21. GUBAVČEV KRAJ

     Tako je Tomas Kovenant održao svoje obećanje.
     Dugo posle toga ležao je u udobnom grobu zaborava; pokopan u potpunoj iscrpljenosti, lebdeo je kroz tamu... u slobodnoj ničijoj zemlji između života i smrti. Osećao je da je potpuno mrtav, neosetljiv kao smrt. Ali srce je nastavljalo da radi kao da mu nedostaje razum ili mudrost da stane kada više nema razloga da nastavi. Iskidano, nesigurno, održavalo ga je u životu.
     A duboko u njemu... na mestu skrivenom i zaštićenom, unutar čvrstog koštanog šlema lobanje... zadržao je svest o sebi. Ta osnovna stvar još ga nije izneverila, iako je izgledalo da polako otiče u toplu, meku zemlju oko groba.
     Želeo je odmor; zaslužio je odmor. Ali oslobođenje koje ga je dovelo u trenutni mračni mir bilo je suviše skupo. Nije mogao da se složi.
     Penosled je mrtav, nemo je mrmljao.
     Nije mogao da pobegne od krivice. Nijedan odgovor nije pokrivao sve. Koliko god dugo živeo, nikada neće biti čist.
     Nije smatrao da će uspeti dugo da poživi.
     Ipak, nešto u njemu se tvrdoglavo protivilo. To nije tvoja krivica, govorilo je. Nisi mogao da odlučuješ umesto njega. Iza određene tačke, ova tvoja odgovornost samo je složeniji oblik samoubistva.
     Prihvatio je činjenicu. Iz iskustva je znao da su gubavci osuđeni onog časa kada počnu da osećaju krivicu što imaju lepru, da su krivi što su oboleli. Možda su krivica i smrtnost, fizičko ograničenje, na kraju krajeva ista stvar... činjenice života, nepopravljive protiv kojih se ne vredi buniti. Ipak, Penosleda više nije biloi nikada neće moći da se vrati. Kovenant ga više nikada neće čuti kako se smeje.
     "Onda nađi mir u drugoj nedužnosti", rekao je glas iz tame. "Nisi ti odabrao taj zadatak. Nisi ga preduzeo po svojoj slobodnoj volji. Bio ti je nametnut. Krivica je na onome ko te je odabrao, a taj izbor je načinio onaj ko te je uzeo bez tvog znanja ili saglasnosti."
     Kovenant nije morao da pita ko to govori; prepoznao je glas. Pripadao je starom prosjaku koga je sreo pre prvog putovanja u Domaju... starcu koji ga je naterao da zadrži burmu, i da pročita ogled o osnovnom pitanju etike.
     Tupo je odgovorio. "Mora da si bio siguran u sebe."
     "Siguran? O, ne. Bio je to veliki rizik... rizik za svet koji sam stvorio... rizik čak i za mene. Da je moj neprijatelj osvojio divlju magiju belog zlata, oslobodio bi se sa Zemlje... uništio bi je kako bi mogao da se baci na mene. Ne, Tomase Kovenante. Rizikovao sam sa poverenjem u tebe. Ruke su mi bile vezane. Nisam mogao da dotaknem Zemlju kako bih je zaštitio jer bih time uništio ono što sam želeo da očuvam. Samo je slobodan čovek imao nade da se suprotstavi mom neprijatelju, nade da očuva Zemlju."
     Kovenant je osetio u glasu saosećanje, poštovanje, čak i zahvalnost. Ali nije bio ubeđen. "Nisam bio slobodan. To nije bio moj izbor."
     "Ah, jesi bio... slobodan od mog ubeđivanja, moje moći, moje želje da te učinim svojim oruđem. Zar ti nisam rekao da je rizik bio ogroman? Onako bezizlazan, imao si moć izbora. Odabrao sam te za Domaju, ali nisam te primoravao da služiš mom cilju u Domaji. Bio si slobodan da osudiš Domaju, Zemlju, Vreme i sve ostalo, da si odabrao tako. Samo kroz taj rizik sam mogao da se nadam kako ću očuvati ispravnost svog dela."
     Kovenant je u tami slegnuo ramenima. "Ipak, nisam bio slobodan. Ona pevačica... nazvala me je Berekom. Ono oživljavanje. Dete koje je ujela zmija. Možda si me ostavio slobodnog u Domaji, ali nisi me ostavio na miru u mom sopstvenom životu."
     "Ne", tiho je odvratio glas. "Nisam imao udela u tim događajima. Da sam išta učinio da te izmenim, bio bi moje oruđe... nekoristan. Bez slobode, ne bi savladao mog neprijatelja... bez nezavisnosti... bez vlasti nad sopstvenom odanošću. Ne, previše sam rizikovao i onaj jedan put kada sam govorio s tobom. Ničim drugim se nisam uplitao."
     Kovenantu se nije dopala pomisao na to da je bio toliko potpuno slobodan da uništi Domaju. Bio je tako blizu! Neko vreme je tupo mozgao u sebi, odmeravaući Tvorčev rizik. Onda je upitao. "Zašto si mislio da neću prosto popustiti... da neću u očajanju odustati?"
     Glas je smesta odgovorio: "Očajanje je osećanje kao i svako drugo. Navika očajanja upropašćuje, a ne samo očajanje. Ti si već bio upoznat sa navikom i očajanjem... sa Zakonom koji i spasava i uništava. Tvoje saznanje o sopstvenoj bolesti učinilo te je mudrim."
     Mudrim, promrmljao je Kovenant u sebi. Mudrost. Nikako nije razumeo zašto njegovo glupo srce i dalje kuca.
     "Osim toga, bio si tvorac na svoj način. Već si iskusio kako tvorac može biti nemoćan da izleči svoje delo. Često baš ta nemoć uči delo da očajava."
     "A šta je sa tvorcem? Zašto on ne očajava?"
     "Zašto bi očajavao? Ako ne može da podnese svet koji je stvorio, može da napravi drugi. Ne, Tomase Kovenanta." Glas se tiho, tužno nasmejao. "Bogovi i tvorci suviše su moćni i suviše nemoćni da bi očajavali."
     Da, rekao je Kovenant u svojoj tuzi. Ali, dodao je gotovo iz navike, nije to tako lako. Želeo je da glas ode, da ga ostavi samog u zaboravu. Ali, iako je ćutao, znao je da je još tu. Lebdeo je neko vreme kraj njega, a onda se pribrao. "Šta hoćeš?" upitao je.
     "Tomase Kovenante...", glas je bio nežan, "...nevoljni moj sine, želim da ti poklonim nešto... nagradu koja će izraziti moju neizrecivu zahvalnost. Tvoj svet teče po Zakonu, kao i moj. A po svakom Zakonu sam tvoj dužnik. Spasao si moju Zemlju sa ivice propasti. Mogu da ti dam desetine dragocenih darova, a da ti i dalje budem dužan."
     Dar? Kovenant je uzdahnuo u sebi. Ne. Nije mogao da se ponizi toliko da zatraži od Tvorca izlečenje od lepre. Već je gotovo odbio ponudu kada ga je obuzelo iznenadno uzbuđenje. "Spasi džina", rekao je. "Spasi Penosleda."
     Glas je odgovorio sa prizvukom neizrecive žalosti. "Ne, Tomase Kovenante... ne mogu. Zar ti nisam rekao da bih razbio svod Vremena kada bih pokušao da provučem ruku kroz njega i dotaknem Zemlju? Bez obzira na veličinu zahvalnosti, ne mogu da učinim za tebe ništa u Domaji ili na toj Zemlji. Kad bih mogao, nikada ne bih dozvolio da moj neprijatelj učini toliko zla."
     Kovenant je klimnuo glavom; shvatio je valjanost odgovora. Nastavio je posle trenutka praznine. "Onda nema ničega što možeš da učiniš za mene. Rekao sam Kletniku da ne verujem u njega. Ne verujem ni u tebe. Imao sam priliku da donesem važnu odluku. To je dovoljno. Nisu mi potrebni nikakvi pokloni. Pokloni su suviše laki... ne mogu da ih podnesem."
     "Ah! Ali zaslužio si..."
     "Ništa ja nisam zaslužio." U Kovenantu je počeo da se budi slabi bes. "Nisi mi dao priliku da išta zaslužim. Stavio si me u Domaju bez mog pristanka ili slaganja... čak i bez mog znanja. Sve što sam učinio bilo je da uočim razliku između zdravlja i... i bolesti. Pa, to mi je dovoljno. Ali u tome nije bilo neke naročite vrline."
     Glas je polako dahnuo. "Ne budi ishitren kada sudiš o tvorcima svetova. Hoćeš li ikada napisati priču u kojoj nijedan lik nema razloga da ti prebaci?"
     "Pokušaću", uzvratio je Kovenant. "Pokušaću."
     "Da", šapnuo je glas. "Možda je to za tebe dovoljno. Ipak, mene radi, želim da ti dam poklon. Molim te da mi dozvoliš."
     "Ne." Kovenant je odbio pre umorno nego neprijateljski. Nije mogao da smisli ništa što bi prihvatio.
     "Mogu da te vratim u Domaju. Provešćeš ostatak života u zdravlju i počastima, kako priliči velikom junaku."
     "Ne." Imaj milosti. Ne bih mogao da podnesem. "To nije moj svet. Ne pripadam tamo."
     "Mogu te naučiti da veruješ kako su tvoja iskustva u Domaji bila stvarna."
     "Ne." Nije to tako lako. "Oteraćeš me u ludilo."
     Glas je opet neko vreme ćutao pre nego što je rekao tonom oštrim od bola. "Vrlo dobro. Onda me čuj, Tomase Kovenante, pre nego što me ponovo odbiješ. Ovo moram da ti kažem.
     Kada su roditelji deteta koje si spasao shvatili šta si učinio, požurili su da ti pomognu. Bio si povređen i iscrpljen od gladi. Napor da spaseš dete ubrzao je delovanje otrova. Bio si u ozbiljnom stanju. Odneli su te u bolnicu na lečenje. To lečenje je uključilo i stvar koju iscelitelji na tvom svetu zovu 'antiviperin'. Tomase Kovenante, taj antiviperin se pravi od konjske krvi. Tvoje telo se gnuša... alergičan si na konjski serum. Reakcija je bila strašna. Toliko si slab da nećeš preživeti. U ovom trenutku stojiš na pragu sopstvene smrti.
     Tomase Kovenante... čuj me." Glas mu je saosećajno šaputao. "Mogu da ti dam život. U ovom času potrebe, mogu da pružim tvom ranjenom telu snagu koja mu je potrebna da istraje."
     Kovenant neko vreme nije odgovarao. Negde u napola zaboravljenoj prošlosti čuo je da ima ljudi alergičnih na antiviperin. Verovatno su lekari u bolnici morali da testiraju alergičnost pre nego što primene punu dozu; on je, po svoj prilici, bio u toliko dubokom šoku da nisu imali vremena za medicinske brižljivosti. Za trenutak je razmatrao pomisao o smrti u njihovim rukama kao o obliku odmazde.
     Ali odbacio je zamisao, odbacio je samosažaljenje koje se krilo iza nje. "Radije bih da preživim", nejasno je promrmljao. "Ne želim da tako umrem."
     Glas se nasmešio. "Učinjeno je. Živećeš."
     Iz čiste navike, Kovenant je uzvratio. "Verovaću kada budem video."
     "Videćeš. Ali videćeš i još nešto. Taj dar nisi tražio, ali daću ti ga, želeo to ili ne. Nisam tražio tvoje slaganje kada sam te odabrao za Domaju i ne tražim ga ni sada."
     Pre nego što je Kovenant stigao da se pobuni, osetio je da ga je glas napustio. Ponovo je bio sam u tami. Zaborav ga je tako udobno obavio da je gotovo požalio zbog odluke da živi. Ali onda je nešto oko njega ili u njemu počelo da se menja, podešava. Bez vida, sluha i dodira postao je svestan sunčevog svetla, tihih glasova, lakog, toplog povetarca. Otkrio je da gleda naniže, kao sa visokog brega, pravo u Zlatosinj.
     Čiste vode jezera odražavale su duboki, plavi sjaj nebesa, a povetarac je nežno mirisao na proleće. Bregovi oko Zlatosinja nosili su ožiljke od Kletnikove neprirodne zime. Ali trava je već počela da niče kroz hladnoćom razderano tlo, a nekoliko otpornih prolećnih cvetova odvažno se njihalo na vazduhu. Komadi gole zemlje izgubili su sivo, smrznuto mrtvilo. Isceljenje Domaje je započelo.
     Stotine ljudi okupile su se oko jezera. Kovenant je gotovo odmah razabrao Vrhovnog poglavara Mhorama. Stajao je okrenut ka istoku preko Zlatosinja. Nije nosio žezlo. Ruke su mu bile debelo obmotane zavojima. Levo od njega stajali su poglavari Trevor i Loerija, držeći kćeri, a desno je bila poglavar Amatin. Svi su izgledali svečano zadovoljni, ali Mhoramov ozbiljni izraz ih je zasenjivao, svedočeći rečitije od njih o pobedi Domaje.
     Iza poglavara su stajali vrhovnik Kvan i srdočnk Torm... Kvan sa vojevnicima svoje ratovnije, Torm sa svim zubljonošama i oblučarima Poglavarevog Konaka. Kovenant je primetio da Trel, družbenik Atiaranin, nije među njima. Nagonski je razumeo; Trel je došao do razrešenja svojih ličnih nedoumica: ili je mrtav ili je otišao. Nevernik je ponovo ustanovio da ne može da raspravom odbije osećanje krivice.
     Svuda oko jezera, iza poglavara, stajali su znanstvozornici i ratnici. A iza njih su bili preživeli iz Veselkamena... ratari, stočari, negovatelji konja, kuvari, zanatlije, meštri... deca i roditelji, mladi i stari... sav narod koji je istrajao. Nije ih bilo mnogo, ali Kovenant je znao da ih je dovoljno; biće sposobni da otpočnu rad na obnavljanju.
     Dok je gledao, prišli su bliže Zalatosinju i zaćutali. Vrhovni poglavar Mhoram čekao je dok nisu svi bili spremni i puni pažnje. Onda je podigao glas.
     "Narode Domaje", čvrsto je rekao, "okupili smo se ovde u slavu života. Neću vam pevati dugačku pesmu. Još sam slab i niko od nas nije snažan. Ali živi smo. Domaja je očuvana. Besna pobuna i rasulo vojske poglavara Kletnika pokazuju nam da je on pao. Divlji odjek boja u Lorikovom krilu pokazuje nam da se belo zlato sukobilo sa Kamenom Zlozemlja i da je izišlo kao pobednik. To je dovoljan razlog za slavlje. Dovoljan? Prijatelji, dovoljan je za nas i našu decu, dogod bude trajalo ovo doba Domaje.
     U znak toga, doneo sam kril na Zlatosinj." Bolno je posegnuo pod ogrtač i izvukao bodež. Dragulj u njemu nije goreo svetlom života. "U njemu vidimo da se prapoglavar Tomas Kovenant, Nevernik i nosilac belog zlata, vratio u svoj svet, gde je veliki junak uobličen za naše spasenje.
     Pa, onako je kako mora biti, mada me srce boli zbog njegovog odlaska. Ipak, neka se niko ne plaši da je on za nas izgubljen. Zar ne kažu stara predanja da će se Berek Troprst ponovo vratiti? I zar obećanje nije održano pojavom Nevernika? Takva obećanja se ne daju uzalud.
     Prijatelji... narode Domaje... Tomas Kovenant me je jednom pitao zašto smo se toliko posvetili znanstvu Vrhovnog poglavara Kevina Zemljoguba. A sada, u ovom ratu, naučili smo opasnosti tog znanstva. Kao kril, to je moć sa dve oštrice, pogodna za krvoproliće koliko i za očuvanje. Njena upotreba ugrožava naš Zavet mira.
     Ja sam Mhoram, sin Variolov, Vrhovni poglavar po izboru Veća. Objavljujem da se od danas pa nadalje nećemo posvećivati nijednom znanstvu koje isključuje Mir. Stvorićemo sopstveno znanstvo... borićemo se, tražiti i učiti dok ne nađemo znanstvo u kojem Zavet mira i očuvanje Domaje žive zajedno. Čuj me, narode! Služićemo Zemljorodstvu na novi način."
     Kada je završio, podigao je kril i bacio ga uvis. Bodež je načinio luk, svetlucajući na sunčevoj svetlosti, i pao u vodu na sredini Zlatosinja. Kada je pljusnuo u moćne vode, planuo je i poslao oganj belog sjaja u dubine jezera. Onda je nestao zauvek.
     Vrhovni poglavar Mhoram gledao je kako nestaju krugovi na vodi. Potom je načinio likujući gest prizivanja i sav narod oko Zlatosinja zapevao je veličanstvenu pesmu:

     Živeo, Neverniče! Čuvaru i Kovenante,
     nezavetovana istino i kletvo zlima,
     prapoglavaru Davaoče, branioče života!
     Živeo! Kovenante!
     Tvrdoruki nosioče divlje magije,
     belog zlata prazemlje slugo i poglavaru...
     Tvoja je moć očuvanja.
     Zapevaj, narode Domaje...
     Podigni se na pozdrav!
     Drži čast i slavu visoko do kraja dana:
     čuvaj čistu istinu koju osvoji on!
     Živeo, Neverniče!
     Kovenante!
     Živeo!

     Podigli su ka njemu žezla, mačeve i ruke i pogled mu se zamaglio od suza. Suze su izbrisale Zlatosinj sve dok se nije pretvorio u mrlju svetla pred njegovim licem. Nije hteo da ga izgubi. Pokušao je da razbistri vid, nadajući se da jezero nije nestalo. Ali onda je postao svestan suza. Umesto da mu ovlaže obraze, tekle su mu iz uglova očiju niz vrat i uši. Udobno je ležao na leđima. Kada je ponovo usmerio pogled, povukao žižu kao da pomera sočiva, ustanovio je da je svetla mrlja pred njim, zapravo, ljudsko lice.
     Čovek ga je dugo gledao, a onda se povukao u izmaglicu veštačke svetlosti. Kovenant je postepeno shvatio da sa obe strane kreveta postoje svetlucave šipke. Leva šaka bila mu je vezana za jednu od njih, kako ne bi pomerio iglu zabodenu u venu. Igla je preko prozirne cevčice bila povezana sa bocom za infuziju koja mu je visila nad glavom. Vazduh se pomalo osećao na dezinfekciono sredstvo.
     "Da nisam video, ne bih verovao", rekao je čovek. "Nesrećnik će stvarno preživeti."
     "Zato sam vas pozvala, doktore", rekao je ženski glas. "Zar ništa ne možemo da učinimo?"
     "Da učinimo?" obrecnuo se doktor.
     "Nisam tako mislila", počela je da se brani žena. "Ali on je gubavac! Već mesecima tlači ljude u celom gradu. Niko ne zna šta da radi s njim. Neke sestre hoće... hoće da im se plati prekovremeno što se brinu o njemu. A pogledajte ga samo. Tako je upropašćen. Samo sam mislila da bi za sve bilo bolje... kada bi ga..."
     "Sada je dosta." Čovek je bio besan. "Sestro, ako čujem još samo jednu reč o tome, možete da tražite drugi posao. Ovaj čovek je bolestan. Ako nećete da pomažete bolesnim ljudima, nađite sebi novo zanimanje."
     "Nisam mislila ništa loše", durila se sestra dok je izlazila iz sobe.
     Kada je otišla, Kovenant je neko vreme izgubio doktora iz vida; kao da se stopio sa neosetljivom izmaglicom osvetljenja. Kovenant je pokušao da raščisti situaciju. I desna ruka mu je bila vezana, pa je ležao u krevetu kao raspet. Ali veze ga nisu sprečavale da proveri osnovne činjenice o sebi. Stopala su mu bila hladna i neosetljiva. Šake isto tako - utrnule i ledene. Čelo ga je grozno bolelo. Usna mu je bila zategnuta i vrela od otoka.
     Morao je da se složi sa sestrom; bio je u groznom stanju.
     Onda je otkrio da je doktor opet u blizini. Izgledao je mlad i besan. U sobu je ušao još jedan čovek, stariji lekar koga se Kovenant setio da ga je lečio prilikom ranijeg boravka u bolnici. Za razliku od mlađeg, ovaj doktor je nosio odelo umesto belog mantila. "Nadam se da imate dobar razlog što ste me pozvali", rekao je čim je ušao. "Ne izlazim iz crkve tek tako... naročito ne na Uskrs."
     "Ovo je bolnica", zagunđao je mlađi, "a ne prokleto uskrsnuće. Naravno da imam dobar razlog."
     "Šta vas muči? Je li mrtav?"
     "Ne. Upravo suprotno... preživeće. Jednog trenutka je u alergijskom šoku, umire jer mu je telo suviše slabo, zaraženo i otrovano da bi se borilo... a u sledećem... puls stabilan, disanje pravilno, pupilarne reakcije normalne, boja kože se poboljšava. Reći ću vam šta je to. To je prokleto čudo, eto šta je."
     "Ma hajde", promrmljao je stariji. "Ne verujem u čuda... a ne verujete ni vi." Bacio je pogled na karton, a onda i sam oslušnuo Kovenantovo srce i pluća. "Možda je samo tvrdoglav." Nagnuo se tik nad Kovenantovo lice. "Gospodine Kovenante", rekao je, "ne znam da li me čujete. Ako me čujete, imam vesti koje će vam možda biti važne. Juče sam pričao sa Megan Roman... ona je vaš advokat. Rekla mi je da je gradsko veće odlučilo da ne menja namenu vašeg zemljišta. To što ste spasli devojčicu... pa, dosta sveta se prilično zastidelo. Teško je oduzeti dom jednom junaku.
     Naravno, treba biti pošten i reći da je Megan izvela neke male trikove. Ona je dobar advokat, gospodine Kovenante. Zaključila je da će veće dvaput razmisliti o vašem proganjanju ako zna da će prestonički časopis napraviti toplu ljudsku reportažu o poznatom piscu koji spasava decu od zvečarki. Nijedan od naših političara nije bio željan naslova kao što je 'Grad proganja junaka'. U svakom slučaju, činjenica je da ćete moći da zadržite svoju farmu."
     Stariji čovek se povukao. Trenutak kasnije, Kovenant ga je čuo kako se obraća mlađem doktoru. "Još mi niste rekli zašto ste toliko razjareni."
     "Nije to ništa", odgovorio je mlađi dok su napuštali sobu. "Jedna naša Florens Najtingejl je predložila da mu prekratimo muke."
     "Ko je to bio? Reći ću glavnoj sestri da je premesti. Obezbedićemo mu pristojnu negu."
     Glasovi su nestali i ostavili Kovenanta samog u krevetu.
     Mračno je razmišljao. Čudo. Eto šta je to bilo.
     Bio je bolestan čovek, žrtva Hansenove bolesti. Ali nije bio gubavac... ne samo gubavac. Zakon bolesti bio mu je urezan u nerve velikim, neizbrisivim slovima; ali on je bio više od toga. Na kraju krajeva, nije izneverio Domaju. I imao je srce koje još može da pumpa krv, kosti koje još mogu da ga nose; imao je sebe.
     Tomas Kovenant: Nevernik.
     Čudo.
     Uprkos oštrom bolu u usni, nasmešio se u praznoj sobi. Osetio je osmeh na licu i bio je siguran u njega.
     Smešio se zato što je živ.