konja. Zatim joj priđe, ščepa je grubo za bradu i stade da joj okreće glavu čas na jednu čas na drugu stranu kako bi je dobro osmotrila.
     "Znači to je ta o kojoj si mi pričala", dobaci ona preko ramena Leticiji. "Ona što je trudna? Iz Monglana?"
     Mirela je već bila u petom mesecu trudnoće i bolje se osećala, kao što joj je Leticija i obećala.
     "Moramo je skloniti sa ostrva, majko", odvrati Leticija. "Ne možemo je više štititi, mada znam da bi nastojnica želela da i dalje ostane pod našim okriljem."
     "Koliko je naučila?" upita starica.
     "Onoliko koliko sam mogla da je naučim za tako kratko vreme", reče Leticija, na trenutak se zagledavši u Mirelu svojim bledoplavim očima. "Ali ne dovoljno."
     "Ne stojmo ovde gde svako može da nas čuje!" povika starica. Zatim se okrenu ka Mireli i zagrli je svojim mršavim rukama. "Ti pođi sa mnom, mlada damo. Možda će me Helen de Rok proklinjati zbog onoga što nameravam da učinim - ali trebalo je da mi revnosnije odgovara na poruke! Nisam od nje dobila pismo cela tri meseca koliko si ti ovde.
     Noćas", nastavi ona tajanstvenim šapatom, vodeći Mirelu prema kući, "pod okriljem tame, sredila sam da te brod prebaci do jednog mog prijatelja, gde ćeš biti bezbedna dok osveta ne prođe."
     "Ali, gospođo", poče Mirela, "vaša kćerka me još nije svemu naučila. Ako sada budem morala da odem i nastavim da se krijem dok se ova bitka ne okonča, moj zadatak će morati da bude odložen. Ne mogu više da čekam."
     "Ko od tebe traži da čekaš?" ona potapša Mirelu po malom stomaku i nasmeja se. "Pored toga, potrebno je da pođeš tamo kuda te šaljem - i mislim da nećeš imati ništa protiv. Prijatelj koji će te štititi zna da ćeš doći, mada te ne očekuje tako brzo. Zove se Šahin - pravo vatreno ime. Na arapskom to znači 'Sivi soko'. On će te dalje uputiti u stvari, u Alžiru."