9. ŽRTVE

     Ljudima nije stalo do šaha dok balansiraju na ivici provalije.

     Gospođa Suzan Neker, majka Žermen de Stal

     PARIZ, 2. SEPTEMBAR, 1792.

     Niko nije mogao ni zamisliti kakav će ovo biti dan.
     Žermen de Stal nije to znala dok se opraštala sa osobljem ambasade. Jer danas, 2. septembra, pokušaće da utekne iz Francuske pod diplomatskom zaštitom.
     Žak-Luj David nije to znao dok se žurno oblačio za hitnu sednicu u Narodnoj skupštini. Jer danas, 2. septembra, neprijateljske trupe stigle su na sto pedeset milja do Pariza. Prusi su zapretili da će grad spaliti do temelja.
     Moris Taljeran nije to znao dok je sa svojim sobarom, Kurtijadom, skidao skupocene knjige u kožnim povezima sa polica u svojoj radnoj sobi. Danas, 2. septembra, planirao je da svoju vrednu biblioteku prokrijumčari preko francuske granice pripremajući se da uskoro i sam napusti zemlju.
     Valentina i Mirela nisu to znale dok su šetale po bašti iza Davidovog studija ukrašenoj jesenjim bojama. U pismu koje su upravo primile stajalo je da prvim figurama Monglanske garniture preti opasnost da budu otkrivene. Nisu mogle ni pretpostaviti da će ih ovo pismo uskoro uvući u samo oko tornada koji će protutnjati Francuskom.
     Jer niko nije znao da će tačno kroz pet časova, u dva sata po podne, tog drugog septembra, započeti Teror.

     9:00 PRE PODNE
     Valentina je brčkala prste u malom bazenu iza Davidovog studija, koji je odslikavao okolinu. Velika zlatna riba pokušavala je da ih ugrize. Nedaleko od mesta na kome je sedela, ona i Mirela su zakopale dve figure iz garniture koje su donele sa sobom iz Monglana. A sada će ih možda pristići još.
     Mirela je stajala pored nje, čitajući pismo. Tamne hrizanteme oko njih presijavale su se zamagljenim bojama ametista i topaza između listova. Prvi žuti listovi padali su na površinu vode, unoseći u vazduh miris jeseni uprkos omamljujućoj toplini kasnog leta.
     "Ovo pismo može se objasniti samo na jedan način", reče Mirela i poče da čita naglas:

     Moje voljene sestre po Hristu, Kao što možda znate, kanski samostan je zatvoren. Za vreme velikih nemira u Francuskoj, naša upravnica, gospođica Aleksandrina de Forban, smatrala je za potrebno da se pridruži svojoj porodici u Flandriji. Međutim, sestra Mari-Šarlot Kordej, koje se možda takođe sećate, ostala je u Kanu da se pobrine oko neočekivanih poslova koji bi mogli iskrsnuti. Iako se nikada nismo srele, koristim ovu priliku da vam se predstavim. Ja sam sestra Klod, benoitska opatica iz bivšeg samostana u Kanu. Bila sam lična sekretarica sestre Aleksandrine, koja me je pre nekoliko meseci posetila u mom domu u Epernaju pre no što je otišla za Flandriju. Tada je od mene tražila da lično isporučim sestri Valentini njene pozdrave, ako se uskoro nađem u Parizu. Trenutno se nalazim u četvrti Kordelje. Molim vas da se nađemo kod kapije manastira D'Abaj danas tačno u dva sata, pošto ne znam koliko ću se ovde zadržati. Nadam se da shvatate koliko je to važno.

     Vaša sestra po Hristu
     Klod iz Abe-o-Dama, Kan

     "Ona dolazi iz Epernaja", reče Mirela kada je pročitala pismo. "Taj se grad nalazi istočno odavde, na reci Marni. Tvrdi da se Aleksandrina de Forban tamo zaustavila na svom putu za Flandriju. Znaš li ti šta se nalazi između Epernaja i flamanske granice?"
     Valentina odmahnu glavom i zagleda se u Mirelu širom otvorenih očiju.
     "Tvrđave Longvi i Verdin. I pola pruske vojske. Možda nam naša draga sestra Klod donosi i nešto mnogo vrednije od srdačnih pozdrava Aleksandrina de Forban. Možda nam donosi i nešto što je Aleksandrina smatrala da ne treba izlagati opasnosti na flamanskoj granici, oko koje ima toliko vojske."
     "Figure!" uzviknu Valentina i skoči na noge preplašivši zlatnu ribicu. "U pismu stoji da je Šarlota Kordej ostala u Kanu! Možda je Kan bio sabirni centar za severnu granicu." Zastala je da malo promisli o ovome. "Ali ako je tako", dodade ona zbunjeno, "zašto je Aleksandrina pokušala da napusti Francusku na istoku?"
     "Ne znam", priznade Mirela, odvezavši traku kojom je pokupila crvenu kosu, a potom se nagnula nad bazen kako bi poprskala zažareno lice vodom. "Nikada nećemo ni saznati, ako se ne sretnemo sa sestrom Klod u zakazani čas. Ali zašto je izabrala Kordelje, trenutno najopasniji deo grada? I sama znaš da L'Abe više nije manastir. Pretvoren je u zatvor."
     "Ne plašim se da sama tamo odem", izjavi Valentina. "Obećala sam nastojnici da ću prihvatiti tu odgovornost i sada je kucnuo čas da se dokažem. Ali ti moraš ostati ovde, rođako. Ujak Žak-Luj nam je zabranio da izlazimo u njegovom odsustvu."
     "Što znači da ćemo morati da budemo veoma vešte prilikom bekstva", odvrati Mirela. "Ne pada mi, naime, na pamet da te pustim samu u Kordelje. Na tako nešto nemoj ni pomišljati."

     10:00 PRE PODNE
     Kočija Žermen de Stal projuri kroz kapiju švedske ambasade. Krov joj je bio pretrpan kovčezima i kutijama za perike koje su čuvala dvojica kočijaša i dvojica livrejisanih slugu. A u kočiji se krila Žermen sa svojim ličnim služavkama i mnogo nakita. Na sebi je imala službenu odeždu ambasadorke, pretrpanu raznobojnim vrpcama i epoletama. Šest belih konja probijalo se kroz pariske ulice na kojima je već vrilo kao u kotlu, u pravcu gradskih kapija. Njihove sjajne kokarde razmetale su se švedskim bojama. Vrata kočije krasila je švedska kruna. Draperije na prozorima bile su spuštene.
     Izgubljena u vlastitim mislima u nepodnošljivoj vrućini i tami kočije, Žermen nije nijednom pogledala kroz prozor dok se, iz neobjašnjivih raloga, njena kočija nije iznenada zaustavila pre no što je stigla do gradskih kapija. Jedna od služavki se nagnu napred i spusti prozor.
     Okružila ih je rulja raspamećenih žena koje su u rukama držale grabulje i ašove kao da su te alatke kakvo oružje. Nekolicina se isceri Žermeni kroz prozor, svojim gadnim ustima nalik na škrbave rupe sa pocrnelim zubima kojih i nije bilo tako mnogo. Zašto rulja mora uvek da izgleda tako rableskno? - pomisli Žermen. Časove je utrošila kujući političke intrige, rasipajući svoje pozamašno bogatstvo na podmićivanje pravih službenika - i sve to za dobrobit ovakvih jadnika. Žermen se nagnu kroz prozor, oslonivši krupnu ruku na ispust.
     "Šta se to ovde događa?" uzviknu ona svojim prodornim, autoritativnim glasom. "Smesta propustite moju kočiju!"
     "Niko ne sme da napusti grad!" doviknu jedna žena iz gomile. "Mi čuvamo kapije! Smrt plemstvu!" Ovaj povik prhvatiše i ostali iz gomile, koja je postajala sve veća. Žermen umalo ne ogluve od kreštanja ovih veštica.
     "Ja sam švedska ambasadorka!" doviknu im ona. "Službeno sam krenula u Švajcarsku! Naređujem vam da propustite moju kočiju!"
     "Ha! Ona naređuje!" doviknu jedna žena koja je stajala blizu prozora kočije. Okrenula se prema Žermen i pljunula joj u lice što je gomila toplo pozdravila.
     Žermen izvuče čipkanu maramicu iz prsluka i obrisa pljuvačku. Bacivši maramicu kroz prozor, povika: "Evo vam maramica kčeri Žaka Nekera, ministra finansija koga ste voleli i poštovali. Umrljana pljuvačkom naroda!... Životinje", reče ona, a zatim se okrenu svojim dvorskim damama koje su se tresle u uglu kočije. "Videćemo ko ovde vlada situacijom."
     Ali gomila žena je ispregla konje. Zatim su same sebe upregle i stale da vuku kočiju kroz ulice, sve dalje i dalje od gradskih kapija. Gomila je sada već narasla do neviđenih razmera. Muvali su se oko kočije, lagano je gurajući, nalik na koloniju mrava koja nosi mrvu kolača.
     Žermen se grčevito držala za vrata, psujući i preteći kroz prozor na sav glas, ali nije mogla da nadjača urlanje gomile. Činilo joj se da je prošla večnost pre no što se kočija zaustavila pred velelepnom fasadom velike zgrade okružene stražarima. Kada je Žermen shvatila kuda su je to doveli u stomaku je osetila grč. Stigli su do Hotela de Vil, štaba pariske komune.
     Žermen je dobro znala da je pariska komuna mnogo opasnija od rulje oko njene kočije. To su bili ludaci. Čak su ih se plašili i članovi skupštine. Ti delegati sa pariskih ulica hapsili su, osuđivali i pogubljivali pripadnike plemstva s takvom žurbom da su time poricali samu suštinu slobode. Za njih je Žermen de Stal predstavljala samo još jedan plemićki vrat koji giljotina treba da preseče. I ona je toga bila svesna.
     Neko je divljački otvorio vrata kočije i gomila prljavih ruku izvuče Žermen na ulicu. Isprsivši se, ona krenu kroz gužvu, ledeno sevajući očima. Služavke su iza nje blebetale od straha dok ih je rulja izvlačila iz kočije i terala metlama i drškama lopata. Samu Žermen su napola vukli uz široko stepenište Hotela de Vil. Zadržala je dah kada je neki čovek iznenada iskočio pred nju i gurnuo joj pod prsa oštri vrh koplja, kojim joj je zaparao ambasadorski ogrtač. Još samo mali pokret ruke i probošće je. Ali u tom trenutku priđe jedan policajac i mačem odgurnu koplje. Ščepavši Žermen za ruku ugura je u mračni ulaz Hotela de Vil.

     11:00 PRE PODNE
     David je kao bez daha stigao u skupštinu. Ogromna prostorija bila je do krova ispunjena ljudima koji su se svi drali u jedan glas. Sekretar je stajao na središnjem uzvišenju i vikao iz petnih žila ne bi li ga čuli. Dok se David probijao kroz parter ka svom mestu, jedva da je čuo i jednu jedinu reč.
     "Dvadeset trećeg avgusta, tvrđava Longvi pala je u ruke neprijateljskih trupa! Vojvoda od Brunsvika, zapovednik pruske vojske, izdao je manifest u kome zahteva da oslobodimo kralja i ponovo uspostavimo monarhiju, ili će njegove trupe sravniti Pariz sa zemljom!"
     Buka u parteru bila je nalik na talas koji zapljuskuje sekretara i zaglušuje njegove reči. Svaki put kada bi taj talas malo oslabio, on je pokušavao da nastavi.
     Narodna skupština imala je kakvu takvu vlast nad Francuskom dok je kralj čamio u zatvoru. A zahtev za oslobađanjem Luja XVI iznet u Brunsvikovom manifestu trebalo je samo da posluži kao izgovor pruskoj vojsci da napadne Francusku. Suočena sa sve većim dugovima i masovnim dezertiranjem iz francuske vojske, nova vlada, koja se nedavno dočepala vlasti, našla se u opasnosti da preko noći bude svrgnuta. Da bi stvari bile još gore, delegati su jedni druge sumnjičili za izdaju, za saradnju sa neprijateljem koji se borio na granici. Posmatrajući sekretara kako se trudi da uspostavi red, David pomisli da se nalazi u utrobi iz koje se rađa bezakonje.
     "Građani!" vikao je sekretar. "Donosim vam užasne vesti! Jutros je tvrđava Verdin pala u ruke Prusa! Moramo se podići na oružje protiv..."
     Skupštinu je zahvatila prava histerija. U parteru je vladao haos; ljudi su jurili unaokolo poput pacova sateranih u ćošak. Tvrđava Verdin predstavljala je poslednje uporište između neprijateljske vojske i Pariza! Prusi su mogli da se nađu na gradskim kapijama već negde oko večere.
     David je ćutke sedeo na svom mestu, pokušavajući da čuje sekretara. Ali njegove reči su se potpuno gubile u gunguli. David je video kako čovek nemo otvara i zatvara usta u kakofoniji glasova.
     Skupština se pretvorila u proključalu masu ludaka. Sa Planine je rulja sa ulice bacala hartije i voće na glave umerenjaka u Jami. Žirondinci, sa svojim čipkanim manžetnama, koje su nekada smatrali liberalima, gledali su uvis, beli kao kreč od straha. Bili su poznati kao republikanski rojalisti, koji su podržavali tri staleža: plemstvo, kler i buržoaziju. Sa pojavom Brunsvikovog manifesta, našli su se u velikoj opasnosti čak i ovde u parteru skupštine. I oni su to znali.
     Oni koji su se zalagali za povratak kralja mogli bi biti mrtvi još pre no što Prusi stignu do kapija Pariza.
     Na uzvišenju se sada našao Danton, a prethodni govornik se povukao u stranu. Danton, lav Skupštine, sa svojom velikom glavom i krupnim telom, slomljenim nosem i izobličenom usnom po kojoj ga je šutnuo bik još dok je bio dete. Podigao je krupne šake i zatražio mir.
     "Građani! Za ministra slobodne države predstavlja pravo zadovoljstvo kada može da objavi kako je zemlja spasena! Svi su se podigli, posvuda vlada oduševljenje, svi s nestrpljenjem očekuju da krenu u borbu..."
     Ljudi su stajali u skupinama po galerijama i prolazima velike dvorane skupštine; jedan za drugim su prestajali da viču i počeli da obraćaju pažnju na reči moćnog vođe. Danton ih je pozivao, izazivao ih je da ne budu slabići, podsticao da se suprotstave bujici koja je hrlila prema Parizu. Razbuktao je u njima vatru, tražeći da ustanu u odbranu francuskih granica, popune rovove, brane kapije samog grada kopljima. Svojim govorom zapalio je vatru u slušaocima. Uskoro stadoše da se razležu klicanje i povici iz dvorane skupštine, koji su ispraćali svaku reč sa njegovih usana.
     "Ovaj naš uzvik ne predstavlja poziv na uzbunu, već poziv na juriš protiv neprijatelja Francuske!... Moramo biti odvažni, ponovo odvažni, uvek odvažni - i Francuska će biti spasena!"
     Skupština je poludela. U parteru je izbila gužva kada su ljudi počeli da bacaju hartije u vazduh i naglas da viču: "L'audace! L'audace! Odvažno, odvažno!"
     Dok je u parteru vladao pakao, David je pogledom prelazio preko galerije i zaustavio se na jednom čoveku. Mršavom, bledom, odevenom u besprekoran službeni, ispeglani jutarnji kaput od fulara, i sa pažljivo napuderisanom perikom na glavi. Bio je mlad, imao odbojno lice i smaragdno-zelene oči koje su sijale kao zmijske.
     David je posmatrao mladića koji je ćutke sedeo i koga nisu dirnule Dantonove reči. I dok je gledao tog čoveka, Davidu je postalo jasno da postoji samo jedna stvar koja može spasiti njegovu zemlju, rascepkanu na stotine zaraćenih frakcija, zemlju pred bankrotom, zemlju na čijim se granicama sjatilo desetak neprijatelja. Francuskoj nisu bili potrebni teatralnost Dantona i Maraa. Francuskoj je bio potreban vođa. Čovek koji je prikupljao snagu ćutke dok se ne ukaže potreba za njegovim sposobnostima. Čovek na čijim je bledim, tankim usnama reč "vrlina" zvučala mnogo slađe nego pohlepa ili slava. Čovek koji će ponovo uspostaviti prirodne, pastoralne ideale velikog Žan-Žaka Rusoa, na kojima se temeljila revolucija. Čovek koji je sedeo na galeriji bio je taj vođa. Zvao se Maksimilijan Robespjer.

     01:00 POSLE PODNE
     Žermen de Stal sedela je na tvrdoj klupi u kancelariji pariske komune. Sedela je tamo već preko dva sata. Posvuda su stajali nesigurni ljudi u skupinama i ćutali. Nekolicina muškaraca sedela je pored nje na klupi, a ostali su se razmestili po podu. Kroz otvorena vrata ove improvizovane čekaonice Žermen je mogla da vidi neke prilike koje su se muvale unaokolo, udarajući pečate po hartijama. S vremena na vreme neko bi izišao i izgovorio kakvo ime. Čovek koji je bio prozvan bi prebledeo, ostali bi ga potapšali po leđima i šapnuli mu da bude hrabar, a onda je nestajao kroz pomenuta vrata.
     Ona je, razume se, znala šta se događalo s druge strane vrata. Članovi pariske komune održavali su skupna suđenja. "Optuženom", koji verovatno ništa nije skrivio, osim što je bio određenog porekla, postavili bi nekoliko pitanja upravo o tome i o njegovoj odanosti kralju. Ako bi momak imao za nijansu plavlju krv no što treba, ona bi do jutra potekla ulicama Pariza. Žermen se nije zavaravala razmatrajući kolike su joj šanse. Preostalo joj je još samo da se nada u jedno i sve vreme dok je čekala šta će je snaći razmišljala je o tome: sigurno neće giljotinirati trudnu ženu.
     Dok je Žermen čekala, poigravajući se širokim trakama na svojoj ambasadorskoj haljini, čovek pored nje odjednom pade, glavu zagnjuri u šake i poče da jeca. Ostali muškarci su nervozno pogledavali u njegovom pravcu, ali se niko ni ne pomeri da ga uteši. Sklanjali su pogled u stranu, kao da je u pitanju kakav bogalj ili prosjak. Žermen uzdahnu i ustade. Nije želela da razmišlja o čoveku sa klupe koji je plakao. Tražila je način da sebe spase.
     Upravo tada na trenutak je ugledala mladića koji se probijao kroz pretrpanu čekaonicu noseći pregršt hartije. Kovrdžava smeđa kosa bila mu je vrpcom vezana pozadi, a čipkani žabo delovao je prilično uvelo. Izgledao je istovremeno i izmožden i nadahnuto snažan. Žermen odjednom shvati da ga poznaje.
     "Kamij!" pozva ga ona. "Kamij Demulan!" Mladić se okrenu prema njoj, a oči mu zasijaše od iznenađenja.
     Kamij Demulan je bio čuveno dete Pariza. Pre tri godine, dok je još pohađao jezuitsku školu, skočio je na sto u Kafe Foju jedne tople julske noći i pozvao građane da napadnu Bastilju. Sada je bio junak revolucije.
     "Gospođo de Stal!" odazva se Kamij i krenu kroz gomilu da joj poljubi ruku. "Šta ćete vi ovde? Nemojte mi reči da ste umešani u neko nedelo protiv države?" Njegovo šarmantno pesničko lice, ozareno osmehom, toliko je odskakalo od svega u ovoj prostoriji mračnoj od straha i samog mirisa smrti. Žermen pokuša da mu uzvrati osmeh.
     "Uhvatile su me 'građanke Pariza'", odvrati ona, pokušavši da upotrebi nešto malo onog diplomatskog šarma kojim se tako dobro služila u prošlosti. "Izgleda da se sada žena ambasadora koja pokuša da prođe kroz gradske kapije smatra neprijateljem naroda. Ne nalazite li u tome čistu ironiju, kada smo se tako teško izborili za slobodu?"
     Kamijev osmeh iščeze. Videlo se da mu je neprijatno. Bacio je pogled na čoveka koji je sedeo na klupi iza Žermen i dalje plačući. Zatim je uhvatio Žermen pod ruku i poveo je u stranu.
     "Hoćete da kažete da ste pokušali da napustite Pariz bez propusnice i bez pratnje? Blagi Bože, gospođo. Imate sreće što vas nisu na licu mesta ubili!"
     "Pa to je apsurno!" povika ona. "Uživam diplomatski imunitet. Ako se nađem u zatvoru to će biti isto kao da ste objavili rat Švedskoj! Mora da su ludi ako misle da me mogu ovde zadržati." Ali posle Kamijevih narednih reči smesta je zaboravila na ovo trenutno razmetanje hrabrošću.
     "Zar ne znate šta se upravo sada događa? Već smo u ratu, preti nam skori napad..." On spusti glas, shvativši da se vest još nije raščula i da bi bez sumnje prouzrokovala pravi pakao. "Pao je Verdin", dodade on.
     Žermen je trenutak zurila u njega. Odmah joj je postalo jasno da se nalazi u krajnje teškoj situaciji. "Nemoguće", prošaputa ona. A kada on odmahnu glavom, ona upita: "Koliko su blizu Pariza... Gde su sada?"
     "Na manje od deset časova odavde, prema mojoj proceni, zajedno sa celom artiljerijom. Već je izdato naređenje da se puca u svakoga ko priđe gradskim kapijama. A svako ko sada pokuša da ode, biće optužen za izdaju." Zabrinuto ju je pogledao.
     "Kamij", poče ona žurno, "znate li zašto sam žurila da se nađem sa svojom porodicom u Švajcarskoj? Ako još dugo budem odlagala odlazak, uoopšte neću moći da putujem. Očekujem bebu."
     S nevericom na licu potražio je njene oči, ali Žermen je uspela da povrati nešto od hrabrosti. Uhvatila ga je za ruku i prinela je svom stomaku. Ispod debelih nabora tkanine, osetio je da govori istinu. Ponovo se osmehnuo svojim umiljatim, dečačkim osmehom i prilično pocrveneo.
     "Gospođo, uz malo sreće vratiću vas u ambasadu još večeras. Čak ni sam Bog ne bi mogao da vas izvede kroz gradske kapije pre no što odbijemo Pruse. Dopustite da to sredim sa Dantonom."
     Žermen se osmehnu s olakšanjem. A kada joj Kamij stisnu ruku, ona reče: "Kada se moje dete bezbedno rodi u Ženevi, daću mu ime po vama."

     02:00 POSLE PODNE
     Valentina i Mirela su se približavale kapiji zatvora l'Abe u kočiji koju su unajmile pošto su pobegle iz Davidovog studija. U već ionako pretrpanu ulicu slivalo se sve više sveta, a pored njihove još se nekoliko kočija zaustavilo ispred ulaza u zatvor.
     Rulju su sačinjavali razbeneli sankiloti, naoružani grabuljama i motikama, koji su se pentrali po kočijama u blizini zatvorskih kapija, udarajući pesnicama i alatkama po vratima i prozorima. Rika njihovih ljutitih glasova odjekivala je uskom ulicom omeđenom kamenim zidovima dok su stražari sa krovova kočija pokušavali da odbiju gomilu.
     Valentinin i Mirelin kočijaš se nagnu prema prozoru i doviknu im:
     "Ne mogu dalje. Inaće ćemo se zaglaviti u allQe. Pored toga, nimalo mi se ne dopada izgled ove svetine."
     Upravo u tom trenutku Valentina je u metežu ugledala opaticu u benoitskoj odori opatije Abe-o-Dam u Kanu. Mahnula joj je kroz prozor kočije; postarija opatica joj je uzvratila na isti način, ali tada ju je gomila koja se gotovo jedva kretala kroz usku allQe sa visokim kamenim zidovima okružila i zaklonila.
     "Valentina, nemoj!" povika Mirela kada je njena mala plavokosa rođaka otvorila vrata i skočila na ulicu.
     "Gospodine, molim vas", Mirela stade da preklinje kočijaša, izišavši iz kočije i zagledavši se u njega molećivim pogledom, "možete li nas sačekati? Moja rođaka će se zadržati samo nekoliko trenutaka." Molila se da to bude istina, sve vreme budno motreći Valentinu koja se udaljavala, probijajući se prema sestri Klod kroz sve gušću gomilu koja je i nju na kraju progutala.
     "Gospođice", odvrati kočijaš, "kočiju moram okrenuti ručno. Od ovih ovde nam preti opasnost. U kočijama ispred nas su zatvorenici."
     "Došle smo ovamo da se sastanemo sa prijateljicom", objasni Mirela. "Odmah ćemo je dovesti. Gospodine, preklinjem vas da nas sačekate."
     "Ti zatvorenici", poče vozač posmatrajući gomilu ljudi sa svog izdignutog sedišta, "to su sve sveštenici koji su odbili da se zakunu na vernost Državi. Strah me je za njih, a i za nas. Dovedite rođaku dok ne okrenem konje. Ne gubite vreme."
     Rekavši to, starac skoči sa svog sedišta, dohvati uzde i poče da vuče konja ne bi li okrenuo kočiju u toj uskoj ulici. Mirela požuri u gužvu, dok joj je srce snažno udaralo.
     Gomila se sklopila nad njom poput potamnelog mora. Više nije videla Valentinu, a sa svih strana počela su da je pritiskaju tela koja su se sjatila u uličici. Dok je mahnito krčila put kroz rulju, osećala je kako je odasvud vuku i cepaju joj odeću. Grlo joj se steglo od panike, jer je sve jače osećala odvratan zadah neopranih tela oko sebe.
     Iznenada, kroz šumu mlatarajućih udova i oružja, na tren je ugledala Valentinu, udaljenu svega nekoliko koraka od sestre Klod, kako ispruživši ruke pokušava da dohvati postariju opaticu. A onda ih je rulja ponovo zaklonila.
     "Valentina!" povika Mirela. Ali njen glas zagluši grmljavina pokliča, a bujica telesa ponese je napred prema nekih pet-šest zatvorenih kočija naguranih ispred zatvorskih kapija - kočija sa sveštenicima.
     Mirela se divlje borila da se probije prema Valentini i sestri Klod, ali to je bilo isto kao da se borila protiv plime. Svaki put kada bi uspela da prevali nekoliko koraka prema njima, poneli bi je nazad bliže kočijama naspram zatvorskog zida, dok je na kraju nisu bacili na paoke točka jedne kočije, za koje se ona očajnički uhvatila pokušavši da povrati ravnotežu. Upravo je počela da se penje uz kočiju kada se vrata otvoriše kao da ih je raznela kakva eksplozija. Dok se uskomešalo more ruku i nogu penilo oko nje, Mirela se grčevito uhvatila za točak kočije kako je rulja ne bi ponovo dohvatila.
     Počeli su da izvlače sveštenike na ulicu. Jedan mladi sveštenik, usana pobledelih od straha, na trenutak uhvati Mirelin pogled, dok su ga vukli iz kočije; a zatim nestade u gomili. Za njim se pojavi jedan stariji sveštenik, skoči iz kočije i poče da mlati po rulji štapom. Podivljalo vičući tražio je pomoć od stražara, ali oni su se sada i sami pretvorili u okrutne zveri. Pridruživši se rulji, poskakali su sa krova kočije i stali da cepaju halju jadnog sveštenika, dok se nije našao pod nogama svojih mučitelja koji su ga prosto sravnili sa kaldrmom.
     Dok se Mirela držala za točak kočije, užasnute sveštenike su jednog po jednog izvlačili iz kočija. Zbijali su se u gomilice poput preplašenih miševa dok su ih sa svih strana udarali i bockali železnim šiljcima i vilama. Ukočena od straha, Mirela je bez prestanka izvikivala Valentinino ime ne skidajući pogled sa užasa oko sebe. A onda, u jednom trenutku, kada su nokti već počeli da joj krvare od napora koji je ulagala da ne ispusti paoke točka, rulja i nju povuče i odbaci na obližnji zid zatvora.
     Udarila je prvo o kameni zid, a potom o kaldrmu. Ispruživši šaku kako bi ublažila pad, Mirela je osetila nešto toplo i mokro. Dok je ležala opružena na tvrdom kamenu podigla je glavu i sklonila crvenu kosu sa lica. Gledala je u ukočeni pogled sestre Klod koja je ležala sva slomljena uza zid zatvora l'Abe. Krv je curela niz ženino ostarelo lice sa čela koje je do malopre prekrivala opatička marama, a na kome je sada zjapila duboka rana. Njene oči zurile su prazno u daljinu. Mirela se trgnu unazad i zavrišta što je jače mogla, ali vrisak joj zastade u grlu. Šaka joj je počivala na nečem toplom i vlažnom i sada je videla da je to razjapljena rana na mestu gde se nekada nalazila Klodina ruka.
     Mirela nekako uspe da se odvoji od Klod, drščući od užasa. Stala je divljim pokretima da otire šaku o haljinu ne bi li izbrisala krv. Valentina. Gde je Valentina? Mirela se podiže na kolena i pokuša da se uspravi uza zid dok je rulja pomahnitalo promicala pored nje poput kakve podivljale, bezumne zveri. Ali onda začu jauk i shvati da su se Klodine usne pomerile. Opatica nije bila mrtva!
     Mirela se nagnu napred na kolenima i ščepa Klod za ramena dok je krv i dalje šikljala iz otvorene rane.
     "Valentina!" povika ona. "Gde je Valentina? Blagi Bože, razumete li šta vas pitam? Recite mi šta je bilo sa Valentinom!"
     Stara opatica nečujno pomeri uvele usne i uperi svoj isprazni pogled prema Mireli. Mirela se još jače nagnu napred dok kosom ne dodirnu opatičine usne.
     "Unutra", prošaputa Klod. "Odveli su je u samostan." zatim pade bez svesti nauznak.
     "Gospode Bože, jeste li sigurni?" upita Mirela, ali ne dobi odgovor.
     Mirela pokuša da se uspravi. Svetina oko nje se komešala, tražeći krv. Na sve strane su kroz vazduh sevale zašiljene motke i motike, a krici ubica i umirućih su se mešali, zatomljujući joj misli.
     Naslonivši se o teška vrata zatvora l'Abe, Mirela stade da lupa što je jače mogla, udarajući pesnicama o drvo dok joj zglobovi prstiju nisu prokrvarili. Niko joj iznutra nije odgovorio. Isrcpljena i sva slomljena od bola i očaja, pokušala je da se probije nazad do kočije, moleći se da je ova još tu. Mora pronaći Davida. Samo im David sada može pomoći.
     Iznenada se sledila usred divljeg kovitlaca od tela i zagledala kroz malu pukotinu koja se stvorila u gomili. Ljudi su se pred nečim povlačili i sada su se kretali prema Mireli. Priljubivši se ponovo uza zid i krenuvši lagano duž njega, uspela je da vidi šta je to potisnulo rulju. Zakrčenom ulicom vukli su kočiju u kojoj je stigla ovamo. A na zašiljenoj motci zabodenoj u drveno sedište klatila se glava kočijaša čija je srebrna kosa bila natopljena krvlju, a ostarelo lice pretvoreno u masku užasa.
     Mirela zari zube u ruku kako bi zatomila vrisak. Dok je tako stajala i divlje zurila u tu užasnu glavu koja se klatila visoko iznad gomile, shvatila je da se više ne može vratiti da pronađe Davida. Morala je nekako smesta da se nađe s druge strane zidina zatvora l'Abe. Bila je potpuno sigurna da će, ako smesta ne dopre do Valentine, uskoro biti kasno.

     03:00 POSLE PODNE
     Žak-Luj David prođe kroz oblak pare koja se dizala sa pločnika što su ga žene polivale vodom ne bi li ga rashladile, te uđe u Kafe de la Režens.
     Čim je kročio unutra obavi ga oblak još gušćeg dima jer je na desetine ljudi pućkalo na lule i pušilo cigare. Oči su ga pekle, a platnena košulja raskopčana do struka zalepila mu se za telo dok se probijao kroz pregrejanu prostoriju, saginjući se kada bi naleteo na kog kelnera sa poslužavnikom visoko dignutim iznad glave, na kome je nosio pića i žurio između gusto poređanih stolova. Nije bilo stola za kojim se nisu igrale karte, domine ili šah. Kafe de Režens bio je najstariji i najpoznatiji klub u Francuskoj u kome su se igrale ove igre.
     Dok se probijao ka stražnjem delu prostorije, David ugleda Maksimilijana Robespjera kako smireno proučava šahovsku tablu; bio mu je okrenut profilom kao isklesanim dletom, sličnom kakvoj kameji od slonovače. Bradu je podupirao prstom, a na dvoredom kaputu od fulara i brokata koji mu je dopirao do struka još nije otkopčao ni gornja dugmeta, kao da nije primećivao niti buku oko sebe niti nepodnošljivu vrućinu. Kao i uvek, njegovo hladno i nezainteresovano držanje stavljalo je svima na znanje da ne učestvuje u onome što se oko njega dešava - da je samo posmatrač. Ili sudija.
     David nije prepoznao starijeg muškarca koji je sedeo preko puta Robespjera. Na sebi je imao staromodni plavo-beli kaput i beribond pantalone do kolena, bele čarape i plitke cipele kakve su se nosile za Luja XV; postariji muškarac pomeri figuru na tabli ni ne pogledavši je. Kada se David približio podigao je prema njemu svoj vodeni pogled.
     "Izvinite što smetam", poče David. "Moram zamoliti gospodina Robespjera za uslugu koja ne može da čeka."
     "Samo izvolite", reče stariji muškarac. Robespjer je nastavio ćutke da proučava tablu. "Moj je prijatelj ionako izgubio. Dobiće mat u pet poteza. Slobodno se predajte Maksimilijane. Vaš se prijatelj pojavio u pravom trenutku."
     "Ne vidim taj mat", reče Robespjer. "Ali kada je šah u pitanju vaše oči bolje vide od mojih. "Zavalivši se na stolici uz uzdah, on podiže pogled prema Davidu. "Gospodin Filidor je najbolji šahista u Evropi. Smatram se počastvovanim što me je pobedio, jer mi se pružila prilika da igram s njim."
     "Vi ste slavni Filidor!" primeti David, toplo stegnuvši starijem čoveku ruku. "Veliki ste kompozitor, gospodine. Gledao sam ponovno izvođenje Vojnika mađioničara još kao dečak. Nikada to neću zaboraviti. Dozvolite da se predstavim, ja sam Žak-Luj David."
     "Slikar!" reče Filidor ustajući. "Kao i svi Francuzi i ja se divim vašem radu. Ali čini mi se da ste vi jedina osoba u ovoj zemlji koja me se seća. Iako je nekada moja muzika punila 'Komedi fransez' i 'Operu komik', sada sam primoran da igram egzibicioni šah poput kakvog treniranog majmuna da bih prehranio sebe i porodicu. Robespjer je bio tako ljubazan da mi je obezbedio propusnicu za Englesku gde na tome mogu dobro da zaradim."
     "Upravo sam zbog jedne takve molbe i sam došao", reče David pošto je Robespjer prestao da proučava poziciju na tabli, te takođe ustao. "Politička situacija u Parizu je veoma opasna u ovom trenutku. A ova paklena vrućina samo još više razdražuje naše sugrađane Parižane. Ta eksplozivna atmosfera naterala me je na ovaj korak... razume se, uslugu ne tražim za sebe."
     "Građani uvek traže usluge za nekog drugog, a ne za sebe", upade mu hladno u reč Robespjer.
     "Tražim uslugu u ime svojih mladih štićenica", reče kruto David. "Kao što ti je verovatno jasno, Maksimilijane, Francuska nije najsigurnije mesto za devojke njihovih godina."
     "Ako se toliko brineš za njihovu dobrobit", frknu Robespjer, posmatrajući Davida svojim sjajnim zelenim očima, "ne bi trebalo da dozvoliš da ih biskup od Otina prati po gradu."
     "Ne slažem se s vama", javi se Filidor. "Veoma se divim Morisu Taljeranu. Predviđam da će on jednog dana biti smatran za najvećeg državnika u francuskoj istoriji."
     "Toliko što se predviđanja tiče", primeti Robespjer. "Srećom ne morate da živite od predviđanja budućnosti. Moris Taljeran već nedeljama pokušava da podmiti svakog funkcionera u Francuskoj da ga vrati u Englesku gde može da izigrava diplomatu. Želi samo da spase vlastitu kožu. Dragi moj Davide, svi plemići u Francuskoj trude se da odu pre no što stignu Prusi. Videću šta mogu da učinim za tvoje štičenice na večerašnjem sastanku Komiteta, ali ništa ne obećavam. Malo si zakasnio sa molbom."
     David mu toplo zahvali, a Filidor se ponudi da slikara otprati jednim delom puta, pošto je i sam imao nameru da napusti klub. Dok su se slavni šahista i slikar probijali kroz pretrpanu prostoriju, Filidor primeti: "Morate pokušati da razumete Maksimilijana Robespjera. On se razlikuje od vas i mene. Neženja je i ne shvata odgovornosti koje sa sobom donosi podizanje dece. Koliko je godina vašim štičenicama, Davide? Da li ste im već dugo staratelj?"
     "Nešto malo duže od dve godine", odvrati David. "Pre toga su bile iskušenice u Monglanskoj opatiji..."
     "Rekoste Monglan?" upita Filidor, spustivši glas dok su se približavali izlazu. "Dragi moj Davide, pošto se bavim šahom, uveravam vas da mnogo toga znam o istoriji monglanske opatije. Zar vi ne znate priču?"
     "Znam, znam", odvrati David, pokušavši da ne pokaže koliko ga ta stvar nervira. "Gomila sujevernih besmislica. Monglanska garnitura ne postoji i čudi me što verujete u tako nešto."
     "Verujem?" Filidor uhvati Davida za ruku kada iziđoše na usijani pločnik. "Prijatelju, ja znam da postoji. I mnogo više od toga. Pre više od četrdeset godina, možda čak i pre no što ste se rodili, posetio sam dvor Fridriha Velikog u Prusiji. Dok sam tamo boravio upoznao sam dvojicu ljudi koji su posedovali takvu moć opažanja da to nikada neću zaboraviti. Za jednog ste sigurno čuli - mislim na velikog matematičara, Leonarda Ojlera. Drugi, isto tako veliki na svoj način, bio je ostareli otac Fridrihovog mladog dvorskog muzičara. Sudbina je tom plesnivom starom geniju nažalost odredila da mu ostavština bude pretvorena u prah. Iako od tada niko nije čuo za njega, muzika koju nam je svirao jedne večeri na kraljev zahtev bila je nešto najlepše što sam u životu čuo. Zvao se Johan Sebastijan Bah."
     "Nisam čuo za njega", priznade David, "ali kakve veze imaju Ojler i taj muzičar sa legendarnom šahovskom garniturom?"
     "Ispričaću vam", obeća, smešeći se, Filidor, "samo ako pristanete da me upoznate sa vašim štičenicama. Možda ćemo razrešiti tajnu na koju sam utrošio ceo život!"
     David pristade i veliki šahista krenu s njim pešice naizgled mirnim ulicama duž Sene i preko Pon Roajala u pravcu njegovog ateljea.
     Nije bilo ni daška vetra; ni list da zatreperi na drvetu. Toplota se u talasima podizala sa pločnika koji su goreli, pa je čak i mutna voda Sene tiho proticala pored njih dok su koračali. Nisu mogli znati da dvadeset blokova odatle, u srcu Kordeljea, rulja žedna krvi lupa o vrata zatvora l'Abe. I da je Valentina unutra.
     I tako je Filidor otpočeo svoju priču dok su koračali jedan pored drugoga kroz nepomičnu, toplu tišinu kasnog popodneva...

     PRIČA ŠAHOVSKOG MAJSTORA
     Sa devetnaest godina napustio sam Francusku i otputovao u Holandiju da na oboi pratim mladu pijanistkinju, koja je, kao čudo od deteta, trebalo tamo da svira. Na nesreću, kada sam stigao, saznao sam da je to dete umrlo nekoliko dana ranije od malih boginja. Našao sam se u stranoj zemlji bez novca i ikakve nade da ću naći posao. Da bih se prehranio, zalazio sam u kafane i igrao šah.
     Od četrnaeste godine učio me je da igram šah čuveni Sir de Legal, najbolji francuski igrač i možda najbolji u Evropi. U osamnaestoj sam već mogao da ga pobedim davši mu konja fore. Uskoro sam otkrio da mogu pobediti svakog protivnika. U Hagu sam, za vreme bitke za Fontenoj, igrao protiv princa od Valdeka dok je oko nas besnela bitka.
     Proputovao sam Englesku, a igrao sam i u Kafani Pokolja u Londonu protiv najboljih igrača koje su imali, uključujući i ser Abrahama Džensena i Filipa Stame - sve sam ih pobedio. Stama, koji je bio Sirijac verovatno mavarskog porekla, objavio je nekoliko knjiga o šahu. Pokazao mi ih je kao i knjige koje su napisali La Burdone i Marešal Saks. Stama je smatrao da bih i ja, pošto posedujem jedinstveni talenat za igru, trebalo da napišem knjigu.
     Knjiga koju sam objavio nekoliko godina kasnije nosila je naslov Analyse du Jeu des Eschecs. U njoj sam izneo teoriju da su "Pešaci duša šaha". U stvari, pokazao sam da pešaci nisu samo figure koje treba žrtvovati, već da ih igrač može koristiti kako strateški tako i poziciono protiv drugog igrača. Ta je knjiga napravila revoluciju u šahu.
     Moj rad privukao je pažnju nemačkog matematičara Ojlera. U Didroovom francuskom Dictionnaire-u pročitao je o tome kako sam igrao vezanih očiju, pa je ubedio Fridriha Velikog da me pozove na svoj dvor.
     Dvor Fridriha Velikog nalazio se u Potsdamu u jednoj velikoj, raskošnoj dvorani, osvetljenoj bezbrojnim svetiljkama, ali bez umetničkih čuda kakva su se mogla naći na ostalim evropskim dvorovima. Fridrih je bio ratnik koji je više voleo društvo ratnika nego dvorana, umetnika i žena. Pričalo se da je spavao na drvenoj dasci i da se nikada nije odvajao od svojih pasa.
     One večeri kada sam stigao, kapelmajstor Bah iz Lajpciga stigao je sa sinom Vilhelmom u posetu drugom sinu, Karlu Filipu Emanuelu Bahu, koji je bio čembalista kod kralja Fridriha. Sam kralj napisao je osam taktova kanona i zatražio od Baha starijeg da improvizuje na tu temu. Rekli su mi da je stari kompozitor veoma umešan u tim stvarima. Već je ranije razvio kanone u čijim su se harmonijama skrivala, matematički zabeležena, imena Isusa Hrista i njegovo vlastito. Izmislio je krajnje složene obrnute kontrapunktove, u kojima je harmonija odslikavala melodiju, ali kao da je posmatrana u ogledalu.
     Ojler je još predložio da stari kapelmajstor izmisli varijaciju koja će odslikavati u svojoj strukturi "Boga" - to jest, Boga u svim njegovim manifestacijama. Kralju se to izgleda dopalo, ali ja sam bio siguran da će Bah oklevati. Pošto sam i sam kompozitor, mogu vam reći da nije nimalo lako ulepšati tuđu muziku. Jednom sam morao da komponujem operu na teme Žan-Žaka Rusoa, filozofa ne baš naročitog sluha. Ali prikriti to muzikom... e pa, činilo se nemogućim.
     Na moje iznenađenje, kapelmajstor je odmah odvukao svoje kratko, četvrtasto telo do klavijature. Krupna glava bila mu je prekrivena debelom perikom koja mu je loše pristajala. Njegove proročanske obrve, prošarane sedinama, podsećale su na krila orla. Imao je oštar nos, snažnu vilicu i večito je izgledao namršten, što je nagoveštavalo njegovu svađalačku prirodu. Ojler mi došapnu da Bah stariji ne mari mnogo za "izvođenja po naređenju" i da će se bez sumnje našaliti na kraljev račun.
     Nagnuvši čupavu glavu nad dirke, on poče da svira predivnu melodiju koja se stalno ponavljala tako da je izgledalo kao da se bez prestanka uzdiže poput kakve graciozne ptice. Bila je to neka vrsta fuge, koju sam zadivljen slušao pokušavajući da pohvatam svu njenu tajanstvenu složenost, iako sam već u početku shvatio šta je uspeo da postigne. Na meni potpuno nejasan način, svaka stanca melodije počinjala je u jednoj harmonijskoj lestvici, a završavala se u narednoj, dok na kraju, posle šest ponavljanja kraljeve početne teme, nije završio lestvicom kojom je i počeo. Međutim, uopšte nisam uspeo da uhvatim kako i kada je iz jedne prelazio u drugu. Bilo je to nešto magično, poput pretvaranja običnih metala u zlato. Prateći domišljatu kompoziciju dela, bilo mi je jasno da će ono postajati sve više, u nedogled, sve dok note, kao i muziku sfera, ne budu mogli da čuju samo anđeli.
     "Veličanstveno!" promrmlja kralj, kada Bah lagano prestade da svira. On klimnu nekolicini generala i vojnika koji su sedeli na drvenim stolicama u oskudno nameštenoj dvorani.
     "Kako se zove ova struktura?" upitah Baha.
     "Ja je zovem ricercar", odvrati starac i dalje namršten kao da na njega lepota muzike koju je upravo izveo nije ostavila nikakav utisak. "Na italijanskom to znači 'tražiti'. To je veoma stara muzička forma, koja više nije u modi." Kada to reče napravi grimasu i pogleda svog sina Karla Filipa, poznatog po tome što je pisao "popularnu" muziku.
     Dohvativši kraljev rukopis, Bah na vrhu nažvrlja reč Ricercar, široko razmaknutim slovima. Posle svakog slova dodao je latinsku reč, tako da je sada pisalo "Regis Iussu Cantio et Reliqua Canonica Arte Resoluta". Grubo prevedeno to znači: "Pesma koju je napisao kralj, razrešena kroz umetnost kanona." Kanon je muzički oblik u kome se delovi nižu u različitim metrima, pri čemu svaki ponavlja celu melodiju kao da je prepliće. Tako se stvara utisak kao da će trajati u beskraj.
     Bah zatim nažvrlja dve rečenice na latinskom na margini. U prevodu bi glasile ovako:

     Kako note postaju sve više, tako se i kraljeva sreća povećava.
     Kako se modulacija penje, tako se i kraljeva slava uspinje.

     Ojler i ja čestitasmo ostarelom kompozitoru na oštroumno obavljenom poslu. Zatim su od mene zatražili da igram tri simultane partije šaha vezanih očiju i to protiv kralja, dr Ojlera i kapelmajstorovog sina Vilhelma. Iako starac nije igrao šah, uživao je posmatrajući igru. Po završetku, pošto sam dobio sve tri partije, Ojler me odvede u stranu.
     "Pripremio sam vam poklon", reče. "Izmislio sam novu šetnju konjem, zgodnu matematičku slagalicu. Verujem da je ova formula najfinija od svih do sada pronađenih za šetnju konjem preko šahovske table. No, voleo bih da večeras dam ovu kopiju starom kompozitoru, ako nemate ništa protiv. Pošto voli matematičke igre, ovo će ga zabaviti."
     Bah je primio poklon sa nekim čudnim osmehom i iskreno nam zahvalio. "Predlažem da se nađemo u letnjikovcu moga sina sutra ujutro pre odlaska gospodina Filidora", rekao je. "Imaću dovoljno vremena da vam obojici priredim malo iznenađenje." Probudio je u nama znatiželju, pa smo pristali da se nađemo u zakazani čas i na zakazanom mestu.
     Narednog jutra Bah je otvorio vrata letnjikovca Karla Filipa i pozvao nas da uđemo. Smestio nas je u mali salon i ponudio čajem. Zatim je seo za malu klavijaturu i počeo da svira neku krajnje neobičnu melodiju. Kada je završio. i Ojler i ja bili smo potpuno zbunjeni.
     "To je moje iznenađenje!" reče Bah, likujući, što mu je sa lica odagnalo onaj uobičajeni smrknuti izraz. Bilo mu je jasno da smo i Ojler i ja u nedoumici.
     "Pogledajte ove note", reče Bah. Obojica ustasmo i priđosmo klavijaturi. Na postolju za note stajao je samo list hartije sa Ojlerovom šetnjom konja koju je ovaj pripremio i predao mu prethodne večeri. Bila je to karta velike šahovske table sa brojevima ispisanim u svakom kvadratu. Bah je pametno povezao brojeve mrežom tankih linija koje su njemu nešto značile, mada ne i meni. Ali Ojler je bio matematičar i njegov um je radio brže od moga.
     "Vi ste ove brojeve pretvorili u oktave i akorde!" povika on. "Morate mi pokazati kako ste to uspeli. Pretvoriti matematiku u muziku - to je prava magija!"
     "Ali matematika jeste muzika", odvrati Bah. "I obrnuto je tačno. Da li verujete kako reč 'muzika' potiče od 'Musa', muze, ili od 'muta' što znači 'usta proročanstva', svejedno. Ako mislite da 'mathemtics' potiče od reči 'mathanein' što znači učenje, ili od 'Matrix', materica ili majka sveukupnog stvaranja, ni to nije bitno..."
     "Proučavali ste poreklo reči?" upita Ojler.
     "Reči poseduju moć da stvaraju i ubijaju", odvrati jednostavno Bah. "Veliki Graditelj, koji nas je sve stvorio, sazdao je i reči. U stvari, njih je prvo stvorio, ako je verovati rečima svetog Jovana u Novom Zavetu."
     "Kako ste rekli? Veliki Graditelj?" upita Ojler, neznatno prebledevši.
     "Ja Boga zovem Veliki Graditelj, jer je prvo oblikovao zvuk", odgovori Bah. "'U početku bejaše reč', sećate se? Ko zna? Možda nije bila samo reč. Možda je bila muzika. Možda je Bog pevao neki beskrajni kanon koji je sam izmislio i na taj način stvorio Vaseljenu."
     Ojler je još više pobledeo. Iako je matematičar bio slep na jedno oko, jer je kroz staklo suviše dugo proučavao Sunce, sada je onim zdravim zurio u shemu šetnje konja na klaviru. Dok je prelazio prstima preko beskrajnog dijagrama sićušnih brojki ispisanih mastilom preko šahovske table, činilo se da je nakratko nekuda odlutao. A zatim upita mudrog kompozitora:
     "Od koga ste ovo naučili? Ovo što nam upravo opisujete jeste mračna i opasna tajna poznata samo upućenima."
     "Uputio sam samoga sebe", odvrati mirno Bah. "Oh, poznato mi je da postoje tajna udruženja ljudi koji celog života pokušavaju da razotkriju tajne Vaseljene, ali ja ne pripadam nijednom od njih. Ja za istinom tragam na svoj način."
     Izgovorivši to, on ispruži ruku i dohvati sa klavira Ojlerovu šahovsku kartu sa ucrtanom formulom. Zatim perom za pisanje na vrhu nažvrlja dve reči: Quaerendo invenietis. Traži i naći ćeš. Shemu šetnje konjem posle toga uruči meni.
     "Ne shvatam", priznadoh zbunjen.
     "Her Filidore", poče Bah, "vi ste i šahista, poput dr Ojlera, i kompozitor, kao ja. U jednoj osobi vi sjedinjujete dve vredne veštine."
     "Vredne - po čemu?" učtivo upitah. "Moram priznati da mi nijedna od njih nije donela bogatstvo!" osmehnuh se.
     "Iako čovek često zaboravlja na to", primeti Bah, kikoćući se, "postoje i veće sile u Vaseljeni od novca. Na primer - da li ste ikada čuli za Monglansku garnituru?"
     Istog časa okrenuo sam se prema Ojleru jer je ovaj glasno zavapio.
     "Vidite", primeti Bah, "to ime nije nepoznato našem prijatelju her doktoru. Možda bih mogao i vas da prosvetlim."
     Zadivljeno sam slušao Baha koji mi je pričao o neobičnoj šahovskoj garnituri koja je nekada pripadala Karlu Velikom i koju je bio glas da poseduje velike moći. Kada je kompozitor završio svoje sažeto izlaganje, rekao mi je:
     "Danas sam vas, gospodo, pozvao ovamo da bih izveo jedan eksperiment. Celog života bavio sam se ispitivanjem čudesnih moći muzike. Ona poseduje vlastitu silinu koju će malo ko osporiti. U stanju je da smiri pobesnelu zver ili da natera mirnog čoveka u juriš. Kroz opite koje sam sam vršio dokučio sam, najzad, tajnu ove moći. Vidite, muzika poseduje vlastitu logiku. Sličnu matematičkoj logici, ali po nečemu i različitu. Muzika ne uspostavlja vezu samo sa našim umom, već i menja naše misli na izvestan neosetan način."
     "Šta time hoćete da kažete?" upitah. Ali odmah sam osetio da je Bah dodirnuo žicu u meni samom koju ranije nisam bio u stanju da objasnim. Nešto što sam već godinama osećao da poznajem, nešto zakopano duboko u meni što bih osetio samo kada bih čuo kakvu lepu, opsedajuću melodiju. Ili kada bih igrao šah.
     "Hoću da kažem", nastavi Bah, "da je Vaseljena poput jedne velike matematičke igre koja se igra u neverovatnim razmerama. Muzika je jedan od najčistijih oblika matematike. Svaka matematička formula može se prevesti u muziku, kao što sam ja to učinio sa ovim algoritmom dr Ojlera." On pogleda Ojlera i ovaj klimnu u znak slaganja, kao da su njih dvojica delili neku tajnu u koju ja još nisam bio upućen.
     "A muzika se može", nastavi Bah, "prevesti u matematiku, pri čemu se, moram priznati, dobijaju iznenađujući rezultati. Taj poredak vaspostavio je Graditelj koji je sazdao Vaseljenu. Muzika je u stanju da stvori Vaseljenu ili da uništi kakvu civilizaciju. Ako mi ne verujete, predlažem vam da pročitate Bibliju."
     Ojler je trenutak ćutke ostao da stoji. "Da", izusti on na kraju, "u Bibliji se pominju i drugi graditelji čije priče predstavljaju prava otkrovenja, zar ne?"
     "Prijatelju", reče Bah, okrenuvši se ka meni sa osmehom, "kao što rekoh, tražite i naći ćete. Onaj ko razume građu muzike razumeće i moć Monglanske garniture. Jer to dvoje je jedno."

     David je pažljivo saslušao priču. Kada su se približili ukrasnoj železnoj ogradi njegovog dvorišta, on se potišteno okrenu ka Filidoru.
     "Ali šta to sve treba da znači?" upita. "Kakve veze imaju muzika i matematika sa Monglanskom garniturom? I u kakvoj je vezi bilo koja od njih sa moći, bilo zemaljskom bilo nebeskom? Vaša priča samo podržava moju tvrdnju da je ta legendarna šahovska garnitura hrana za mistike i budale. Iako mi je mrsko da na taj način govorim o dr Ojleru, iz vaše priče proizlazi da je on bio sklon sličnim fantazijama."
     Filidor zastade ispod tamnog divljeg kestena čije su se grane svijale preko kapije Davidovog dvorišta. "Godinama sam proučavao tu stvar", prošaputa kompozitor. "Konačno, iako nikada nisam bio zainteresovan za biblijska učenja, poduhvatio sam se da pročitam Bibliju, kao što su mi to Ojler i Bah preporučili. Bah je umro ubrzo posle našeg susreta, a Ojler je emigrirao u Rusiju, tako da se nikada više nisam s njima sreo, te nisam bio u prilici da s njima porazgovaram o onome što sam otkrio."
     "I šta ste to otkrili?" upita David vadeći ključ da oktljuča kapiju.
     "Uputili su me da proučavam graditelje i poslušao sam ih. U Bibliji sam naišao samo na dva znamenita graditelja. Jedan je bio Graditelj Vaseljene. To jest, Bog. Drugi, onaj koji je sagradio Vavilonsku kulu. Otkrio sam da sama reč 'Bab-El' znači 'Kapija Božja'. Vavilonci su bili veoma ponosit narod. Pripadali su najvećoj civilizaciji od početka vremena. Sagradili su viseće vrtove u kojima su se ispoljavala najtananija dela prirode. Želja im je bila da sagrade kulu koja će dostizati do samog neba, kulu koja će stići do Sunca. Ubeđen sam da su se Bahove i Ojlerove opaske odnosile na priču o ovoj kuli.
     "Graditelj se zvao", nastavi Filidor dok su prolazili kroz kapiju, "Nimrod. Najveći graditelj svoga doba. Podigao je kulu višu od bilo koje za koju su ljudi znali. Ali ona nikada nije bila dovršena. Znate li zašto?"
     "Bog ga je oborio, koliko se sećam", odvrati David prolazeći dvorištem.
     "Ali kako ga je oborio?" upita Filidor. "Nije po svom običaju poslao munju, bujicu, niti kugu. Reći ću vam kako je Bog uništio Nimrodov rad, prijatelju. Bog je uneo zbrku u jezik radnika, koji je do tada bio jedinstven. Oborio je jezik. Uništio je Reč!"
     Tek tada je David primetio slugu koji je istrčao iz kuće i krenuo preko dvorišta u njihovom pravcu. "I šta iz svega toga treba da zaključim?" upita on Filidora uz ciničan osmeh. "Je li to način na koji Bog uništava civilizaciju? Tako što natera ljude da zaneme? Unese zbrku u naš jezik? Ako ste na to mislili, mi Francuzi ne treba da brinemo. Mi štujemo svoj jezik kao da je vredniji od zlata!"
     "Možda će vaše štićenice moći da nam pomognu da rešimo ovu tajnu, ako su zaista živele u Monglanu", odvrati Filidor. "Jer ja verujem da je ta moć, moć muzike jezika, matematika muzike, tajna Reči kojom je Bog stvorio Vaseljenu i srušio carstvo Vavilonaca - verujem da tu tajnu krije u sebi Monglanska garnitura."
     Davidov sluga se žurno približio, a onda stao, kršeći prste, na pristojnoj udaljenosti od dvojice muškaraca koji su dolazili dvorištem.
     "Šta se dogodilo, Pjer?" upita ga iznenađeno David.
     "Mlade dame", poče Pjer zabrinutim glasom. "Nestale su, gospodine."
     "Šta?!" povika David. "Kako to misliš?"
     "Nema ih još od dva sata, gospodine. Jutarnjom poštom primile su neko pismo. Otišle su u vrt da ga pročitaju. U vreme ručka poslali smo po njih, ali njih nije bilo! Možda - nema drugog objašnjenja - mislimo da su preskočile baštenski zid. Nisu se vratile."

     04:00 POSLE PODNE
     Čak ni klicanje gomile izvan zatvora l'Abe nije moglo da priguši krike koji su dopirali iznutra. Mirela nikada više neće moći da izbriše taj zvuk iz sećanja.
     Gomila se već odavna umorila od lupanja o kapije zatvora, te je posedala po krovovima kočija poprskanim krvlju masakriranih sveštenika. Aleja je bila puna raskomadanih i izgaženih telesa.
     Unutra su se već blizu jednog časa održavala suđenja. Jači muškarci pomogli su svojim zemljacima da se popnu na visoki zid koji je opasivao dvorište zatvora, a ovi su, kada bi se uspuzali, izvlačili čelične šiljke iz kamenih potpornih stubova da im posluže kao oružje i skakali u dvorište.
     Neki čovek koji je stajao na ramenima drugog čoveka povika: "Otvorite kapije, građani! Danas treba izvršiti pravdu!"
     Gomila zaklica kada ču da se reza povlači. Jedna od masivnih drvenih vrata se otvoriše, a gomila, navalivši svom snagom, nahrupi unutra.
     Ali vojnici sa musketama odgurnuše rulju nazad i ponovo zatvoriše vrata. Sada su Mirela i ostali čekali na izveštaje onih koji su sedeli na zidu i posmatrali ta tobožnja suđenja i izveštavali o krvoproliću one koji su poput Mirele čekali ispod.
     Mirela je udarala o zatvorska vrata i pokušavala da se uspne uza zid zajedno sa muškarcima, ali uzalud. Sada je iscrpljena čekala pored kapije, nadajući se da će se ova ponovo otvoriti makar na tren i da će uspeti da se provuče.
     Želja joj se na kraju ipak ispunila. U četiri sata Mirela je podigla pogled i ugledala u uličici otvorenu kočiju, čiji je konj lagano zaobilazio raskomadana tela. Građanke koje su sedele na napuštenim zatvorskim kolima počeše da kliču, prepoznavši čoveka koji je sedeo pozadi, i uličica ponovo ožive od buke, kada muškarci počeše da skaču sa zida, a odvratne babuskere da se s mukom spuštaju sa krovova kočija i da opkoljavaju njegovu kočiju. Mirela zapanjeno skoči na noge. Bio je to David!
     "Ujače, ujače!" povika ona, probijajući se kroz gomilu dok su joj suze tekle niz lice. David ju je primetio; strašno se namrgodio dok je izlazio iz kočije i stao da se probija kroz masu sveta da je zagrli.
     "Mirela!" izusti on dok se rulja komešala oko njega, tapšući ga po leđima i pozdravljajući ga poklicima dobrodošlice. "Šta se dogodilo? Gde je Valentina?" Lice mu je bilo iskrivljeno od užasa dok je čvrsto stezao Mirelu u zagrljaju, a ona nekontrolisano jecala.
     "Unutra je", povika Mirela. "Došle smo da se sastanemo sa prijateljicom... mi... ne znam šta se dogodilo, ujače. Možda je već suviše kasno."
     "Hajde, hajde", tešio ju je David, probijajući se kroz gomilu sa Mirelom, uz put potapšavši nekolicinu koju je prepoznao i koji su mu se sklonili s puta.
     "Otvorite kapiju!" povika nekoliko glasova sa vrha zida onima u dvorištu. "Stigao je građanin David! Slikar David je pred kapijom!"
     Posle nekoliko trenutaka otvori se jedna od masivnih kapija i bujica neopranih tela prosto zalepi Davida o nju; zatim ih ubaciše unutra, a kapija se ponovo zatvori.
     Dvorište zatvora plivalo je u krvi. Na malom, travnatom potezu koji je nekada predstavljao samostansku baštu, upravo su jednog sveštenika gurali ka tlu zabacujući mu glavu unazad preko komada drveta. Vojnik čija je uniforma bila sva krvava bezuspešno je pokušavao svešteniku da preseče grkljan mačem i odvoji glavu od tela. No, sveštenik još nije bio mrtav. Stalno je pokušavao da ustane dok mu je krv šikljala iz rana na vratu. Usta su mu zjapila u nemom kriku.
     Po celom dvorištu ljudi su jurili tamo-amo, preskačući preko telesa u iskrivljenim i užasnim pozama. Nemoguće je bilo proceniti koliko ih je tu bilo iskasapljeno. Ruke, noge i torzoi ležali su pobacani po lepo oblikovanim živicama, a unutrašnji organi bili su nagomilani duž zasada.
     Mirela ščepa Davida za rame i poče da vrišti, boreći se za vazduh, ali on je snažno prodrma i grubo joj šapnu na uvo: "Savladaj se ili smo izgubljeni. Moramo je smesta pronaći."
     Mirela se svim snagama borila da povrati kontrolu nad sobom, dok je David divlje šarao pogledom po dvorištu. Osetljive slikareve šake su se tresle dok ih je pružao prema čoveku pored sebe i vukao ga za rukav. Čovek je na sebi imao pohabanu vojničku uniformu, a ne uniformu zatvorskog čuvara, a usta su mu bila umrljana krvlju iako na sebi nije imao nikakvu vidljivu ranu.
     "Ko ovde zapoveda?" upita David. Vojnik se nasmeja, a zatim pokaza prema jednom dugačkom stolu blizu ulaza u zatvor, za kojim je sedelo nekoliko muškaraca. Gomila je milela oko stola licem okrenuta prema njima.
     Dok je David pomagao Mireli da pređe preko dvorišta, iz zatvora su izvukli tri sveštenika, gurnuli ih niz stepenište i bacili na tle ispred stola. Rulja stade da im se ruga; vojnici su morali da upotrebe bajonete kako bi ih sprečili da ne nasrnu na njih. Vojnici zatim primoraše sveštenike da se usprave i licima okrenu ka stolu.
     Petorica muškaraca za stolom jedan po jedan su ispitivali sveštenike. Jedan od njih stade zatim da prelistava neke hartije, zapisa nešto i na kraju odmahnu glavom.
     Sveštenike okrenuše i poteraše prema sredini dvorišta; lica im se pretvoriše u samrtničke maske kada u užasu shvatiše šta ih čeka. Masa unutar zidina poče zaglušujuće da kliče primetivši da nove žrtve vuku ka žrtveniku. David čvrsto stegnu Mirelu i odgurnu je prema stolu za kojim su sedele sudije, koje je sada zaklanjala rulja što je klicajući čekala na pogubljenja.
     David stiže do stola upravo u trenutku kada su ljudi na zidu počeli one napolju da obaveštavaju šta se dešava.
     "Smrt za oca Ambrozija iz San Sulpija!" Ova objava bi pozdravljena povicima i klicanjem.
     "Ja sam Žak-Luj David", doviknu on najbližem sudiji, nadjačavši buku koja se odbijala o zidove dvorišta. "Član sam revolucionarnog suda. Danton me je poslao..."
     "Dobro te poznajemo, Žak-Luj Davide", javi se čovek sa suprotnog kraja stola. David se okrenu prema njemu i glasno uzdahnu.
     Mirela pogleda duž stola prema sudiji koji je tamo sedeo i krv joj se sledi u žilama. Takva lica viđala je samo u košmarima; tako je zamišljala lice čoveka na koga ih je nastojnica upozorila. Bilo je oličenje zla.
     Čovek je bio odvratan. Telo mu je bilo svo u ožiljcima i zagnojenim ranama. Čelo je povezao prljavom maramom s koje je kapala neka tečnost odvratne boje, curela mu niz vrat i natapala masnu kosu. Dok je zlobno zurio u Davida, Mirela pomisli da mu iz bubuljičavih rana koje mu pokrivaju kožu ističe samo zlo koje je nagomilano u njemu, jer pred njom se nalazila inkarnacija samog đavola.
     "Ah, to si ti", jedva čujno izusti David. "Mislio sam da si..."
     "Bolestan?" završi čovek Davidovu rečenicu. "Jesam, ali ne toliko da ne bih mogao služiti svojoj zemlji, građanine."
     David krenu duž stola prema tom odvratnom čoveku, iako se izgleda plašio da mu priđe suviše blizu. Vukući Mirelu za sobom, on joj došapnu na uvo: "Ne smeš ni reč prozboriti. U opasnosti smo."
     Kada je stigao do kraja stola, David se nagnu napred prema sudiji i reče:
     "Dolazim po Dantonovoj želji, da pomognem oko suđenja."
     "Nije nam potrebna pomoć, građanine", odbrusi ovaj drugi. "Ovaj zatvor je tek prvi po redu. U svakom zatvoru ima neprijatelja Države. Kada ovde po hitnom postupku podelimo pravdu idemo u ostale. Uvek ima dovoljno dobrovoljaca kada je u pitanju pravda. Pođi i kaži građaninu Dantonu da sam ja ovde. Da je stvar u dobrim rukama."
     "Dobro", složi se David, pokušavši da potapše prljavca po ramenu, ali u tome trenutku se iz gomile iza njih prolomi novi krik. "Poznato mi je da si častan građanin i član Skupštine. Ali ima jedan problem. Ubeđen sam da mi možeš pomoći."
     David stisnu Mirelinu ruku i ona ostade nema, zadržavši dah u iščekivanju njegovih narednih reči.
     "Moja nečaka je danas po podne prolazila pored zatvora i slučajno je u metežu uvučena unutra. Verujemo... nadam se da joj se ništa nije dogodilo, jer ona je jednostavna devojka koja se ne razume u politiku. Moram te zamoliti da me pustiš da je potražim u zatvoru."
     "Tvoja nećaka?" ponovi ovaj drugi, i dalje zlobno zureći ispod oka u Davida. Zatim posegnu u vedro sa vodom koje je stajalo na tlu pored njega i izvuče iz njega novu mokru krpu. Strgnu onu koja mu je do tada obavijala čelo, baci je u vedro, a novoizvađenu koja se cedila obmota oko čela i zaveza je. Voda mu se sada još jače slivala niz lice, kapajući preko gnoja koji je izbijao iz otvorenih rana. Mireline nozdrve zapahnjivao je trulež smrti što je izbijao iz ovog čoveka, nadjačavajući kako mirise krvi tako i straha koji su ispunjavali dvorište. Osetila je slabost i pomislila da će se onesvestiti kada se iza njenih leđa ponovo zaori klicanje. Pokušala je da ne razmišlja o tome šta je svaki novi izliv oduševljenja značio.
     "Ne moraš da se mučiš da je tražiš", odvrati taj užasni čovek. "Samo što nije izišla pred sud. Poznato mi je, Davide, ko su tvoje štičenice. Uključujući i ovu." On pokaza glavom prema Mireli ni ne pogledavši je. "Plemkinje, izdanci de Remijeve krvi. Došle su iz samostana Monglan. Tvoju 'nećaku' već smo ispitivali u zatvoru."
     "Ne!" povika Mirela, otgnuvši se Davidu. "Valentina! Šta ste joj učinili?" Ona ispruži ruke preko stola i dohvati zlog čoveka, ali je David otrgnu od njega.
     "Ne budi luda", prosikta on. Kada je lažni sudija podigao ruku ona se ponovo otrgnu. Kroz vrata zatvora iza stola ovoga puta izbaciše dva tela što izazva novo komešanje. Mirela se otrgnu i otrča iza stola, te polete preko staza jer je ugladala Valentininu plavu rasutu kosu i krhko telo koje se kotrljalo niz stepenice zajedno sa telom nekog mladog sveštenika. Sveštenik se pridiže i pomože Valentini da ustane, a Mirela joj se baci u zagrljaj.
     "Valentina, Valentina", povika Mirela, zagledavši se u rođakino modro lice i rasečene usne.
     "Figure", prošaputa Valentina, divlje sevajući očima po dvorištu. "Klod mi je rekla gde se nalaze. Ima ih šest..."
     "Ne brini sada o tome", odrati Mirela, ljuljajući Valentinu u naručju. "Ujak je ovde. Oslobodićemo te..."
     "Ne!" povika Valentina. "Rođako, oni će me ubiti. Znaju za figure... sećaš li se duha! De Remi, de Remi", brbljala je ona, nesuvislo ponavljajući svoje porodično ime. Mirela je pokušala da je umiri.
     Ali tada ju je ščepao neki vojnik, iz čijeg zagrljaja nije uspela da se oslobodi i pored sveg naprezanja. Uprla je divlji pogled prema Davidu koji se nagnuo preko stola i nešto uzbuđeno govorio užasnom sudiji. Mirela nastavi da se otima, pa čak pokuša i da ugrize vojnika, ali onda se pojaviše neka dva čoveka, podigoše Valentinu, i odguraše je do stola. Valentina je stajala pred sudom, a dva vojnika su je držala. Na trenutak je pogledala prema Mireli, bleda i uplašena. A onda se osmehnula, a njen je osmeh bio nalik na sunčev sjaj koji se probija kroz tmasti oblak. Mirela na trenutak prestade da se otima i uzvrati joj osmeh. A onda začu glas čoveka s druge strane stola. Odjeknuo je poput udara biča po njenom umu i stao da se odbija o zidove dvorišta.
     "Smrt!"
     Mirela nastavi da se otima vojniku. Zavrištala je i pozvala Davida, koji se presamitio preko stola sav u suzama. Valentinu su usporeno vukli preko popločanog dvorišta do travnate prevlake u stražnjem delu. Mirela se borila poput divlje mačke pokušavajući da se oslobodi čeličnog stiska vojnikovih ruku. A onda je iznenada nešto pogodi s boka. I ona i vojnik padoše. Bio je to mladi sveštenik koji se skotrljao niz stepenice zatvora zajedno sa Valentinom i koji je sada pokušavao nju da spase, tako što se zaleteo u njih dvoje. Dok su se dva muškarca rvala na tlu, Mirela se oslobodila i potrčala prema stolu preko koga je ležao presamićeni David. Zgrabila je sudiju za prljavu košulju i povikala mu u lice:
     "Opozovite naređenje!"
     Pogledavši preko ramena, videla je da su dva krupna muškarca bez kaputa i sa zavrnutim rukavima na košuljama prikovala Valentinu za tle. Nije bilo vremena za gubljenje. "Oslobodite je!" povika ona.
     "Hoću", odvrati čovek, "ali samo ako mi kažeš ono što je tvoja rođaka odbila da nam otkrije. Reci mi gde je sakrivena Monglanska garnitura. Poznato mi je s kim je tvoja mala prijateljica razgovarala pre no što je uhapšena..."
     "Ako vam kažem", žurno odvrati Mirela, ponovo bacivši pogled na Valentinu, "oslobodićete moju rođaku?"
     "Moram ih se dočapati!" izusti on divlje. Posmatrao ju je neumoljivim, hladnim očima. Očima ludaka, pomisli Mirela. Grozila ga se, ali ipak nije oborila pogled.
     "Ako je oslobodite, reći ću vam gde su."
     "Reci!" zavrišta on.
     Kada se nagnuo prema njoj Mirela je osetila njegov kužan zadah na licu. David je nešto mrmljao pored nje, ali ona ne obrati na to pažnju. Duboko udahnuvši i zamolivši Valentinu da joj oprosti, ona lagano reče: "Zakopane su u bašti iza ujakovog studija."
     "Aha!" povika on. Oči mu se zaiskriše neljudskim plamenom kada skoči na noge i nagnu se preko stola prema Mireli. "Ti se ne bi usudila da me slažeš. Jer ako si to ipak učinila, goniću te do na kraj sveta. Moram se dočapati tih figura!"
     "Gospodine, preklinjem vas", povika Mirela. "Nisam vas slagala."
     "Verujem ti", odvrati on. Podigavši ruku on pogleda preko travnjaka prema dvojici muškaraca koji su držali Valentinu prikovanu za tle, čekajući da im izda naređenje. Mirela je posmatrala to odvratno lice, neopisivo izobličeno, i tu i tada se zaklela da će ga do kraja života, svog i njegovog, pamtiti. Da će urezati u sećanje njegovo lice, lice ovog čoveka koji se tako okrutno poigravao životom njene rođake. Nikada ga neće zaboraviti.
     "Ko ste vi?" upita ona, dok je on i dalje posmatrao travnjak. On se lagano okrenu prema njoj, a mržnja kojom su sevale njegove oči sledi joj kosti.
     "Ja sam gnev naroda", prošaputa on. "Plemstvo će pasti, sveštenstvo će pasti, kao i buržoazija. Izgazićemo ih. Pljujem ja na sve vas i sve patnje koje ste prouzrokovali okrenuće se protiv vas. I samo nebo ću vam srušiti na glave. Doćapaću se Monglanske garniture! Biću njen vlasnik! Biće moja! Ako je ne pronađem tamo gde si rekla da je, proganjaću te... platićeš mi!"
     Njegov otrovni glas odzvanjao je u Mirelinim ušima.
     "Nastavite sa smaknućem!" povika on, a rulja istog časa poče ponovo da kliče. "Smrt! Presuda je smrt!"
     "Ne!" zavrišta Mirela. Vojnik je ščepa, ali mu se ona otrgnu. Kao pomahnitala poletela je naslepo preko dvorišta, vukući suknje kroz bare krvi koje su oticale kroz pukotine između kamenih ploča. Kroz more lica koja su vrištala ona ugleda naoštrenu dvostruku sekiru kako se diže iznad Valentininog položenog tela. Valentinina kosa, srebrnasta od letnje toplote, ležala je prostrta po travi na kojoj je ležala.
     Mirela je letela kroz gomilu tela, koja su sve više opkoljavala taj užasan prizor kako bi prisustvovala smaknuću. Bacila se kroz vazduh na Valentinino telo, upravo u trenutku kada se sekira spustila.