8. ŠETNJA KONJEM

     Konj: Ti igraš šah, zar ne?
     Smrt: Otkud znaš?
     Konj: Video sam na slikama i slušao o tome u baladama.
     Smrt: Da, i veoma sam dobar šahista.
     Konj: Ali ne možeš biti bolji od mene.

     'Sedmi pečat', Ingmar Bergman

     Srednjogradski tunel bio je gotovo prazan. Već je prošlo pola osam uveče, tako da se glasno zavijanje motora Morgana odbijalo o njegove zidove.
     "Mislila sam da idemo na večeru", razdrah se kako bih nadglasala buku.
     "I idemo", odvrati tajanstveno Nim, "kod mene na Long Ajlend, gde pokušavam da budem gospodin seljak. Mada u ovo doba godine nema baš nikakvih useva."
     "Imaš imanje na Long Ajlendu?" upitah. Čudno, ali nikada nisam ni pokušala da zamislim Nima kako bilo gde stanuje. Činilo mi se da se pojavljuje i nestaje, nalik na kakvog duha.
     "A zašto ne bih imao?" Odgovori on pitanjem, zureći u mene kroz tamu svojim raznobojnim očima. "Ti ćeš jedina to moći da posvedočiš. Kao što ti je poznato, veoma držim do svoje privatnosti. Nameravam lično da ti spremim večeru. Posle jela, ideš na spavanje."
     "Samo čas..."
     "Očigledno je teško zbuniti te bilo čim razumnim ili logičnim", reče Nim. "Upravo si mi objasnila da si u opasnosti. U poslednja dvadeset četiri časa videla si dva leša i upozorena si da si na neki način umešana u njihovu smrt. Ne misliš valjda da mi kažeš kako si nameravala sama da provedeš noć u svom stanu?"
     "Ujutro moram na posao", obavestih ga.
     "Ne dolazi u obzir", odvrati odlučno Nim. "Klonićeš se onih za koje znaš da te progone dok ovo ne razrešimo. I sam imam ponešto da kažem o tome."
     Dok su kola vijugala nenaseljenim predelom, a vetar zviždao oko nas, uvila sam se što sam bolje mogla u ćebe i stala da slušam Nima.
     "Prvo ću ti ispričati priču o Monglanskoj garnituri", poče on. "Priča je jako duga, ali dopusti da počnem od toga kako je prvobitno pripadala Karlu Velikom..."
     "Oh!" izustih, uspravivši se na sedištu. "Čula sam za nju, ali nisam znala da se tako zove. Luelin, ujak Lili Rad, pomenuo ju je kada je čuo da idem u Alžir. Želi da mu pribavim neke figure."
     "U to ne sumnjam." Nasmeja se Nim. "Neobično su retke i vrede čitavo bogatstvo. Većina ljudi ne veruje da uopšte postoje. Odakle je Luelin saznao za njih? I zašto misli da su u Alžiru?" Nim je to izgovorio neobavezno, kao uzgred, ali ubeđena sam da je načuljenih ušiju čekao šta ću odgovoriti.
     "Luelin je preprodavac starina", objasnih. "Ima neku mušteriju koja po svaku cenu želi da sakupi te figure. Imaju vezu koja zna gde se one nalaze."
     "U to sumnjam", primeti Nim. "Legenda kaže da već preko jednog veka leže negde zakopane, a da su pre toga hiljadu godina bile vam opticaja."
     Dok smo se vozili kroz mrklu noć, Nim mi je ispričao neobičnu priču o mavarskim kraljevima i francuskim opaticama, o tajanstvenoj sili za kojom već vekovima tragaju oni koji su shvatili prirodu moći. I konačno o tome kako je cela garnitura naprosto propala u zemlju i kako je od tada niko nije video. Veruje se, kazao mi je Nim, da je skrivena negde u Alžiru. Međutim, nije mi rekao zašto.
     Završio je ovu neverovatnu priču, dok smo se vozili kroz gustiš drveća, putem koji se sve više spuštao. Kada su kola ponovo krenula uzbrdo, ugledali smo mlečnobeli mesec koji je nisko visio nad crnim morem. Čula sam sove kako se dozivaju u šumi. Bili smo dosta daleko od Njujorka.
     "Pa", uzdahnuh, promolivši nos ispod ćebeta, "već sam rekla Luelinu da s tim neću da imam veze i da je lud ako misli da bih pristala da pokušam da prokrijumčarim neku veliku šahovsku figuru, napravljenu od zlata, sa svim tim dijamantima i rubinima..."
     Kola se naglo zaneše i umalo ne sletesmo u more. Nim uspori i povrati kontrolu nad vozilom.
     "On ima figuru?" upita. "Pokazao ti je neku od figura?"
     "Ma, nije", odvratih, zapitavši se šta to treba da znači. "Sam si mi rekao da su izgubljene pre jednog veka. Pokazao mi je fotografiju figura napravljenih od slonovače koje bi trebalo da su nalik na njih. Mislim da je kazao kako se te kopije nalaze u Nacionalnoj biblioteci u Parizu."
     "Shvatam", reče Nim, malo se smirivši.
     "Ali ja ne shvatam kakve sve to veze ima sa Solarinom i ubijenima", primetih.
     "Objasniću ti", obeća Nim. "Ali moraš se zakleti da to nikom nećeš ponoviti."
     "Upravo to je i Luelin tražio od mene."
     Nim me pogleda s odvratnošću. "Možda ćeš postati opreznija kada ti budem rekao da je Solarin verovatno stupio u vezu s tobom i da ti je pretio upravo zbog tih šahovskih figura."
     "To je nemoguće", usprotivih se. "Nikada pre nisam čula za njih. Čak i sada ne znam o njima gotovo ništa. Nemam ja nikakve veze sa tom glupom igrom."
     "Ali možda neko misli da imaš", izjavi ozbiljno Nim dok su kola jurila duž mračne obale.

     Put je počeo blago da se udaljava od obale. Sa obe strane protezale su se obrezane živice, visoke deset stopa, koje su opasivale velika imanja. S vremena na vreme na trenutak bih ugledala pri mesečini ogromna zdanja u pozadini snegom prekrivenih travnjaka. Nikada ništa slično nisam videla u Njujorku. Podsetilo me je na Skota Ficdžeralda.
     Nim mi je pričao o Solarinu.
     "Ne znam o njemu baš mnogo, osim onoga što sam pročitao u časopisima o šahu", reče on. "Aleksandar Solarin ima dvadeset šest godina, građanin je Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, odrastao na Krimu, utrobi civilizacije koja je poslednjih godina postala dosta necivilizovana. Bio je siroče i rastao je u domu o kome se starala država. Sa devet ili deset godina odrao je direktora u šahu. Izgleda da ga je šahu naučio neki ribar na Crnom moru. Smesta je premešten u Palatu pionira."
     Čula sam za Palatu pionira. Palata mladih pionira bila je jedina napredna ustanova na svetu posvećena proizvodnji šahovskih majstora. Šah u Rusiji nije bio samo nacionalni sport, već i produžetak svetske politike, najumnija igra u istoriji. Rusi su smatrali da njihov dugi prestiž u tom sportu potvrđuje njihovu intelektualnu superiornost.
     "Ako je Solarin bio u Palati pionira to sigurno znači da ima snažno političko zaleđe?" upitah.
     "Trebalo bi da znači", ispravi me Nim. Kola ponovo zaviše prema moru. Pena talasa lizala je po putu, po kome je bilo i dosta peska. Put se završavao ćorsokakom, to jest jednim širokim prilazom na čijem kraju se nalazila velika dvostruka kapija od oblikovanog kovanog gvožđa. Nim pritisnu nekoliko dugmadi na šoferskoj tabli i kapija se otvori. Uvezosmo se u džunglu od isprepletenog lišća i snežnih gomila visokih kao planine nalik na one u zemlji Snežne kraljice u Krckalici.
     "U stvari", nastavi Nim, "Solarin je odbio da namerno gubi od igrača koji su više na ceni, što kod Rusa predstavlja strogo pravilo političke etikecije u turnirskoj igri. Na sve strane ih kritikuju zbog toga, ali oni to i dalje rade."
     Put nije bio raskrčen, kao da već duže njime nisu prošla nijedna kola. Drveće je svijalo lukove nalik na one u katedralama, zaklanjajući vrt od pogleda. Konačno smo stigli do kružnog kolnika u čijem se središtu nalazila fontana. Pred nas je izronila kuća na mesečini. Bila je ogromna, sa velikim zabatima što su gledali na kolnik i odžacima razbacanim po krovu.
     "I tako se", nastavi Nim gaseći motor i okrenuvši se prema meni na mesečini, "naš prijatelj, gospodin Solarin, upisao u školu za fizičare i ostavio šah. Osim što je povremeno učestvovao na turnirima, od svoje dvadesete godine ne ubraja se među značajnije takmičare."
     Nim mi pomože da iziđem iz kola i mi krenusmo, noseći sliku, prema prednjim vratima, koja on potom otključa.
     Nađosmo se u ogromnom ulaznom predvorju. Nim upali svetlo i nad nama zablista ogroman kristalni luster. Pod u ovoj prostoriji i na ulazu u sobe bio je od ručno sečenog škriljca, tako uglačanog da se sijao kao mermer. U kući je bilo u toj meri hladno da sam jasno videla svoj dah, a na ivicama pločica od škriljca nahvatao se led. Poveo me je kroz čitav niz mračnih prostorija do kuhinje koja se nalazila u stražnjem delu kuće. Kako je samo bila lepa. Duž zidova i tavanice još su se protezale starinske cevi za gas. Spustivši sliku, on upali fenjere poređane po zidu, koji sve unaokolo obasjaše veselim zlatnim sjajem.
     Kuhinja je bila ogromna, otprilike trideset sa pedeset stopa. Stražnji zid predstavljao je, u stvari, francuski prozor koji je gledao na travnjak prekriven snegom i more što se razbijalo o obalu, divlje se peneći na mesečini. Na jednom kraju kuhinje nalazile su se peći, verovanto na drva, dovoljno velike da se u njima mogla spremiti hrana za stotinu ljudi. Na suprotnom kraju uzdizao se džinovski kamin koji je zapremao ceo zid. Ispred njega stajao je okrugli hrastov sto za koji je moglo da se smesti osam do deset osoba. Površina mu je bila isečena i zamašćena od dugogodišnje upotrebe. Unaokolo se nalazilo više lepo raspoređenih udobnih stolica i nabreklih sofa presvučenih svetlim, cvetnim, pamučnim platnom.
     Nim ode do gomile drva naslagane pored kamina, nacepka prvo treske, a zatim odozgo naslaga i gomilu većih trupaca. Posle nekoliko minuta sobu je obasjavala topla unutrašnja svetlost. Skinula sam čizme i sklupčala se na jednoj sofi dok je Nim otvarao šeri. Dodao mi je čašu, nasuo i sebi, a zatim seo pored mene. Pošto sam skinula kaput, on kucnu svojom čašom po mojoj.
     "Za Monglansku garnituru i mnoge pustolovine u koje će te ona uvući", reče, osmehnuvši se i otpivši jedan gutljaj.
     "Mmmm. Ovo je odlično", rekoh.
     "To je amontiljado", odvrati on, okrećući ga u čaši. "Ljude su žive zazidavali zbog šerija slabijeg od ovog."
     "Nadam se da meni ne spremaš neku sličnu pustolovinu", našalih se. "Sutra stvarno moram na posao."
     "'Umro sam za Lepotu, umro sam za Istinu'" poče da citira Nim. "Svako ima nešto za šta misli da je spreman da umre. Ali još nisam sreo nikog voljnog da rizikuje život zbog potpuno bespredmetnog radnog dana u Konsolidejtid Edisonu!"
     "Sada pokušavaš da me zaplašiš."
     "Nipošto", odvrati Nim, skidajući kožnu jaknu i svilenu maramu. Na sebi je imao savršen crveni džemper koji se neočekivano dobro slagao s njegovom kosom. Ispružio je noge. "Ali ako bi meni prišao neki tajanstveni stranac u praznoj prostoriji Ujedinjenih Nacija, morao bih na to da obratim pažnju. A naročito ako bi njegova upozorenja bila propraćena preranom smrću drugih ljudi."
     "Zašto misliš da me je Solarin izdvojio?" upitah.
     "Nadao sam se da bi mi ti to mogla reći", odvrati Nim, zamišljeno pijuckajući šeri i zureći u vatru.
     "Kakva je to tajna formula za koju je tvrdio da je poseduje u Španiji?" pokušah da ga navedem na neki trag.
     "Ma glupost", reče Nim. "Solarin je u pravom smislu reči manijak kada su u pitanju matematičke igre. Razvio je novu formulu za šetnju konjem, obećavši da će je otkriti svakom ko ga pobedi. Znaš li ti uopšte šta je to šetnja konjem?" upita on na kraju, primetivši moju zbunjenost. Odmahnuh glavom.
     "To je matematička zagonetka. Premeštaš konja, u pravilnim potezima, dva kvadrata napred i jedan levo ili desno, pri čemu moraš da prođeš sva polja, a da se ni u jednom trenutku ne nađeš dva puta na istom. Matematičari iz svih razdoblja tragali su za formulama da to izvedu. Ojler je smislio jednu. Drugu Bendžamin Frenklin. Zatvorena šetnja bila bi ona u kojoj bi se konj na kraju našao na istom polju s kojeg je krenuo."
     Nim ustade, ode do peći i poče da vadi lonce i tiganje, paleći plin dok je nastavljao priču.
     "Italijanski novinari u Španiji mislili su da je Solarin možda u formulu za šetnju konjem sakrio i neku drugu formulu. Solarin voli igre sa više nivoa značenja. Znajući da je fizičar, oni su, razume se, brzopleto zaključivali u tom pravcu, očigledno željni senzacija."
     "Tačno. On je fizičar", rekoh, privukavši stolicu bliže peći i ponevši sa sobom bocu amontiljada. "Da formula koju je imao nije bila važna, zašto bi ga Rusi na brzinu prokrijumčarili iz Španije?"
     "Napravila bi odličnu karijeru kao paparaco", primeti Nim. "Upravo tako su i oni rezonovali. Na nesreću, polje fizike kojim se Solarin bavi je akustika. Mračna, neizvikana i ni u kakvoj vezi sa nacionalnom odbranom. U ovoj zemlji čak ne možeš na svim školama ni da doktoriraš iz te oblasti. Možda projektuje muzičke dvorane u Rusiji, ako ih još uopšte podižu."
     Nim uz tresak spusti lonac na peć i ode do ostave, iz koje se potom vrati s naramkom svežeg povrća i mesa.
     "Na prilaznom putu nije bilo tragova guma", primetih. "A novi sneg nije padao već danima. "Odakle onda ovde svež spanać i egzotične pečurke?"
     Nim mi se osmehnu kao da sam položila neki važan test. "Moram priznati da pravilno rasuđuješ. A upravo to će ti biti potrebno", odvrati on, spustivši hranu u česmu i pustivši vodu. "Imam pazikuću koji ide u kupovinu. Dolazi i odlazi na sporedan ulaz."
     Nim odmota veknu svežeg raženog hleba i otvori ćup sa paštetom od pastrmke. Odseče veliko parče i doda mi ga. Doručak nisam završila, a ručak jedva da sam i pipnula. Bilo je izvanredno. A večera još bolja. Imali smo tanko sečenu teletinu u kumkvat sosu, sveži spanać sa pistaćima i debele crvene biftek paradajze (koje je nemoguće bilo naći u ovo doba godine) pečene i punjene sosom od limuna i jabuke. Velike, lepezaste pečurke bile su na brzinu ispržene na masti i poslužene kao prilog. Posle glavnog jela usledio je desert od crvene i zelene mlade salate sa listovima maslačka i pečenim lešnicima.
     Pošto je Nim sklonio sudove, doneo je lonac kafe i poslužio je sa malo tuake. Premestili smo se u velike stolice blizu vatre, koja se već gotovo ugasila. Nim je pronašao jaknu prebačenu preko naslona stolice i iz džepa izvadio salvetu sa rečima gatare. Veoma dugo je ostao zagledan u ono što je Luelin zabeležio. Zatim mi ju je dodao i ustao da prodžara vatru.
     "Šta si neobično primetila u vezi sa pesmom?" upita on. Zagledala sam se u nju, ali nisam primetila ništa neobično.
     "Svakako znaš da je četvrti dan četvrtog meseca moj rođendan", primetih. Nim klimnu sa mesta pored kamina na kome je stajao. Na svetlosti vatre kosa mu je sijala poput crvenkastog zlata. "Gatara me je upozorila da nikome ne pričam o ovome", dodadoh.
     "Kao i obično, ti si po svaku cenu održala obećanje", primeti Nim, napravivši grimasu, a zatim ubaci još nekoliko cepanica u kamin. Potom je otišao do stola u uglu i iz ladice izvukao hartiju i pero, pa se vratio da sedne pored mene.
     "Pogledaj ovo", reče. Prepisao je pesmu čitkim štampanim slovima, podelivši je u stihove. Prethodno je bila nažvrljana popreko na salveti. Sada je izgledala ovako:

     Jednako kao što ključ čine linije ove
     A tek kao što će na šahovska ličiti polja; kada četiri budu
     meseca i dana;
     Da moraš jednom još, znaj, pripaziti pomno mat da ne zadaš
     glasno.
     Od igara, eto, tih metafora jedna, a druga je prava rana.
     Uvek se ta mudrost sticala kasno.
     Bitke je Beli u nedogled vodio nove.
     Evo, Crni će onaj uvek biti koji će sudbinu da mu zapečati jasno.
     Kolaj u potrazi za trideset tri i tri i pati se kroz snove.
     Velom zauvek tim nađu se, skrivena, vrata tajna.

     "Šta primećuješ?" upita Nim, pažljivo me posmatrajući dok sam proučavala verziju pesme kako ju je on ispisao. Nisam bila sigurna na šta misli.
     "Pogledaj samu strukturu pesme", reče on pomalo nestrpljivo. "Imaš matematički um, pokušaj da ga upotrebiš."
     Ponovo se zagledah u pesmu i onda primetih.
     "Naobično se rimuje", rekoh ponosno.
     Nim podiže obrve i istrže mi papir iz ruke. Trenutak je zurio u njega, a onda poče da se smeje. "Tako je", reče, vrativši mi ga. "To nisam primetio. Evo, uzmi pero i piši."
     Poslušah ga i zapisah:
     "Ove-nove-snove (A-B-C), dana-stvarna-tajna (B-C-A), glasno-kasno-jasno (C-A-B).
     "Znači ustrojstvo rima ide ovako", reče Nim, zapisavši ispod onoga što sam ja zabeležila. "Sada želim da slova zameniš brojevima i sabereš ih." Poslušah ga, i dobih ovo:

     ABC 123
     BCA 231
     CAB 312
     666

     "To je broj Nečastivog u Apokalipsi: 666!" rekoh.
     "Tako je", složi se Nim. "Ako redove sabereš vodoravno, dobićeš isti broj. A to se, draga moja, zove 'magični kvadrat'. Još jedna matematička igra. U nekim od tih šetnji konjem koja je razvio Ben Frenklin kriju se tajni magični kvadrati. Imaš kliker za to. Pronašla si jedan prvi put kada si pokušala, a čak ga ni ja nisam uočio."
     "Nisi ga uočio?" upitah, krajnje zadovoljna sama sobom. "Ali šta si onda tražio od mene da uočim?" Proučavala sam papir kao da tragam za skrivenim zecom na crtežu iz kakvog dečjeg časopisa, očekujući da iskoči preda me postrance ili naglavačke.
     "Povuci crtu tako da odvojiš poslednje dve rečenice od prvih sedam", reče Nim, i dok sam to radila dodade: "A sada pogledaj prva slova svake rečenice."
     Lagano sam prelazila pogledom preko ispisanog teksta. Kada sam bila pri kraju strane obuze me neka užasna jeza, iako je bilo toplo, a vatra veselo pucketala.
     "Šta je?" upita Nim, čudno me pogledavši. Nemo sam zurila u papir. Zatim sam dohvatila pero i zapisala ono što sam uočila.
     "J-A-D-O-U-B-E/K-V", pisalo je na papiru, kao da mi se obraća.
     "Tako je", potvrdi Nim dok sam ja, sleđena, sedela pored njega. "J'adoube, francuski šahovski termin koji znači diram, podešavam. Igrač to izgovara kada namerava da podesi koju figuru za vreme igre. Zatim slede Slova 'K.V.', a to su tvoji inicijali. Što me navodi na pomisao da ti je gatara uputila neku poruku. Možda je želela da stupi u vezu s tobom. Shvatam... Pobogu, zbog čega imaš taj grozan izraz na licu?" upita on.
     "Ne razumeš", rekoh mu glasom koji je podrhtavao od straha. "J'adoube... je bila poslednja reč koju je Fisk javno izgovorio. Neposredno pre no što je umro."

     Ne treba ni reći da su me te noći mučili košmari. Sledila sam čoveka na biciklu uz neku dugačku zavojitu aleju koja se pela uz strmo brdo. Zgrade su bile tako gusto natrpane da nisam mogla da vidim nebo. Što smo više prodirali u lavirint sve užih kaldrmisanih ulica, postajalo je sve tamnije. Čim bih zavila za koji ugao, tek bih na tren ugledala njegov bicikl kako zamiče u naredni prolaz. No, konačno sam ga sustigla na kraju jednog ćorsokaka. Čekao me je poput pauka u mreži. Okrenuo se i povukao maramu sa lica otkrivši izbledelu lobanju sa očnim dupljama koje su zjapile. Lobanja na moje oči poče da se zastire mesom dok lagano ne dobi iscereni izraz gatare.
     Probudila sam se sva mokra od hladnog znoja i odgurnula jorgan. Uspravila sam se u krevetu, drhteći. U ognjištu u uglu još je dogorevalo nekoliko zažarenih ugaraka. Izvirivši kroz prozor, ugledala sam snegom prekrivene travnjake ispred kuće. U središtu se nalazio veliki mermerni bazen nalik na fontanu, a ispod njega veći bazen za plivanje. S druge strane travnjaka prostiralo se zimsko more, biserno sivo na ranoj jutarnjoj svetlosti.
     Nisam mogla da se setim svega što se dogodilo prethodne večeri, jer me je Nim pošteno zalio tuakom. Sada me je bolela glava. Ustala sam iz kreveta i oteturala se do kupatila, otvorivši toplu vodu. Uspela sam da pronađem i neku penu za kupanje pod nazivom "Karanfili i ljubičice". Dosta loše je mirisala, ali sam je ipak sipala u kadu, napravivši tanak sloj pene. Dok sam sedela u toploj kupki, počela sam da se prisećam našeg razgovora. Uskoro sam ponovo bila sva ukočena od straha.
     Ispred moje sobe čekala me je mala gomila odeće: vuneni džemper boje nafte iz Skandinavije i žute gumene čizme postavljene flanelom. Navukla sam džemper preko svoje odeće i obula čizme. Dok sam silazila osetila sam prijatan miris doručka koji je upravo pripreman.
     Nim je stajao kod peći, okrenut leđima prema meni, u kariranoj košulji i farmerkama, a na nogama je imao čizme slične mojima.
     "Kako da dođem do telefona i nazovem kancelariju?" upitah.
     "Ovde nema telefona", obavesti me on."Ali jutros je navraćao Karlos, moj domar, da mi pomogne oko spremanja. Zamolio sam ga da nazove tvoju kancelariju i obavesti ih da nećeš dolaziti. Po podne ću te odvesti nazad i pokazati ti kako da obezbediš svoj stan. U međuvremenu, hajde da nešto pojedemo i pogledamo ptice. Znaš da ovde imam nastambu za ptice."
     Nim umuti nekoliko jaja potopljenih u vino, dodade debele komade kanadske šunke i isprži krompiriće. Skuvao je i najbolju kafu koju sam ikada popila na istočnoj obali. Posle doručka, tokom koga smo veoma malo razgovarali, iziđosmo kroz francuski prozor da razgledamo Nimov posed.
     Zemljište se prostiralo stotinu jardi duž mora, sve do obale. Nigde nije bilo nikakvog uzvišenja osim dva reda debele visoke živice koja je njegovo imanje razdvajala sa obe strane od susednih. U ovalnom bazenu fontane i većem bazenu za plivanje ispod njega još je bilo nešto vode po kojoj su plutale bačve za razbijanje leda.
     Pored kuće nalazila se ogromna nastamba za ptice sa mavarskom kupolom od žičane mreže obojene belo. Sneg je sipio kroz rešetkasti pokrov i taložio se na grančicama malog drveća koje je raslo unutra. Na granama su čučale ptice svih vrsta, a veliki paunovi su se šetali po tlu, vukući kroz sneg svoje predivno perje. Njihovo glasanje podsećalo je na krike žena koje kolju. Išlo mi je na živce.
     Nim otključa nastambu i pođe sa mnom pod otvorenu kupolu, pokazujući mi različite vrste ptica dok smo koračali kroz snežni lavirint drveća pokrivenog snegom.
     "Ptice su često mnogo pametnije od ljudi", obavesti me on. "Ovde držim i sokolove, ali posebno. Karlos ih dva puta dnevno hrani krvavim mesom. Najviše volim sivog sokola. Kao i kod mnogih drugih vrsta, ženka je ta koja lovi." On mi pokaza malu, pegavu pticu koja je čučala pri vrhu kuće za ptice u stražnjem delu nastambe.
     "Stvarno? To nisam znala", primetih, dok smo prilazili da je izbliza pogledamo. Ptica je imala primaknute, krupne, crne oči. Osećala sam se kao da nas odmerava.
     "Oduvek sam imao osećaj da i ti u sebi kriješ instinkt za ubijanjem", izjavi Nim, posmatrajući sokola.
     "Ja? Mora da se šališ."
     "Još nije na odgovarajući način probuđen", dodade on. "Ali nameravam da ga razvijem. Prema mom mišljenju, suviše je dugo čamio u tebi."
     "Ali mene pokušavaju da ubiju", podsetih ga.
     "Kao i u svakoj drugoj igri", reče Nim, posmatrajući me i mrseći mi kosu šakom u rukavici, "možeš izabrati da li ćeš na pretnju reagovati defanzivno ili agresivno. Zašto se ne odlučiš za ovo drugo i pripretiš svojim protivnicima?"
     "Ali ja ne znam ko mi je protivnik!" rekoh krajnje razočarano.
     "Kako ne znaš?" upita me kritički Nim. "Znala si to od samog početka. Želiš da ti dokažem?"
     "Pokušaj." Ponovo sam postala uznemirena i nije mi se baš razgovaralo, ali Nim me je već poveo iz nastambe za ptice. Zaključao ju je i uhvatio me za ruku dok smo se vraćali prema kući.
     Skinuo mi je kaput i poseo me na sofu pored vatre, a zatim mi izuo i čizme. Onda je otišao do zida o koji je oslonio moju sliku čoveka na biciklu. Dohvatio ju je i smestio na stolicu ispred mene.
     "Sinoć, pošto si otišla u postelju dugo sam posmatrao ovu sliku", reče Nim. "Imao sam osećaj već viđenog i to me je mučilo. I sama znaš da za sobom ne ostavljam nerešene probleme. Jutros sam ga rešio."
     Otišao je do hrastovog pulta koji se protezao pored pećnica i otvorio jednu ladicu. Iz nje je izvukao nekoliko špilova karata. Doneo ih je do mene i spustio na sofu. Stao je da otvara špil za špilom i iz svakog da izdvaja po jednog džokera koga bi bacio na sto. Nemo sam posmatrala karte pred sobom.
     Jedna je prikazivala lakrdijaša sa praporcima na kapi kako vozi bicikl. I on i bicikl bili su naslikani u istoj pozi kao i čovek na mojoj slici. Iza bicikla nalazila se nadgrobna ploča na kojoj je pisalo RIP. Drugi džoker bio je sličan prvom, ali nalik na dvostruku sliku u ogledalu, kao da moj čovek vozi bicikl preko izokrenutog skeleta. Treći je bio luda iz špila za tarot, koja je radosno tumarala, nesvesna da samo što nije zakoračila u provaliju.
     Podigoh pogled prema Nimu i on se osmehnu.
     "Lakrdijaš iz špila karata od vajkada se poistovećuje sa Smrću", reče on. "Ali on je takođe simbol ponovnog rođenja. Kao i nevinosti koja je krasila čovečanstvo pre Pada. Dopada mi se da razmišljam o njemu kao o vitezu svetog grala, koji mora biti prostodušan i jednostavan da bi se sapleo o sreću za kojom traga. Ne zaboravi da je njegov zadatak da spase čovečanstvo."
     "Pa?" izustih, mada me je prilično pogodila sličnost između karata preda mnom i moje slike. Sada kada sam videla prototipove, učinilo mi se da moj čovek na biciklu i lakrdijaš imaju čak iste kapuljače i čudne spiralne oči.
     "Pitala si ko ti je protivnik", odvrati Nim krajnje ozbiljno. "Mislim da je čovek na biciklu ujedno i tvoj protivnik i tvoj savetnik, kao što je to slučaj i sa ovim kartama."
     "Ne misliš valjda na neku stvarnu osobu?" upitah.
     Nim lagano klimnu ne skidajući pogled sa mene dok je izgovarao: "Videla si ga, je li tako?"
     "Ali to je bila samo slučajnost."
     "Možda", složi se on. "Ali slučajnosti mogu imati mnogo različitih oblika. Kao prvo, to je možda bio samo mamac nekoga ko je znao za ovu sliku. Ili je možda u pitanju neka druga vrsta slučajnosti", dodade on uz osmeh.
     "Oh, ne", izustih, jer sam odlično znala šta će uslediti. "Poznato ti je da ne verujem u predosećanja i psihičke moći kao ni u sav taj metafizički galimatijas."
     "Zaista?" upita Nim i dalje se osmehujući. "Ali neće ti biti baš lako da na neki drugi način objasniš kako si naslikala sliku pre no što si uopšte videla model. Bojim se da moram nešto da ti priznam. Poput tvojih prijatelja Luelina, Solarina i gatare, i ja smatram da ti je namenjena važna uloga u rešavanju tajne Monglanske garniture. Kako drugačije da objasnimo tvoju umešanost? Da nisi na neki način možda predodređena... čak možda izabrana... da budeš ključ..."
     "Zaboravi", obrecnuh se. "Neću da jurcam unaokolo za tom šahovskom garniturom! Zar ti još nije jasno da ljudi pokušavaju da me ubiju, ili u najmanju ruku da me umešaju u tuđa ubistva?" Već sam gotovo vrištala.
     "Jasno mi je, tako si mi sve šarmantno objasnila", odgovori Nim. "Ali ti si ta kojoj izmiče ono glavno. Najbolja odbrana je dobar napad."
     "Ne dolazi u obzir", odvratih. "Očigledno si mi namenio ulogu žrtve. Želiš da se dočapaš te garniture i potrebna ti je pomoć. I ovde u Njujorku sam se u to uvalila do guše. Nemam nameru da kaskam unaokolo po nekoj stranoj zemlji u kojoj nikog ne znam i gde ne mogu nikome da se obratim za pomoć. Možda je tebi dosadno i potrebna ti je neka nova pustolovina, ali šta će biti sa mnom ako tamo upadnem u kakvu nevolju? Čak nemaš ni prokleti telefon na koji bih te mogla nazvati. Možda misliš da će mi karmelitske opatice pojuriti u pomoć kada stanu da pucaju u mene? Ili da će me možda predsedavajući Njujorške berze pratiti unaokolo i skupljati leševe koje ću ostavljati za sobom?"
     "Mani se histerije", opomenu me Nim svojim mirnim razboritim glasom. "Imam ja veze na svim kontinentima, mada ti to ne znaš pošto si suviše zauzeta izbegavanjem onog glavnog. Podsećaš me na ona tri majmuna koji su pokušavali da izbegnu zlo tako što su se potpuno isključili."
     "U Alžiru nema američkog konzulata", procedih kroz stisnute zube. "Možda imaš veza u ruskoj ambasadi koja bi mi rado pomogla da se izvučem?" Iskreno govoreći, to i nije bilo nemoguće, jer Nim je bio pola Rus, a pola Grk. Ali, koliko sam znala, nije održavao ama baš nikakve veze sa zemljama svojih predaka.
     "Održavam veze sa nekoliko ambasada u zemlji u koju ideš", reče on pomalo sladunjavo, "ali o tome ćemo kasnije. Draga moja, moraš se složiti da si umešana u ovu malu ludoriju, dopadalo se to tebi ili ne. Ova potraga za svetim gralom pretvorila se u stampedo. Još nemaš šta da ponudiš u zamenu, sem u slučaju da se prva dočepaš plena."
     "Zovi me Parsifal", rekoh mu mračno. "Trebalo je da znam kakav si i da od tebe ne vredi tražiti pomoć. Ti probleme reševaš tako što iznalažiš još veće kako bi u poređenju s njima oni prvi izgledali besmisleni."
     Nim ustade, podiže i mene i zagleda mi se u oči sa krajnje saučesničkim osmehom. Zatim mi spusti šake na ramena.
     "J'adoube", reče.