Why did everybody step off the ship in this strange valley and promptly drop dead? How could a well-equipped corps of tough spacemen become a field of rotting skeletons in this quiet world of peace and contentment? It was a mystery Peter and Sherri had to solve. If they could live long enough!

Alles könnte so schön sein, wenn nicht ausgerechnet jetzt einer der gefährlichsten Verbrecher der Galaxis nach Sirene flüchten würde. Der Auftrag an Edward ist klar: verhaften! Doch damit ist er hoffnungslos überfordert. Schon der Versuch, rechtzeitig bei der Ankunft des Schiffes am Hafen zu sein scheitert. Ohne ausreichende Integration auf Sirene kann er auf keine Hilfe hoffen, und mehr schlecht als recht versucht er, sein Ziel zu erreichen...

Was die Geschichte so besonders macht, ist die ungewöhnliche, reichlich anarchische Welt Sirene. Als Leser fibert man mit Edward mit und überlegt, ob man an seiner Stelle bessere Chancen haben würde. Es stehen einfach zu viele Fettnäpfchen bereit und die Strafe (Tod!) kann sehr drastisch ausfallen. Der Detektivteil verleiht dem Ganzen zusätzlich Würze und das nötige Tempo…

The planet Cadwal has an ecosystem unique in the human-explored galaxy; a thousand years past it was set aside as a natural preserve, protected by law and covenant against colonization and exploitation.

But now the elite Conservator culture that has developed on Cadwal is facing a conspiracy of humans and aliens to open the planet, and its rich resources, to full commercial use. Glawen Clattuc, scion of one of the scientific houses of Cadwal, must discover who exactly is behind all the sabotage, and bring them to interplanetary justice.

But Glawen soon discovers that he is investigating his own family — there are ancient crimes to be discovered, as well as the key that will resolve the crisis that threatens Cadwal and its way of life.

L’antologia di Jack Vance presenta al lettore i seguenti racconti di fantascienza: «ICABEM», «La selezione», «Il sifone plagiano», «Il fato del Phalid», «Il Tempio di Han», «Il figlio dell’albero» ed «I signori di Maxus».

Anche pubblicato come “Uomini e draghi”, “I padroni dei draghi”, “Il Signore dei draghi”.

Vance riesce a dispiegare tutto il proprio talento anche nello spazio di un racconto. Perfetto esempio («The Moon Moth», 1961) emblematica avventura di un maldestro inviato terrestre su un mondo nel quale è la maschera — stavolta in senso letterale — che si porta sul viso a esprimere e conferire lo status sociale, aristocratico per le più eleganti e sfarzose, misero per le più semplici e povere, e dove quindi girare a volto scoperto desta più scandalo di qualsiasi nudità L’uomo, intrappolato in un intrigo science-mistery, scoprirà sulla propria pelle quanto il potere di queste maschere, cioè del ruolo sociale che rappresentano, sia sottilmente in grado di plasmare l’identità di colui che le porta, e persino i disegni del suo fato. Un’allegoria che ha poco da invidiare a Pirandello…

Che cosa darebbero gli architetti, gli urbanisti, i pianificatori, gli uomini politici per avere una delle case che si seminano, che nascono e crescono come una pianta qualsiasi? E chi avesse in esclusione i semi di una simile pianta, quale gigantesca speculazione edilizia potrebbe organizzare? Su questo tema così attuale per noi, Jack Vance ha costruito un piacevole e movimentato romanzo, in cui le straordinarie case di Iszm sono oggetto di una guerra segreta fra i desperados di mezza galassia.

Symbolické atributy, které podtrhují osobnost člověka, jsou samozřejmě velmi početné. Oděv představuje velmi významnou kategorii těchto symbolů, a když se někdy lidé sejdou, bývá docela zábavné studovat (nenápadně, samozřejmě), jak jsou oblečeni, a zjišťovat, do jaké míry volili tu kterou součást ošacení se záměrem dosáhnout určitého specifického účinu. Přes symbolický význam oblečení se však muži i ženy posuzují z valné části především podle znaků, které se definují mnohem obtížněji — držení těla, přízvuku, zabarvení hlasu, tvaru a barvy těla, a především tváře. Hlas může být modulován, dieta a cvičení dokáží, alespoň teoreticky, zformovat tělo do společensky přijatelných kontur. Co lze provést s obličejem? V tomto směru bylo už vynaloženo enormní úsilí. Tvar čelistí se dá upravit, obočí přidělat nebo odstranit, nos zkrátit, ztupit, narovnat. Vlasy můžeme tvarovat do tisíců různých podob — lze je vyfoukávat, nakrucovat, zvlhčovat, vysušovat či jinak modelovat, jak je komu libo, vždy s cílem dosáhnout módního účinu. Seberafinovanější kamufláž bývá ovšem průhledná a neodolá kritickému oku. Ať podléháme jakýmkoli sklonům, ať se nám naše obličeje líbí, nebo ne, jsme nuceni s nimi žít a chtě nechtě přijímat výhody, omezení i posměšky, které nám přinášejí. Ovšem kromě rafinovaných a inteligentních obyvatel světa zvaného Siréna, o jejichž neortodoxních společenských zvycích se pojednává na následujících stránkách.

Simbolični dodaci koji se koriste radi proširivanja svih vidova ljudske ličnosti su naravno brojni. Odjeća sačinjava najvažniju vrst tih simbola i ponekad je zabavno promatrati, neprimjetno po mogućnosti, odjevne predmete nasumce sakupljene grupe ljudi.

Zamislite da je svaki od tih predmeta izabran s primjernom brigom i isključivom željom da izazove neki točno određen efekt.

Usprkos simboličnoj snazi odjeće, muškarce i žene se u principu ocjenjuje prema okolnostima koje je mnogo teže kontrolirati: držanju, naglasku, boji glasa, obliku i boji njihova tijela, i što je najvažnije po izrazu lica. Glas se, naime, može modulirati, dijetom i treningom dovesti tijelo u društveno prihvatljive oblike (bar teoretski). Međutim što se može učiniti s licem?

Nevjerojatan napor je uložen u tom smjeru. Podbraci se podižu, obrve čupaju ili dodaju, nosovi krate, frču ili ravnaju. Kosu se muči da zauzme jedan od tisuća položaja: ona se kovrča, tapira, moči, suši, vješa na ovaj ili onaj način, a sve da se uobliči slika koja je u skladu s modom. Međutim bez obzira na sve napore, sve te prijetvorbe su prozirne; lažiranje prirode uvijek popušta pred kritičnim okom. Bez obzira na naše sklonosti, da li nam se sviđaju naša lica ili ne, prisiljeni smo živjeti s njima i prihvaćati sve pohvale, ukore ili poruge koje i nehotice izazivamo svojim licem.

To se, naravno, ne odnosi na ovaj neshvatljiv i bistar narod s planeta Sirene, čiji se neortodoksni društveni običaji razmatraju na sljedećim stranicama.

Симболични додаци који се користе ради проширивања свих видова људске личности су наравно бројни. Одјећа сачињава најважнију врст тих симбола и понекад је забавно проматрати, непримјетно по могућности, одјевне предмете насумце сакупљене групе људи. Замислите да је сваки од тих предмета изабран с примјерном бригом и искључивом жељом да изазове неки точно одређен ефект. Успркос симболичној снази одјеће, мушкарце и жене се у принципу оцјењује према околностима које је много теже контролирати: држању, нагласку, боји гласа, облику и боји њихова тијела, и што је најважније по изразу лица. Глас се, наиме, може модулирати, дијетом и тренингом довести тијело у друштвено прихватљиве облике (бар теоретски). Међутим што се може учинити с лицем? Невјеројатан напор је уложен у том смјеру. Подбраци се подижу, обрве чупају или додају, носови крате, фрчу или равнају. Косу се мучи да заузме један од тисућа положаја: она се коврча, тапира, мочи, суши, вјеша на овај или онај начин, а све да се уобличи слика која је у складу с модом. Међутим без обзира на све напоре, све те пријетворбе су прозирне; лажирање природе увијек попушта пред критичним оком. Без обзира на наше склоности, да ли нам се свиђају наша лица или не, присиљени смо живјети с њима и прихваћати све похвале, укоре или поруге које и нехотице изазивамо својим лицем. То се, наравно, не односи на овај несхватљив и бистар народ с планета Сирене, чији се неортодоксни друштвени обичаји разматрају на сљедећим страницама.