10. DVOSTRUKI NAPAD

     Uvek sebe moraš dovesti u položaj da biraš između dve mogućnosti.

     Taljeran

     U sredu uveče bila sam u taksiju i vozila se s jednog na drugi kraj grada da se sastanem sa Lili Rad na adresi koju mi je dala: negde u Četrdeset sedmoj ulici između Pete i Šeste avenije. Mesto se zvalo "Gotamova aukcija knjiga", i ja nikada ranije tamo nisam bila.
     U utorak posle podne, Nim me je odvezao u grad i održao mi kratko predavanje o tome kako da podesim bravu na ulaznim vratima da bih uvek kada se vratim mogla znati da li je neko u mom odsustvu bio unutra. Pripremajući me za put u Alžir, takođe mi je dao poseban telefonski broj koji je bio direktno povezan sa njegovim Centreks kompjuterom, tako da sam ga mogla pozvati u svako doba dana i noći. (Velika žrtva za čoveka koji nije verovao u telefone!)
     Nim je u Alžiru poznavao ženu po imenu Mini Renselas, udovicu tamošnjeg pokojnog danskog konzula. Očigledno je bila veoma bogata i imala puno veza što je značilo da je mogla da mi pomogne da saznam sve što mi je bilo potrebno. Pošto sam dobila to obaveštenje, nevoljno sam pristala da obavestim Luelina kako ću probati da za njega pronađem šahovske figure iz Monglanske garniture. Nisam se osećala prijatno zbog toga, jer je to bila laž, ali Nim me je ubedio da ću se smiriti tek ako pronađem tu prokletu šahovsku garnituru. Da i ne pominjem da ću tako bar donekle produžiti život.
     Ali već tri dana mene je brinulo nešto drugo pored vlastitog života ili (možda nepostojeće) šahovske garniture. Brinuo me Sol. Ni u jednim novinama nisam našla ni retka o njegovoj smrti.
     U novinama od utorka bila su tri članka o UN, ali svi su se bavili ili temom gladi u svetu ili vijetnamskim ratom. Nigde ni pomena da je na kamenoj ploči pronađen leš. Ko zna, možda nikada ni ne brišu prašinu u sobi za meditaciju. Ali to je bilo više nego čudno. Štaviše, iako je štampa donela kratko obaveštenje o Fiskeovoj smrti i o tome da se turnir odlaže za nedelju dana, nije ničim nagovestila da on nije umro prirodnom smrću.
     U sredu uveče Hari je priređivao večeru. Sa Lili se nisam čula od nedelje, ali bila sam ubeđena da je porodica do sada već saznala za Solovu smrt. Konačno, on je bio u njihovoj službi već dvadeset pet godina. Zazirala sam od ovog susreta. Ako sam dobro poznavala Harija, veče će se pretvoriti u bdenje. Svoje službenike smatrao je za članove porodice. Pitala sam se kako da se izvučem i ne otkrijem im ono što znam.
     Kada je moj taksi skrenuo iz Šeste avenije u 47. ulicu, svi vlasnici radnji bili su na pločniku i spuštali železne rešetke koje su štitile izloge od provalnika. A u radnjama su službenici iz izloga sklanjali raskošan nakit. Shvatila sam da se nalazim u samom centru dijamantske oblasti. Kada sam izišla iz taksija, ugledala sam unaokolo muškarce koji su stajali u skupinama po pločniku, odevene u stroge crne kapute i sa visokim filcanim šeširima ravnih oboda. Neki su imali tamne brade prošarane sedinama, tako dugačke da su im dopirale do prsa.
     "Gotamova aukcija knjiga" nalazila se na otprilike trećini puta do kraja bloka. Krenula sam između skupina ljudi dok nisam stigla do dotične zgrade. Ulaz je bio u obliku malog predvorja zastrtog tepihom kao u viktorijanskim kućama, sa stepeništem koje je vodilo na sprat. S leve strane dva stepenika vodila su naniže do knjižare.
     Pod je bio od drveta, a niska tavanica prošarana tankim cevima za provođenje toplog vazduha. U stražnjem delu nalazili su se ulazi u nekoliko drugih prostorija koje su od poda do tavanice bile zatrpane knjigama. Na svakom zaokretu gomile knjiga samo što se nisu preturile, a uski prolazi bili su zakrčeni čitačima koji su mi se nerado sklanjali da bi, čim bih prošla, ponovo zauzeli pređašnje mesto, verovatno pri tom ne propustivši nijedan red.
     Lili je stajala u poslednjoj prostoriji u nizu, odevena u veličanstveni kaput od crvene lisice i vunene čarape. Bila je udubljena u razgovor sa smežuranim starčićem upola nižim od nje. I on je na sebi imao isti crni kaput i šešir kao i oni ljudi sa ulice, ali nije imao bradu, a potamnelo lice bilo mu je svo izborano. Debele naočari sa zlatnim okvirom jako su mu uvećavale oči, tako da je delovao napeto. On i Lili predstavljali su čudan par.
     Kada me je Lili ugledala kako se približavam, spustila je šaku na starčevu ruku i nešto mu rekla. Okrenuo se prema meni.
     "Ket, želim da te upoznam sa Mordekajem", reče ona. "On je moj stari prijatelj i zna dosta o šahu. Mislila sam da bismo mogle s njim da porazgovaramo o našem malom problemu."
     Pretpostavila sam da misli na Solarina. Ali tokom poslednjih nekoliko dana i sama sam ponešto saznala, tako da sam u tom trenutku osećala potrebu da odvučem Lili u stranu i porazgovaram o Solu pre no što budem morala da izazovem lavove u njihovoj vlastitoj pećini.
     "Mordekaj je velemajstor, iako više ne igra", nastavi Lili. "Trenira me za turnire. Čuven je. Napisao je i nekoliko knjiga o šahu."
     "Laskaš mi", primeti skromno Mordekaj, osmehnuvši mi se. "Živim od prodaje dijamanata. Šah je moj hobi."
     "Ket je u nedelju bila na turniru sa mnom", obavesti ga Lili.
     "Ah, tako", izusti Mordekaj, pomnije se zagledavši u mene kroz debele naočari. "Shvatio sam. Znači prisustvovali ste svemu što se dogodilo. Predlažem vam, moje dame, da pođemo na čaj. U blizni ima jedno mesto gde bismo mogli da porazgovaramo."
     "Pa... ne bih volela da zakasnim na večeru. Ne želim da razočaram Lilinog oca."
     "Ali, molim vas", izusti Mordekaj krajnje šarmantno, ali istovremeno i odlučno. Uhvativši me za ruku, povede me prema vratima. "I sam večeras moram da obavim nekoliko važnih stvari, ali veoma bih se razočarao kada ne bih čuo vaša zapažanja o zagonetnoj smrti velemajstora Fiskea. Dobro sam ga poznavao. Nadam se da će vaše mišljenje biti manje nategnuto od onog koje mi je izložila moja... prijateljica Lili."
     Kada smo pokušali da se probijemo kroz prvu od prostorija, došlo je do izvesne pometnje. Mordekaj je morao da mi pusti ruku dok smo jedno za drugim prolazili uskim prolazima, sa Lili na čelu. Odahnula sam kada smo izišli iz pretrpane knjižare na hladan vazduh. Mordekaj me ponovo uhvati za ruku.
     Većina trgovaca dijamantima do sada se već razišla, a njihove radnje utonule su u tamu.
     "Lili mi je rekla da ste stručnjak za kompjutere", reče Mordekaj, gurajući me niz ulicu.
     "Zanimaju vas kompjuteri?" upitah.
     "Ne naročito. Zadivljuju me njihove mogućnosti. Može se reći da volim da studiram formule." Rekavši to, on se veselo zakikota, razvukavši usta u široki osmeh. "Lili vam nije rekla da sam bio matematičar?" On se okrenu prema Lili koja se vukla za nama, a ona odmahnu glavom i stiže nas. "Jedan semestar proveo sam u Cirihu kao student profesora Ajnštajna. Bio je tako pametan da niko od nas nije razumeo ni reč! Ponekad bi zaboravio o čemu je govorio, pa bi napustio učionicu, ali se niko nikada nije nasmejao. Svi smo ga veoma cenili."
     Kada je trebalo da pređemo jednosmernu ulicu, zastao je da i Lili uhvati pod ruku.
     "Jednom sam se u Cirihu razboleo", nastavi on. "Dr Ajnštajn je došao da me poseti. Seo je pored mog kreveta i počeli smo da pričamo o Mocartu. Mnogo je voleo Mocarta. Profesor Ajnštaj je, znate, bio odličan violinista." Mordekaj mi se ponovo osmehnu, a Lili mu stisnu ruku.
     "Mordekaj je imao veoma zanimljiv život", obavesti me ona. Primetila sam da je Lili prema njemu bila krajnje ljubazna. Nikada je nisam videla da se bilo kome tako pokorava.
     "Ali odlučio sam da ne nastavim karijeru matematičara", reče Mordekaj. "Kažu da i za matematičara kao i za sveštenika morate biti predodređeni. Izabrao sam da budem trgovac. Međutim, još i dan danas me zanimaju stvari vezane za matematiku. Stigli smo."
     On povuče Lili i mene kroz dvostruka vrata iza kojis se pružalo stepenište. Kada smo počeli da se penjemo, Mordekaj dodade: "Da, oduvek sam smatrao kompjutere za osmo čudo sveta!" A zatim se ponovo škripavo nasmejao. Dok sam se pela stepenicama, pitala sam se da li je Mordekaj slučajno pomenuo kako ga zanimaju formule. A negde u pozadini uma začula sam refren: "Kada četiri budu meseca i dana, doći će osmica."
     Mali restoran nalazio se na međuspratu i gledao je na ogroman bazar sa malim prodavnicama dragulja. Dole je sve bilo zatvoreno, ali restoran je bio pun staraca koji su pre nepunih pola sata čavrljali na ulici. Skinuli su šešire, ali ne i male kape. Pojedini su imali dugačke viseće lokne sa obe strane lica, kao i Mordekaj.
     Pronašli smo slobodan sto i Lili se ponudila da ode po čaj dok mi budemo pričali. Mordekaj mi pridrža stolicu, pa obiđe sto kako bi seo s druge strane.
     "Te lokne koje polaze od uveta zovu se payess", obavesti me on. "Religijska tradicija. Jevreji ne smeju da šišaju brade niti da briju lokne jer u Trećoj knjizi Mojsijevoj stoji: 'Da se ne načine ćelavi čupajući kosu s glave svoje i da ne briju brade svoje.'" Mordekaj se ponovo osmehnu.
     "Ali vi ne nosite bradu", primetih.
     "Ne", skrušeno se složi Mordekaj. "Kao što stoji na jednom drugom mestu u Bibliji: 'Moj brat Isaija je kosmat, a ja sam ćosav.' Voleo bih da mogu da pustim bradu, jer smatram da bih s njom izgledao dosta pristalo..." Oči mu se zacakliše. "Ali sve što izraste liči na poslovične trice i kučine."
     U tom trenutku stiže Lili sa poslužavnikom na kome su se pušili vrčevi sa čajem, a Mordekaj nastavi.
     "U drevna vremena Jevreji nisu žnjali uglove polja, po uzoru na uglove svojih brada, ostavljajući ih za ostarele žitelje sela i lutalice u prolazu. Lutalice su oduvek zauzimale posebno mesto u jevrejskoj veri. Postoji nešto mistično u vezi sa pojmom lutanja. Moja prijateljica Lili mi je rekla da se spremate na put?"
     "Da", odvratih. Nisam bila sigurna kako bi reagovao ako bih mu kazala da ću godinu dana provesti u jednoj arapskoj zemlji.
     "Želite li čaj sa mlekom?" upita Mordekaj. Klimnuh i počeh da ustajem, ali on je već bio na nogama. "Samo vi sedite", reče on.
     Čim se udaljio, okrenuh se ka Lili.
     "Brzo, dok smo same", prošaputah, "kako je tvoja porodica primila vest o Solu?"
     "Oh, baš su ogorčeni na njega", reče ona, mešajući čaj. "Naročito Hari. Bez prestanka ga naziva nezahvalnim kopiletom."
     "Ogorčeni su?" ponovih. Zar je Sol kriv što su ga sredili?"
     "O čemu pričaš?" upita me Lili, čudno me pogledavši.
     "Ne misliš valjda da je Sol naručio da ga ubiju?"
     "Ubiju?" Liline oči su se iz trenutka u trenutak sve više širile. "Slušaj, znam da sam malo preterala, umišljajući da je kidnapovan i tako to. Ali on se posle toga vratio kući. Dao je otkaz i napustio nas. Posle dvadeset pet godina!"
     "Kažem ti da je mrtav", ostadoh pri svome. "Videla sam ga. Ležao je na kamenoj ploči u sobi za meditaciju pri UN u ponedeljak ujutro. Neko ga je ubio!"
     Lili je sedela, zureći u mene otvorenih usta i sa kašikom u ruci.
     "Sve je ovo nekako iščašeno", nastavih.
     Lili mi dade znak da ućutim i upre pogled pored mog ramena. Mordekaj se vraćao, noseći nekoliko malih pakovanja mleka za čaj.
     "Kao da sam im tražio da mi daju ne znam šta", primeti on, smestivši se između Lili i mene. "Nikom više ni ne pada na pamet da bude ljubazan sa mušterijom." Prvo je odmerio Lili, a onda i mene. "Šta se to ovde dešava? Izgledate kao da ste upravo ugledale duha?"
     "Otprilike", odvrati Lili prigušenim glasom, lica belog kao čaršav. "Izgleda da je očev šofer... preminuo."
     "Oh, žao mi je", reče Mordekaj. "Dugo je bio kod vas, zar ne?"
     "Još pre no što sam se i rodila." Pogled joj se caklio, a u mislima kao da je bila milionima milja daleko.
     "Znači, nije bio mlad? Srećom nije ostavio za sobom nezbrinutu porodicu?" Mordekaj je posmatrao Lili sa čudnim izrazom na licu.
     "Možeš mu reći. Reci mu ono što si rekla meni" izusti Lili.
     "Mislim da ne bi trebalo..."
     "Zna za Fiskea. Ispričaj mu o Solu."
     Mordekaj se okrenuo prema meni s učtivim izrazom lica. "Pretpostavljam da je u pitanju nešto dramatično?" upita on gotovo veseljukavo. "Kako izgleda, moja prijateljica Lili smatra da velemajstor Fiske nije umro prirodnom smrću, a možda i vi delite njeno mišljenje?" Uz put je pijuckao čaj.
     "Mordekaje", umeša se Lili, "Ket mi je upravo rekla da je Sol ubijen."
     Mordekaj spusti kašiku, ne podigavši pogled. Zatim uzdahnu. "Da. Bojao sam se da ćeš mi to reći." Zagledao se u mene velikim, tužnim očima iza debelih stakala. "Je li to istina,"
     Okrneuh se ka Lili. "Slušaj, mislim da ne bi..."
     Ali Mordekaj me učtivo prekinu.
     "Kako to da ste vi prvi za to saznali", upita me on, "a Lili i njena porodica izgleda o tome nemaju pojma?"
     "Bila sam prisutna", odvratih.
     Lili zausti da nešto kaže, ali je Mordekaj ućutka.
     "Dame, dame", reče, okrenuvši se prema meni. "Budite, molim vas, ljubazne pa krenite od početka."
     I tako sam opet iz početka pričala priču koju sam ispričala i Nimu. Solarinovo upozorenje na šahovskom meču, Fiskeova smrt, Solov tajanstveni nestanak, rupe od metaka na kolima i, na kraju, Solov leš u Ujedinjenim Nacijama. Razume se, izostavila sam nekoliko sitnica kao gataru, čoveka na biciklu i Nimovu priču o Monglanskoj garnituri. Za ovo poslednje sam se zaklela da nikome neću ispričati, a ostalo je izgledalo suviše bizarno da bih ponavljala.
     "Sve ste veoma dobro objasnile", reče on kada sam završila. "Mislim da možemo sa velikom sigurnošću pretpostaviti da su Fiskeova i Solova smrt u izvesnoj vezi. Sada moramo utvrditi koji ih događaji ili osobe međusobno dovode u vezu i uspostaviti ustrojstvo."
     "Solarin!" javi se Lili. "Sve ukazuje na njega. On je očigledna veza."
     "Drago moje dete, zašto Solarin?" upita Mordekaj. "Kakav bi on mogao da ima motiv?"
     "Želeo je da eliminiše sve koji bi mogli da ga pobede. Kako ne bi morao da otkrije formulu za to oružje."
     "Solarin se ne bavi oružjem", umešah se. "Doktorirao je iz oblasti akustike."
     Mordekaj me čudno pogleda. Zatim nastavi. "Tako je. Ja, u stvari, poznajem Aleksandra Solarina. To ti nikada nisam rekao." Lili je ćutke sedela sa šakama položenim u krilu, očigledno povređena što postoji tajna koju njen obožavani šahovski majstor nije podelio s njom.
     "Pre mnogo godina, dok sam se još bavio trgovinom dijamantima, otišao sam u posetu prijatelju u Rusiji na povratku sa amsterdamske berze. Tamo su mi predstavili jednog mladića od otprilike šesnaest godina. Boravio je u kući moga prijatelja da bi učio šah..."
     "Ali Solarin je pohađao Palatu za mlade pionire", upadoh mu u reč.
     "Da", odvrati Mordekaj, ponovo mi uputivši onaj čudan pogled. Bilo je suviše očigledno da sam završila domaći zadatak, pa ućutah. "Ali u Rusiji svako sa svakim igra šah. Nemaju šta drugo da rade, ozbiljno. I tako sam seo da odigram jednu partiju sa Aleksandrom Solarinom. Hteo sam da ga podučim nekim sitnicama. A on me je pobedio, i to glatko. Taj dečko je najbolji šahista s kojim sam se suočio preko šahovske table. Draga moja", obrati se on Lili, "možda ste ti ili velemajstor Fiske mogli da ga pobedite. Ali mislim da je to malo verovatno."
     Svi smo izvesno vreme ćutali. Nebo se napolju smrklo, a u restoranu sem nas troje, više nije bilo nikoga. Mordekaj pogleda na svoj džepni sat, podiže šolju i iskapi čaj.
     "E pa, šta ćemo sa svim tim?" upita on veselo u želji da prekine tišinu. "Da li ste razmišljale o nekom drugom motivu zbog koga bi neko poželeo da pobije tolike ljude?"
     I Lili i ja odmahnusmo glavama potpuno omamljene. "Nema rešenja?" upita on, ustavši i dohvativši šešir. "Već sam zakasnio na zakazanu večeru, kao, uostalom, i vas dve. Razmisliću o ovom problemu, kada budem imao vremena, ali hteo bih da vam nagovestim u kom pravcu će ići moja razmišljanja. Pa, promislite. Hteo bih samo da kažem kako smrt velemajstora Fiskea nema nikakve veze sa Solarinom, a još manje sa šahom."
     "Ali samo je Solarin bio tamo, neposredno pre no što su oba leša otkrivena!" povika Lili.
     "Nije tačno", ispravi je Mordekaj. "Postoji još jedna osoba koja je bila prisutna u oba slučaja. Tvoja prijateljica Ket!"
     "Samo čas", počeh. Ali me Mordekaj prekinu.
     "Ne mislite da je čudno to što je šahovski turnir odložen za nedelju dana 'u znak žalosti zbog nesrećne smrti velemajstora Fiskea', a nigde se u štampi ne pominje da je možda varao za vreme partije? Zar vam ne izgleda čudno što ste pre dva dana videli Solov leš na javnom mestu - i to u zgradi Ujedinjenih Nacija, a to nigde nije pomenuto u sredstvima javnog informisanja? Kako sve to objašnjavate?"
     "Neko zataškava stvari!" povika Lili.
     "Možda", odvrati Mordekaj, slegnuvši ramenima. "Ali i ti i tvoja prijateljica Ket ste i same prikrile izvesne dokaze. Pomozite mi da shvatim zašto niste otišle u policiju kada su ti pucali u kola? Zašto Ket nije prijavila da je videla leš koji je potom ispario?"
     Lili i ja počesmo u isti mah da govorimo.
     "Ali rekla sam ti zašto sam htela da..." promrmlja ona.
     "Plašila sam se..." zamucah.
     "Polako", reče Mordekaj podigavši šaku. "Ovo vaše mucanje bi na policiju napravilo još rđaviji utisak nego što je ostavilo na mene. A činjenica da je tvoja prijateljica Ket bila prisutna u obe prilike čini je još sumnjivijom."
     "Na šta ciljate?" upitah. U glavi su mi odzvanjale Nimove reči: "Možda, draga moja, neko misli da ti nešto znaš."
     "Ciljam na to da iako možda nemate nikakve veze sa tim događajima, oni imaju veze sa vama."
     Rekavši to, on se sagnu i poljubi Lili u čelo. Zatim se okrenu prema meni i dok smo se formalno rukovali učini nešto krajnje neobično. Namignu mi! Potom se brzo udalji niz stepenice i nestade u tami noći.