23. BELA ZEMLJA

     Zemlja koja pripada sada ratobronim Britima,
     I u kojoj su osnovali svoje moćno carstvo,
     U drevna vremena bila je divljina,
     Nenastanjena, neobrađena, nedokazana, necenjena...

     Tada ni ime zasluživala nije,
     Dok naišao nije pustolovni mornar
     I naučio kako da sačuva brod od belih stena,
     Koje se duž obale južne protežu
     Preteći nenadnim brodolomom i brzom propašću.
     Sigurnosti radi, on tu morski znak načini
     I nazvao ga Albion.

     'Vilinska kraljica' (1590), Edmund Spenser

     Ah, neverni, neverni Albione! - Napoleon, naveo Žaka Beninja Bosija (1692)

     LONDON NOVEMBAR 1793.

     Vojnici Vilijema Pita snažno su zalupali na vrata Taljeranove kuće u Kensingtonu u četiri sata ujutro. Kurtijad je navukao kućni ogrtač i pohitao gore da vidi o čemu je reč. Kada je otvorio vrata, primetio je da su u okolnim kućama počela da se pale svetla i da nekolicina znatiželjnih suseda izviruje iza draperija i gleda u kraljevske vojnike koji su stajali pred njim na pragu. Kurtijad zadrža dah.
     Koliko dugo su čekali na ovo i živeli u strahu. Konačno se dogodilo. Taljeran je već silazio niz stepenice umotan u svilene ogrtače koji su mu padali niz dugačku kućnu haljinu. Na lice je navukao masku ledene rezervisanosti dok je preko malog predvorja prilazio vojnicima koji su čekali.
     "Gospodin Taljeran?" upita dežurni oficir.
     "Kao što vidite", nakloni se Taljeran, hladno se osmehnuvši.
     "Predsednik vlade Pit žali što nije bio u mogućnosti da vam lično uruči ova dokumenta", nastavi oficir kao da recituje napamet naučen govor. Izvukavši gomilu hartija iz žaketa uniforme, gurnu ih prema Taljeranu i nastavi. "Republika Francuska, nepriznato telo anarhista, objavila je rat suverenoj kraljevini Britaniji. Stoga se svim emigrantima koji podržavaju tu takozvanu vladu, ili za koje se može dokazati da su to radili u prošlosti, uskraćuje zaklon i zaštita kuće Hanovera i njegovog veličanstva Džordža Trećeg. Šarl Moris de Taljeran-Perigor, proglašeni ste krivim za podsticanje pobune protiv kraljevstva Velike Britanije, zbog izdajničke korespodencije tokom 1793, zbog kovanja zavere, kao i zato što ste u pređašnjem zvanju pomoćnika ministra za spoljne poslove pomenute zemlje, protiv suverene..."
     "Dragi moj", prekinu ga Taljeran, pakosno se nasmejavši i podigavši pogled sa hartija koje je prelistavao. "Ovo je smešno. Francuska je objavila Engleskoj rat pre gotovo godinu dana! Pit savršeno dobro zna da sam dao sve od sebe da to sprečim. U Francuskoj me traže zbog izdaje... zar vam to ništa ne znači?" Ali njegove reči ne ostaviše nikakav utisak na oficira koji je stajao na vratima.
     "Ministar Pit vas obaveštava da na raspolaganju imate tri dana da napustite Englesku. Tu vam je nalog za deportaciju i putna dozvola. Želim vam prijatan naredni dan, gospodine."
     Izdavši naredbu nalevo-krug, on se i sam okrenu na peti. Taljeran je ćutke posmatrao vod vojnika koji je složno marširao niz kameni puteljak koji je vodio od njegovih vrata. Zatim se isto tako ćutke okrenuo. Kurtijad zatvori vrata.
     "Albus per fide decipare", izgovori Taljeran jedva čujnim glasom. "Citat iz Bosija, dragi moj Kurtijade, jednog od najvećih francuskih govornika. Nazvao ju je 'Bela zemlja koja izdaje poverenjem': Neverni Albion. Narod koji nikada nije imao vladara vlastite rase - prvo su to bili teutonski Saksonci, zatim Normani i Škoti, a sada Nemci, koje preziru, a tako su im slični. Nas proklinju, zaboravljajući da su i sami smakli vlastitog kralja za vreme Kromvela. Sada sa svojih obala teraju jedinog francuskog saveznika koji ne želi njima da gospodari."
     Stajao je tako, oborene glave, ogrnut svilenim ogrtačem koji mu se vukao po podu. Kurtijad pročisti grlo.
     "Ako je gospodin odlučio kuda ćemo, mogao bih smesta da počnem sa pripremama za put..."
     "Tri dana nisu dovoljna", odvrati Taljeran, vrativši se u stvarnost. "Poći ću ujutro do Pita i zatražiti produženje. Moram obezbediti sredstva i pronaći zemlju koja će me primiti."
     "Ali gospođa de Stal..." poče Kurtijad učtivo.
     "Žermen je sve pokušala da me prebaci u Ženevu, ali vlada odbija da me primi. Izgleda da svi u meni vide izdajnika. Ah, Kurtijade, kako se pred čovekom u sumraku života lako zatvaraju sva vrata!"
     "Teško da bi se moglo reći da je gospodin u sumraku svog života", pobuni se Kurtijad.
     Taljeran se zagleda u njega svojim ciničnim plavim očima. "Četrdeset mi je godina i ništa nisam postigao", reče on. "Zar to nije dovoljno?"
     "Nije baš tako", začu se jedan nežan glas odozgo.
     Oba muškasrca podigoše poglede ka vrhu stepeništa. Oslonjena o balustradu odmorišta, u tankoj svilenoj kućnoj haljini, sa raspuštenom dugačkom plavom kosom koja joj je padala niz gola ramena, stajala je Katarina Grand.
     "Predsednik vlade te može imati sutra... i to je dosta brzo", primeti ona uz lagani, senzualni osmeh. "Ali noćas si samo moj."

     Katarina Grand ušla je u Taljeranov život pre četiri meseca, pojavivši se u njegovoj kući u ponoć sa zlatnim pešakom iz Monglanske garniture. Od tada ga nije napuštala.
     Došla je iz očajanja, to je bar tvrdila. Mirela je osuđena na giljotinu i pred samo pogubljenje zamolila je Katarinu da tu šahovsku figuru odnese Taljeranu kako bi je sakrio zajedno sa ostalima. Tako je bar glasila njena priča.
     Drhtala je u njegovom zagrljaju, dok su joj se na gustim trepavicama svetlucale suze, a toplo telo privijalo se uz njegovo. Izgledala je tako tužna zbog Mireline smrti, a opet je imala sange da teši Taljerana u njegovom bolu kada je čuo ove reči - i bila je tako lepa kada je pala na kolena, preklinjući ga da usliši njenu molbu.
     Moris je uvek bio pristrasan kada je lepota bila u pitanju. Bez obzira na to da li se radilo o umetničkim predmetima, rasnim životinjama - ili, a tu pogotovo, kada su u pitanju bile žene. Na Katarini Grande sve je bilo divno: njen savršen ten, veličanstveno telo odeveno u besprekornu odeću i nakit, dah koji je podsećao na miris ljubičica, talasava, svetloplava kosa. Sve na njoj podsećalo ga je na Valentinu. Sve sem jednog: bila je lažov.
     Ali prelepi lažov. Kako je nešto tako lepo moglo izgledati i tako opasno, prevarno, tako strano svemu što je cenio? Francuzi imaju izreku koja kaže da se običaji stranaca najbolje nauče u krevetu. Moris je priznao sam sebi da jedva čeka da proveri njenu valjanost.
     Što je više otkrivao, to mu se više činilo da je ona, u svakom pogledu, kao stvorena za njega. Volela je vina iz Madere, muziku Hajdna i Mocarta, a na koži je više volela da oseti kinesku nego francusku svilu. Volela je pse, isto kao i on, i kupala se dva puta dnevno, u čemu je smatrao da je jedinstven. Kao da je proučavala njegove navike - to jest, bio je uveren da jeste. Znala je više o njima i od samog Kurtijada. Ali kada bi razgovor skrenuo na njenu prošlost, na odnos sa Mirelom ili na Monglansku garnituru, njene reči počele bi šuplje da odzvanjaju. Tako je odlučio da o njoj sazna što je moguće više, isto kao što je ona saznala o njemu. Pisao je onima u Francuskoj u koje je još mogao da ima poverenja i započeo istragu. Ta je korespodencija dala zanimljive rezultate.
     Rođena je kao Katarina Noel Vorle - četiri godine ranije nego što je tvrdila. Roditelji su joj bili Francuzi nastanjeni u danskoj koloniji u Trankebaru, u Indiji. U petnaestoj godini udali su je zbog novca za mnogo starijeg Engleza - nekog Džordža Granda. Kada je napunila sedamnaest, njen ljubavnik, kome je njen muž zapretio da će ga ubiti, platio joj je pedeset hiljada rupija da zauvek napusti Indiju. Taj joj je novac omogućio da prvo u Londonu, a potom u Parizu živi na visokoj nozi.
     U Parizu su počeli da sumnjaju da je britanski špijun. Neposredno pred izbijanje Terora, nosač joj je bio ubijen na samom njenom pragu, a Katarina je nestala. Sada, jedva godinu dana kasnije, potražila je u Londonu izbeglicu Taljerana - čoveka bez titule, novca i domovine - i bez gotovo ikakve nade da će se bilo šta od toga u budućnosti izmeniti. Zašto?
     Dok je odvezivao ružičaste svilene trake njene kućne haljine i povlačio je s njenih ramena, Taljeran se u sebi nasmešio. Konačno, zar nije i on izgradio svoju karijeru koristivši se utiskom koji je ostavljao na žene. Žene su ga zasipale novcem, postavljale ga na visoke položaje, davale mu moć. Kako je onda mogao da krivi Katarinu Grande što svoje draži koristi na isti način? Ali šta je želela od njega? Taljeran je mislio da zna. Posedovao je samo jednu stvar koju bi ona mogla da poželi - Monglansku garnituru.
     Ali on je želeo nju. Iako je znao da je prestara da bi bila nevina, suviše pritvorna da bi bila stvarno strastvena, suviše lažljiva da bi joj mogao verovati - svejedno ju je želeo, i to s takvom hitnjom da nije ni pokušavao da se savlada. Iako je sve u vezi s njom bilo lažno, on ju je ipak želeo.
     Valentina je bila mrtva. Ako je Mirela takođe bila ubijena, onda je Monglansku garnituru platio životima jedine dve osobe koje je ikada voleo. Zašto mu ne bi nešto pružila zauzvrat?
     Zagrlio ju je sa strašnom, neposrednom strašću kao kakav davljenik. Imaće je - i neka su đavoli koji su ga mučili prokleti.
     JANUAR 1794.
     Mirela je, međutim, bila i te kako živa - i veoma blizu Londona. Nalazila se na trgovačkom brodu koji je upravo sekao tamne vode Lamanša kada ga je u trenu zahvatila oluja. Dok su se probijali kroz nesigurne tesnace, prvi put je ugledala bele stene Dovera.
     Za šest meseci koliko je proteklo od kada je ostavila Šarlotu Kordej u Bastilji, Mirela je mnogo putovala. Pomoću novca koji joj je poslala nastojnica, a koji je pronašla u kutiji s bojama, unajmila je mali ribarski čamac u blizini bastijske luke i njime se povezla niz Senu dok nije pronašla, na jednom od dokova ove krivudave reke, brod što je plovio za Tripoli. Potajno obezbedivši da je povezu, ona se ukrcala i krenula Senom pre nego što su Šarlotu poveli na stratište.
     Dok se obala Francuske gubila u daljini iza nje, Mirela je zamišljala tandrkanje taljiga koje upravo odvoze Šarlotu ka giljotini. U svom je umu čula teške korake po skelama, udaranje doboša, fijuk oštrice za vreme njenog dugačkog pada, klicanje gomile na Trgu Revolucije. Mirela je imala osećaj da joj je hladno sečivo odseklo sve ono što je ostalo od detinjstva i nevinosti, ostavivši joj u amanet samo fatalni zadatak. Zadatak za koji je odabrana - da uništi belu kraljicu i ponovo sakupi figure.
     Ali pre toga morala je nešto drugo da obavi. Poći će u pustinju po svoje dete. Verovala je da će, ako joj se ukaže još jedna prilika, uspeti čak i Šahina da odvrati od zamisli da dete zadrži kao Kalima - proroka njegovog naroda. Ako je zaista prorok, razmišljala je Mirela, onda neka se njegova sudbina splete s mojom.
     Ali sada, dok su vetrovi sa severa nasrtali na ogromna jedra zajedno sa prvim naletima kiše, Mirela se pitala da li je pogrešila što odmah nije krenula za Englesku... k Taljeranu, kod koga su bile figure. Držala je sićušnu šaku malog Šarlota u svojoj; bili su na palubi i on joj je sedeo u krilu. Pored njih je stajao Šahin i posmatrao drugi brod koji se od obale udaljavao kao središnjem delu uzburkanog Lamanša. Šahin, odeven u dugačku crnu odoru, odbio je da se rastane od malog proroka kome je pomogao da dođe na svet. Upravo je podigao dugačku ruku i pokazao prema sve nižim oblacima koji su se nadnosili nad krečnjačke stene.
     "Bela zemlja", izusti on tiho. "Domovina Bele Kraljice. Ona čeka - osećam njeno prisustvo čak i na ovolikoj udaljenosti."
     "Samo da nismo zakasnili", primeti Mirela.
     "Osećam miris nedaća", odvrati Šahin. "Uvek ga donose oluje, kao neki prevarni poklon bogova..." Zatim je nastavio da promatra brod koji je upravo širio jedra, hvatajući u njih vetar, i ispratio ga je pogledom dok ga nije progutala tama pobesnelog Kanala. A taj je brod - što oni nisu mogli znati - nosio Taljerana prema pučini Atlantika.

     Dok je brod uplovljavao u gustu tamu, Taljeran je imao na umu samo jednu misao, a ona se nije odnosila na Katarinu Grande, već na Mirelu. Doba zavaravanja se okončalo, isto kao možda i Mirelin život. Dok je on, međutim, u četrdesetoj godini kretao u novi život.
     Konačno, razmišljao je Taljeran dok je sedeo u kabini i razvrstavao dokumenta, četrdeset godina nije predstavljalo i kraj života, kao što ni Amerika nije bila na kraju sveta. Naoružan preporukama za predsednika Vašingtona i sekretara finansija Aleksandra Hamiltona, bar će u Filadelfiji biti u dobrom društvu. A poznavao je, razume se, i Džefersona, koji je podneo ostavku na mesto državnog sekretara za vreme dok je ovaj poslednji bio ambasador u Francuskoj.
     Iako je malo šta osim svog odličnog zdravlja i gotovine koju je sakupio prodajom biblioteke imao da ponese u novi život, bar je mogao da se pohvali da je sada umesto prvobitnih osam imao devet figura iz Monglanske garniture. Uprkos tome što je Katarini Grande u mnogo čemu progledao kroz prste, ipak je uspeo da je ubedi da će njen zlatni pešak, koga mu je poverila na čuvanje, biti sasvim bezbedan uz ostale figure. Nasmejao se kada se setio njenog izraza lica kada ju je - za vreme njihovog srceparajućeg rastanka - pokušao da ubedi da krene s njim i prestane da brine o figurama koje je ostavio na sigurnom u Engleskoj!
     Razume se, one su se nalazile u njegovim kovčezima na brodu, zahvaljujući domišljatosti uvek budnog Kurtijada. Sada su imale novi dom. O svemu tome je razmišljao kada je prvi nalet pogodio brod.
     On iznenađeno podiže pogled dok se brod žestoko zaljuljao pod njim. Upravo se spremao da pozvoni za pomoć, kada Kurtijad ulete u kabinu.
     "Monsenjeru, traže da smesta siđemo pod palubu", izgovori sluga sa svojom uobičajenom staloženošću. Ali užurbanost sa kojom je vadio figure Monglanske garniture iz njihovog skrovišta u kovčegu otkri Taljeranu da je situacija veoma ozbiljna. "Kapetan se pobojava da će se brod nasukati na stene. Moramo se pripremiti za napuštanje broda u čamcima za spasavanje. Gornja paluba ostaće prazna kako bi mogli da upravljaju jedrima, ali moramo biti spremni da smesta iziđemo ako ne prebrodimo plićake."
     "Koje plićake?" povika Taljeran, poskočivši i umalo ne oborivši pribor za pisanje i držač za mastionicu.
     "Prošli smo Puan Barfler, monsenjeru", odvrati Kurtijad tiho, pridržavajući Taljeranu jutarnji kaput dok ih je brod bacakao tamo amo. "Bačeni smo na normandijski korniš." Zatim se saže da potrpa figure u ručnu torbu.
     "Blagi Bože", izusti Taljeran, ščepavši torbu. Zatim othrama ka vratima kabine, jednom se rukom oslanjajući o slugino rame, a u drugoj stežući torbu. Brod se iznenada zanese na desnu stranu i oba muškarca behu odbačena ka vratima. S mukom ih otvorivši, krenuše duž uskog prolaza, u kome su žene već jecajući histerično naređivale deci da požure. Kada su stigli do donje palube, videli su da je sve već puno - krici, jecaji i kuknjava za koje je trebalo kriviti strah koji ih je prožimao, mešali su se sa batom stopala, povicima mornara na gornjoj palubi i zvukom vode Kanala koja je besno udarala o brod.
     A onda, sa užasom, osetiše da im brod izmiče pod nogama, a tela se sudaraju kao kegle. Brod je počeo da propada i nastavio da propada kao da nikada neće prestati. A onda je o nešto udario i oni začuše strašnu lomljavu. Voda nahrupi kroz škrbastu rupu, rasturivši ih na sve strane svojom snagom; džinovski brod se nasukao na stenu.

     Ledena kiša prala je popločane ulice Kensingtona dok je Mirela pažljivo išla preko klizavog kamenja prema rešetkastoj kapiji Taljeranovog vrta. Šahin ju je sledio u nakvašenoj, dugačkoj, crnoj odori, pažljivo noseći malog Šarlota u naručju.
     Mireli uopšte nije palo na pamet da Taljeran možda više nije u Engleskoj. Ali i pre no što je otvorila kapiju, s bolom u srcu je primetila da je vrt prazan, gazebo napušten, daske zakovane preko prozora kuće, a čelična poluga postavljena preko ulaznih vrata. Ipak je otvorila kapiju i krenula kamenitom stazom, vukući suknje po baricama.
     Njeno uzaludno lupanje odzvanjalo je kroz praznu kuću. Dok su je kišne kapi udarale po nezaštićenoj glavi, začula je odvratan Maraov glas kako joj šapuće: "Zakasnila si - zakasnila!" Oslonila se o vrata, pustivši da se kiša sliva niz nju, dok nije osetila kako je Šahin hvata pod ruku i odvodi preko nakvašenog travnjaka do gazeba.
     U očajanju se bacila na drvenu klupu koja se protezala u krug i nastavila da jeca dok nije pomislila da će joj srce prepući. Šahin je spustio Šarlota na pod i dete odmah otpuza do Mirele, uhvati se za njene mokre skute i uspravi na nesigurne noge. Zatim je ščepa za prst sićušnom šakom i čvrsto ga steže.
     "Ba", reče Šarlot kada se Mirela zagleda u njegove neverovatno plave oči. Mrštio se, dok mu se sa mudrog, ozbiljnog lica cedila voda kapajući sa mokre kapuljače njegove male djelabe.
     Mirela se nasmeši. "Ba, toi", reče ona, smaknuvši mu kapuljaču. Zatim stade da mu mrsi svilenkastu, crvenu kosu. "Otac ti je nestao. Za tebe kažu da si prorok - zašto to nisi predvideo?"
     Šarlot se ozbiljno zagleda u nju. "Ba", ponovi on.
     Šahin sede pored nje na klupu. Njegovo lice slično sokolovom, premazano bledoplavom bojom njegovog plemena, izgledalo je još tajanstvenije na jezivoj svetlosti munja koje su parale strašnu oluju što je besnela s druge strane rešetkastog zida.
     "U pustinji", poče on nežnim glasom, "čoveka možeš pronaći po tragu koji za sobom ostavi njegova kamila, jer svaka životinja ostavlja otisak prepoznatljiv poput lica. Ovde će nam biti nešto teže da sledimo trag. Ali i čovek, kao i kamila, ima vlastiti način - u zavisnosti od odgoja, građe tela i načina hoda."
     Mirela se u sebi nasmeja pri pomisli da treba da sledi Taljeranovo hramanje duž popločanih londonskih ulica. Ali tada shvati na šta je Šahin mislio.
     "Vuk se uvek vraća u poznata skrovišta?" upita ona.
     "Bar", dodade Šahin, "na toliko da ostavi svoj miris."

     Ali vuk za čijim su mirisom tragali bio je sklonjen - ne samo iz Londona, već i sa broda koji je čvrsto prianjao za stenu koja ga je probušila. Zajedno sa ostalim putnicima, Taljeran i Kurtijad sedeli su u otvorenim čamcima i veslali prema tamnim obalama Kanalskih ostrva ka bezbednom pribežistu od oluje.
     Taljeranu je laknulo kada je shvatio gde su se uputili, jer ovaj lanac malih ostrva smešten tako blizu priobalnih voda Francuske, pripadao je, u stvari, Engleskoj, i to još od vremena Viljema Oranskog.
     Domoroci su i dalje govorili drevnim oblikom normanskog francuskog koji čak ni Francuzi nisu razumeli. Iako su Engleskoj plaćali desetak da bi ih štitila od pljačkaša, zadržali su svoj drevni normanski zakon kao i potpunu duhovnu nezavisnost. Zbog te dve stvari bili su korisni u ratu, što im je donosilo lepu dobit. Kanalska ostrva bila su poznata po brodolomima - i po velikim brodogradilištima u kojima su popravljali sve, od ratnih brodova do gusarskih. I Taljeranov brod će na sreću odvući do takvog jednog brodogradilišta radi popravke. A u međuvremenu, iako neće imati na raspolaganju sav komfor na koji je navikao, bar neće morati da brine da će ga Francuzi zarobiti.
     Njihov čamac na vesla zaobilazio je tamne stene od granita i grFs pourpre koje su opasivale obalu, a mornari su svojski zapinjali ne bi li savladali snažne talase, sve dok konačno nisu ugledali kamenitu prevlaku obale i pristali uz nju. Umorni putnici krenuše peške po jakoj kiši, po blatnjavim stazama koje su vodile kroz otvorena polja mokrog lana i uspavanog vresišta ka najbližem gradu.
     Taljeran i Kurtijad, sa torbom punom figura koja je nekim čudom ostala netaknuta, svratiše u obližnju krčmu da se zgreju, pored vatre, uz rakiju, pre no što potraže trajniji smeštaj. Nisu tačno znali koliko će nedelja ili čak meseci ostati ovde nasukani, čekajući da nastave put. Taljeran se kod krčmara raspitao za koliko mogu u lokalnom brodogradilištu popraviti brod čiji su kobilica i trup u toj meri oštećeni kao što su to bili njihovi.
     "Upitajte vlasnika brodogradilišta", odvrati mu čovek. "Upravo se vratio sa uviđaja. Pije pivo tamo u uglu."
     Taljeran ustade i uputi se preko prostorije ka rumenom muškarcu pedesetih godina koji je sedeo za stolom, obema šakam obgrlivši vrč sa pivom. On podiže pogled, ugleda Taljerana i Kurtijada pred sobom i dade im znak da sednu.
     "Vi ste sa olupine?" upita stariji muškarac koji je načuo o čemu govore. "Kažu da je išao za Ameriku. Nesrećnog li mesta. Ja sam otuda. Nikada neću prestati da se čudim vama Francuzima - svi hrlite ka njoj, kao da je obećana zemlja."
     Način na koji se izražavao govorio je da je bio dobro odgojen i visoko obrazovan - a držanje mu je kazivalo da je više časova proveo u sedlu nego u brodogradilištu. Ponašao se kao čovek navikao da izdaje naređenja. Pa ipak, njegov glas je odavao izvestan umor, ogorčenost. Taljeran odluči da sazna nešto više.
     "Meni Amerika odista izgleda kao obećana zemlja", primeti on. "Ali ja nisam u prilici baš mnogo da biram. Ako se vratim u domovinu, osetiću giljotinu na vlastitoj koži, a zahvaljujući ministru Pitu nedavno sam umoljen da se rastanem i sa Britanijom. Ali zato imam preporuke za neke od vaših najuglednijih sunarodnika - sekretara Hamiltona i predsednika Vašingtona. Možda će moći da iskoriste jednog postarijeg Francuza koji je ostao bez posla."
     "Obojicu ih dobro poznajem", odvrati njegov sagovornik. "Dugo sam služio pod komandom Džordža Vašingtona. On me je unapredio prvo u brigadira, pa u general-majora, i dao mi na upravu Filadelfiju."
     "Zapanjen sam!" povika Taljeran. Ako je ovaj čovek govorio istinu, šta je radio ovde, popravljajući nasukane brodove na Kanalskim ostrvima i trgujući s gusarima? "Onda biste možda mogli da mi napišete još jednu preporuku za vašeg predsednika? Čuo sam da je teško do njega..."
     "Bojim se da bi vam moja preporuka samo zalupila njegova vrata pred nosom", odvrati čovek, kiselo se osmehnuvši. "Dozvolite da vam se predstavim. Ja sam Benedikt Arnold."

     Opera, kazino, klubovi za kockanje, saloni... To su bila mesta koja bi Taljeran posećivao. I zato je, ako je želela da ga pronađe ovde u Londonu, morala da obezbedi sebi pristup na takva mesta.
     Ali kada se vratila u krčmu u kojoj je odsela, ugledala je plakat zakačen za zid koji je izmenio sve njene odluke još pre no što ih je i donela:

     VEĆI OD MESMERA!
     Neverovatna moć pamćenja!
     Hvalili su ga francuski filozofi!
     Nisu ga pobedili ni Fridrih Veliki,
     Filip Stama, niti ser Legal!
     Večeras!
     IGRAĆE VEZANIH OČIJU
     čuveni šahista
     ANDRE FILIDOR
     Parloova čajdžinica
     Ulica Sent Džejms

     Parloova čajdžinica u Ulici Sent Džejms bila je ujedno i pab u kome je šah predstavljao glavnu zanimaciju. Tu se mogao naći ne samo krem londonskog šahovskog sveta, već i evropskog društva. A najveća atrakcija bio je Andre Filidor, francuski šahista čija se slava pronela širom Evrope.
     Kada je Mirela te večeri ušla kroz teška vrata Parloove čajdžinice, zakoračila je u jedan drugačiji svet - tihi svet bogatstva. Pred njom su se prostirali veoma ulašteno drvo, tamnozelena svila i debeli indijski tepisi, osvetljeni mekom svetlošću uljanih lampi u zadimljenih staklenih kugli.
     Prostorija je bila još gotovo prazna; ugledala je samo nekoliko slugu koji su vadili čaše iz bara i jednog usamljenog čoveka, u kasnim pedesetim, koji je sedeo na tapaciranoj stolici blizu vrata. I sam je bio dobro tapaciran; stomak ispao, obrazi opušteni, a dvostruki podvaljak prekrivao mu je pola zlatne čipkane kravate. Na sebi je imao somotski sako tamnocrvene boje koja se odlično slagala sa naprslim kapilarima na njegovom nosu. Okrugle sitne oči sa zanimanjem su zagledale Mirelu iz dubina naduvenih nabora - a sa još većim zanimanjem su se zaustavile na čudnom džinu plavog lica koji je ušao iza nje, odeven u purpurnu svilenu odoru, noseći u naručju sićušno, crvenokoso dete!
     Iskapivši poslednje ostatke pića, on spusti čašu na sto uz tresak i doviknu šankeru da mu donese novo. Zatim se teturavo uspravi na noge i zanese prema Mireli kao da prelazi preko nestabilne brodske palube.
     "Crvenokosa bludnica i lepotan koga nikada ranije nisam video", izgovori on zapličući jezikom. "Takve crveno-zlatne kovrdžice lako slome muškarčevo srce, zbog njih se objavljuju ratovi - kao Deirdre od Tuge." On skide svoju smešnu periku i, držeći je u ruci, ironično se nakloni, iskoristivši priliku da je ponovo odmeri od glave do pete. Zatim, onako pijan i otupeo, gurnu napuderisanu periku u džep, ščepa Mirelu za šaku i spusti na nju galantan poljubac.
     "Tajanstvena žena, sa svojom desnom rukom! Dozvolite da se predstavim: ja sam Džejms Bosvel od Afleka, pravnik po zanimanju, istoričar iz hobija i potomak jedrih Stjuarta." On joj klimnu, trudeći se da pri tom ne štucne, i ispruži ruku. Mirela okrznu pogledom Šahina čiji se izraz lica nije uopšte promenio pošto nije razumeo engleski.
     "Gospodin Bosvel koji je napisao čuvenu Istoriju Korzike?" upita Mirela na engleskom sa šaramnatnim naglaskom. Teško da je posredi bila slučajnost. Prvo Filidor, zatim Bosvel o kome joj je Leticija Bonaparte toliko toga napričala - našli su se zajedno u ovom klubu. Možda se uopšte nije radilo o slučajnosti.
     "Upravo taj", odvrati pijanica klateći se; i dalje se oslanjao o Mirelinu ruku kao da očekuje da ona njega podupre. "Sudeći po vašem naglasku, rekao bih da ste Francuskinja i da se ne slažete sa mojim mladalačkim liberalnim pogledima uperenim protiv vaše vlade?"
     "Naprotiv, gospodine", stade da ga uverava Mirela. "Vaši pogledi su me prosto zadivili. U Francuskoj sada imamo novu vladu - koja je bliža onome što ste vi i gospodin Ruso odavno predlagali. Poznavali ste pomenutog gospodina, zar ne?"
     "Sve sam ih poznavao", odvrati on nemarno. "Rusoa, Paolija, Garika, Šeridana, Džonsona - sve velikane iz svih oblasti života. Poput onih koji se sele zajedno sa kampom, svijao sam konačište u kalu istorije..." Zatim je zagolica ispod brade. "A i na drugim mestima", dodade on, nepristojno se zacerekavši.
     Stigli su do njegovog stola, gde ga je već čekalo novo piće. Podigavši čašu, on dobrano potegnu iz nje. Mirela ga podozrivo osmotri. Iako je bio pijanica, nije bio budala. Nema sumnje da to nije bio plod slučajnosti što su se dva čoveka koja su imali veze sa Monglanskom garniturom našla večeras ovde. Morala je biti oprezna, jer moglo ih je biti još.
     "A gospodina Filidora, koji večeras ovde igra - poznajete li i njega?" upita ona krajnje nevino. Ali ispod spoljašnjeg mira, srce joj je divlje lupalo.
     "Nema čoveka koga zanima šah da ne zna za vašeg proslavljenog sunarodnika", odvrati Bosvel sa čašom napola prinetom usnama. "Večeras se prvi put posle dužeg vremena pojavljuje u javnosti. Bio je bolestan. Ali vi to možda znate? Pošto ste večeras ovde - treba li da pretpostavim da i vi igrate tu igru?" Po okruglim očima mu se videlo da je uprkos pijanstvu odjednom postao oprezan, da je udvostručio pažnju, što je bilo suviše očigledno.
     "Upravo zbog toga sam došla, gospodine", odvrati Mirela, odbacivši šarm učenice i upiljivši se u njega s tupim osmehom na usnama. "Pošto, kako mi se čini, poznajete dotičnog gospodina, da li biste bili tako ljubazni da nas upoznate kada stigne?"
     "Biće mi zadovoljstvo, uveravam vas", odvrati Bosvel, mada to izgleda nije bilo tačno. "U stvari, on je već ovde. Vrše poslednje pripreme, tamo pozadi." Ponudivši joj ruku, on je povede prema prostoriji obloženoj drvetom, sa mesinganim svečnjacima. Šahin bez reči krenu za njima.
     Unutra se nalazilo nekoliko muškaraca. Jedan visoki, mršav, ne mnogo stariji od Mirele, bledog tena i povijenog nosa, ređao je figure na jednoj od tabli u središtu prostorije. Pored stola stajao je niski, krupan momak koji se približavao četrdesetoj, sa gustom kosom boje peska što mu je u kovrdžama uokviravala lice. Razgovarao je sa postarijim muškarcem koji je Mireli bio okrenut povijenim leđima.
     Ona i Bosvel priđoše stolovima u središtu.
     "Dragi moj Filidore", povika on, snažno lupivši postarijeg muškarca po ramenu. "Prekidam vas samo zato da bih ti predstavio ovu zanosnu mlađahnu lepoticu iz tvoje domovine." Na Šahina koji je sve premeravao svojim crnim sokolovim očima, ostavši da stoji kod vrata, uopšte nije obraćao pažnju.
     Stariji muškarac se okrenu i zagleda u Mireline oči. Obučen po starinski, kako se nosilo za vreme Luja XV - mada su njegov somot i čarape izgledali dosta iznošeno - Filidor je bio dostojanstven čovek i imao je aristokratsko držanje. Iako je bio visok, delovao je krhko poput osušene cvetne peteljke, a tome utisku samo je još više doprinosila providna koža čije se bledilo moglo upoređivati s belinom njegove napuderisane perike. Lako se naklonio, spustivši usne na Mirelinu šaku. A zatim je krajnje blagonaklono primetio.
     "Retko kad se sreće takva zračeća lepota pored šahovske table, gospođo."
     "A još ređe u društvu starog izroda kakav je Bosvel", umeša se muškarac s kosom boje peska, uperivši svoje tamne, prodorne oči u Mirelu. Dok se i on saginjao da poljubi Mireli ruku, prišao je i visoki mladić sa povijenim nosem i stao u red.
     "Tek sam ušavši danas u klub bila počastvovana da upoznam gospodina Bosvela", obavesti Mirela okupljene. "Došla sam da vidim gospodina Filidora. Njegov sam veliki obožavalac."
     "Isti je slučaj i sa nama dvojicom!" složi se prvi mladić. "Zovem se Vilijem Blejk, a ovaj mladi jarac koji skakuće pored mene jeste Vilijem Vordsvort. Dva Vilijema po ceni jednog."
     "Kuća puna pisaca", dodade Filidor. "To jest, kuća puna siromaha - jer oba ova Vilijema obećavaju da će postati pesnici."
     Mirelin um je ubrzano radio, pokušavajući da se seti bilo čega o dvojici pesnika. Onaj mlađi, Vordsvort, bio je u Klubu jakobinaca i upoznao Davida i Robespjera, koji su takođe poznavali Filidora. To joj je sam David ispričao. Takođe se setila da je Blejk, čije je ime već bilo poznato u Francuskoj, pisao krajnje mistična dela, neka čak o Francuskoj Revoluciji. Kako se sve to uklapalo?
     "Došli ste da prisustvujete igri naslepo?" upita Blejk. "To je tako zadivljujuće majstorstvo da ga je Didro ovekovečio u EncyclopQdie. Uskoro će početi. U međuvremenu ćemo udružiti sredstva da vas ponudimo konjakom..."
     "Više bih volela da mi pružite neka obaveštenja", reče Mirela, odlučivši da otvori karte. Možda joj se nikada više neće ukazati prilika da sve ove ljude zatekne na okupu u jednoj prostoriji, a bilo je očigledno da su imali dobar razlog što su svi ovde.
     "Vidite, mene zanima jedna druga partija šaha, kao što je to gospodin Bosvel možda već pogodio. Poznato mi je šta je pokušao da otkrije na Korzici pre mnogo godina, to jest za čim je Žan-Žak Ruso tragao. Znam šta je gospodin Filidor saznao od velikog matematičara Ojlera dok je boravio u Pruskoj, kao i to šta ste vi, gospodine Vordsvort, doznali od Davida i Robespjera."
     "Pojma nemamo o čemu govorite", umeša se Bosvel; međutim, Filidor je pobledeo i stao da pipa unaokolo, tražeći stolicu.
     "Znate vi, gospodo, vrlo dobro o čemu ja govorim", nastavi Mirela, koristeći stečenu prednost, dok su četvorica muškaraca zurili u nju. "Govorim o Monglanskoj garnituri zbog koje ste se ovde večeras okupili... Nema potrebe da me gledate s takvim užasom na licima. Zar mislite da bih bila ovde da mi nisu poznati vaši planovi?"
     "Ništa ona ne zna", javi se Bosvel. "Pristižu gledaoci. Predlažem da ovaj razgovor odložimo..."
     Vordsvort je napunio čašu s vodom i pružio je Filidoru koji je izgledao kao da će se svakog časa onesvestiti. "Ko ste vi?" upita šahista Mirelu, zureći u nju kao da je video duha.
     Mirela duboko udahnu. "Zovem se Mirela i dolazim iz Monglana", odvrati ona. "Znam da Monglanska garnitura postoji, jer sam njene figure držala u vlastitim rukama."
     "Vi ste Davidova štićenica!" uzviknu Filidor, izgubivši pri tom vazduh.
     "Ona koja je nestala!" dodade Vordsvort. "Ona za kojom su tragali..."
     "Moramo se s nekim posavetovati", žurno reče Bosvel. "Pre no što nastavimo..."
     "Nemamo vremena", prekide ga Mirela. "Ako mi kažete sve što znate, i ja ću se vama poveriti. Ali to važi za sada - ne i za kasnije."
     "Želite da se nagodimo, rekao bih", promrmlja Blejk, koračajući unaokolo kao da je izgubljen u nekom snu. "Priznajem da me zanima ta garnitura, ali za to imam posebne razloge. Šta god vaše kohorte želele, dragi moj Bosvele, to se mene ne tiče. Ja sam za garnituru saznao na drugačiji način, od glasa koji je plakao u divljini..."
     "Ti si budala!" povika Bosvel, udarajući pijano pesnicom po stolu. "Misliš da ti duh mrtvoga brata daje jedinstveno pravo na tu garnituru. Ali ima i drugih kojima je poznata njena vrednost - a koji se ne utapaju u misticizmu."
     "Ako moje motive smatraš suviše čistim", obrecnu se Blejk, "nije trebalo da me pozoveš da vam se večeras pridružim u spletkarenju." Hladno se osmehnuo i okrenuo prema Mireli. "Pre nekoliko godina umro je moj brat Robert", objasni on. "Jedino sam njega voleo na ovoj zelenoj zemlji. Kada mu je duša napustila telo, uzdahnuvši mi se obratila - i naložila da krenem u potragu za Monglanskom garniturom, vrelom i izvorom svih tajni od početka vremena. Gospođice, ako bilo šta znate o njoj, rado ću s vama podeliti ono malo što ja znam. Isto kao i Vordsvort, ako ne grešim."
     Bosvel se sav užasnut okrenu i iziđe iz prostorije. Filidor oštro pogleda Blejka, spustivši šaku na mladićevu ruku kao da želi da ga upozori.
     "Možda ću konačno", dodade Blejk, "omogućiti bratovljevim kostima da počivaju u miru."
     On povede Mirelu i smesti je u pozadini, a zatim ode da joj donese konjak dok je Vordsvort smeštao Filidora za središnji sto. Prostoriju počeše da ispunjavaju gosti; Šahin, sa Šarlotom u naručju, priđe Mireli i sede iza nje.
     "Onaj pijani je napustio zgradu", tiho je obavesti Šahin. Slutim opasnost. Kao i Al-Kaim. Moramo smesta otići odavde."
     "Ne još", odvrati Mirela. "Prvo moram nešto saznati."
     Blejk se vrati sa pićem za Mirelu i sede pored nje. Dok su i poslednji gosti zauzimali svoja mesta, pridruži im se i Vordsvort. Neki čovek je izvikivao pravila igre dok je Filidor sedeo vezanih očiju za tablom. Oba pesnika nagnuše se ka Mireli i Blejk poče da priča tihim glasom.
     "U Engleskoj je veoma poznata priča o čuvenom filozofu Fransoa-Mari Arueu, poznatijem kao Volter. Negde oko Božića 1725. godine - više od trideset godina pre mog rođenja - Volter je jedne noći pratio glumicu Adrijanu Lekuvrer do 'ComQdie-Frantaise' u Parizu. Za vreme "entr'acta" Voltera je javno uvredio vitez de Roan Šabo, koji je povikao preko predvorja: 'Gospodine de Volter, gospodine Arue - zašto već jednom ne odlučite kako se zovete?' Volter, uvek brz na jeziku, uzvrati: 'Moje ime počinje sa mnom - a vaše završava s vama." Nedugo potom vitez je platio šestorici protuva da premlate Voltera zbog ovog odgovora.
     Ne obazirući se na zakon koji je zabranjivao dvoboje", nastavi Blejk, "pesnik je otišao u Versaj i otvoreno zatražio da mu vitez iziđe na dvoboj - zbog čega je uskoro zatvoren u Bastilju. Za vreme boravka u ćeliji, pala mu je na um sjajna ideja. Obratio se vlastima sa molbom da ga poštede još jednog boravka u zatvoru i predložio da pođe u dobrovoljno izgnanstvo - u Englesku."
     "Kažu", upade mu u reč Vordsvort, "da je za vreme svog prvog boravka u Bastilji Volter dešifrovao neki tajni rukopis vezan za Monglansku garnituru. Tada je smislio da doputuje ovamo i predstavi ga kao neku vrstu slagalice našem čuvenom matematičaru i naučniku ser Isaku Njutnu, čije je radove pratio s divljenjem. Njutn je bio star i umoran i izgubio je svako zanimanje za svoj rad, koji za njega više nije predstavljao izazov. Volter mu je nagovestio da ima za njega nešto što će zapaliti onu potrebnu iskru - izazov koji se nije sastojao samo u pukom dešifrovanju koje je on već obavio, već u otkrivanju dubljeg značenja prvobitnog problema. Jer, kako kažu, gospođo, u tom se rukopisu opisuje velika tajna zakopana sa Monglanskom garniturom - formula neograničene moći."
     "Znam", nervozno siknu Mirela, sklanjajući Šarlotove prste koji su joj se zapetljali u kosi. Publika je netremice posmatrala središnju tablu, za kojom je sedeo Filidor, okrenut leđima i vezanih očiju, i slušao protivnikove poteze, a zatim na njih odgovarao.
     "Da li je ser Isak uspeo da reši zagonetku?" upita ona nervozno, osećajući Šahinovu napetost i želju da pođu, iako mu nije videla lice.
     "Svakako", odvrati Blejk. "Upravo to smo hteli da vam kažemo. To je poslednja stvar koju je uradio - naredne godine je umro..."

     PRIČA DVA PESNIKA
     Volter je bio u ranim tridesetim - a Njutn je imao osamdeset tri - kada su se njih dvojica sreli u Londonu maja 1726. Nekih trideset godina ranije Njutn je doživeo nervni slom. Od tada je objavio malo šta značajno za nauku.
     Kada su se upoznali, vitki, cinični Volter britkog uma mora da je u prvi mah bio zbunjen Njutnom, debelim i rumenim, sa grivom snežno bele kose i tromog, gotovo poniznog ponašanja. Iako ga je društvo predstavljalo kao lava, Njutn je bio, u stvari, usamljenik koji je malo govorio i ljubomorno krio svoje najdublje misli - sasvim protivno mladom Francuzu koji mu se divio i koji je već dva puta bio zatvaran u Bastilju zbog netaktičnosti i naglog temperamenta.
     Ali Njutna su oduvek zanimali problemi, bilo matematičke ili mistične prirode. Kada je Volter stigao sa svojim mističnim rukopisom, ser Isak ga je željno ščepao i odneo u svoje odaje i izgubio se na nekoliko dana, ostavivši pesnika u iščekivanju. Konačno je pozvao Voltera da ponovo dođe u njegovu radnu sobu, ispunjenu optičkim uređajima i sa zidovima prekrivenim prašnjavim knjigama.
     "Objavio sam samo deo svojih radova", rekao je naučnik filozofu. "A i njih samo na navaljivanje Kraljevskog Društva. Sada sam star i bogat i mogu da radim šta me je volja - ali i dalje odbijam da objavljujem radove. Taj vaš Rišelje je to shvatao, jer da nije, ne bi svoj dnevnik šifrovao."
     "Znači, uspeli ste da ga dešifrujete?" upita Volter.
     "Jesam, učinio sam i mnogo više od toga", odvrati matematičar, osmehnuvši se, pa povede Voltera do ugla radne sobe gde se nalazila jedna velika, metalna, zaključana kutija. Iz džepa je izvukao ključ i pomno se zagledao u Francuza. "Pandorina kutija. Da je otvorimo?" upitao je. Kada se Volter žurno složio, okrenuo je ključ u zarđaloj bravi.
     Unutra su se nalazili rukopisi stari više stotina godina. Neki su se gotovo već pretvorili u prah od starosti i upotrebe. Većina ih je bila veoma trošna i Volter je posumnjao da je sam Njutn za to kriv. Dok ih je Njutn s ljubavlju vadio iz metalnog kovčega, Volter je iznenađeno čitao naslove: De Occulta Philoshophia, The Musaeum Hermeticum, Transmutatione Metallorum... jeretičke knjige al-Djabira, Paracelzusa, Vilanove, Agripa, Lilija. Dela mračne magije koja su zabranjivale sve hrišćanske crkve. Dela o alhemiji - bilo ih je na desetine - a ispod njih, uredno povezane u papirnate korice, nalazile su se hiljade stranica eksperimentalnih zabeleški i analiza ispisanih Njutnovom rukom.
     "Ali vi ste najveći zagovornik razuma u ovom veku!" reče Volter, zureći s nevericom u knjige i hartije. "Kako možete da čitate ove zbrke misticizma i magije?"
     "Magije ne", ispravi ga Njutn, "već nauke. Najopasnije od svih nauka, čiji je cilj da izmeni tok prirode. Razum je izmislio čovek samo zato da bi mu pomogao u dešifrovanju formula koje je stvorio Bog. U svemu što je prirodno postoji šifra - a za svaku šifru postoji ključ. Uspeo sam da ponovim mnoge eksperimente drevnih alhemičara, ali u dokumnetu koji ste mi dali stoji da se konačni ključ nalazi u Monglanskoj garnituri. Ako je to tačno, dajem sve što sam otkrio - sve što sam izumeo - da samo jedan čas provedem nasamo sa tim figurama."
     "Šta bi vam taj 'konačni ključ' otkrio, a što niste mogli da saznate putem istraživanja i eksperimentisanja?" upitao je Volter.
     "Kamen", odvratio je Njutn. "Ključ za sve tajne."

     Kada su pesnici na trenutak zastali, ostavši bez daha, Mirela se naglo okrenu ka Blejku. Žamor publike koja je pratila Filidorovu igru na slepo uspešno je prigušivao njihove glasove.
     "Kakav - kamen?" upita ona, snažno ščepavši pesnika za ruku.
     "Oh, da, zaboravio sam." Nasmeja se Blejk. "I sam sam proučavao te stvari, pa pretpostavljam da svi znaju. Cilj svih alhemijskih eksperimenata jeste da se dođe do rešenja koje se svodi na kolač od suvog crvenkastog praha - bar ga tako opisuju. Pročitao sam Njutnove hartije. Iako nisu objavljene, pošto su smatrane za sramotu - niko, u stvari, nije poverovao da je on toliko vremena utrošio na slične gluposti - srećom nisu uništene!"
     "A šta je taj kolač od crvenkastog praha?" navaljivala je dalje Mirela; bila je toliko nestrpljiva da sazna da umalo nije počela da vrišti. Šarlot ju je vukao otpozadi. Nije joj bio potreban prorok da joj kaže kako se ovde suviše dugo zadržala.
     "Pa, to je to", reče Vordsvort, nagnuvši se napred i gledajući je očima sjajnim od uzbuđenja. "Taj kolač je onaj kamen. Ako se jedan njegov delić pomeša sa osnovnim metalom ovaj se pretvara u zlato. Kada se, pak, rastvori i proguta, trebalo bi da leči sve boleštine. Zovu ga filozofskim kamenom..."
     Mireli je kroz um prolazilo sve što je znala. Fenićani su štovali sveto kamenje, Ruso je opisao beli kamen umetnut u venecijanski zid: "Kada bi čovek mogao reći i učiniti ono što misli", glasio je natpis, "saznao bi kako se može preobraziti." Pred očima joj je lebdela Bela Kraljica na zidu, koja čoveka pretvara u boga...
     Mirela iznenada ustade. Vordsvort i Blejk iznenađeno skočiše na noge.
     "Šta se dogodilo?" prošaputa mladi Vordsvort brzo. Nekoliko ljudi se nervozno okrenulo.
     "Moram poći", odvrati Mirela, spustivši mu poljubac na obraz, zbog čega on pocrvene kao bulka. Zatim se okrenu ka Blejku i uhvati ga za ruku. "U opasnosti sam - ne mogu ostati. Ali neću vas zaboraviti." Okrenula se i pošla, a Šahin je ustao i krenuo za njom poput senke dok je nestajala iz prostorije.
     "Možda bi trebalo da je sledimo", primeti Blejk. "Ali sve mi se čini da će nam se ponovo javiti. Veličanstvena žena, slažeš se?"
     "Da", složi se Vordsvort. "Već je zamišljam u pesmi." Nasmejao se kada je primetio Blejkov zabrinut izraz. "Oh, ne u mojoj! U jednoj od tvojih..."
     Mirela i Šahin su se žurno kretali kroz prvu prostoriju preko mekih tepiha u koje su im upadala stopala. Poslužitelji za barom nisu ni primetili kada su prošli pored njih kao neke utvare. Kada su izišli na ulicu, Šahin uhvati Mirelu za ruku i povuče je ka zidu u senci. Šarlot koji je počivao u Šahinovom naručju, zagleda se u vlažnu tamu očima mačke.
     "Šta je?" prošaputa Mirela, ali joj Šahin stavi prst preko usta. Napinjala se da ugleda nešto kroz tamu, a onda je začula bat prigušenih koraka po mokrom pločniku. Zatim je kroz maglu nazrela obrise dve prilike.
     Prilike su se krišom dovukle do samih vrata Parloove čajdžijnice, koja su se nalazila na samo nekoliko stopa od mesta na kome su čekali Šahin i Mirela, zadržavajući dah. Čak je i Šarlot bio tih kao miš. Vrata kluba se otvoriše, propustivši snop svetlosti... i pri tom osvetlivši prilike na mokroj ulici. Jedna je bila debeo, pijani Bosvel, ogrnut dugačkim, tamnim ogrtačem. Druga... Mirela je zinula u čudu; posmatrala je Bosvela kako se okreće i nudi joj ruku.
     Druga prilika je zabacila kapuljaču pelerine. Bila je to žena, vitka i prelepa. Po ramenima joj se prosula dugačka, plava, Valentinina kosa! To je bila Valentina! Mirela ispusti jedan prigušeni jecaj i krenu napred ka svetlosti, ali je Šahin zadrža čeličnim stiskom. Ona se ljutito okrenu ka njemu, ali on se u tom trenutku naže k njoj i šapnu joj na uvo.
     "Bela Kraljica." Mirela se užasnuta ponovo okrenu ka klubu, ali vrata su se već zatvarala i oni ponovo ostaše u mraku.

     KANALSKA OSTRVA, FEBRUAR 1794.

     Tokom nedelja koje je proveo čekajući da mu brod bude popravljen, Taljeran je bio u prilici da dobro upozna Benedikta Arnolda, čuvenog izdajnika koji je izdao svoju zemlju postavši špijun britanske vlade.
     Čudno su izgledala ta dvojica dok su zajedno sedela nad damama ili šahom u krčmi. Obojica su započela karijere koje su mnogo obećavale, zauzimala su visoke položaje i uživala poverenje kako sebi ravnih tako i pretpostavljenih. Ali obojica su stvorila sebi neprijatelje što ih je koštalo i ugleda i sredstava za život. Kada se Arnold vratio u Englesku, pošto je njegova špijunska delatnost otkrivena, saznao je da ga ne čeka mesto u vojsci. Bio je predmet prezira i prepušten sam sebi. To je objašnjavalo položaj u kome ga je Taljeran zatekao.
     Iako Arnold nije mogao da mu da pismenu preporuku za Amerikance na visokim položajima, Taljeran je shvatio da od njega može mnogo saznati o zemlji u koju će uskoro otputovati. Nedeljama je gnjavio vlasnika brodogradilišta pitanjima. Čak i tog poslednjeg dana pred polazak broda za Novi Svet, Taljeran ga je ispitivao dok su sedeli u krčmi i igrali šah.
     "Čime se ljudi bave u slobodnom vremenu u Americi?" upita Taljeran. "Imaju li salone kao u Engleskoj i Francuskoj?"
     "Kada za sobom ostavite Filadelfiju ili Njujork - koji je pun holandskih emigranata - naići ćete na malo šta sem na varošice krajišnika. Ljudi noću sede pored vatre sa knjigom u ruci ili igraju šah kao nas dvojica sada. Izvan istočne obale ima malo nade da naiđete na nešto što biste mogli nazvati društvenim životom. Ali uz šah gotovo cela nacija ubija vreme. Kažu da čak i lovci na krzno na svoja putovanja nose male garniture."
     "Stvarno", iznenadi se Taljeran. "Nisam imao pojma da je u tim doskorašnjim izolovanim kolonijama prisutan takav nivo inteligencije."
     "Ne radi se tu o inteligenciji - već o moralu", ispravi ga Arnold. "U svakom slučaju, oni na to tako gledaju. Možda ste čitali delo Bena Frenklina koje je veoma popularno u Americi? Naslov mu glasi Moral šaha - i u njemu se govori o tome kako pomnim proučavanjem te igre možemo naučiti mnogo o životu." On se nasmeja pomalo gorko i podiže pogled sa table da bi se zagledao Taljeranu u oči. "Frenklin je bio, znate, taj koji je žudeo da razreši zagonetku Monglanske garniture."
     Taljeran ga oštro pogleda. "O čemu vi to, zaboga, govorite?" upita on. "Hoćete da kažete da se o toj smešnoj legendi raspravlja čak i na drugoj strani Atlantika?"
     "Smešna ili ne", reče Arnold s osmehom koji ovaj drugi nije mogao da odgonetne, "kažu da je Ben Frenklin proveo čitav život pokušavajući da razreši tu zagonetku. Čak je posetio i Monglan za vreme svog boravka u Francuskoj u svojstvu ambasadora. To se mesto nalazi na jugu Francuske."
     "Znam gde se nalazi", odbrusi Taljeran. "Šta je tražio?"
     "Kako šta, pa šahovsku tablu Karla Velikog. Mislio sam da ovde svi znaju za nju. Kažu da je zakopana negde u Monglanu. Bendžamin Frenklin je bio odličan matematičar i šahista. Razvio je shemu šetnje konjem za koju je tvrdio da predstavlja njegovu ideju o tome kako je zamišljena Monglanska garnitura."
     "Zamišljena?" ponovi Taljeran, osetivši kako ga obuzima drhtavica od straha, pošto je shvatio na šta su se čovekove reči odnosile. Čak ni u Americi, udaljenoj hiljadama milja od užasa Evrope, neće biti bezbedan od te grozne garniture koja mu je toliko izmenila život.
     "Da", potvrdi Arnold, pomerivši figuru na tabli. "Morate priupitati Aleksandra Hamiltona, Slobodnog zidara. Priča se da je Frenklin dešifrovao jedan deo formule - i predao ga njima pre no što je umro..."