12. SREDIŠTE TABLE

     U kokosovim orasima često se nađu skeleti miševa, jer lakše im je da onako mršavi i pohlepni uđu, nego da kasnije iziđu siti, ali debeli.

     'Šah je moj život', Viktor Korčnoj (ruski velemajstor)

     Taktika se sastoji u tome da znaš šta da uradiš kada nešto može da se uradi. Strategija se sastoji u tome da znaš šta da uradiš kada ništa ne može da se uradi.

     Savelij Tartakover (poljski velemajstor)

     Nikada nisam bila zbunjenija nego dok smo se taksijem vozile ka Harijevoj kući. Mordekajeva izjava da sam prisustvovala i jednom i drugom ubistvu samo je pojačala mučninu koju bih osetila svaki put kada bih pomislila da sav taj cirkus ima neke veze sa mnom. Zašto su i Solarin i gatara upozorili upravo mene? Zašto sam ja naslikala čoveka na biciklu i zašto se on povremeno javljao i u stvarnom životu?
     Bilo mi je žao što Mordekaju nisam postavila još neka pitanja; činilo mi se da zna više nego što nam je otkrio. Na primer, priznao je da je pre mnogo godina upoznao Solarina. Kako smo mogle znati da nije s njim ostao u vezi?
     Kada smo stigli do Harijeve kuće, vratar pritrča da nam otvori ulazna vrata. Celim putem jedva da smo progovorile koju reč. Dok smo se pele liftom, Lili konačno primeti: "Izgleda da si osvojila Mordekaja."
     "Veoma složena osoba."
     "Da samo znaš koliko", odvrati ona kada se vrata otvoriše na njenom spratu. "Čak i kada ga pobedim u šahu, uvek se pitam koje je sve kombinacije mogao da odigra. Verujem mu više no ikome drugom, ali nikada nisam uspela da razotkrijem sve njegove tajne. Kada već govorimo o tajnama, ne pominji Solovu smrt dok ne saznamo nešto više o tome."
     "Treba da odem u policiju", primetih.
     "Pitaće te zašto ti je trebalo tako dugo da svratiš", podseti me Lili. "Mogla bi da odložiš svoj put u Alžir za kakvih deset godina zbog izdržavanja kazne."
     "Ne bi valjda pomislili da sam ja..."
     "A zašto da ne?" upita Lili kada se nađosmo pred Harijevim vratima.
     "Evo ih!" povika Luelin iz trpezarije u trenutku kada smo se Lili i ja pojavile u velikom mermernom predvorju i počele da skidamo kapute koje smo potom predale služavki. "Kasnite kao i obično. Gde ste vas dve dosad? Hari se razmeće po kuhinji."
     Pod u predvorju podsećao je na šahovsku tablu. Zakrivljeni zidovi bili su izdeljeni mermernim stubovima između kojih su se prostirali italijanski pejsaži u sivo-zelenim tonovima. U središtu se nalazila mala fontana, okružena bršljanom.
     Sa obe strane protezalo se po jedno široko, zakrivljeno mermerno stepenište, čiji su bokovi bili ukrašeni arabeskama. Ono s desne strane vodilo je nadole u formalnu trpezariju u kojoj je sto od tamnog mahagonija bio postavljen za petoro. S leve strane nalazila se dnevna soba u kojoj je sedela Blanša u masivnoj naslonjači presvučenoj crvenim brokatom. Najudaljenijim delom sobe dominirala je grozna komoda, prelakirana u crveno, sa zlatnim ručkama. Precenjeni, skupi ostaci iz Luelinove antikvarnice ispunjavali su celu sobu. Luelin im je upravo prilazio da se pozdravi.
     "Gde ste vas dve do sada?" upita Blanša dok smo silazile stepenicama. "Trebalo je da počnemo sa koktelima i predjelom još pre jednog sata." Luelin me ovlaš poljubi i udalji se da obavesti Harija da smo stigle.
     "Zapričale smo se", odvrati Lili, smestivši se u drugu preglomaznu naslonjaču i dohvativši neki časopis.
     Hari izjuri iz kuhinje, noseći iznad glave veliki poslužavnik sa pikantnim predjelima. Bio je opasan keceljom i na glavi je imao veliku kuvarsku kapu. Ličio je na džinovsku reklamu za kvasac.
     "Čuo sam da ste stigle", reče on, zračeći od sreće. "Posluzi sam dao slobodno veče kako ne bi kibicovali dok kuvam. Zato sam vam lično izneo predjelo."
     "Lili kaže da su se zapričale, možeš li ti to da zamisliš?" primeti Blanša, dok je Hari spuštao poslužavnik na mali sto. "Mogle su da upropaste celu večeru."
     "Ostavi ih na miru", odvrati Hari, namignuvši mi, leđima okrenut Blanši. "Devojke njihovog uzrasta i treba malo da švrljaju." Hari se izgleda zavaravao, ako sam dobro shvatila, da će Lili "pokupiti" nešto od moje ličnosti.
     "Dođi da vidiš", reče on, povukavši me ka poslužavniku sa predjelom. "Ovo je kavijar sa smetanom, ovo je jaje sa lukom, a ovo, po mom vlastitom tajnom receptu, seckana jetra sa šmalcom. Majka mi ga je predala u amanet na samrtničkoj postelji."
     "Divno miriše", primetih.
     "A ovo je loks sa krem-sirom, ako ne voliš kavijar. Hoću da pola ovoga nestane dok se ne vratim. Večera će biti za pola sata." Ponovo mi se osmehnuo i izleteo iz sobe.
     "Loks, blagi bože", izusti Blanša kao da će je svakog časa zaboleti glava. "Daj mi jedan od tih." Dodadoh joj jedan, pa se i sama poslužih.
     Lili odšeta do poslužavnika sa predjelom i odmah smaza nekoliko komada. "Hoćeš li šampšanjac, Ket? Ili da ti spremim nešto drugo?"
     "Može šampanjac", odvratih u trenutku kada se Luelin vratio.
     "Ja ću sipati", ponudi se on, odlazeći iza bara. "Šampanjac za Ket, a šta bi želela moja šarmantna nećaka?"
     "Viski i sodu", zatraži Lili. "Gde je Karioka?"
     "Malo zlato je sklonjeno na sigurno za večeras. Nema potrebe da nam ruje po predjelu." Pošto je Karioka uvek, kada bi ugledao Luelina, pokušao da ga ujede za članak na nozi, njegova netrpeljivost prema psiću bila je sasvim razumljiva. Dok se Lili mrštila Luelin mi dodade čašu od brušenog stakla punu penušavog šampanjca. Zatim se vrati do bara da pripremi viski i sodu.
     Posle predviđenih pola sata čekanja i mnogo pojedenog predjela, Hari iziđe iz kuhinje u tamnosmeđem, somotskom, večernjem sakou i dade nam znak da sednemo za sto. S jedne strane stola smestili su se Lili i Luelin, s druge Blanša i Hari, dok je preostala strana ostala meni. Sedosmo, a Hari nam usu vino.
     "Nazdravimo odlasku naše drage prijateljice Ket, za njen prvi duži rastanak sa nama od vremena kada smo se upoznali." Kucnusmo se i Hari nastavi.
     "Pre no što odeš, daću ti popis najboljih restorana u Parizu. Kada se nađeš kod Maksima ili u Tur d'Aržonu, samo spomeni moje ime maetre-u d' i bićeš uslužena kao princeza."
     Morala sam mu reći. Sad ili nikad.
     "Ja ću, Hari", počeh, "u stvari biti u Parizu samo nekoliko dana. Posle idem za Alžir."
     Hari se zagleda u mene, držeći podignutu čašu. Zatim je lagano spusti. "Alžir?" ponovi on.
     "Tamo ću raditi", objasnih. "Tamo ću provesti godinu dana."
     "Živećeš sa Arapima?"
     "Šta je - tu je, idem u Alžir", rekoh. Ostali su ćutali i, iskreno govoreći, bilo mi je drago što se ne zauzimaju za mene.
     "Zašto ideš u Alžir? Zar si iznenada poludela? Ili postoji neki drugi razlog koji mi je promakao?"
     "Idem da razvijem kompjuterski sistem za OPEK", objasnih. "To je konzorcijum za naftu. Skraćenica za Organizaciju zemalja izvoznica nafte. One proizvode i distribuiraju naftu, a jedna od njihovih baza nalazi se u Alžiru."
     "Kakav je to konzorcijum za naftu što ga vodi šačica ljudi koja ne zna ni rupu u zemlji da iskopa? Već četiri hiljade godina Arapi lutaju pustinjom, puštajući kamile da seru gde im se dopadne i ne proizvodeći baš ništa pod milim Bogom! Kako možeš..."
     Kao da je znala kada treba da uđe, služavka Valeri unese veliku činiju pileće supe na kolicima za posluživanje. Dogurala ih je do Blanše i počela da sipa.
     "Valeri, šta to radiš?" upita Hari. "Ne sada!"
     "M'sje Rad", odvrati Valeri koja je bila iz Marseja i znala kako treba sa muškarcima, "ja sam kod vami deset godina. I za sve to godine, nikada nisam dala govoriti mi kada treba ja serviram supu. Zašto početi sadi?" A zatim nastavi da puni tanjire sa zavidnim samopouzdanjem.
     Pre no što se Hari oporavio, Valeri je već stigla do mene.
     "Valeri", javi se on ponovo, "pošto si čvrsto rešila da sipaš supu, želim da čujem šta ti misliš o ovome."
     "Dobro", pristade ona, napućivši usne i zaobišavši sto da posluži Harija.
     "Dobro poznaješ ovde prisutnu gospođicu Velis?"
     "Dosta dobro", složi se Valeri.
     "Znaš li da me je ovde prisutna gospođica Velis upravo obavestila da namerava da otputuje u Alžir i da živi među Arapima? Šta ti misliš o tome,"
     "Alžir, to je predivna zemlja", odvrati Valeri, prišavši Lili. "Imam brat koji tamo živi. Posetila ga mnogo puta." Klimnu mi preko stola. "Dopašće vam se veoma dobro tamo."
     Zatim je poslužila i Luelina i udaljila se.
     Za stolom je vladao muk. Moglo se čuti grebanje kašika po dnu tanjira. Hari na kraju ipak progovori.
     "Kako ti se sviđa supa?"
     "Odlična je", pohvalih ga.
     "U Alžiru nigde nećeš dobiti ovakvu supu, to ti garantujem."
     To je bio Harijev način da prizna da je izgubio. Svi za stolom odahnuše.

     Večera je bila odlična. Hari je pripremio palačinke od krompira sa domaćim slatkim od jabuka koje je tek malo kisilo i imalo ukus na naranče. Zatim, veliki komad pečenja koje se mrvilo u vlastitom soku; moglo se seći viljuškom. Pa, knedle u vatrostalnoj posudi koje je zvao "kugel", zapečene na površini. Dosta povrća i četiri različite vrste hleba poslužene sa mileramom. Za desert smo imali najbolju štrudlu od jabuka koju sam ikada jela, sa puno suvog grožđa, koja se još pušila.
     Blanš, Luelin i Lili bili su neobično tihi za vreme večere; neobavezno su ćaskali i to, kako mi se činilo, nekako preko volje. Konačno se Hari okrenuo prema meni, ponovo mi napunio čašu vinom i rekao: "Ako upadneš u neku nevolju, prvo da si mene pozvala! Zabrinut sam za tebe, draga, jer nećeš imati kome da se obratiš sem nekim tamo Arapima i tim gojimima za koje radiš."
     "Hvala ti. Ali, Hari, pokušaj da shvatiš da idem u jednu civilizovanu zemlju i to poslovno. Hoću da kažem, ne idem u džunglu gde nema..."
     "Kako to misliš?" prekide me Hari. "Arapi i dan-danas seku šake lopovima. A pored toga, ni civilizovane zemlje nisu više bezbedne kao nekada. Ne dozvoljavam Lili čak ni da vozi sama kroz Njujork da je ne bi napali i opljačkali. Pretpostavljam da si čula da je Sol dao otkaz i otišao? Nezahvalnik."
     Lili i ja se pogledasmo, pa brzo odvratismo oči jedna od druge. Hari je nastavio da govori.
     "Lili treba da učestvuje na tom turniru, a ja nemam nikog ko bi je vozio tamo. Muka me hvata kada samo pomislim da će sama ići ulicom... A još sam čuo i da je neki igrač već umro na tom turniru."
     "Ne budi smešan", javi se Lili. "To je veoma važan turnir. Ako se kvalifikujem, moći ću da igram na međuzonskim turnirima protiv najboljih igrača na svetu. Sigurno se neću povući samo zato što je neki stari ludak dozvolio da ga ucmekaju."
     "Ucmekaju?!" uzviknu Hari i ošinu me pogledom pre no što sam imala vremena da na lice navučem masku nevinašceta. "Divno! Fantastično! Upravo sam o sličnim stvarim i brinuo. U međuvremenu, trčiš u Četrdeset šestu ulicu svakih pet minuta da igraš šah sa onom drhtavom, matorom budalom. Kako onda da nađeš muža?"
     "Misliš na Mordekaja?" upitah Harija.
     Za stolom je zavladala zaglušujuća tišina. Hari se skamenio. Luelin je zatvorio oči i počeo da se poigrava salvetom. Blanš je posmatrala Harija, a na usnama joj je titrao jedva primetan, pakostan osmeh. Lili je zurila u tanjir i lupkala kašikom po stolu.
     "Da li sam rekla nešto što nije trebalo?" upitah.
     "Ma, ništa", promrmlja Hari. "Ništa ne brini, sve je u redu." Ali to je ujedno i bilo sve što je kazao.
     "Sve je u redu, draga", dodade Blanša trudeći se da zvuči umiljato. "Samo, ne pominjemo ga baš često. Mordekaj je Harijev otac. Lili ga veoma voli. Naučio ju je da igra šah dok je još bila sasvim mala. Mislim da je to uradio samo da bi meni napakostio."
     "Majko, to je glupo", javi se Lili. "Ja sam ga zamolila da me nauči. I ti to sasvim dobro znaš."
     "U to vreme tek što si izišla iz pelena", primeti Blanša, i dalje gledajući u mene. "Ja smatram da je on užasan starac. Nije bio u ovom stanu od našeg venčanja, pre dvadeset pet godina. Čudi me da te je Lili upoznala s njim."
     "On mi je deda", primeti Lili.
     "Mogla si da mi kažeš", oglasi se Hari. Izgledao je toliko povređen da sam na trenutak pomislila da će zaplakati. Te njegove oči kao u svetog Bernarda nikada nisu bile vlažnije.
     "Stvarno mi je žao", rekoh. "Ja sam kriva..."
     "Nisi ti kriva", reče Lili. "I zato umukni. Problem je u tome što niko od prisutnih nikada nije shvatio da ja želim da igram šah. Da ne želim da budem glumica niti da se udam za kakvog bogataša. Ne želim da dangubim i muvam ljude kao Luelin..." Luelin joj uputi jedan krvnički pogled, a zatim se ponovo zagleda u sto.
     "Želim da igram šah, a to niko sem Mordekaja ne razume."
     "Baš svaki put kada se ime tog čoveka pomene u ovoj kući", dobaci Blanša, po prvi put podigavši neznatno glas, "mi se za koji centimetar udaljimo jedni od drugih."
     "Ne vidim zašto moram da se iskradam poput kakvog krivca kada želim da odem u grad i vidim svog..." poče Lili, ali ne dovrši.
     "O kakvom to iskradanju govoriš?" upita je Hari. "Da li sam ikada tražio od tebe da se iskradaš? Slao sam te kolima kad god si htela da ideš. Niko nikada nije kazao da moraš da se iskradaš gde god htela da pođeš."
     "Ali možda je ona želela da se iskrada", dobaci Luelin, oglasivši se prvi put. "Možda je naša draga Lili htela da se iskrade i popriča sa Ket o turniru na kome su zajedno bile prošle nedelje, kada je ubijen Fiske. Konačno, Mordekaj je stari drugar velemajstora Fiskea. Ili bolje da kažem, bio je."
     Luelin se osmehivao kao da je u tom trenutku pronašao mesto da zarije bodež. Nije mi bilo jasno kako je tako dobro naciljao. Pokušah s malim blefom.
     "Ne budali. Svi znaju da Lili nikada ne ide na turnire."
     "Oh, zašto da se lažemo?" upita Lili. "Sigurno su i novine objavile da sam bila tamo. Unaokolo se vrzmala gomila reportera."
     "Niko mi nikada ništa ne govori!" zaurla Hari. Lice mu je bilo tamnocrveno. "Šta se to, do đavola, ovde dešava?" Besno je prelazio pogledom s jednog na drugog. Nikada ga nisam videla toliko srditog.
     "Ket i ja smo u nedelju otišle na turnir. Fiske je igrao protiv jednog Rusa. Fiske je umro, a Ket i ja smo otišle. To je sve što o tome ima da se kaže, pa te molim da ne praviš scene."
     "Ko pravi scene?" upita Hari. "Pošto si mi sve lepo objasnila, zadovoljan sam. Samo, mogla si to sve da mi kažeš i malo ranije, to je sve. I da znaš da više nećeš ići na turnire na kojima ljude ubijaju."
     "Pokušaću da sredim da svi ostanu živi", dobaci Lili.
     "Šta je veličanstveni Mordekaj imao da kaže o Fiskeovoj smrti?" upita Luelin, ne želeći da se tema razgovora promeni. "Nema sumnje da je imao svoje mišljenje o tom slučaju. Čini se da on o svemu ima mišljenje."
     Blanša spusti šaku na Luelinovu ruku, stavljajući mu do znanja da je bilo dosta.
     "Mordekaj smatra da je Fiske ubijen", odgovori mu Lili odgurnuvši stolicu i ustavši. Zatim ispusti salvetu na sto. "Da li neko želi da pređe u salon na malo arsenika posle večere?"
     Posle tih reči iziđe iz sobe. Trenutak je vladala neprijatna tišina, a onda Hari ispruži ruku i potapša me po ramenu.
     "Izvini draga, ovo je tvoja oproštajna večera, a mi svi vrištimo jedni na druge kao gomila jenti. Hajdemo na čašicu konjaka da popričamo o nečem veselijem."
     Pristadoh. Pređosmo svi u dnevnu sobu na čašicu pre spavanja. Posle nekoliko minuta Blanša se požalila na glavobolju i povukla. Luelin me je odveo u stranu i upitao: "Sećaš li se predloga u vezi sa Alžirom?" Klimnuh, a on dodade: "Hajdemo na trenutak u radnu sobu da o tome popričamo."
     Krenuh za njim kroz stražnji hodnik do radne sobe, opremljene teškim nameštajem prijatne smeđe boje, u kojoj je svetlost bila prigušena. Luelin zatvori vrata.
     "Pristaješ li da to učiniš?" upita on.
     "Znam da ti je to važno." Rekoh mu. "Dosta sam o svemu razmišljala. Pokušaću da ti pronađem te šahovske figure. Ali neću učiniti ništa nezakonito."
     "Ako budem mogao da ti pošaljem novac, da li bi mi ih kupila? Hoću da kažem, mogu te spojiti sa nekim ko... ko će ih izneti iz zemlje."
     "Misliš, ko će ih prokrijumčariti."
     "Zašto o tome tako govoriš?" upita Luelin.
     "Da te pitam nešto, Lueline. Ako imaš nekog ko zna gde su figure i imaš nekog ko će da plati za njih i na kraju imaš i nekog ko će da ih prokrijumčari iz zemlje, šta ću ti ja?"
     Luelin je trenutak ćutao. Očigledno je razmišljao kako da mi odgovori. Konačno reče: "Pa, mogao bih da budem i iskren. Već smo pokušali. Vlasnik ne želi da ih proda mojim ljudima. Odbija čak i da se sastane s njima."
     "Zašto onda misliš da bi pristao da pregovara sa mnom?" zanimalo me je.
     Luelin se nekako čudno osmenu. A zatim zagonetno primeti: "Nije u pitanju on, već ona. I imamo razloga da verujemo da će pristati da posluje samo sa ženom."

     Luelin nije bio baš jasan, ali učinilo mi se da će biti bolje da ne navaljujem pošto sam u daljnjem razgovoru mogla i sama da se odam.
     Kada smo se vratili u dnevnu sobu, zatekli smo Lili na sofi sa Kariokom u krilu. Hari je stajao pored užasno lakiranog sekretera u dnu sobe i s nekim razgovarao telefonom. Iako mi je bio okrenut leđima, po ukočenom držanju zaključila sam da nešto nije u redu. Pogledala sam Lili, a ona je odmahnula glavom. Čim je ugledao Luelina, Karioka načulji uši, a zatim prigušeno zareža stresavši se. Luelin se na brzinu izvini, poljubi me ovlaš u obraz i udalji se.
     "To je bila policija", obavesti nas Hari, spustivši slušalicu i okrenuvši se prema meni; delovao je izgubljeno. Pogrbio se i činilo se da će svakog časa zaplakati. "Iz Ist Rivera su izvukli leš. Traže da dođem u mrtvačnicu da ga identifikujem. Mrtvac je"... zagrcnuo se kod te reči... "imao u džepu Solov novčanik i šofersku dozvolu. Moram poći."
     Pozelenela sam. Znači, Mordekaj je bio u pravu. Neko je odista pokušavao da prikrije stvar, ali kako se Solovo telo našlo u Ist Riveru? Plašila sam se da pogledam prema Lili. Nijedna od nas nije ni reč prozborila, ali Hari to izgleda nije primetio.
     "Znate", nastavi on, "osećao sam da nešto nije bilo u redu prošle nedelje. Kada se Sol vratio ovamo, zatvorio se u svoju sobi i nije hteo ni sa kim da razgovara. Nije se pojavio na večeri. Vi ne mislite da je mogao izvršiti samoubistvo? Trebalo je da ostanem uporan i da razgovaram s njim... moja je krivica što se ovo dogodilo."
     "Ne možeš biti siguran da je to Solov leš", primeti Lili. Uputila mi je jedan molećiv pogled, ali nisam bila sigurna da li me moli da kažem istinu ili da ćutim. Osećala sam se užasno zbog svega toga.
     "Želiš li da pođem s tobom?" predložih.
     "Ne, draga", odvrati Hari i duboko uzdahnu. "Nadajmo se da je Lili u pravu, da je posredi neka greška. Ali ako je to ipak Solovo telo, moraću malo da se zadržim. Da bih... kako bih sve sredio za pogreb."
     Hari me poljubi za rastanak, ponovo se izvinivši što je veče proteklo tako tužno, i konačno ode.
     "Osećam se užasno", reče Lili, kada je izišao. "Hari je voleo Sola kao da mu je bio sin."
     "Mislim da bi mu trebalo reći istinu", izjavih.
     "Ne budi tako prokleto plemenita", odvrati Lili. "Kako do đavola da mu objasnimo da si još pre dva dana videla Solov leš u UN i da si zaboravila to da pomeneš, makar danas za večerom? Seti se šta je Mordekaj kazao."
     "Čini mi se da je Mordekaj slutio da su oba ubistva zataškana", rekoh joj. "Mislim da bi trebalo da porazgovaram s njim o tome."
     Zamolih Lili za Mordekajov broj telefona. Spustila mi je Karioku u krilo i otišla do sekretera po list hartije. Karioka mi liznu šaku. Obrisah je.
     "Jesi li videla kakvo sranje Lulu dovlači u kuću?" upita ona, misleći na odvratni crveno-zlatni sekreter. Lili je uvek zvala Luelina "Lulu" kada je bila besna. "Ladice ne mogu da se izvuku, a ove ružne pozlaćene ručke prosto bodu oči." Ona nažvrlja Mordekajov broj na listu hartije za pisanje i pruži mi ga.
     "Kada krećeš?" upita ona.
     "Za Alžir? U subotu. Mada sumnjam da ćemo pre toga imati mnogo vremena za razgovor."
     Ustadoh i predadoh Karioku Lili. Ona ga podiže i svojim nosem dodirnu njegov dok se on uvijao da pobegne.
     "Ionako ne bih mogla da se vidim s tobom pre subote. Biću zatvorena sa Mordekajem i bez prestanka igrati šah sve do nastavka turnira naredne nedelje. Ali u slučaju da saznamo nešto novo o Fiskeovoj ili... Solovoj smrti... kako da te nađem?"
     "Ne znam adresu. Biće najbolje da pošalješ telegram na moju ovdašnju kancelariju. Oni će ga proslediti dalje."
     Složismo se da će to biti najbolje. Siđoh u predvorje zgrade i vratar mi pozva taksi. Dok se moj taksi probijao kroz hladnu i mračnu noć, pokušala sam da se prisetim svega što se do sada dogodilo i da u tome pronađem bar neki smisao. Ali u umu mi se sve u toj meri pobrkalo, da je stomak na trenutke počeo da mi se grči od straha. Kada sam stigla do ulaznih vrata u moju zgradu već sam se prepustila potpunom očaju i obuzela me je panika.
     Gurnuvši taksisti novac, potrčala sam prema zgradi i uletela u predvorje. Nervozno sam stala da pritiskam dugme za lift. Iznenada sam osetila nečiju šaku na ramenu. Poskočila sam gotovo tri stope uvis.
     Bio je to vratar. U ruci je držao moju poštu.
     "Izvinite ako sam vas prepao, gospođice Velis", stade on da se izvinjava. "Nisam hteo da zaboravite poštu. Ako sam dobro shvatio, napuštate nas ovog vikenda?"
     "Da, dala sam upravitelju adresu kancelarije. Posle petka možete svu moju poštu tamo slati."
     "Dobro", odvrati on i požele mi laku noć.
     Nisam otišla pravo u stan. Pritisnula sam dugme za krov. Niko sem stanara nije znao za naročita vrata koja su vodila na široku, popločanu terasu sa koje se pružao vidik na ceo Menhetn. Ispod mene, dokle mi je pogled sezao, protezala su se iskričava svetla grada koji ću uskoro napustiti. Vazduh je bio čist i prštav. Mogla sam da vidim Empajer Stejt i Krajslerove zgrade kako se svetlucaju u daljini.
     Ostala sam gore otprilike deset minuta dok nisam osetila da ponovo vladam i stomakom i živcima. Zatim sam se liftom vratila do svog sprata.
     Vlas kose koju sam nalepila preko vrata bila je na svom mestu, što je značilo da niko nije ulazio. Ali kada sam otključala sve reze i zakoračila u hodnik, odmah sam primetila da nešto nije kako treba. Još nisam bila upalila svetlo u hodniku, tako da sam primetila da iz sobe na njegovom kraju dopire slaba svetlost. Nikada ne ostavljam upaljeno svetlo kada nisam kod kuće.
     Upalih svetla u hodniku, duboko uzdahnuh i polagano krenuh prema sobi. Na klaviru je bila upaljena mala, kupasta svetiljka koju sam koristila za čitanje nota. Bila je uperena na ukrasno ogledalo iznad kamina. Čak i sa udaljenosti od dvadeset pet stopa videla sam šta lampa osvetljava. Za ogledalo je bila zakačena beleška.
     Kao u transu prešla sam preko sobe, probijajući se kroz svoju džunglu. Sve vreme imala sam utisak da iza drveća čujem neko struganje. Mala svetlost bila je mamac koji me je pozivao da priđem ogledalu. Zaobiđoh glomazni klavir i zaustavih se ispred beleške. Dok sam čitala poruku, osetila sam već poznati drhtaj duž kičme.

     Ja sam te već upozorio, ali još ću
     to jednom podvući. Kada
     te nevolja snađe,
     naći joj moraš leka, a ne glavu
     u pesak zavući - mnogo je peska u
     Alžiru.

     Dugo sam ostala da stojim zureći u poruku. Da i nije bilo malog konja u dnu, prepoznala bih rukopis. Bio je Solarinov. Ali kako je ušao u moj stan, ne prekinuvši vlas kose? Da li je bio u stanju da se popne uza zid do jedanaestog sprata i uđe kroz prozor?
     Naprezala sam mozak, pokušavajući da unesem kakav-takav smisao u celu stvar. Šta je Solarin želeo od mene? Zašto je bio spreman da se izloži tako velikom riziku kao što je provaljivanje u moj stan, samo da bi stupio u vezu sa mnom? Dvaput je već skrenuo sa svog puta da bi razgovarao sa mnom, da bi me upozorio, a oba puta neposredno posle toga neko je bio ubijen. Ali kakve to veze ima sa mnom? Štaviše, ako sam i bila u opasnosti, šta je očekivao da ću preduzeti s tim u vezi?
     Vratila sam se niz hodnik i još jednom okrenula ključ u bravi, a zatim stavila i lanac. Obišla sam ceo stan, zavirila iza drveća, u ormane i u sobicu za poslugu, kako bih se uverila da nikog nema. Bacila sam poštu na pod, izvukla krevet, sela na ivicu, zatim se izula i skinula čarape. Tek tada sam je uočila.
     Na drugom kraju sobe, i dalje obasjana mekom svetlošću male lampe, stajala je poruka. Ali snop lampe nije bio uperen u sredinu. Obasjavala je samo jednu stranu. Ponovo sam ustala, sa čarapama u ruci, i vratila se da je još jednom pogledam. Svetlost je bila pažljivo osmerena na jednu stranu poruke - i to levu - tako da je obasjavala samo prvu reč u svakom redu. A one su oblikovale novu rečenicu:
     Ja ću te naći u Alžiru.

     U dva ujutro, još sam ležala na krevetu i zurila u tavanicu. Nisam mogla oka da sklopim. Mozak mi je radio kao kompjuter. Nešto nije bilo u redu. Nešto je nedostajalo. Već sam imala na raspolaganju mnoge delove slagalice, ali nikako nisam mogla da ih složim. Pa ipak, bila sam ubeđena da će se već nekako uklopiti. Po hiljaditi put krenula sam iz početka.
     Gatara me je upozorila da mi preti opasnost. Solarin me je upozorio da mi preti opasnost. Gatara mi je putem svog proročanstva uputila šifrovanu poruku. Solarin mi je u svojoj poruci takođe ostavio skrivenu poruku. Da nisu gatara i Solarin na neki način bili povezani?
     Postojalo je nešto što sam previdela jer nije imalo nikakvog smisla. Gatarina šifrovana poruka je glasila "J'adoube KV." Već mi je Nim ukazao na to; izgleda da je želela da stupi u vezu sa mnom. Ako je to bilo tačno, zašto mi se od onda nije javila? Prošla su tri meseca, a nje nigde nije bilo.
     Izvukla sam se iz kreveta i ponovo upalila svetla. Pošto nisam mogla da spavam, zašto ne bih pokušala da raspetljam celu tu prokletu stvar. Otišla sam do ormana i stala da preturam po njemu dok nisam pronašla salvetu i presavijeni list hartije na kome je Nim ispisao tu pesmu u jambima. Otišla sam do sobice za poslugu i pristojno napunila čašu brendijem. Zatim sam se spustila na gomilu jastuka na podu.
     Izvukla sam olovku iz obližnjeg ćupa, te počela da prebrojavam slova i da ih zaokružujem onako kako mi je Nim pokazao da se to radi. Ako je ta prokleta žena toliko žudela da stupi u vezu sa mnom, možda je to već i učinila. Možda se još nešto krilo u proročanstvu. Nešto što ranije nisam primetila.
     Pošto sam već znala da se u prvim slovima svakog reda krila poruka, pokušala sam da zapišem poslednja slova. Na nesreću dobila sam "eaoaoeoea".
     Pošto u tome nisam nalazila nikakvo simboličko značenje, pokušala sam sa prvim slovima drugih reči u svakom redu, pa zatim trećih, i tako dalje. Dobijala sam gluposti kao što je"ktmisjcuz" i "škjetbćpt". Samo što nisam počela da škrgućem zubima. Pokušala sam sa prvim slovom prve rečenice i drugim slovom druge i dobila "jtm...". Nikako nisam uspevala da pronađem bilo šta suvislo. Otpila sam dobar gutljaj rakije i nastavila da se bakćem s tim gotovo još čitav sat.
     Već je bilo pola četiri ujutro kada mi je palo na pamet da probam sa neparnim i parnim brojevima. Vadeći slova pod neparnim brojevima iz svake rečenice, konačno sam nešto provalila. Ili sam bar došla do nečega što je ličilo na reč. Prvo slovo prve rečenice, treće slovo naredne, zatim peto, sedmo i dobila sam: "Jeremijađ". Dobila sam ne samo reč, već ime. Stadoh da se vučem po sobi, da prekopavam po gomilama knjiga, dok ne izvukoh prljavu, staru, Gideonovu Bibliju. Krenuh kroz sadržaj dok ne pronađoh Jeremiju, dvadeset četvrtu knjigu Starog Zaveta. Ali moja je poruka glasila "Jeremija-Đ". Na mesto čega je stajalo to "Đ"? Malo sam razmišljala o tome dok nisam shvatila da je "Đ" osmo slovo abecede. Pa šta s tim?
     A onda sam primetila da je osma rečenica pesme glasila "Ka traganju za trideset tri i tri pati se kroz snove". Neka sam prokleta ako se to nije odnosilo na poglavlje i redni broj stiha.
     Potražih trideset treće poglavlje treći stih Jeremije. Pogodak.

     Zovi me, i odazvaću ti se, i kazaću ti velike i tajne stvari, za koje ne znaš.

     Znači, bila sam u pravu. U proročanstvu se krila još jedna poruka. Jedini problem bio je u tome što je ova poruka, kako su stvari sada stajale, bila potpuno beskorisna za mene. Ako je stara zakrpa želela da mi "kaže" velike i tajne stvari, gde su onda, do đavola, bile te stvari? Ja to nisam znala.
     Za osobu koja nikada nije uspela da do kraja reši ukrštene reči iz Njujork Tajmsa, bio je pravi podvig što je sa obične salvete izvukla dešifrovana proročanstva. S druge, pak, strane osećala sam se prilično potišteno. Skidala sam jedan veo za drugim, u smislu da sam pronalazila suvisle reči na engleskom u kojima su se krile poruke, ali te poruke kao da nikuda nisu vodile. Osim ka novim porukama.
     Uzdahnula sam, pogledala ponovo u tu prokletu pesmu, iskapila preostalu rakiju i krenula iz početka. O čemu god da je bila reč, moralo se kriti u pesmi. Tamo se jedino moglo nalaziti.
     Bilo je već pet ujutro kada mi je onako već obamrloj sinulo da više možda ne treba da tragam za slovima. Možda su pojedine reči, raspoređene na poseban način, sadržale poruku, kao što je to bio slučaj sa Solarinovom beleškom. Čim mi je to palo na pamet - a možda mi je pomogla i treća čaša rakije - pogled mi pade na prvu rečenicu proročanstva.

     Jednako kao što ključ čine linije ove...

     Kada je gatara izgovarala ove reči, gledala mi je u linije na dlanu. Ali šta ako se to odnosilo na stihove same pesme, šta ako su oni oblikovali ključ za razrešenje poruke?
     Podigoh pesmu, odlučivši da je samo još jednom pročitam. Gde se krio ključ? Rekla je da same linije čine ključ, kao što je rima, kada bi se izvršilo sabiranje, davala "666", đavoljev broj.
     Ne mogu reći da mi je iznenada sinulo rešenje, jer sam tu prokletu pesmu proučavala već pet časova, ali upravo tako sam se osećala. Bila sam sasvim sigurna, a na tolikoj sigurnosti mogu zahvaliti probdevenoj noći i mozgu natopljenom alkoholom, da sam došla do rešenja.
     Sabiranjem rima nije se samo dobijalo 666. To je bio ključ za skrivenu poruku. Moja kopija pesme bila je već toliko ižvrljana, da je ličila na kartu međuglaktičkih odnosa u Vaseljeni. Okrenuvši stranu s namerom da nastavim da pišem na poleđini lista, prepisala sam ponovo pesmu i ustorjstvo rima. Ustrojstvo je glasilo 1-2-3, 2-3-1, 3-1-2. Izabrala sam reč iz svake rečenice koja je odgovarala ovim brojevima. Poruka je glasila: JEDNAKO-TEK KAO-JEDNA JOŠ-IGRA-TA-BITKA-ĆE-KOLATI-ZAUVEK.
     I znala sam, sa puno samopouzdanosti na kojoj mogu da zahvalim svom pijanstvu, tačno šta to znači. Zar mi nije Solarin rekao da igramo šah? Ali gatara me je na to upozorila tri meseca ranije.
     J'adoube. Dodirujem tebe. Poravnavam tebe, Katarina Velis. Zovi me, i odazvaću ti se, i kazaću ti velike i tajne stvari za koje ne znaš. Jer bitka traje, a ti si tek pešak u toj igri. Figura na šahovskoj tabli Života.
     Osmehnula sam se, ispružila noge i posegnula za telefonom. Iako nisam mogla da stupim u vezu sa Nimom, mogla sam da mu ostavim poruku na kompjuteru. Nim je bio pravi stručnjak za dešifrovanje, možda najveći autoritet u toj oblasti na svetu. Držao je predavanja na tu temu i pisao knjige, je li tako? Nikakvo čudo što mi je istrgnuo belešku iz ruke kada sam prvi put uočila ustrojstvo rima. Odmah je razabrao da se u tome krije ključ. Ali, kopile jedno, pustio me je da sama dođem do rešenja. Okrenula sam broj i ostavila mu pozdravnu poruku:

     Pešak kreće za Alžir.

     Dok je napolju nebo postajalo sve svetlije, odlučila sam da pođem na počinak. Nisam više želela ni o čemu da razmišljam i moj se mozak složio sa mnom. U trenutku kada sam nehotice šutnula gomilu pisama bačenih na pod, primetila sam jedan koverat bez marke i adrese. Pismo je bilo lično uručeno, a složeni, zakukuljeni rukopis kojim je bilo ispisano moje ime nije mi bio poznat. Podigoh pismo i otvorih ga. Unutra se nalazio veliki, debeo list hartije. Sedoh na krevet da ga pročitam.

     Draga moja Ketrin,
     Uživao sam u našem kratkom susretu. Neću moći da porazgovaram s vama pre no što odete, jer i sam odlazim iz grada na nekoliko nedelja.
     Posle našeg razgovora odlučio sam da pošaljem Lili da vam se pridruži u Alžiru. Dve glave su bolje od jedne, kada iskrsne neki problem. Slažete li se?
     Zaboravio sam da vas pitam... da li ste uživali u susretu sa mojom prijateljicom-gatarom? Pozdravila vas je. Poručuje vam: Dobro došli u Igru.

     S najdubljim poštovanjem,
     Mordekaj Rad.