19. SMRT KRALJEVA

     Za ime Boga, sedimo, pričajmo
     Žalosne priče o smrti kraljeva.
     Jedni svrgnuti, drugi u ratu poginuli,
     Ti duhovima svrgnutih mučeni,
     Oni otrovani od žena, a neki
     Ubijeni u snu; svi mrtvi, jer
     U šupljoj kruni smrtne glave kralja
     Smrt ima dvor svoj...
     Probuši najzad malom čiodom
     Zid njegovog zamka, i - zbogom, moj kralju!

     'Ričard II', Vilijem Šekspir
     (Prevod: Sima Pandurović i Živojin Simić)

     PARIZ, 10. JULI 1793.

     Mirela je stajala ispod krošnji kestenova na ulazu u dvorište Žak-Luj Davida, a zatim provirila kroz željeznu ogradu. U dugačkom, crnom haiku i lica zaklonjenog muslinskim velom, ličila je na tipičan model sa egzotičnih platana slavnog slikara. Što je bilo još važnije, u toj je odeći niko nije mogao prepoznati. Prašnjava i iscrpljena usled mukotrpnog puta, ona povuče uže i začu odjek zvona iznutra.
     Pre manje od šest nedelja, primila je pismo od nastojnice iz koga je lako bilo razabrati da im je vreme neprijatelj i u kome ju je ova optužila što je napustila Pariz. Pismo je dugo putovalo pre no što je stiglo do nje, pošto je prvo poslato na Korziku, a zatim ga je jedini preostali član Napoleonove i Elizine porodice koji nije utekao sa ostrva - njihova koštunjava stara baka, Anđela-Marija di Pijetra-Santa - prosledila do nje.
     Mireli je naređeno da se vrati u Francusku:

     Saznavši da više nisi u Parizu, uplašila sam se ne samo za tebe, već i za sudbinu onoga što ti je Bog poverio na čuvanje - a ti si tu odgovornost s prezrenjem odbacila. Očajna sam zbog onih tvojih sestara koje su možda pobegle u taj grad u nadi da ćeš im pomoći, a tebe tamo nije bilo. Razumeš šta hoću da kažem.
     Podsećam te da pred sobom imamo moćne protivnike koji neće ni pred čim prezati da ostvare svoje ciljeve... koji su organizovali opoziciju dok su nas vetrovi sudbine oduvali na razne strane. Došlo je vreme da uzmemo dizgine u ruke i da stvari okrenemo u našu korist, kao i da ponovo sjedinimo ono što je sudbina razdvojila.
     Naređujem ti da se smesta vratiš u Pariz. Tamo sam već poslala nekog koga poznaješ da te potraži... sa naročitim uputstvima u pogledu tvog zadatka, koji je ugrožen.
     Duboko saučestvujem u tvom bolu za tvojom cenjenom rođakom. Neka ti Bog bude na pomoći u ovom preduzetništvu.

     Na pismu nije bilo datuma, niti potpisa. Mirela je prepoznala nastojničin rukopis, ali nije imala pojma pre koliko vremena je pismo bilo napisano. Mada su je pogodile optužbe da je zanemarila svoju dužnost, Mirela je ipak prozrela da to nije najvažnije u nastojničinom pismu. Ostale figure bile su u opasnosti, isto kao i druge opatice - a pretile su da ih ugroze iste one sile zla koje su uništile Valentinu. Morala se vratiti u Francusku.
     Šahin je pristao da je otprati do mora. Ali njen sin Šarlot, star tek mesec dana, bio je suviše mali za jedan tako težak put. Šahinovi sunarodnici u Djaneti zakleli su se da će se brinuti o detetu do njenog povratka, pošto su već ionako to crvenokoso dete smatrali prorokom koga su čekali. Posle bolnog rastanka, Mirela ga je ostavila u naručju dojilje i otišla.
     Dvadeset pet dana prelazili su preko Deban Ubarija, zapadnog oboda Libijske pustinje, koristeći prečice preko planina i prevarnih dina kako bi što pre izbili na more u Tripoliju. Tamo ju je Šahin ukrcao na škunu sa dva jarbola koja je išla za Francusku. Ti su brodovi bili najbrži na svetu i mogli su na otvorenom moru da razviju brzinu od četrnaest čvorova, prevaljujući put od Tripolija do Sen-Nazara na ušću Loare za nekih deset dana. Mirela se vratila u Francusku.
     Dok je sada stajala ispred Davidove kapije, prljava i iscrpljena od putovanja, pogledala je između šipki u dvorište iz koga je pobegla pre manje od godinu dana. Ali činilo joj se da je prošlo više od stotinu godina od onog popodneva kada su ona i Valentina, kikoćući se zbog svoje odvažnosti, preskočile baštenski zid i otišle u Kordelje da se nađu sa sestrom Klod. Potiskujući te misli iz glave, Mirela još jednom povuče uže.
     Konačno, iz vratareve kućice iziđe ostareli sluga Pjer i teškim korakom uputi se prema železnoj kapiji ispred koje je ona ćutke stajala u senci razgranatih kestenova.
     "Gospođo", poče on, ne prepoznavši je, "gospodar ne prima nikoga pre ručka - ako nemate zakazano, onda vas uopšte neće primiti."
     "Ali Pjer, mene će sigurno pristati da vidi", reče Mirela, spustivši veo.
     Pjer razrogači oči, a brade poče da mu podrhtava. Zatim stade da petlja teškim ključem oko brave, pokušavajući da otvori železnu kapiju. "Gospođice", prošaputa on, "svakog dana smo se molili za vas." Dok je otvarao kapiju, u očima su mu se svetlucale suze radosnice. Mirela ga na brzinu zagrli i njih dvoje se žurno uputiše preko dvorišta.
     David je u studiju bio sam; deljao je jedan veliki komad drveta - skulpturu Ateizma koja će narednog meseca biti izložena na svetkovini Svevišnjeg. Miris tek isečenog drveta ispunjavao je vazduh. Pod su prekrivale gomile strugotine, a njegov skupi somotski žaket bio je zasut drvenom prašinom od testerisanja. Kada su se vrata iza njega otvorila, on se okrenuo, skočio na noge, zaljuljavši pri tom tronožac, a dleto mu je ispalo iz šake.
     "Ili sanjam ili sam poludeo!" povika on, podižući oblak prašine dok je jurio preko prostorije da Mirelu snažno zagrli. "Hvala Bogu da si dobro!" Zatim ju je odaljio od sebe da je bolje pogleda. "Kada si otišla, Mara je stigao ovamo sa izaslanstvom, a njegovi ministri i delegati prekopali su mi celu baštu poput svinja koje riju po blatu, tražeći otpatke. Nisam imao pojma da te šahovske figure stvarno postoje! Da si mi se poverila, možda sam mogao da pomognem..."
     "Možeš mi sada pomoći", odvrati Mirela, iscrpljeno se spustivši na stolicu. "Da li je dolazio ovamo neko da me traži? Očekujem nastojničinog emisara."
     "Drago moje dete", poče David zabrinutim glasom, "nekoliko ih je dolazilo ovde u Pariz za vreme tvog odsustva - dobijali smo pisma od mladih žena koje su tražile da se sastanu sa tobom ili Valentinom. Umirao sam od straha za tebe. Sve sam te poruke predao Robespjeru, misleći da bi nam to moglo pomoći da te pronađemo."
     "Robespjeru! Blagi Bože, šta ste učinili?" povika Mirela.
     "On mi je blizak prijatelj u koga imam poverenja", žurno odvrati David. "Zovu ga 'Nepodmitljivi'. Niko ga ne može podmititi da se ogluši o svoju dužnost. Mirela, ispričao sam mu da si umešana u aferu oko Monglanske garniture. I on je tragao za tobom..."
     "Ne!" zavrišta Mirela. "Niko ne sme znati da sam ovde, pa čak ni da si me uopšte video! Zar ne shvataš... Valentina je ubijena zbog tih figura. I moj je život u opasnosti. Reci mi, koliko je opatica dolazilo, a čija si pisma dao tom čoveku."
     David je bio bled od straha dok je pokušavao da se priseti. Da li je bila u pravu? Možda se on preračunao...
     "Bilo ih je pet", odgovori on. "U radnoj sobi imam negde zabeležena njihova imena."
     "Pet opatica", prošaputa ona. "Još pet koje su umrle zbog mene. Jer nisam bila tu." Pogled joj odluta negde u daljinu.
     "Mrtve!" ponovi David. "Ali on nijednu nije stigao ni da ispita. Otkrio je da su nestale... sve do jedne."
     "Ostaje nam samo da se molimo da je to tačno", odvrati ona, usredsredivši pogled na njega. "Ujače, te figure su daleko opasnije od svega što možeš zamisliti. Moramo saznati nešto više o tome koliko je Robespjer u sve to umešan, ne otkrivši mu da sam ovde. A Mara - gde je on? Jer ako taj čovek za to sazna, onda nam čak ni molitve neće pomoći."
     "Kod kuće je, teško bolestan", prošaputa David. "Bolestan, ali moćniji no ikada. Pre tri meseca, žirondinci su ga izveli pred sud radi toga što je zagovarao ubijanje i diktaturu, što je odbacio načela Revolucije - slobode, jednakosti, bratstva. Ali preplašena porota je oslobodila Maraa, svetina ga je krunisala lovorovim vencem, rulja ga je kličući nosila ulicama i izabrala za predsednika jakobinskog kluba. Sada sedi kod kuće i potkazuje žirondince koji su ga izdali. Većina je pohapšena; ostali su umakli u provinciju. On vlada državom iz kade, a kao oružje koristi strah. Izgleda da je tačno ono što se govori o našoj revoluciji - vatra koja uništava ne može da gradi."
     "Ali može je progutati veći plamen", primeti Mirela. "Taj veći plamen je Monglanska garnitura. Kada ponovo budu sve figure sakupljene na jedno mesto, progutaće čak i Maraa. Vratila sam se u Pariz da oslobodim tu silu. I očekujem da mi ti u tome pomogneš."
     "Ali zar nisi čula šta sam upravo rekao?" povika David. "Našu zemlju već razdiru osveta i izdaja. Gde je kraj tome? Ako verujemo u Boga, moramo verovati u božansku pravdu koja će vremenom dovesti ljude k pameti."
     "Nemam vremena", reče Mirela. "Neću čekati na Boga."

     11. JULI 1793.

     Još jedna opatica nije mogla da čeka i zbog toga je hitala ka Parizu.
     Šarlota Kordej stigla je u grad poštanskom kočijom u deset sati pre podne. Pošto se prijavila u malom obližnjem hotelu, uputila se na nacionalnu konvenciju.
     Ambasador Žene prokrijumčario joj je u Kan nastojničino pismo; pismo je dugo putovalo, ali zato je poruka bila jasna. Figure koje je prošlog septembra sestra Klod donela u Pariz bile su nestale. Još je jedna opatica umrla zajedno sa Klod za vreme Terora - mlada Valentina. Valentinina rođaka nestala je bez traga. Šarlota je stupila u vezu sa žirondinskom klikom - bivšim delegatima u skupštini koji su se sada krili u Kanu - u nadi da će oni znati ko se nalazio u zatvoru l'Abe, poslednjem mestu na kome je Mirela viđena pre no što je nestala.
     Žirondinci nisu ništa znali o crvenokosoj devojci koja je nestala za vreme tog ludila, ali je njihov vođa, zgodni Barbaru, osetio naklonost prema bivšoj opatici koja je tražila svoju prijateljicu. Propusnica koju joj je dao obezbedila joj je kratak razgovor sa deputatom Lozom Dipereom, s kojim se sastala u Skupštini, u predvorju za posetioce.
     "Dolazim iz Kana", poče Šarlota, čim se istaknuti deputat smestio nasuprot njoj za uglačanim stolom. "Tražim prijateljicu koja je nestala za vreme neprilika u zatvorima prošlog septembra. Isto kao i ja, ona je bivša opatica čiji je samostan zatvoren."
     "Šarl-Žan-Mari Barbaru mi nije baš učinio uslugu time što vas je poslao ovamo", primeti deputat, cinično podigavši obrvu. "Traže ga - zar niste čuli? Da li on to želi da izdaju nalog i za moje hapšenje? Imam dovoljno vlastitih nevolja, što mu možete reći kada se vratite u Kan - a nadam se da će to biti uskoro." On poče da ustaje.
     "Molim vas", izusti Šarlota, ispruživši ruku. "Moja se prijateljica našla u zatvoru l'Abe na početku masakra. Njeno telo nikada nije pronađeno. Imamo razloga da verujemo da je umakla, ali niko ne zna gde je. Morate mi reći - ko je od članova Skupštine predsedavao tim suđenjima?"
     Dipere zastade i osmehnu se. Ali ne prijatnim osmehom. "Niko nije utekao iz l'Abea", odvrati joj on kratko. "Nekolicina je pomilovana - mogu ih pobrojati na prste obe šake. Ako ste bili dovoljno ludi da dođete ovamo, možda ćete biti i dovoljno ludi da odete na razgovor sa čovekom koji je bio odgovoran za Teror. Ali ja vam to ne bih preporučio. Zove se Mara."

     12. JULI 1973.

     Mirela, koja je sada bila odevena u haljinu na crveno-bele tačkice i sa slamnatim šeširom na glavi sa koga su se vijorile raznobojne trake, sišla je iz Davidove otvorene kočije i zamolila kočijaša da je sačeka. Pohitala je prema ogromnom, pretrpanom pijačnom kvartu "Les Halles", jednom od najstarijih u gradu.
     U dva dana, koliko je boravila u Parizu, saznala je dovoljno da odmah preduzme izvesne korake. Nije morala da čeka na nastojničina uputstva. Ne samo da je nestalo pet opatica sa figurama, već su i drugi, kako joj je David rekao, znali za Monglansku garnituru... i za njenu ulogu u svemu tome. Suviše njih je znalo: Robespjer, Mara i Andre Filidor, šahovski majstor i kompozitor na čiju operu ju je vodila gospođa de Stal. David joj je kazao da je Filidor pobegao u Englesku. Ali neposredno pred svoj odlazak ispričao je Davidu o svom susretu sa velikim matematičarem Leonardom Ojlerom i kompozitorom po imenu Bah. Bah je Ojlerovu formulu za šetnju konjem pretvorio u muziku. Ti ljudi su smatrali da je tajna Monglanske garniture vezana za muziku. Koliko je još njih dotle stiglo?
     Mirela je išla kroz otvorenu pijacu, prolazeći pored tezgi sa raznobojnim povrćem, mesom i morskim plodovima koje su sebi samo bogati mogli da priušte. Srce joj je divlje tuklo, um joj je vrtoglavo radio. Morala je smesta nešto da preduzme dok je još bila u prednosti: ona je znala gde su oni, ali oni nisu znali da je ona tu. Svi su oni bili poput pešaka na šahovskoj tabli, gonjeni prema nevidljivom središtu u igri nemilosrdnoj poput sudbine. Nastojnica je bila u pravu kada je rekla da moraju preuzeti dizgine. Ali tu kontrolu morala je da preuzme lično Mirela. Jer upravo je shvatila da je o Monglanskoj garnituri znala više i od nastojnice - možda više od bilo kog drugog.
     Filidorova priča podržala je ono što joj je ispričao Taljeran, a potvrdila Leticija Bonaparta: garnitura je skrivala formulu. Nastojnica to nikada nije pomenula. Ali Mirela je znala. Pred očima joj je još lebdela čudna, bleda figura bele kraljice - sa palicom u obliku osmice u podignutoj šaci.
     Mirela siđe u lavirint, nekadašnje rimske katakombe koje su sada služile kao podzemna pijaca. Ovde se prodavala roba od bakra, kao i razne trake, začini i svila sa istoka. Ona prođe pored malog kafea sa stolovima smeštenim u uskom prolazu, u kome je sedela skupina mesara koji su, umrljani tragovima robe što su je prodavali, jeli čorbu od kupusa i igrali domine. Pogled joj se zaustavi na njihovim krvavim rukama i belim pregačama. Zatvorivši oči, ona nastavi dalje kroz uski lavirint.
     Na kraju drugog prolaza nalazila se radnja u kojoj su se prodavali noževi. Gledajući kroz izlog, ispitivala je jačinu i oštrinu svakog noža pre no što je pronašla jedan koji joj je odgovarao - nož za večeru sa izbalansiranom oštricom od šest inča, sličan bousadiju koji je veoma vešto upotrebljavala u pustinji. Zamolila je prodavca da naoštri sečivo tako da je njime mogla uzduž da prepolovi vlas kose.
     Sada je ostalo samo jedno pitanje. Kako će ući unutra? Posmatrala je trgovca kako zamotava nož u koricama u smeđu hartiju. Mirela mu je platila dva franka, gurnula paket pod mišku i otišla.

     13. JULI 1793.

     Odgovor na svoje pitanje dobila je narednog poslepodneva, dok su se ona i David svađali u maloj trpezariji pored studija. Pošto je bio delegat u Skupštini, mogao je da joj obezbedi ulaz u Maraove odaje. Ali on je to odbio - plašio se. Njihovu žučnu raspravu prekinuo je dolazak sluge Pjera.
     "Ispred kapije čeka neka gospođa, sire. Traži vas i raspituje se za gospođicu Mirelu."
     "Ko je ona?" upita Mirela, na brzinu pogledavši Davida.
     "Vaše je visine, gospođice", odvrati Pjer, "ima riđu kosu - i kaže da se preziva Kordej."
     "Pozovite je da uđe", reče Mirela na Davidovo iznenađenje.
     Znači, ona je emisar, pomisli Mirela kada je Pjer otišao. Setila se hladnokrvne, žestoke saputnice Aleksandrine de Forban, koja ja došla u Monglan pre tri godine da im saopšti kako je Monglanska garnitura u opasnosti. Sada ju je poslala nastojnica - ali stigla je prekasno.
     Kada je Šarlota Kordej ušla u sobu, zastala je i s nevericom se zagledala u Mirelu. Oklevajući je sela u stolicu koju joj je David pridržao, ne skidajući pogled sa Mirele. Pred njom je sedela žena čije su vesti prouzrokovale da se Monglanska garnitura iznese na svetlost dana, pomisli Mirela. Iako su se obe za proteklo vreme izmenile, i dalje su bile dosta slične... visoke, koščate, sa raspuštenim riđim uvojcima koji su im oivičavali ovalna lica - toliko slične da su mogle biti sestre. Pa, ipak, i toliko različite.
     "Ovamo sam došla iz čistog očajanja", poče Šarlota. "Svi tragovi za koje sam mislila da bi me mogli odvesti do vas bili su hladni, sva vrata zatvorena. Moram s vama razgovarati nasamo." Ona s nelagodnošću pogleda prema Davidu, koji se izvini i udalji. Kada je izišao iz sobe, ona reče: "Figure... da li su na sigurnom?"
     "Figure", ogorčeno ponovi Mirela. "Uvek samo figure. Divim se upornosti naše nastojnice - žene kojoj je Bog poverio duše pedeset drugih žena, žena odvojenih od sveta, koje su verovale u nju kao u vlastite živote. Rekla nam je da su figure opasne - ali ne i da će nas zbog njih progoniti i ubijati! Kakav je to pastir koji svoje vlastite ovce vodi na klanicu?"
     "Razumem. Besni ste zbog smrti vaše rođake", reče Šarlota. "Ali to je bio nesrećan slučaj! Izgazila ju je rulja zajedno sa mojom voljenom sestrom Klod. Ne smete dozvoliti da ovo poljulja vašu veru. Nastojnica je vas izabrala za zadatak..."
     "Od sada sama biram zadatke", povika Mirela, dok su joj zelene oči strastveno sevale. "A moj prvi zadatak jeste da se nađem oči u oči sa čovekom koji je ubio moju rođaku... jer ona nije nastradala nesrećnim slučajem! Prošle godine nestalo je još pet opatica. Mislim da on zna šta se sa njima desilo, kao i sa figurama koje su im bile poverene. Imam sa njim neke neraščišćene račune."
     Šarlota je prinela šaku grudima. Lice joj je bilo belo kao kreč dok je preko stola zurila u Mirelu. Glas joj je podrhtavao.
     "Mara!" prošaputa ona. "Čula sam da je bio umešan... ali ovo nisam znala! Nastojnica ne zna da su neke opatice nestale."
     "Izgleda da naša nastojnica mnoge stvari ne zna", odvrati Mirela. "Ali ja znam. Mada nemam nameru da joj kvarim planove, mislim da vam je jasno kako postoje stvari za koje moram najpre da se pobrinem. Da li ste uz mene - ili protiv mene?"
     Šarlota se zagleda u Mirelu preko stola za ručavanje svojim dubokim plavim očima u kojima se očitavala borba osećanja. Konačno je ispružila šaku i njome poklopila Mirelinu. Mirela oseti kako i sama drhti.
     "Porazićemo ih", reče odlučno Šarlota. "Šta god da zatražite od mene, biću na vašoj strani - a to je sigurno i nastojnicina želja."
     "Saznali ste da je Mara bio umešan", primeti Mirela napetim glasom. "Šta još znate o tom čoveku?"
     "Pokušala sam da doprem do njega, tražeći vas", odvrati Šarlota, spustivši glas. "Vratar me je oterao. Ali pisala sam mu, tražeći da se sastanemo - večeras."
     "Da li živi sam?" stade uzbuđeno da je požuruje Mirela.
     "Deli stan sa sestrom Albertinom - i Simonom Evrar, svojom 'prirodnom' ženom. Ne mislite valjda tamo lično da odete? Ako im kažete svoje ime, ili ako pogode ko ste, uhapsiće vas..."
     "Ne nameravam da im kažem svoje ime", odvrati Mirela, ovlaš se osmehnuvši, "već vaše."

     Mirela i Šarlota su se u sumrak dovezle unajmljenim kabrioletom do allQe preko puta Maraovog stana. Odraz sa neba obojio je prozorska stakla u krvavo crveno; umiruće sunce zaodenulo je kaldrmu u bakar.
     "Moram znati koji ste razlog u pismu naveli kao izgovor za razgovor", reče Mirela Šarloti.
     "Napisala sam da dolazim iz Kana", reče Šarlota, "i da želim da prijavim aktivnosti žirondinaca protiv vlade. Navela sam da znam za zavere koje se tamo kuju."
     "Dajte mi svoje isprave", reče Mirela, ispruživši šaku, "u slučaju da mi bude potreban dokaz da uđem."
     "Moliću se za vas", odvrati Šarlota, predajući joj dokumenta, koja Mirela gurnu u steznik pored noža. "Čekaću vas ovde da se vratite."
     Mirela pređe preko ulice i krenu uz stepenice trošne kamene kuće. Zastala je ispred ulaza, na kome je bila pričvršćena izlizana posetnica:

     ŽAN POL MARA: LEKAR

     Duboko je udahnula i metalnim zvekirom zalupala na vrata. Zvuk se odbio o gole unutrašnje zidove. Konačno je čula kako neko vuče noge i prilazi vratima - a zatim ih jednim trzajem otvara.
     Našla se pred nekom visokom ženom, krupnog lica boje surutke, izbrazdanog borama. Zglavkom je sklonila slamnati čuperak koji se oslobodio iz neuredno pokupljene kose. Dok je brisala brašnjave šake o peškir koji joj je bio gurnut za široki struk, ona stade da odmerava Mirelu u nabranoj haljini na tačkice, sa šeširićem sa trakama i mekim uvojcima koji su joj prekrivali mlečna ramena.
     "Šta želite?" frknu prezrivo ona.
     "Prezivam se Kordej. Građanin Mara me očekuje", reče Mirela.
     "Bolestan je", odbrusi žena. Počela je da zatvara vrata, ali ih Mirela gurnu, primoravši ženu da korakne unazad.
     "Zahtevam da ga vidim!"
     "Šta je bilo, Simona?" doviknu druga žena koja se pojavila na kraju dugačkog hodnika.
     "Posetiteljka, Albertina - za tvoga brata. Rekla sam joj da je bolestan..."
     "Građanin Mara će sigurno želeti da me primi", viknu Mirela, "kada bude čuo da donosim vesti iz Kana - i Monglana."
     Kroz otškrinuta vrata na pola hodnika začu se muški glas. "Posetiteljka, Simona? Smesta mi je dovedi!"
     Simona slegnu ramenima i dade Mireli znak da pođe za njom.
     Prostorija je bila velika i popločana; u njoj se nalazio samo jedan mali prozor visoko u zidu kroz koji je na trenutak ugledala crveno nebo, koje je lagano krvarilo i postajalo sivo. Mesto je zaudaralo na jake lekove i trulež. U uglu je bila postavljena bakarna kada u obliku čizme. U njoj je, u senci koju je narušavala samo svetlost sveće na dasci za pisanje koju je držao na kolenima, sedeo Mara. Glava mu je bila obmotana vlažnom tkaninom, a boginjava koža izgledala je bolesno bela pri sjaju sveće; sedeo je nagnut nad daskom prepunom pera i hartije, zadubljen u posao.
     Mireline oči počivale su na tom čoveku. Nije podigao pogled kada ju je Simona ugurala u prostoriju i dala joj znak da sedne na drvenu stolicu bez naslona pored kade. Nastavio je da piše dok je Mirela zurila u njega, a srce joj ludački tuklo. Čeznula je da skoči, da mu gurne glavu pod mlaku vodu u kadi i da ga tako drži dok... Ali Simona je ostala da stoji pored nje.
     "Došli ste u pravi čas", poče da govori Mara, i dalje ne dižući pogled sa hartija. "Upravo pripremam popis žirondinaca za koje se veruje da agituju po provincijama. Ako dolazite iz Kana, možete potvrditi ispravnost mog popisa. Ali pomenuste da donosite vesti i iz Monglana..."
     Pomenuvši Monglan, podiže pogled prema Mireli i razrogači oči. Zanemeo je i tek posle nekoliko trenutaka skrenuo pogled ka Simoni.
     "Možeš nas ostaviti same, draga prijateljice", reče joj on.
     Simona se jedan trenutak nije ni pomerila, ali se na kraju, ne odolevši Maraovom prodornom pogledu, ipak okrenula i izišla, zatvorivši za sobom vrata.
     Mirela bez ijedne reći uzvrati Marau pogled. Čudno, pomisli. Pred njom se nalazila čista inkarnacija zla - čovek čije ju je odvratno lice toliko dugo proganjalo u teškim snovima - sedeo je u bakarnoj kadi ispunjenoj smrdljivim solima, truleći poput komada pokvarenog mesa. Smežurani starac, koga je ubijalo vlastito zlo. Sažaljevala bi ga da je u njenom srcu bilo mesta za sažaljenje. Ali nije.
     "Tako znači", prošaputa on, i dalje zureći u nju, "konačno si došla. Kada nisam pronašao figure, postalo mi je jasno da ćeš se jednog dana vratiti!" Oči su mu svetlucale pri treperavoj svetlosti sveće. Mirela oseti kako joj se krv ledi u venama.
     "Gde su?" upita ona.
     "Isto to sam i ja nameravao da pitam tebe", odvrati on mirno. "Napravila si veliku grešku što si došla ovamo, gospođice, pa makar i pod lažnim imenom. Odavde nećeš otići živa - sem ako mi ne kažeš šta se dogodilo sa onim figurama koje si iskopala iz Davidove bašte."
     "Nećeš ni ti", reče Mirela, osetivši kako se lagano smiruje dok je iz steznika izvlačila bodež. "Nestalo je pet mojih sestara. Želim da znam da li su završile kao moja rođaka."
     "Ah, znači došla si da me ubiješ", reče Mara, razvukavši usta u užasan osmeh. "Ali mislim da ti to ipak nećeš učiniti. Kao što vidiš, ionako umirem. Nisu mi potrebni doktori da mi to kažu; i sam sam lekar.
     Mirela pređe vrhom prsta preko ivice noža.
     Dohvativši guščje pero sa daske, Mara se njime kucnu po golim grudima. "Savetujem ti da vrh bodeža uđe ovde - u levu stranu, između drugog i trećeg rebra. Tako ćeš preseći aortu. Brzo i sigurno. Ali pre no što umrem sigurno želiš da ti potvrdim da su te figure stvarno kod mene. I to ne pet, kao što si pretpostavljala - već osam. Nas dvoje, gospođice, možemo da kontrolišemo pola table."
     Mirela pokuša da ostane ravnodušna, ali srce je ponovo počelo snažno da joj udara. Količina adrenalina u krvi rasla joj je kao da je pod dejstvom droge. "Ne verujem vam!" povika ona.
     "Upitaj svoju prijateljicu, gospođicu de Kordej, koliko je opatica došlo kod nje u tvom odsustvu", reče on. "Gospođica Bomon, gospođica Defrenaj, gospođica d'Armentir - ne zvuče li ti poznato ta imena?"
     Sve su one bile opatice iz Monglana. O čemu je on to govorio? Nijedna od njih nije došla u Pariz... nijedna od njih nije napisala pisma koja je David predao Robespjeru...
     "Otišle su u Kan", nastavi Mara, čitajući Mireline misli. "Nameravale su da pronađu Kordejevu. Baš tužno. Ubrzo su otkrile da žena koja ih je presrela nije bila opatica."
     "Žena?!" povika Mirela.
     U tom trenutku neko zakuca na vrata, a zatim ih širom otvori. Unutra uđe Simona Evrar, noseći zdelu sa telećim bubrezima i džigericom koji su se još pušili. Prešla je preko sobe, strogo odmerivši krajičkom oka Maraa i njegovu posetiteljku. Spustila je činiju na dasku prozora.
     "Da se ohlade - kako bismo mogli da ih sameljemo za veknu od mesa", objasni ona kratko, upravivši svoje sitne i sjajne oči ka Mireli koja brzo gurnu nož u nabore suknje.
     "Molim te da nas više ne uznemiravaš", naredi joj Mara kratko i jasno. Simona se zaprepašćeno zagleda u njega, a zatim žurno iziđe iz sobe, a na ružnom licu joj se jasno videlo da je povređena.
     "Zaključaj vrata", naloži Mara Mireli koja ga iznenađeno pogleda. Posmatrao ju je tamnim očima; zavalio se u kadu, a iz pluća poče da mu dopire krkljanje: teško je disao. "Bolest mi je zahvatila celo telo, draga moja gospođice. Ako želiš da me ubiješ, moraćeš da požuriš. Ali mislim da više žudiš da saznaš ono što ja znam - isto kao što ja želim da otkrijem ono što ti znaš. Zaključaj vrata, pa ću ti ispričati ono što ja znam."
     Mirela ode do vrata, i dalje čvrsto stežući nož, i okrenu ključ. U glavi joj je tutnjalo. O kakvoj je to ženi govorio - ženi koja je oduzela figure opaticama koje ništa nisu sumnjale?
     "Vi ste ih ubili. Vi i ta vaša odvratna drolja", povika ona. "Ubili ste ih da biste se dočepali figura!"
     "Ja sam invalid", odvrati on uz užasan osmeh, dok mu je belo lice plutalo u senci. "Ali poput kralja na šahovskoj tabli, najslabija figura može takođe biti najvrednija. Ubio sam ih - ali samo tako što sam pružio nekom drugom potrebna obaveštenja. Znao sam ko su i gde će najverovatnije otići pošto budu isterane sa mesta gde su prvobitno upućene. Vaša nastojnica je budala; imena opatica iz Monglana dostupna su svakome. Ali nisam ih ubio lično. A nije ni Simona. Reći ću ti ko je to učinio, kada mi otkriješ šta si učinila sa onim figurama koje si odnela. Čak ću ti poveriti i gde su figure kojih smo se mi dočepali, mada ti to neće biti ni od kakve koristi..."
     Sumnja i strah razdirali su Mirelu. Da li je smela da mu veruje? Poslednji put kada je dao časnu reč, ubio je Valentinu.
     "Prvo mi kažite ime te žene i gde se nalaze figure", reče ona, ponovo došavši do kade. "Inače nema ništa."
     "Držiš nož u ruci", primeti Mara hrapavim glasom. "Ali moja saveznica je najjači igrač u ovoj Igri. Nikada je nećeš uništiti - nikada! Jedina ti je nada da udružiš snage sa nama i da sjedinimo figure. Pojedinačno, one ne predstavljaju ništa. Ali okupljene na jednom mestu, u stanju su da ovladaju svetom. Pitaj svoju nastojnicu ako meni ne veruješ. Ona zna ko je ta žena. Ona veruje u njenu moć. Zove se Katarina - ona je bela kraljica!"
     "Katarina!" povika Mirela, dok joj je hiljadu misli nadiralo u um. Nastojnica je otišla u Rusiju! Njena prijateljica iz detinjstva... Taljeranova priča... žena koja je kupila Volterovu biblioteku... Katarina Velika, carica cele Rusije! Ali kako ta žena može ujedno biti i nastojničina prijateljica i Maraova saveznica?
     "Lažete", povika Mirela. "Gde je ona sada? I gde su figure?"
     "Otkrio sam ti ime", zavika sada i on, bled kao krpa. "Ali pre no što ti otkrijem nešto više, moraš i ti meni ukazati izvesno poverenje. Gde su figure koje si iskopala iz Davidovog vrta? Reci mi!"
     Mirela duboko udahnu, čvrsto stežući nož u šaci. "Poslala sam ih van zemlje", reče ona lagano. "Na sigurnom su u Engleskoj." Maraovo lice se, na njeno iznenađenje, razvedri kada ovo ču. Ponovo je prisustvovala promenama kroz koje je prolazio, posmtrajući mu lice što se lagano krivilo u masku zla koje se sećala iz svojih noćnih mora.
     "Pa, naravno!" povika on. "Baš sam bio budala! Dala si ih Taljeranu! To je više nego što sam se nadao!" Pokušao je da ustane iz kade.
     "On je u Engleskoj!" povika on. "U Engleskoj! Blagi Bože - može ih se dočapati!" Slabim rukama pokušao je da odgurne dasku. Voda u kadi se uzburkala. "Draga moja prijateljice! Ovamo! Ovamo!"
     "Ne!" povika Mirela. "Rekli ste da ćete mi otkriti gde su figure!"
     "Ti mala glupačo!" Nasmeja se on i gurnu dasku tako da ova pade na pod, poprskavši Mirelinu suknju mastilom. Čula je korake koji su se približavali hodnikom, a zatim cimanje kvake. Više nije bilo vremena za oklevanje. Gurnula je Maraa nazad u kadu. Jednom šakom ga je ščepala za masnu kosu, a drugom mu nož uperila u grudi.
     "Reci mi gde su!" zavrišta ona, da bi nadjačala buku pesnica koje su udarale po vratima. "Reci!"
     "Ti, mala kukavice!" siknu on, dok mu se pljuvačka cedila niz usne. "Učini to, ili budi prokleta! Zakasnila si... zakasnila!"
     Mirela je zurila u njega dok se lupanje nastavljalo. Do ušiju joj dopreše ženski krici, a ona je i dalje gledala u to užasno lice koje joj se cerilo. Shvatila je, sva užasnuta, da je on želeo da ga ubije. Gde ćeš smoći snage da ubiješ čoveka?... Kao što čovek može namirisati vodu u pustinji, tako sam ja namirisao osvetu u tebi, čula je Šahinov glas kako joj šapuće u umu, prigušujući povike žena i lupu na vratima. Šta je hteo da kaže time da je "zakasnila"? Zašto mu je bilo drago što je Taljeran u Engleskoj? Kako je to mislio da ih se "ona može dočepati"?
     Reza na vratima je popuštala pod naletima masivnog tela Simone Evrar, a trulo drvo se kidalo oko brave. Mirela je zurila u Maraovo bubuljičavo lice. Duboko udahnuvši, ona zari nož. Iz rane šiknu krv i poprska joj haljinu. Ona vrati bodež u korice.
     "Čestitam, pravo mesto..." prošaputa on, a krv stade u mehurićima da mu izvire na usta. Glava mu klonu na rame; krv bi sa svakom kontrakcijom srca šiknula u velikom mlazu. Izvukla je nož i ispustila ga na pod u trenutku kada su se vrata naglo otvorila.
     "Blagi Bože! Ubili ste ga! Ubili ste ga!" povika žena, projurivši pored Mirele i stigavši do kade, gde se bacila na kolena kako bi zaustavila krvarenje peškirom. Mirela je kao u transu krenula prema hodniku. Vrata stana su se uz tresak otvorila i nekoliko suseda je nahrupilo unutra. Mirela se mimoišla s njima u hodniku - krećući se kao omamljena, lica i odeće porskane krvlju. Dok je išla prema otvorenim vratima, čula je krike i jauke koji su dopirali iz prostorije koju je ostavila za sobom. Kako je ona to "zakasnila", šta je time hteo da kaže?
     Upravo je spustila šaku na vrata, kada ju je neko udario otpozadi. Osetila je bol i čula kako drvo puca. Srušila se. Komadi razbijene stolice kojom je udarena ostali su da leže unaokolo po prašnjavom podu. Iako joj je u glavi tutnjalo, pokušala je da ustane. Neki čovek ju je ščepao za haljinu na grudima i počeo da je vuče ne bi li je naterao da ustane. Bacio ju je na zid o koji je ponovo udarila glavom i istog časa se našla na podu. Ovog puta nije mogla ni da se pridigne. Čula je bat koraka, savijanje podnih dasaka pod koracima mnogobrojnih ljudi koji su prolazili kroz kuću, vrištanje i bučne povike muškaraca, ženski plač.
     Ležala je na prljavim daskama nesposobna da se pomeri. Posle dužeg vremena osetila je nečije ruke - neko je pokušavao da je podigne. Muškarci u tamnim uniformama pomagali su joj da ustane. Glava ju je bolela, a u vratu i kičmi osećala je užasno probadanje. Uspravili su je, poduhvativši je ispod laktova, i poveli je prema vratima. Pokušala je da hoda.
     Napolju se okupila gomila i opkolila kuću. Pogled joj je bio zamagljen dok je posmatrala mnogobrojna lica, stotine lica koja su se talasala poput mora lemura. Sva se dave, pomisli ona - sva se dave. Policajci su gurali gomilu unazad. Čula je povike: "Ubico!" "Ubico!" A u daljini, na drugoj strani ulice, na otvorenom prozoru kočije, lebdelo je jedno bledo lice. Trudila se da usredsredi pogled. Na trenutak je ugledala užasnute plave oči, blede usne, bele zglavke prstiju koji su stezali vrata kočije - Šarlota Kordej. A onda je sve nestalo.

     14. JULI 1793.

     Bilo je osam sati uveče kada se Žak-Luj David vratio umoran iz Konventa. Ljudi su već bacali petarde i trčali ulicama poput pijanih budala kada je uterao kočiju u dvorište.
     Slavili su dan kada je pala Bastilja. Ali on nikako nije mogao da se oraspoloži. Kada je tog jutra stigao u dvoranu Konventa, saznao je da je prošle noći ubijen Mara! A žena koju su držali u Bastilji, ubica, bila je Mirelina jučerašnja posetiteljka - Šarlota Kordej!
     Mirela se sinoć nije vratila. Davidu je bilo muka od straha. Nije bio nedodirljiv, tako da ga je duga ruka pariske komune vrlo lako mogla ščepati, ako otrkiju da je anarhistička zavera skovana upravo u njegovoj trpezariji. Samo kada bi mogao da pronađe Mirelu - i izvede je iz Pariza pre no što ljudi saberu dva i dva...
     Izišavši iz kočije, on otra šakom prašinu sa trobojne kokarde na šeširu, koju je sam izmislio za delegate Konventa, u želji da njome predstavi Duh Revolucije. Dok se vraćao da zatvori kapiju, pošto je uterao kočiju, neka vitka prilika iskliznu iz senki i krenu prema njemu. David se trgnu od straha kada ga čovek uhvati za ruku. Jedna petarda suknu ka nebu i omogući mu da na trenutak vidi čovekovo bledo lice - i oči Maksimilijana Robespjera, zelene kao more.
     "Moramo razgovarati, građanine", prošaputa Robespjer tihim, ledenim glasom, dok je večernje nebo blistalo obasjano vatrometom. "Propustio si popodnevnu optužbu..."
     "Bio sam u Konventu!" povika David uplašenim glasom, jer bilo mu je jasno na šta je Robespjer mislio. "Zašto si me zaskočio iz senke?" dodade on, pokušavši da prikrije pravi razlog svoje nervoze. "Uđi, ako želiš sa mnom da razgovaraš."
     "Ono što ti imam reći, prijatelju, ne sme čuti posluga niti radoznalci koji vire kroz ključaonice", primeti ozbiljno Robespjer.
     "Posluga je dobila slobodno veče radi proslave", odvrati David. "Šta misliš, zašto sam zatvaram kapiju?" Toliko se tresao da je bio srećan što ih je okruživala tama dok su prelazili preko dvorišta.
     "Prava je šteta što nisi mogao da dođeš na saslušanje", reče Robespjer kada uđoše u neosvetljenu, praznu kuću. "Shvataš, žena koju su optužili nije Šarlota Kordej. Već devojka čiji si mi crtež pokazao, devojka koju smo jurili po celoj Francuskoj svih ovih meseci. Dragi moj Davide - Maraa je ubila tvoja štićenica, Mirela!"

     Davidu je bilo strašno hladno, iako je bio topli juli. Sedeo je preko puta Robespjera u maloj trpezariji, dok je ovaj palio lampu na ulje i sipao mu malo rakije iz boce od brušenog stakla koja je stajala na kredencu. David se toliko tresao da je jedva i sa dve šake držao šolju.
     "Nikome to nisam kazao, jer sam želeo prvo s tobom da porazgovaram", nastavi Robespjer. "Potrebna mi je tvoja pomoć. Tvoja štićenica zna nešto što mene zanima. Znam zašto je išla kod Maraa - ona traga za tajnom Monglanske garniture. Moram saznati šta se dogodilo među njima, o čemu su razgovarali pre njegove smrti i da li je bila u prilici da drugima prenese ono što zna."
     "Ali ponavljam ti da ništa ne znam o tim groznim događajima!" povika David, gledajući u Robespjera sa užasom u očima. "Nisam čak ni verovao da Monglanska garnitura postoji sve do onog dana kada sam iz 'CafQa de la RQgence' izišao sa Andreom Filidorom - sećaš li se? On mi je rekao da garnitura odista postoji. Ali kada sam njegovu priču ponovio Mireli..."
     Robespjer ispruži ruku preko stola i ščepa Davidovu. "Bila je ovde? Razgovarao si s njom? Blagi Bože, zašto mi to nisi kazao?"
     "Rekla je da niko ne sme znati da je ovde", zastenja David, naslonivši glavu na šaku. "Stigla je pre četiri dana Bog zna odakle - odevena u civilno odelo Arapa..."
     "Bila je u pustinji!" primeti Robespjer, skočivši na noge, i poče da korača gore-dole. "Dragi moj Davide, ta tvoja štićenica nije naivna učenica. Ova tajna vodi poreklo od Mavara - iz pustinje. Ona traga za tajnom figura. Hladnokrvno je zbog njih ubila Maraa. Ona je u samom središtu ove moćne i opasne igre! Moraš mi reći šta si još saznao od nje - pre no što bude suviše kasno."
     "Do ovog užasa je i došlo zato što sam ti govorio istinu!" povika David, koji samo što nije počeo da plače. "Ako otkriju ko je, sa mnom je gotovo. Možda su Maraa mrzeli i plašili ga se dok je bio živ, ali sada kada je mrtav, pepeo će mu dospeti u Panteon - a njegovo srce već čuvaju kao svetu relikviju u klubu jakobinaca."
     "Znam", reče Robespjer blagim glasom od koga Davida podiđoše žmarci. "Zato sam i došao. Dragi mj Davide, možda mogu učiniti nešto da vam oboma pomognem... ali samo ako ti prvo pomogneš meni. Tvoja štićenica Mirela sigurno ima poverenja u tebe - tebi će se poveriti, a sa mnom sigurno neće ni hteti da razgovara. Ako uspem da te prokrijumčarim u zatvor..."
     "Molim te, ne traži to od mene!" samo što ne zaurla David. "Uradiću sve što je u mojoj moći da joj pomognem - ali ono što ti predlažeš može nas sve stajati glave!"
     "Nisi razumeo", reče mirno Robespjer, ponovo se spustivši na stolicu, ali ovog puta na onu pored Davida. Zatim uhvati umetnika za ruku. "Dragi moj prijatelju, dobro znam da si odani revolucionar. Ali ti ne znaš da se Monglanska garnitura nalazi u samom središtu oluje koja širem Evrope ruši monarhije - da će ona zauvek skinuti jaram ugnjetavanja." Posegnuo je ka oramanu i sipao sebi čašu portoa, a zatim nastavio.
     "Možda ćeš razumeti, ako ti ispričam kako sam ja uvučen u tu igru. Jer upravo se igra jedna partija, dragi moj Davide - opasna i smrtonosna partija koja - uništava i samu moć kraljeva. Cela Monglanska garnitura mora se naći u vlasti onih - kao što smo mi - koji će to moćno oruđe upotrebiti za podržavanje neokaljanih vrlina o kojima je govorio Žan-Žak Ruso. Jer mene je lično Ruso izabrao za tu Igru."
     "Ruso!" prošaputa David sa strhopoštovanjem. "I on je tragao za Monglanskom garniturom?"
     "Filidor ga je poznavao, isto kao i ja", reče Robespjer, izvukavši iz džepa list hartije za pisma, a zatim poče da se osvrće unaokolo, tražeći nešto za pisanje. David stade da pretura po drangulijama na ormanu i na kraju mu dodade krejon za crtanje, kojim Robespjer stade da crta neki dijagram, nastavivši priču.
     "Sreo sam ga pre petnaest godina kao mladi advokat koji je pohađao 'States General' u Parizu. Saznao sam da je mnogo poštovani filozof Ruso teško bolestan i da boravi nadomak Pariza. Na brzinu sredivši da me primi, na konju sam odjurio da vidim čoveka koji je, sa šezdeset šest godina, stvorio nasleđe koje će uskoro izmeniti budućnost sveta. Ono što mi je on ispričao toga dana sigurno je izmenilo moju budućnost - a možda će i tvoju."
     David je sedeo ćutke, dok se s druge strane prozora, naspram sve veće tame, rasprskavao vatromet nalik na hrizanteme koje otvaraju latice. A Robespjer je, nagnut nad svojim crtežom, započeo priču...

     ADVOKATOVA PRIČA
     Na trideset milja od Pariza, u blizini grada Ermenonvila, prostire se imanje markiza de Žirardena, na kome je Ruso sa svojom ljubavnicom, Terezom Levasije, boravio u letnjikovcu od sredine maja 1778. godine.
     Bio je juni - vreme blago. Miris sveže pokošene trave i rascvetalih ruža prekrivao je mekane travnjake koji su okruživali markižev dvorac. Na imanju se nalazilo malo jezero, a u njegovom središtu, ostrvo Jablanova. Rusoa sam pronašao na tom ostrvu, odevenog u mavarsku nošnju za koju sam čuo da je uvek nosi: komotan purpurni kaftan, zelena marama sa resama, crvene marokanske cipele sa povijenim vrhovima, velika tašna od žute kože prebačena preko ramena i kapa od šišanog krzna koja mu je uokvirivala tamno, napeto lice. Taj egzotični i tajanstveni čovek kretao se naspram šarenog drveća i vode kao da sledi neku unutrašnju muziku koju je samo on mogao čuti.
     Prešao sam preko malog mosta i predstavio mu se, mada mi je bilo žao što sam ga izbacio iz duboke koncentracije. Tada to nisam znao, ali Ruso je upravo razmatrao vlastiti susret sa večnošću, do koga će doći posle samo nekoliko nedelja.
     "Očekivao sam vas", reče on tiho u znak pozdrava. "Kazali su mi, gospodine Robespjer, da ste čovek koji ljubi one prirodne vrline koje ja veličam. Utešno je znati na pragu smrti da tvoja uverenja deli bar još jedno ljudsko biće!"
     U to doba imao sam dvadeset godina i bio sam veliki obožavalac Rusoa - čoveka koji je išao od nemila do nedraga, bio proteran iz vlastite zemlje i primoran da živi od milostinje drugih uprkos slavi i bogatstvu svojih ideja. Ne znam šta sam očekivao kada sam dolazio da ga vidim - možda neku duboku filozofsku viziju, nadahnuti razgovor o politici, romantični izvadak iz La Nouvelle HQloÇse. Ali Ruso je, osećajući da mu je kraj blizu, izgleda imao nešto drugo na umu.
     "Prošle nedelje je umro Volter", poče on. "Naši životi su bili povezani kao životi onih konja koje pominje Platon - jedan je vukao naniže prema zemlji, a drugi naviše put nebesa. Volter je vukao za Rusoa, dok sam se ja zauzimao za Prirodu. Među nama rečeno, naše filozofije će poslužiti za odvajanje Crkve od Države."
     "Mislio sam da ne volite tog čoveka", primetih, zbunjen.
     "I mrzeo sam ga i voleo. Žalim što ga nikada nisam sreo. Jedno je sigurno - neću ga dugo nadživeti. Tragedija je u tome što je Volter imao ključ tajne na čije razrešavanje sam utrošio ceo život. Zahvaljujući tome što se tvrdoglavo držao Racionalnog, nikada nije shvatio vrednost onoga što je otkrio. Sada je suviše kasno. Umro je. A sa njim je umrla i tajna Monglanske garniture."
     Osetio sam kako me obuzima sve jače uzbuđenje dok je govorio. Šahovska garnitura Karla Velikog! Svaki francuski školarac zna tu priču - ali da li je moguće da to nije bila samo legenda? Zadržao sam dah, moleći Boga da nastavi.
     Ruso sede na oboreno deblo i stade da pretura po tašni od žute marokanske kože. Na moje iznenađenje, izvadio je tananu tkaninu za vez i rukom rađenu čipku; pričajući, nastavio je da izrađuje započetu čipku sićušnom srebrnom iglom.
     "U mladosti sam se izdržavao", poče on, "prodajući čipku i vuneni vez koje sam sam izrađivao, pošto niko nije pokazivao zanimanje za opere koje sam pisao. Iako sam se nadao da ću postati veliki kompozitor, svako veče provodio sam igrajući šah sa Denisom Didroom i Andreom Filidorom, koji je, poput mene, mogao da prozre do dna u svaku poziciju. Didro mi je za tili čas pronašao plaćeno mesto sekretara kod grofa Montegjua, francuskog ambasadora u Veneciji. Bilo je to u proleće 1743. - nikada to neću zaboraviti. Jer te ću godine u Veneciji prisustvovati nečemu što mi je i sada živo pred očima kao da se juče dogodilo. Tajni koja je prodirala u samo jezgro Monglanske garniture."
     Izgledalo je kao da se Ruso izgubio u sanjarenju. Ručni rad mu je ispao iz ruku. Sagnuo sam se da ga podignem, a zatim mu ga vratih.
     "Kažete da ste prisustvovali nečemu?" počeh da navaljujem. "Nečemu što ima veze sa šahovskom garniturom Karla Velikog?" Stari filozof se lagano vrati u stvarnost. "Da... Venecija je još tada bila veoma stari grad, ispunjen tajnama", sećao se on sanjarski. "Iako je sa svih strana okružena vodom i ispunjena iskričavim sjajem, u tom mestu ima nečeg mračnog i zlokobnog. Dok sam lutao krivudavim lavirintom ulica, prelazio preko drevnih kamenih mostova, vozio se u gondolama koje su klizile kroz tajne kanale gde je samo šum od udara vesala po vodi remetio moje misli osećao sam kako ta tama sve obavija..."
     "Izgleda da je na tom mestu lako poverovati u natprirodne stvari?" primetih.
     "Upravo tako", odvrati on, nasmejavši se. "Jedne večeri otišao sam do San Semuelea - najšarmantnijeg pozorišta u Veneciji - na novu Goldonijevu komediju pod nazivom La Donna di Garbo. To je pozorište bilo kao minijaturni dragulj: nizovi loža ređali su se do tavanice, obojeni ledeno-plavom i zlatnom bojom, a u svakoj je posetioce čekala ručno obojena košarica voća i cveća, kao i par svetlucavih fenjera tako da su se pri njihovoj svetlosti dobro videli i publika i izvođači.
     Pozorište je do samih zabatnih greda bilo ispunjeno raznobojno obučenim gondolijerima, kurtizanama okićenim perjem, nakinđurenom buržoazijom - jednom rečju, bila je to publika potpuno različita od blaziranih probirača koji se viđaju po pariskim pozorištima - ovde su svi sudelovali u predstavi i to u punoj meri. Mrmljali su, smejali se, poklicima pozdravljali svaku reč izgovorenog dijaloga, tako da se glumci gotovo i nisu čuli.
     Sa mnom u loži našao se mlad momak otprilike istih godina kao Andre Filidor - šesnaestak - ali napuderisana lica i nakarminisanih usana, sa perikom i šeširom za koji je bilo zataknuto pero, što se smatralo veoma modernim u to doba u Veneciji. Predstavio se kao Đovani Kazanova.
     Kazanova je bio advokat - kao i vi - ali je bio obdaren i za druge stvari. Bio je dete venecijanskih glumaca, članova neke trupe koji su skakutali po daskama odavde pa do Petrograda, a izdržavao se svirajući violinu u nekoliko lokalnih pozorišta. Žudeo je da upozna nekoga ko je upravo stigao iz Pariza - žarko je želeo da poseti taj grad toliko poznat po svom bogatstvu i dekadenciji, zato što su to bila dva obeležja koja su mu najviše odgovarala. Rekao je da ga zanima dvor Luja XV, jer je taj monarh bio poznat po svojoj ekstravaganciji, ljubavnicama, svojoj besmrtnosti i amaterskom bavljenju okultnim. Kazanovu je naročito zanimalo ovo poslednje i pomno se raspitivao o društvima Slobodnih zidara koja su u to vreme bila veoma popularna u Parizu. Kako sam veoma malo znao o tim stvarima, ponudio se da poboljša moje obrazovanje narednog jutra - na Uskršnju nedelju.
     Sreli smo se po dogovoru u zoru, ispred 'Porta della Carta' - kapije koja razdvaja čuvenu katedralu San Marko od Duždeve palate - gde se već okupila masa sveta. Gomila, koja je cele prethodne nedelje bila odevena u raznobojne kostime jer je bio carnevale, sada je bila u crnom - i u tišini je čekala da nešto počne.
     'Prisustvovaćemo najstarijem obredu u Veneciji', obavesti me Kazanova. 'Svakog Uskrsa u zoru, venecijanski dužd predvodi procesiju koja prelazi preko Pjacete i vraća se u San Marko. Ta se ceremonija zove Dugi marš i stara je kao i sama Venecija.'
     'Ali Venecija je sigurno starija od Uskrsa - starija od hrišćanstva', napomenuh, dok smo stajali među ljudima koji su nešto čekali, saterani iza svilenih konopaca.
     'Nisam ni rekao da je to hrišćanski obred', primeti Kazanova sa tajanstvenim osmehom. 'Veneciju su osnovali Feničani - od kojih i potiče naše ime. Civilizacija Feničana bila je izgrađena po ostrvima. Štovali su boginju meseca - Kar. Isto kao što mesec upravlja plimom i osekom, tako su Feničani vladali morima, iz kojih vodi poreklo i najveća od svih tajni - život.'
     Feničanski obred. U mom umu se javi neko neodređeno sećanje. Ali upravo u tom trenutku gomila oko nas ućuta. Ansambl trubača pojavi se na stepeništu palate i dunu u fanfare. Dužd Venecije, okrunjen dragim kamenjem i u purpurnom satenu, iziđe kroz 'Porta della Carta', okružen muzičarima koji su svirali u lutnje, flaute i lire, izvodeći božansku muziku. Za njima su se pojavili emisari Svete stolice u krutom, belom ruhu za mise i sa mitrama urešenim dragim kamenjem i prošivenim zlatnim nitima.
     Kazanova me gurnu laktom, opomenuvši me da pomno pratim obred; učesnici su sišli na Pjacetu i zastali na Mestu Pravde - kod zida ukrašenog biblijskim scenama Božjeg suda, gde su vešali jeretike za vreme Inkvizicije. Tu su se nalazili monolitski Stubovi od Akre, vraćeni za vreme Krstaških ratova sa obala drevne Fenicije. Da li je to što su dužd i njegova pratnja zastali da meditiraju upravo na tom mestu imalo neko značenje?
     Konačno su krenuli dalje, poneseni zvucima nebeske muzike. Gajtani koji su zadržavali okupljene tada su spušteni i dozvoljeno nam je da krenemo za procesijom. Kada smo Kazanova i ja uhvatili jedan drugog pod ruku i pošli za ostalima, počeo sam da osećam izvestan slabi sjaj - premda ne mogu tačno da objasnim šta. Imao sam osećaj da prisustvujem nečemu što je staro kao samo vreme. Nečemu mračnom i tajanstvenom, bogatom istorijom i punom simbola. Nečemu opasnom.
     Dok je procesija krivudala poput kakve zmije preko Pjacete, a zatim se uputila nazad kroz Kolonade, imao sam osećaj kao da sve dublje i dublje zalazimo u unutrašnjost mračnog lavirinta iz koga više nećemo moći da umaknemo. Bio sam savršeno bezbedan, nalazio sam se na otvorenom, bio je dan, oko mene se nalazilo nekoliko stotina ljudi - a ipak sam se plašio. Prošlo je dosta vremena pre no što mi je sinulo da su za to krivi muzika - kretanje - sama caremonija, nje sam se plašio. Svaki put kada bismo zastali radi duždevog bdenja - kod nekog artefakta ili skulpture - osetio bih kako mi krv u venama počinje jače da kola. Kao da je neka poruka pokušavala da se probije do mog uma u obliku neobične šifre, u koju ja, na žalost, nisam mogao da proniknem. Kazanova me je pomno promatrao. Dužd je ponovo zastao.
     'Ovo je statua Merkura - glasnika bogova', obavesti me Kazanova, kada stigosmo do razigrane bronzane figure. 'U Egiptu ga zovu Tot - Sudija. U Grčkoj - Hermes - Vođa duša - jer on je bio taj koji je sprovodio duše u Pakao, a ponekad bi čak prevario i same bogove i ponovo ih odande ukrao. Knez Lupeža, Džoker, Lakrdijaš - Luda u špilu za tarot - bio je bog krađe i lukavosti. Hermes je izmislio liru sa sedam žica - oktavsku lestvicu - čija je muzika terala bogove da plaču od radosti.'
     Dosta dugo sam ostao zagledan u tu statuu pre no što sam krenuo dalje. Preda mnom se nalazio spretan momak koji je mogao ljude da oslobodi iz kraljevstva mrtvih. Sa svojim krilatim sandalama i sjajnom palicom - štapom od isprepletenih zmija koje obrazuju broj osam - vladao je zemljom snova, svetovima magije, kraljevstvima sreće, slučaja i igara svih vrsta. Da li se njegova statua slučajno našla na tom mestu licem okrenuta prema ozbiljnoj procesiji, licem na kome je poigravao pakostan osmeh? Ili je njegov obred poticao iz mračnih magli vremena?
     Dužd i njegova pratnja zastali su na mnogo mesta na ovom svom transcendentalnom obilasku - sve u svemu na šesnaest. Dok smo se kretali, lagano je pred očima počelo da mi se razmotava ustrojstvo. Ali tek kada smo se deseti put zaustavili - kod Zida Zamka - počeo sam da povezujem stvari.
     Taj je zid dvanaest stopa debeo i prekriven je raznobojnim kamenjem. Kazanova mi je preveo natpis na njemu koji je bio najstariji u Veneciji:

     Kada bi čovek mogao da kaže i čini ono što misli,
     Uvideo bi kako može da se preobrazi.

     A u središte zida bio je umetnut jedan jednostavan beli kamen, koji su dužd i njegova pratnja posmatrali kao da u sebi sadrži neko čudo. Iznenada me obuze jeza. Kao da mi je neko strgnuo veo sa očiju i omogućio da mnogo delova sagledam kao jedinstvenu celinu. Ovo nije bio puki obred - pred nama se odvijao proces; svako zaustavljanje procesije simbolizovalo je korak na putu preobražaja od jednog stanja u drugo. Ličilo je na formulu, ali formulu čega? A onda sam shvatio."
     Ruso je zastao u svom izlaganju i izvukao iz žute kožne tašne crtež, izlizan od upotrebe. Pažljivo ga je razmotao i pružio meni.
     "Ovo je zapis Dugog marša koji sam tada napravio i na kome se vidi staza sa šesnaest stanica; upravo toliko ima crnih ili belih figura na šahovskoj tabli. Primetićete da sama putanja opisuje broj osam - isto kao i dvostruka zmija na Hermesovoj palici - kao Osmostruka Staza koju je Buda propisivao za dostizanje Nirvane - kao osam slojeva Vavilonske kule koja je trebalo da omogući čoveku da stigne do bogova. Kao formula za koju kažu da ju je osam Mavara donelo Karlu Velikom - skrivenu u Monglanskoj garnituri..."
     "Formula?" ponovih zaprepašćeno.
     "Formula beskrajne moći", odvrati Ruso, "čije je značenje možda zaboravljeno, ali čija je privlačna snaga tako jaka da se povodimo za njom, ne shvatajući njeno značenje - kao što smo to učinili Kazanova i ja pre trideset pet godina u Veneciji."
     "Mora da je obred stvarno veličanstven i tajanstven", složih se. "Ali zašto ga povezujete sa Monglanskom garniturom - blagom koje se, uglavnom, smatra legendarnim?"
     "Zar ne shvatate?" razdražljivo upita Ruso. "Tradicija italijanskih i grčkih ostrva, njihovi lavirinti, kult obožavanja kamena, sve to potiče iz jednog izvora - iz onog iz koga su nastali."
     "Mislite na Feniciju", primetih.
     "Mislim na Mračno ostrvo", reče on tajanstveno, "ostrvo koje su Arapi prvo nazvali Al-Djezair. Ostrvo između dve reke, reke koje se međusobno prepliću poput Hermesove palice da bi obrazovale broj osam... reke koje su napajale kolevku čovečanstva. Tigar i Eufrat..."
     "Mislite da ovaj obred - ta formula - potiče iz Mesopotamiji?" povikah.
     "Život sam proveo pokušavajući da je se dočepam!" reče Ruso, ustavši sa stolice i ščepavši me za ruku. "Poslao sam Kazanovu, zatim Bosvela i na kraju Didroa da pokušaju da se domognu tajne. Sada šaljem vas. Izabrao sam vas da otkrijete tajnu ove formule, jer ja sam proveo trideset pet godina pokušavajući da dokučim značenje iza značenja. Gotovo da je suviše kasno..."
     "Ali gospodine!" počeh zbunjeno. "Čak i kada biste otkrili jednu tako moćnu formulu, šta biste s njom? Vi, koji ste pisali o jednostavnim vrlinama seoskog života - o nevinoj i prirodnoj jednakosti svih ljudi. Kakve biste koristi mogli vi imati od jednog takvog oruđa?"
     "Ja sam neprijatelj kraljeva!" povika očajno Ruso. "Formula koju sadrži Monglanska garnitura pomrsiće račune kraljevima - svim kraljevima - za sva vremena! Ah, samo kada bih poživeo dovoljno dugo da je se dočepam."
     Hteo sam Rusou da postavim mnogo pitanja, ali već je bio bled od umora, a čelo mu se kupalo u znoju. Počeo je da sprema svoju čipku kao da mi stavlja do znanja da je razgovor završen. Pogledao me je još jedanput; učinilo mi se tada kao da odlazi u neku dimenziju u koju ga nisam mogao slediti.
     "Jednom je postojao jedan veliki kralj", reče on tiho. "Najmoćniji kralj na svetu. Pričalo se da nikada nije umro, da je bio besmrtan. Zvali su ga al-Iksandr, dvorogi bog, i utiskivali su mu lik na zlatne novčiće, sa spiralnim ovnovskim rogovima božanskosti na čelu. Istorija ga pamti kao Aleksandra Velikog, osvajača sveta. Umro je sa trideset tri godine u Vavilonu, u Mesopotamiji - tražeći formulu. Svi će oni umreti, samo ako formula bude naša..."
     "Stavljam vam se na raspolaganje", rekoh, pomogavši mu da se popne na mostić, a on mi se zahvalno obesi o rame. "Pronaći ćemo mi Monglansku garnituru, ako još postoji, i otkrićemo značenje formule."
     "Za mene je kasno", reče Ruso, tužno odmahujući glavom. "Poveravam vam ovu kartu, za koju verujem da predstavlja jedini trag koji imamo. Legenda kaže da je garnitura zakopana u palati Karla Velikog u O-la-Šapel - ili u Monglanskoj opatiji. Vaš je zadatak da je pronađete."

     Robespjer iznenada zaćuta i obazre se preko ramena. Ispred njega je na stolu, u krugu svetlosti lampe, ležao crtež koji je napravio kako ne bi zaboravio čudni venecijanski obred. David, koji ga je proučavao, podiže pogled.
     "Jesi li čuo neki zvuk?" upita Robespjer, dok mu se u zelenim očima ogledao iznenadni blesak spoljašnjeg vatrometa.
     "Samo ti se učinilo", oštro primeti David. "Ne bi trebalo da se pitam da li si ispao lakouman kada si zapamtio jednu takvu priču. Pitam se, međutim, koliko je od onoga što si mi ispričao bilo plod senilnog trabunjanja?"
     "Čuo si Filidorovu priču, a sada i Rusoovu", primeti razdražljivo Robespjer. "Tvoja štićenica Mirela čak i poseduje nekoliko figura - sama je to priznala u zatvoru l'Abe. Moraš poći sa mnom do Bastilje i naterati je da prizna. Samo u tom slučaju mogu da ti pomognem."
     David je sasvim dobro razumeo ovlaš prikrivenu pretnju u ovim rečima: bez Robespjerove pomoći, Mirelina smrtna presuda kao da je već bila potpisana - a i Davidova. Robespjerov moćni uticaj lako se mogao okrenuti protiv njih, a David se već upleo više no što je uopšte nameravao. Sada mu je po prvi put postalo jasno da je Mirela bila u pravu kada ga je upozorila na tobožnjeg "prijatelja".
     "Ti si u ovome učestvovao sa Maraom!" povika on. "Mirela se upravo toga i plašila! One opatice čija sam ti pisma dao... šta se desilo s njima?"
     "Ti još ne razumeš!" reče nestrpljivo Robespjer. "Ova Igra je veća od tebe - tvoje štićenice i glupih opatica. Žena kojoj ja služim mnogo je bolja kao saveznik nego kao protivnik. Zapamti to ako želiš da sačuvaš glavu na ramenima. A što se tiče opatica, ne znam šta se s njima dogodilo. Jedino znam da ona nastoji da sakupi sve figure Monglanske garniture, kao što je to želeo i Ruso, radi poboljšanja čovečanstva..."
     "Ona?" upita David, ali Robespjer je ustao kao da se sprema da pođe.
     "Bela kraljica", reče on, zagonetno se osmehnuvši. "Kao kakva boginja, ona uzima ono što zaslužuje i poklanja ono što želi. Zapamti moje reči - ako učiniš ono što od tebe tražim, bićeš nagrađen. Ona će se za to pobrinuti."
     "Nije mi potreban nikakav saveznik, nikakva nagrada", odvrati ogorčeno David, takođe ustavši. Kakav je on samo Juda bio. Ali šta je drugo mogao da uradi nego da popusti - strah ga je na to naterao.
     On podiže uljanu lampu i krenu da isprati Robespjera do vrata, te se ponudi da pođe s njim do kapije, jer sluge nisu bile kod kuće.
     "Uopšte nije važno šta ti želiš, ako to učiniš", reče kratko i jasno Robespjer. "Kada se vrati iz Londona, upoznaću vas. U ovom trenutku ne mogu da ti otkrijem njeno ime, ali zovu je Žena iz Indije..."
     Glasovi su im odzvanjali hodnikom. Kada je soba ostala u potpunom mraku, otškrinuše se stražnja vrata koja su vodila u atelje. Osvetljena tek povremenim rascvetavanjem vatrometnih ruža, jedna tamna prilika skliznu u sobu i uputi se ka stolu za kojim su do malopre sedela dva muškarca. Naredna kratka eksplozija koja je obasjala sobu, okupala je svojim sjajem visoku, krupnu priliku Šarlote Kordej nagnutu nad stolom. Pod miškom je držala kutiju sa bojama i komad platna koje je ukrala iz ateljea.
     Ostala je dosta dugo zagledana u crtež sličan kakvoj karti koji se nalazio na stolu ispred nje. A zatim je pažljivo smotala prikaz venecijanskog obreda i gurnula ga u steznik, a onda skliznula u hodnik i nestala u senkovitoj noći.

     17. JULI 1793.

     U zatvorskoj ćeliji vladala je tama. Kroz mali prozor sa rešetkama, koji je bio tako visoko da je do njega bilo nemoguće dopreti, prodiralo je nešto svetlosti usled koje je ćelija izgledala samo još crnja. Voda se slivala niz kamen obrastao mahovinom, praveći blato što je bazdilo na plesan i mokraću. To je bila Bastilja, čije je oslobađanje pre četiri godine zapalilo baklju Revolucije. Prva noć koju je Mirela provela ovde pala je baš na praznik kojim se slavio Pad Bastilje - 14. juli. Iste večeri ubila je Maraa.
     Već je tri dana provela u ovoj vlažnoj ćeliji iz koje su je izveli samo radi čitanja optužbe i poslepodnevnog suđenja. Nije im dugo trebalo da izreknu presudu: smrt. Za dva sata će ponovo napustiti ovu ćeliju u koju se nikada više neće vratiti.
     Sedela je na tvrdom krevetu, ni ne okusivši koricu hleba i vodu iz limene šolje koje su joj dali kao poslednji obrok. Mislila je na svoje dete, Šarlota, koga je ostavila u pustinji. Nikada ga više neće videti. Pitala se kako će doživeti giljotinu - šta će osećati kada se oglase bubnjevi koji najavljuju da sečivo počinje da se spušta. Za dva sata će saznati. To će biti poslednje što će ikada saznati. Mislila je na Valentinu.
     Glava ju je još bolela od udarca koji je zadobila pri hapšenju. Iako je rana zacelila, još je na potiljku osećala čvorugu koja ju je pri dodiru bolela. Suđenje je bilo još brutalnije od hapšenja. Tužilac joj je pred celim sudom rascepao haljinu na grudima kako bi izvadio Šarlotina dokumenta koja je tamo gurnula. Tako su svi sada verovali da je ona Šarlota Kordej - a ako se potrudi da ih razuveri, ugroziće život svih opatica iz Monglana. Kada bi samo mogla da prokrijumčari ono što je znala nekome napolju - ono što je saznala od Maraa o beloj kraljici.
     Začula je neko struganje s druge strane vrata ćelije, zvuk pomeranja zarđale reze. Vrata se otvoriše i ona ugleda, kada joj se oči malo priviknuše, dve prilike naspram slabe svetlosti. Jedna od njih bio je njen tamničar, druga odevena u kratke pantalone, dugačke čarape, lakovane cipele i široki kaput sa fularom; lice joj je delimično skrivao šešir sa spuštenim obodom. Tamničar uđe u ćeliju, a Mirela ustade.
     "Gospođice", reče tamničar, "sud je poslao slikara portretistu da napravi nekoliko vaših skica za dosje. Kaže da ste pristali..."
     "Da, da!" brzo reče Mirela. "Uvedite ga!" Evo njene prilike, pomislila je uzbuđeno. Kada bi samo uspela da ubedi ovog čoveka da zbog nje rizikuje život i iznese poruku iz zatvora. Sačekala je da stražar ode, a zatim pohitala do slikara. On je spustio kutiju sa bojama i uljanu lampu koja se čađavo pušila.
     "Gospodine!" povika Mirela. "Dajte mi parče hartije i nešto za pisanje. Moram nekako poslati napolje poruku - nekome kome verujem - pre no što umrem. I ona se, kao i ja, preziva Kordej..."
     "Zar me ne prepoznaješ, Mirela?" upita slikar tihim glasom. Mirela je zurila u njega dok je skidao žaket i šešir. Crvene kovrče rasuše se po grudima Šarlote Kordej! "Dođi, ne gubimo vreme. Mnogo toga imamo da kažemo jedna drugoj i da uradimo. Smesta moramo zameniti odeću."
     "Ali ne razumem - šta to radiš?" upita Mirela promuklim šapatom.
     "Bila sam kod Davida", reče Šarlota, ščepavši Mirelu za ruku. "Udružio se s onim đavolom Robespjerom. Čula sam ih. Jesu li bili ovde?"
     "Ovde?" povika potpuno pometena Mirela.
     "Znaju da si ti ubila Maraa i još više od toga. Iza svega ovoga stoji jedna žena - zovu je Žena iz Indije. Ona je bela kraljica i trenutno se nalazi u Londonu..."
     "London!" ponovi Mirela. Na to je Mara mislio kada je rekao da je zakasnila. Uopšte se nije radilo o Katarini Velikoj, već o ženi u Londonu, gradu u koji je Mirela poslala figure! Žena iz Indije...
     "Požuri", govorila je Šarlota. "Moraš se skinuti i navući ovu odeću slikara koju sam ukrala od Davida."
     "Jesi li poludela?" upita Mirela. "Ove vesti zajedno sa mojima moraš odneti nastojnici. Ali nemamo vremena ni za kakve trikove - nema šanse da upale. Imam toliko toga da ti otkrijem pre nego što..."
     "Molim te požuri", ozbiljno reče Šarlota. "Ja tebi imam puno toga da kažem, a vremena je malo. Evo, pogledaj ovaj crtež - da li te podseća na nešto?" Ona pruži Mireli presavijenu kartu koju je nacrtao Robespjer, pa sede na krevet da izuje cipele i čarape.
     Mirela je pažljivo proučavala crtež. "Liči na neku kartu", reče ona, a zatim podiže pogled kao da se lagano nečeg priseća. "Setila sam se... zajedno sa figurama iskopali smo i nekakvu tkaninu. Tamnoplavu tkaninu, koja je služila za pokrivanje Monglanske garniture! Crtež - ličio je na ovu kartu!"
     "Tako je", složi se Šarlota. "Uz njega ide i priča. Uradi ono što sam ti rekla i to brzo."
     "Ako si mislila da zamenimo mesta, to neće moći", povika Mirela. "Za dva sata će me strpati na taljige i povesti ka giljotini. Nemaš šanse da se izvučeš čak i ako otkriju da smo se zamenile."
     "Slušaj me pažljivo", ozbiljno odvrati Šarlota, s mukom razvezujući čvor svog fulara. "Nastojnica me je poslala ovamo da te zaštitim po svaku cenu. Znale smo ko si još mnogo pre no što sam rizikovala život da dođem u Monglan. Da nije bilo tebe, nastojnica nikada ne bi izvadila garnituru iz samostana. Kada je tebe i Valentinu poslala u Pariz, nije Valentina bila izabrana. Znala je da ti nikada ne bi pošla bez nje, a ti si bila ta koju je želela - ti si ona koja bi mogla da uspe..."
     Šarlota je otkopčavala Mirelinu haljinu. Mirela je iznenada ščepa za ruku. "Šta hoćeš time da kažeš da me je nastojnica izabrala?" prošaputa ona. "Zašto misliš da je figure izvadila zbog mene?"
     "Zar si slepa?" upita besno Šarlota. Ovog puta ona ščepa Mirelu za šaku i gurnu je pod svetlost lampe. "Imaš znak na šaci. Rođena si četvrtog aprila! Tvoj dolazak je predskazan - ti si ta koja će ponovo ujediniti Monglansku garnituru!"
     "Blagi Bože!" povika Mirela, otrgnuvši se. "Shvataš li ti šta govoriš? Valentina je umrla zbog ovoga! A ti rizikuješ život zbog budalastog predskazanja..."
     "Ne, draga moja", tiho je ispravi Šarlota. "Ja dajem život."
     Mirela je zurila u nju u užasu. Kako je mogla da prihvati tako nešto? Ponovo je pomislila na svoje dete ostavljeno u pustinji...
     "Ne!" povika ona. "Niko se više ne sme žrtvovati zbog tih groznih figura. Dosta su već užasa izazvale!"
     "Zar želiš da obe umremo?" upita Šarlota, nastavivši da otkopčava Mirelinu haljinu, potiskujući suze i odvraćajući pogled.
     Mirela uhvati Šarlotu za bradu i podignu joj glavu tako da se zagledaše jedna drugoj duboko u oči. Posle dosta vremena Šarlota progovori drhtavim glasom.
     "Moramo ih poraziti. Jedino ti to možeš. Zar još nisi shvatila? Mirela - ti si crna kraljica!"

     Dva časa su prošla i Šarlota je začula zvuk zarđale reze, što je značilo da dolaze stražari da je povedu do taljiga koje će je odvesti na giljotinu. Klečala je u tami oslonjena o krevet i molila se.
     Mirela je ponela uljanu lampu i nekoliko skica koje je napravila - skica Šarlote koje će možda morati da pokaže kako bi je pustili iz zatvora. Posle njihovog tužnog rastanka, Šarlota se povukla u sebe, posvetivši se vlastitim mislima i sećanjima. Osetila je izvesno ispunjenje, konačnost. Negde u sebi uspela je da stvori malu oazu mira koju čak ni oštrica giljotine neće moći da odseče. Spremala se na sjedinjenje s Bogom.
     Vrata iza nje su se otvorila i zatvorila - svuda je vladala tama - ali čula je kako neko diše u ćeliji. Šta se dešavalo? Zašto je nisu poveli? Čekala je u tišini.
     Začula je zvuk trljanja kremena i paljenja teškog ulja onda je plamen svetiljke osvetleo prostoriju.
     "Dozvolite da vam se predstavim", reče neki blagi glas. Naježila se kada ga je čula. A onda se setila i zašto - sledila se i ostala mu okrenuta leđima. "Zovem se Maksimilijan Robespjer."
     Šarlota je drhtala i dalje se ne okrećući. Primetila je da se svetlost lampe kreće preko zidova ka njoj, začula je kako privlači stolicu veoma blizu mesta na kome je klečala - i još neki zvuk koji nije mogla da prepozna. Zar je u sobi bio još neko? Nije smela da se okrene i pogleda.
     "Ne morate da se predstavljate", mirno primeti Robespjer. "Bio sam i na suđenju danas popodne, a i onog dana kada su vam čitali optužnicu. Dokumenta koja vam je tužilac istrgnuo iz steznika - nisu bila vaša."
     A onda je začula nečije tihe korake kako se kradomice približavaju preko prostorije. Nisu bili sami. Ona poskoči i gotovo vrisnu, kada oseti nečiju nežnu šaku na ramenu.
     "Mirela, molim te, oprosti mi za sve što sam učinio!" povika slikar David, čiji je glas odmah prepoznala. "Morao sam da ga dovedem ovamo - nisam imao izbora. Najdraže moje dete..."
     David je povuče i okrenu, zarivši lice u njen vrat. Preko njegovog ramena, ona ugleda dugačko ovalno lice, napuderisanu periku, svetlucave zelene oči boje mora - Maksimilijana Robespjera. Njegov podmukao osmeh istog časa iščeze i pretvori se u izraz iznenađenja, a zatim besa, dok je pažljivo podizao lampu da je bolje osmotri.
     "Budalo jedna!" zaurla on piskutavim glasom. Otrgnuvši Davida od Šarlote pored koje je ovaj klečao i plakao, on ispruži ruku i pokaza na nju. "Rekao sam ti da će biti prekasno! Ali ne - morao si da sačekaš suđenje! U stvari, mislio si da će biti pomilovana! A sada nam je umakla - i to sve zbog tebe!"
     On tresnu svetiljku nazad na sto, prosuvši malo ulja, a zatim dohvati Šarlotu i podiže je. Odgurnuvši Davida u stranu, Robespjer besno zamahnu i ošamari je.
     "Gde je ona?" zavrišta. "Šta si učinila s njom? Umrećeš umesto nje, bez obzira na to šta ti je ona rekla - kunem ti se - umrećeš ako ne priznaš!"
     Šarlota se nije obazirala na krv koja ju je kapala iz usne, već se ponosno uspravila i zagledala Robespjeru u oči. A onda se osmehnula.
     "Upravo to i nameravam", odvrati ona mirno.

     LONDON 30. JULI 1793.

     Bila je skoro ponoć kada se Taljeran vratio iz pozorišta. Bacivši ogrtač preko stolice u ulaznom hodniku, uputio se prema maloj radnoj sobi foajea da sipa šeri. Kurtijard se istog časa stvorio u hodniku.
     "Gospodine", poče on prigušenim glasom, "čeka vas posetilac. Smestio sam je u radnu sobu. Izgleda da je nešto veoma važno. Kaže da donosi vesti od gospođice Mirele."
     "Hvala Bobu - konačno", izgovori Taljeran pohitavši u radnu sobu.
     Tamo je pri odsjaju vatre iz kamina stajala jedna vitka prilika, umotana u crni somotski ogrtač. Grejala je ruke na vatri. Kada je Taljeran ušao, ona zabaci veliku kapuljaču i pusti da joj ogrtač sklizne sa nagih ramena. Platinasto plava kosa rasu joj se po polunagim prsima. Pri odsjaju vatre video je kako joj telo podrhtava, jasan profil na zlaćanoj svetlosti, prćast nos i istaknutu bradu, duboko izrezanu haljinu od tamnog somota koja joj je odlično pristajala. Ostao je bez daha - osetio je kako mu bol razdire srce dok je ukočeno stajao na vratima.
     "Valentina!" prošaputa on. Blagi Bože, kako je to moguće? Zar se vratila iz groba?
     Okrenula se prema njemu i osmehnula; plave oči su joj svetlucale, a treperava svetlost vatre prosijavala joj je kroz kosu. Krećući se lagano kao tok vode, krenula je ka njemu dok je on i dalje ukočeno stajao na vratima. Klekla je pred njega, pritisnuvši svoje lice uz njegovu šaku. On spusti drugu šaku na njenu kosu i poče da je miluje. Sklopio je oči. Srce mu se kidalo. Kako je to moguće?
     "Gospodine, u velikoj sam opasnosti", prošaputa ona tihim glasom. Ali to nije bio Valentinin glas. On otvori oči i zagleda se u njeno lice podignuto ka njemu - tako lepo, tako slično Valentininom. Ali to nije bila ona.
     On pređe pogledom preko njene zlatne kose, glatke kože, senke između grudi, preko njenih golih ruku... a kada vide šta je držala u rukama - šta je pružala prema njemu pri sjaju vatre, prostreli ga munja. Bio je to zlatni pešak, koji je svetlucao dragim kamenjem - pešak iz Monglanske garniture!
     "Predajem se vama na milost i nemilost, sire", prošaputa ona. "Potrebna mi je vaša pomoć. Zovem se Katarina Grand - i dolazim iz Indije..."