7. PORUKA ZA VESELKAMEN

     Iako su ga vilice bolele od neslaganja, Triok je izdao naređenja i poslao nekolicinu svojih sadruga da prikupe zalihe za Kovenanta, Penosleda i Lenu. U tom trenutku, izdavanje tih naređenja izgledalo mu je kao najteža stvar koju je ikada učinio. Uzdržavanje koje je pre sedam i četrdeset godina omogućilo Kovenantu da preživi bledelo je u poređenju sa ovim. Postupci koji su doveli Kovenanta u Domaju sada su izgubili smisao. Želja Lene, kćeri Atiaranine, da prati Nevernika pretvorila je sve Triokove duge godine odanosti u prah i pepeo, a sva njegova štedra ljubav bila je protraćena.
     Ipak nije mogao da je odbije - nije mogao, iako je imao dovoljno vlasti da to učini. Pripadao je Krugu staraca Kamendola Mithil, a po staroj kamendolskoj tradiciji čak i brak i duga putovanja moraju biti odobreni od Kruga. Osim toga, bio je priznat za vođu odbrane Kamendola Mithil. Mogao je da zapovedi Leni da ostane kod kuće, a ako su mu razlozi dobri ceo Kamendol bi se borio da je zadrži.
     Razlozi su mu bili dobri. Lena je stara, napola izgubljena. Usporavaće Kovenantovo kretanje; možda će mu i ponovo ugroziti život, kao što je nedavno učinila. Ugrožavaće je svi neprijatelji od Kamendola Mithil do Kletnikovog Tabora. Upravo Kovenant je odgovoran za njeno stanje - on je neprestano iskretao njen životni put. A on, Triok, sin Tulerov - on ju je voleo.
     Ipak je izdao naređenja. Nikada nije voleo Lenu na način koji bi mu omogućio da je kontroliše. U jednom trenutku bio je spreman da radi nje prekrši Zavet mira, ali tokom većeg dela života pridržavao ga se - opet zbog nje. Učinio je sve što je mogao da podigne njenu kćer bez osećanja sramote i besa. Nije mogao sada da odbije cenu ljubavi kojoj se toliko potpuno posvetio.
     Čim je raskrstio sa tim iskušenjem, postao je nešto smireniji. Negde suboko u srcu verovao je da, ako u Tomasu Kovenantu ima imalo nade za Domaju, ta nada zavisi od Kovenantove reakcije na Lenu. Za njega je najgorča bila činjenica da ne može sam da prati Nevernika i pri tom pazi na Lenu. Imao je svoj posao, posao koji mu je bio priznat i očekivao se od njega. Kroz bolni grč vilica govorio je sebi da se može osloniti na Srdosolju Penosleda.
     Grubim pokretom obrisao je sivi sneg iz očiju i pogledao džina. Penosled mu je uzvratio pogled i prišao mu. "Budi miran u srcu, prijatelju", rekao je. "Znaš da nisam loš saveznik. Učiniću šta mogu za oboje."
     "Budi veoma pažljiv", dahnuo je Triok kroz zube. "Oči koje su videle naš rad na Kevinovom Vidikovcu još su otvorene. Nismo ih zatvorili u ovoj bici."
     Penosled se za trenutak zamislio nad tom rečenicom. "Ako je to tačno, onda se ti moraš najviše čuvati. Nosiš svoje Veledrvo u opasnosti Južnih zaravni."
     Triok je slegnuo ramenima. "Veledrvo ili belo zlato - svi moramo pažljivo da stupamo. Ne mogu da pošaljem sa vama nikoga od mojih."
     Džin je klimnuo glavom. "Odbio bih da si mi ih ponudio. Biće ti potreban svaki mač. Planine u kojima ćeš tražiti Neomeđenog udaljene su mnogo milja, a uz put te čeka mnogo borbi."
     Triokov glas bio je pretvoren u oštar šapat zbog grča u vilicama. "Ne vodim sa sobom nikoga osim Kvirel i Jerkina."
     Penosled je zaustio da se pobuni, ali Triok ga je presekao. "Potrebna mi je mi brzina, što znači malo saputnika. A Kamendol Mithil sad je u najvećoj opasnosti. Prvi put smo se otvoreno sukobili sa razbojnicima. Moći koju smo otkrili na Kevinovom Vidikovcu i silinom naše pobede ovde otvoreno smo objavili da nismo obični lutajući ratnici koji traže utočište u beživotnim kućama. Branili smo naš Kamendol - mi smo nepobeđeni narod. Zato će se neprijatelj vratiti na nas sa silinom koja će zaseniti ovu poslednju bandu. Ne, kamenbrate", gorko je zaključio, "svaka ruka dorasla oružju mora ostati i zadržati ono što smo osvojili - da se ne bi neprijatelji sručili na Kamendol kao talas i uništili i poslednju kuću."
     Trenutak kasnije Penosled je uzdahnuo. "Čujem te. Ah, Trioče... ovo su zbilja teška vremena. Biću mirniji kada moj prijatelj Mhoram, sin Variolov, primi poruku o ovom što činimo."
     "Veruješ li da ću uspeti?"
     "Ko može ako ne ti? Imaš istrajnost i znanje, poznaješ zaravni i planine - i razbojnike. Prihvatio si potrebu, mada ti noge čeznu da pođu drugim putevima. Oni koji prate želje svoga srca suočeni su sa mnogo istančanijim opasnostima i izdajama. Na neki način je dobro kad ostaviš želju duše svoje u drugim rukama." Govorio je zamišljeno, kao da u mislima poredi Triokov položaj sa svojim sopstvenim. "Možeš lako postići slanje poruke."
     "Ovim dobijam još nešto", odvratio je Triok, usta nehotice punih žuči. "Teret milosrđa prelazi na tvoja leđa. Možda ćeš ga ti lakše nositi."
     Penosled je ponovo uzdahnuo i blago se nasmešio. "Ah, prijatelju, ne znam ja ništa o milosrđu. Moja potreba za njim je suviše velika."
     Penosledov osmeh pun žaljenja probudio je u Trioku želju da se pobuni protiv džinovih reči. No, suviše dobro je razumeo mešavinu gubitka i kajanja koji su opterećivali Penosleda. Zato je uzvratio osmehom što je bolje mogao i pozdravio Penosleda iz dubine duše. Onda se okrenuo da se i sam spremi za putovanje.
     Brzo je spakovao u ranac pokrivače, dodatni kožuh, malu kamenu posudu oblučka, zalihe suvog mesa, sira i voćai nož umesto onog koji je dao Kovenantu. Bilo mu je potrebno samo nekoliko trenutaka da naoštri mač i pričvrsti lomilialor štap za pojas tunike ispod kožuha. Ipak, kada se vratio u središte Kamendola, zatekao je Kovenanta, Penosleda i Lenu spremne za polazak. Lena je nosila svoj oskudni prtljag u zavežljaju nalik na Triokov; Penosled je zalihe za sve troje sakupio u svoju kožnu vreću i lako ju je prebacio preko ramena; a Kovenant je na ranjavom licu imao izraz napregnutosti i osujećenosti, kao da ga samo povreda usta sprečava da se nestrpljivo žali. U njegovom pogledu Triok je naslutio koliko je krhka mržnja o kojoj je Kovenant govorio. Nimalo nije ličila na trajno osećanje. Triok je uzdrhtao. Proročansko nepoverenje govorilo mu je da odluka ili osećanje Tomasa Kovenanta neće biti dovoljni.
     No, zadržao je tu pomisao za sebe dok je uzvraćao Penosledu poslednji pozdrav. Nije imao šta da mu kaže. Već trenutak kasnije džin je sa svojim saputnicima nestao između kuća, na putu ka severu. Njihovi tragovi punili su se snegom i nestajali sve dok nije izgledalo da u Kamendolu Mithil više nema znakova njihovog prolaska.
     Hrapavim glasom obratio se Jerkinu i Kvirel. "I mi moramo da pođemo. Moramo izići iz doline dok se sneg održava."
     Dvoje prijatelja klimnulo je glavom bez daljih pitanja. Na licima nisu imali nikakav izraz; izgledali su kao da je bitka iscedila iz njih sva osećanja - držali su kratka koplja kao da ih zanima jedino ubijanje neprijatelja. Triok je od njih primio neku vrstu smirenosti. Za njih on nije bio nosilac Veledrva ni tereta koji bi povio leđa čak i poglavaru. Bio je samo čovek, čovek koji se bori za Domaju najbolje što ume, bez izigravanja mudrosti ili proroštva. Ta uloga pristajala je jednom stočaru u vreme rata i on ju je rado prihvatio.
     Podstaknut spremnošću saputnika, pošao je do ostalih staraca i ukratko raspravio sa njima predostožnosti za slučaj budućih napada na Kamendol Mithil. Onda im je prepustio svoj dom i ponovo izišao na sneg kao da mu je to životna dužnost.
     Bok uz bok sa Kvirel i Jerkinom, pošao je iz sela severnim putem i bez skrivanja prešao preko kamenog mosta na zapadnu stranu doline. Hteo je da što više odmakne dok traje snežni pokrivač, zato se držao najlakšeg puta sve dok se nisu približili početku ogranka planina koje su činile zapadni zid doline Mithila. Tu je sišao sa puta i krenuo u predgorje koje se pelo ka vrhu ogranka.
     Nameravao je da zaobiđe vrhove na zapadu i jugu u širokom luku, gotovo do Usudovog Pribega, a zatim da zaokrene ka severu, ka izdvojenom planinskom lancu koji je čuvao dolinu od Garotinog čestara. Nije mogao da krene pravo na zapad. Na otvorenim Zaravnima svakako bi naišli na razbojnike, a tada bi morali da beže kud god ih ovi poteraju. Zato je izabrao neravan teren predgorja. Veća visina pružiće im i mogućnost osmatranja i zaklon od neprijatelja.
     Ipak, dok se probijao uzbrdo kroz sneg, zazirao je od takvog izbora. Kroz predgorje će im biti potrebna dvadesetina dana da stignu do planina iza Usudovog Pribega; izgubiće dvadeset dana pre nego što i počnu potragu za Neomeđenim. Za to vreme Kovenant će sa svojim saputnicima stići do Domajinog Sunovrata, pa čak i dalje. Tako će poruka upućena poglavarima stići prekasno; Kovenant će biti van domašaja svakog osim Sivog Krvnika.
     Sa tim strahom u srcu počeo je mučno putovanje zaobilaska predgorja.
     Kada je sneg počeo da jenjava, kasno po podne, stigli su do prve zavetrine iza planinskog ogranka. Tu je naredio zaustavljanje. Umesto da se izlaže riziku da ih vide - onako smeđe na sivoj pozadini snega - ulogorio se i pustio da ga uspava duboki umor, koji ga je uvek pratio još otkako je počeo da se bori.
     Jerkin ga je probudio nešto posle smrkavanja. Pošli su dalje, žvaćući komade sušenog mesa da bi sačuvali toplotu u kostima i spirajući so iz grla punim šakama neukusnog snega. U tami ispod oblaka polako su napredovali. Svaka milja odvodila ih je sve dalje od bregova koje su dobro poznavali. Posle mučnog i neuspešnog pokušaja da savladaju jednu strmu liticu, Triok je opsovao jezivo zatvoreno nebo i okrenuo se da silazi prema lakšem terenu, bliže Zaravni.
     Veći deo noći prelazili su niže bregove, ali kada su osetili približavanje zore ponovo su se vratili na veću visinu. Žurili su uzbrdo sve dok nisu stigli do visokog grebena sa kojeg se video poduži deo puta kojim su stigli. Tu su se zaustavili. Dok je siva zora nakapavala vazduh u dan, otvorili su bezdimne posude sa oblučkom i zgotovili topao obrok. Kad su ga završili, sačekali su dok vetar nije pokrio sve tragove. Onda su postavili stražu i zaspali.
     Na isti način su se kretali i sledeća dva dana - silazak u predgorje sa sumrakom, dugo, žurno noćno putovanje, povratak u visinu sa zorom, topao obrok i spavanje - a tokom ta tri dana nisu videli nikakav znak života - ljudi ili životinja, prijatelja ili neprijatelja; bili su sami u hladnom, sivom svetu pod zaboravljenim vetrom. Vukući se kao da ih je sneg napola obogaljio, probijali su se kroz ispucalu pustoš prema Usudovom Pribegu. Pored nepredvidljivog škriputanja ili prigušenih zvukova sopstvenog kretanja, nisu čuli ništa sem pucketanja prenapregnutog leda i zviždanja vetra koja su im odjekivala u ušima, odbijena od neravnih bregova.
     U zoru četvrtog dana, dok su posmatrali kako vetar polako puni tragove koje su ostavili za sobom, ugledali su nejasne, ružne, žute pokrete kako napreduju preko jednog od donjih prevoja u bregovima, hitajući naviše, prema njima. Triok ih je nabrojao deset.
     "Kreši!" Poluglasno je frknuo Jerkin.
     Kvirel je klimnula glavom. "Nas love. Sigurno su tokom noći prošli niz vetar od nas."
     Triok je zadrhtao. Ljudi iz Južnih zaravni nisu poznavali strašne žute vukove; do pre nekoliko godina kreši su živeli uglavnom u predelima severno od ravnice Ra, zadirući u Severne Zaravni kada ne bi mogli da se dočepaju ranihinskog mesa. U velikoj bici kod Usudovog Pribega pobijeno ih je na hiljade. Ipak, ubrzo su opet povratili brojnost i sada su vršljali u svakom zakutku Domajegde se više nije pružala ruka poglavara. Triok nikada nije morao da se bori sa krešima, ali video je za šta su sve sposobni. Pre godinu dana veliki čopor uništio je čitavo stanovništvo Kamendola Glem, u kristalnim brdima blizu mesta gde se spajaju Mithil i Crnka; dok je hodao kroz opustošeno selo, Triok je nailazio samo na rastrgnutu odeću i okrajke kostiju.
     "Melenkurion!" Dahnuo je kada je procenio brzinu žutih vukova. "Moramo brzo da se penjemo."
     Dok je ostalo dvoje spremalo zavežljaje, ispitivao je zemljište pred njima tražeći izlaz ili sklonište. No, uprkos divljini, bregovi i padine nisu nudili ništa što bi predstavljalo prepreku vukovima; a Triok nije znao za neku pećinu ili dolinu, ovako daleko od Kamendola Mithil, koju bi mogli da brane.
     Krenuo je naviše. Sa Kvirel i Jerkinom iza sebe, pošao je duž grebena prema planinama.
     U zavetrini grebena sneg nije bio debeo. Dobro su napredovali dok su se penjali i spoticali ka najbližoj planinskoj padini, ali ustanovili su da se ona diže strmo pravo iz sledećeg brega, sprečavajući beg u tom pravcu. Kada se i zapadna dolina kraj grebena podigla ka planini, Triok je skrenuo udesno, potrčao nizbrdo, prešao dolinu i probio se kroz smetove ka višem terenu na udaljenoj strani doline.
     Pre nego što je sa saputnicima stigao do vrha, predvodnik kreša izbio je na prevoj iza njih i stravično urliknuo. Zvuk je pogodio Trioka između lopatica kao udar biča. Zaustavio se, okrenuo i ugledao vukove kako se sručuju niz greben kao žuta smrt, na jedva pet stotina jardi od njih.
     Od tog prizora nakostrešila mu se kosa na glavi, a obrazi ukočeni od zime počeli su da mu se trzaju kao da pokušava da u strahu ogoli zube. Bez reči se okrenuo i ponovo navalio na uspon, bacajući se kroz sneg sve dok mu se nije učinilo da je okružen sopstvenim dahtanjem i lupanjem srca.
     Kada je stigao do vrha grebena, zastao je koliko da usredsredi pogled, a onda je osmotrio teren pred sobom. Iza ovog prevoja predgorja zemljište se u širokom polukrugu strmo spuštalo u duboku udolinu sve do same ivice planina. Dolina je bila kupastog oblika, otvorena ka zaravnima samo kroz usku klisuru na severnom kraju. Pred Triokovim ispitivačkim pogledom nije se nudila nikakva nada. No, tik uz prve planinske obronke, iza uske litice duž ivice doline, nalazila se neravnomerna hrpa kamenih gromada, ostatak neke stare lavine. Triok je žurno osmotrio da li se može liticom stići do gromada.
     "Idi!" žurno je promrmljala Kvirel. "Ja ću ih zadržati."
     "Dva džilita i jedan mač", odgovorio je Triok dahćući. "Onda će ih biti sedam na nas dvojicu. Radije bih da te imam živu." Pokazao je prstom. "Moramo preći onu liticu do stenja. Tamo ćemo udariti na kreše odozgo. Hodi."
     Ponovo je pošao napred, primoravajući umorne noge da koračaju što brže, a Kvirel i Jerkin su mu bili za petama. Kada su stigli do neravnog terena gde se greben stapao sa liticom, uspuzali su se do stene.
     Pošto su se našli na litici, Triok je stao da oklevao. Ivica doline bila je prekrivena snegom, a on nije znao koliko je čvrst kamen ispod tog tankog sloja. No, kreši su zavijali uz brdo iza njih; nije imao vremena da zagrebe sneg. Škrgučući zubima, pribio se uz greben i pošao napred.
     Pod stopalima je osećao klizavost litice. Ispod snega, kamen je bio prekriven slojem leda. No, u ovoj neprirodnoj zimi već se navikao na led. Kretao se kratkim, ravnomernim koracima, pazeći da se ne oklizne. Kvirel i Jerkin začas su se i sami našli na litici, a on je već bio na pola puta do cilja.
     Iznenada je grebenom odjeknuo prigušeni udar, nalik na lomljenje starih kostiju. Litica se zatresla. Triok je potražio uporišta u kamenu i nije ih našao. Sve troje bili su suviše udaljeni od oba kraja litice koja su nudila sigurnost.
     Trenutak kasnije, litica je propala pod njihovom težinom. Padajući kao kamenje u lavini, bespomoćno su se tumbali niz strmi bok doline.
     Triok je gurnuo glavu među kolena i kotrljao se što je bolje umeo. Sneg ga je štitio od udara pri padu, ali je istovremeno i popuštao pod njim, sprečavajući ga da se zaustavi ili bar uspori. Nije mogao da učini ništa drugo sem da se obgrli i pada. Sve više snega, oslobođeno rušenjem litice, klizilo je sa njim u dolinu, dodajući svoju težinu ukupnom ubrzanju kao da ga gura na dno. U divljoj vrtoglavici potpuno je izgubio osećaj dokle je pao i koliko je daleko od dna. Kada je tresnuo na ravno tlo, sila udara izbila mu je dah i ostavila ga ošamućenog da se sneg gomila po njemu.
     Neko vreme je ležao napola ugušen pod snegom, ali kako mu je vrtoglavica popuštala počeo je da se pribira. Podigao se na sve četiri. Dahtao je dok je razgonio tamu koja mu je zaklanjala pogled kao da mu oblaci slepih miševa lete pravo u lice. "Kvirel!" promuklo je zakreštao. "Jerkine!"
     S naporom je razabrao Kvireline noge kako malo dalje vire iz snega. Iza nje je Jerkin ležao na leđima. Krvava rana na slepoočnici naruživala mu je praznu belinu lica. Ni jedno se nije micalo.
     Triok je tog časa začuo grebanje kandži. Divlje zavijanje, nalik na pobedonosni stakato, nateralo ga je da otrgne pogled od Kvirel i Jerkina i pogleda naviše, ka padini oko doline.
     Kreši su divlje jurišali prema njemu. Odabrali su plići i manje zavejan deo padine i trčali su, puni lakomosti, prema palom plenu. Predvodnik je bio na samo desetak jardi od Trioka.
     Triok se istog časa pokrenuo. Ratno iskustvo smesta je prevladalo u njemu, pa je reagovao bez razmišljanja i oklevanja. Zgrabio je mač i stao uspravno, kao stojeća meta za prvog vuka. Iskeženih zuba, raspaljenih crvenih očiju, skočio mu je pravo za grlo. Triok se sagnuo pod njega, izvio se i zario mu mač u trbuh.
     Vuk je proleteo pored njega i zabio se u sneg, ležeći mirno kao da se nabio na crvenu nit sopstvene krvi. No, zamah je Trioku istrgao mač iz smrznutih ruku.
     Nije imao vremena da povrati oružje. Sledeći vuk se već spremao da skoči na njega.
     Odbacio se ispod njega, okrenuo se u vazduhu i dočekao na noge držeći lomilialor štap.
     Štap nije bio predviđen da posluži kao oružje; oni koji su ga uobličili u Znanstvigoru predvideli su taj komad Veledrva za druge svrhe. No, njegova moć se mogla probuditi u plamen, a Triok nije imao drugu odbranu. Uzvikujući prizivanje neobičnim jezikom poznatim samo lilianrilima, zavitlao je Veledrvo nad glavom i sručio ga na lobanju najbližeg vuka.
     Štap se pri dodiru rasplamsao kao buktinja natopljena smolom i celokupno vučije krzno prihvatilo je plamen kao da je od truda.
     Plamen štapa smesta je splasnuo, ali Triok je ponovo viknuo i zamahnuo na kreša koji mu je već skakao na grudi. Moć je ponovo planula. Vuk je pao mrtav, obavijen plamenom.
     Triok je udarao ponovo i ponovo. No, svaki plamsaj, svako neuobičajeno korišćenje moći Veledrva cedilo mu je snagu. Sa četiri kreša koji su tinjali oko njega, dah mu je postao isprekidan, pred očima su mu poigravale tamne mrlje iscrpljenosti, a slabost mu je obuzimala udove kao gvozdeni okovi.
     Pet preostalih vukova preteći je kružilo oko njega.
     Nije mogao da se suoči sa svima odjednom. Žuto krzno mu se kostrešilo pred očima; užasne crvene oči plamtele su nad iskeženim očnjacima i ispruženim kandžama. Za trenutak su ga izdali borbeni nagoni.
     Tog časa ga je masa zavitlanog besa pogodila sa leđa i oborila ga ničice u ugaženi sneg. Snaga udarca ga je ošamutila, a težina na leđima prikovala ga je za zemlju. Mogao je samo da pogrbi ramena pred pretnjom koja mu se nadnela nad vrat.
     No, težina se nije pokretala. Ležala mu je preko lopatica, nepomična kao smrt.
     Još je stezao lomilialor.
     Grčevitim naporom prevrnuo se na bok i zbacio sa sebe teško krzno. Oblila ga je krv - krv koja je tekla, još pulsirajući, ispod koplja zabijenog tik ispod prednje noge.
     Nekoliko koraka dalje ležao je još jedan proburaženi kreš.
     Preostala tri vuka su se povukla i opkolila Kvirel. Stajala je nad Jerkinom, vitlajući mačem i psujući.
     Triok se sa mukom podigao na noge.
     Istovremeno se i Jerkin pomerio, trudeći se da ustane. Uprkos rani na slepoočnici, nagonski je potegao mač.
     Od tog prizora vukovi su zastali.
     Istog časa Triok je iščupao koplje iz najbližeg trupla i bacio ga pobedonosnom snagom među rebra najbližeg kreša.
     Jerkin je nesigurno stajao, ali uspeo je da onesposobi vuka jednim nezgrapnim udarcem. Životinja je odskočila na tri noge, ali on ju je sustigao i raspolutio joj lobanju.
     Poslednji kreš već je bežao punom brzinom. Nije trčao skičeći, sa repom podvijenim pod noge, kao oterana džukela; jurnuo je pravo prema uskom izlazu iz doline kao da zna da tamo ima saveznike koje treba pozvati.
     "Kvirel!" dahnuo je Triok.
     Smesta je reagovala. Iščupala je koplje iz najbližeg vuka, odvagnula držalju u dlanu, načinila tri brza koraka i zavitlala ga za krešom u trku. Koplje je odletelo toliko visoko da se Triok uplašio da će podbaciti, a onda se obrušilo naniže i pogodilo vuka u leđa. Zver se sručila u uskovitlanu gomilu, prevrnula se u snegu nekoliko puta, prskajući krv na sve strane, zadrhtala i konačno se smirila.
     Triok je postepeno shvatio da diše u kratkim trzajima. Bio je toliko iscrpljen da je jedva ponovo uhvatio lomilialor. Kada mu je Kvirel prišla, zagrlio ju je obema rukama, koliko da upije njenu snagu toliko i da joj pokaže svoju zahvalnost i drugarstvo. Uzvratila mu je kratkim stiskom, kao da ju je tim gestom doveo u nepriliku. Onda su pošli do Jerkina.
     Ćutke su pregledali i previli Jerkinovu ranu. U nekoj drugoj situaciji Triok ne bi smatrao da je povreda opasna; bila je čista i plitka, a kost nije bila oštećena. No, Jerkinu je trebalo vremena da se odmori i zaleči - a Triok nije imao vremena. Obećana poruka sada je bila hitnija nego ikad.
     Nije im ništa rekao. Dok je Kvirel pripremala jelo, pokupio je svo oružje i zatrpao sve kreše i krv bitke pod gomile sivog snega. To neće prikriti događaj od pažljivog pogleda, ali Triok se nadao da neprijatelju koji slučajno prođe ivicom doline neće pasti na pamet da bliže razgleda baš ovo mesto.
     Pošto je završio, jeo je polako, prikupljajući snagu, a oči su mu letele preko doline kao da očekuje pragrdane ili nešto još gore da iznenada iznikne pravo iz zemlje. No, usne su mu postepeno zadobile naviknuti, natmureni izraz. Nije skretao pažnju na Jerkinovu povredu; mirno je rekao svojim sadrugovima da je odlučio da napuste predgorje i rizikuju presecanjem pravo na zapad, ka planinama gde se nadao da će naći Neomeđenog. Pri takvom riziku, jedina nada za uspeh ležala je u brzini.
     Pošto su prepakovali zalihe i očistili oružje, izišli su dugim koracima iz doline kroz uzak severni otvor.
     Sada su, radi brzine, putovali danju. Napola vukući Jerkina između sebe, Triok i Kvirel uporno su kasali ka zapadu, preko smrznute ravnice prema najistočnijem ogranku planina. Dok su hodali, Triok se molio da padne sneg i pokrije im tragove.
     Pred kraj sledećeg dana nazreli su ogromnu oluju koja je besnela, dvadesetinu milja široka, nad prilazima Usudovom Pribegu.
     Severno od tog oskrnavljenja planine, spržena vrelina Južnik Pustara presrela je zimu Sivog Krvnika, a ishod je bila ogromna oluja koja se okretala duž planinskih lanaca što su je zaustavljali na jugu i zapadu. Spoljašnje ivice prikrivale su sile koje su besnele iznutra, ali čak i sa udaljenosti čitavog dana hoda Triok je naslutio koliki je to uragan; kružni vetrovi strugali su po tlu kao da nameravaju da ogole kosti zemlje; mećava gusta kao noć; ledeni vazduh, dovoljno hladan da zamrzne krv u svakom, i najtoplijem zakutku srca.
     Ležala je im je tačno na putu.
     Ipak je još ceo sledeći dan vodio Kvirel i Jerkina prema njoj, žureći ka srcu oluje sve dok spoljašnji vetrovi nisu počeli da im čupaju odeću, a prvi snegovi im se vlažno lepili za stranu okrenutu ka vetru. Jerkin je bio u groznom stanju - krv mu je curila kroz prenapregnute kraste na rani, odnoseći mu snagu, a čvrsto tkanje njegove izdržljivosti bilo je načeto i opušteno kao pokidano uže. No, Triok nije skretao. Nije mogao da pokuša zaobilazak oluje, nije mogao da skrene na sever prema središtu Južnih zaravni da bi je obišao. Tokom prve noći posle bitke sa krešima video je stražarske vatre na severoistoku. Pratili su ih. Proučavao ih je naredne noći i primetio je da se kreću pravo prema njemu, smanjujući rastojanje opasnom brzinom.
     Neki neprijatelj osetio je korišćenje lomilialora. Neki neprijatelj sada je poznavao njegov miris i gonio ga je kao rastući bes.
     "Ne možemo ih nadtrčati", gorko je zaključila Kvirel kad su se zbili jedno uz drugo pod krilom oluje radi odmora i jela.
     Triok nije odgovorio. Mogao je da čuje Kovenantov škripavi glas. Ako ne počnemo odmah da činimo nemoguće. Da činimo nemoguće. Trenutak kasnije Kvirel je onjušila vetar. "I ne sviđa mi se ukus ovog vremena. Osećam mećavu - dovoljno žestok vetar da nam otkine meso sa udova."
     Nemoguće, ponovio je Triok u sebi. Trebalo je da odgovori Neverniku. "Rođen sam da gajim stoku. Ja nisam čovek koji čini nemoguće stvari." Bio je umoran, star i glup. Trebalo je da uzme Lenu i povede svoj narod u bezbednu dubinu Južnikovog Venca, trebalo je da obnovi drevno izgnanstvo, a ne da dopusti jednom nastranom tuđincu da povije ceo Kamendol Mithil u oblik svoje užasne svrhe.
     Kvirel ga nije gledala. "Moramo se razdvojiti."
     "Razdvojiti", šuplje je zaječao Jerkin.
     "Moramo pomešati tragove - da zbunimo ove", besno je pljunula u vetar, "tako da se ti probiješ na zapad."
     Nemoguće. Reč se ponavljala u Triokovom umu kao malaksala litanija.
     Kvirel je podigla pogled i čvrsto ga osmotrila. "Moramo."
     A Jerkin je dodao kao odjek. "Moramo."
     Triok ju je pogledao, a bore oko očiju produbile su mu se kao da mu je čak i koža na licu uplašena. Za trenutak je pomerao usne bez zvuka. Onda je iskrivio lice. "Ne."
     Kvirel se ukočila od neslaganja, pa je nagnao sebe da joj objasni. "Ne bismo time ništa postigli. Oni ne prate naš trag - ne bi mogli tako brzo da prate trag. Vaši tragovi ih ne bi odvukli u stranu. Oni prate Veledrvo."
     "Nemoguće", nepoverljivo je odgovorila. "Ja ga ne osećam, iako mi je nadohvat ruke."
     "Nemaš oči za moć. Ako se razdvojimo, ostavićete me samog protiv njih."
     "Razdvojiti", opet je zaječao Jerkin.
     "Ne!" Trioku su usta bila puna srdžbe. "Potrebni ste mi."
     "Ja vas usporavam", odgovorio je ranjenik praznim, pomirenim glasom. Lice mu je bilo bledo i upalo, promrzlo, poraženo.
     "Hajde!" Triok se podigao na noge, brzo prikupio svoje stvari i prebacio zavežljaj preko ramena, pa krenuo kroz vetar pravo prema srcu oluje. Nije se osvrtao, ali trenutak kasnije Kvirel je uhvatila korak sa njim zdesna, a Jerkin ih je sustigao, nesiguran u hodu, sleva. Zajedno su se probijali kroz mećavu.
     Pre nego što su prešli milju, spoticali su se uz vetar i sneg kao da ih je pobesneli vazduh napadao granitnim komadićima hladnoće. Sneg se hvatao po njima, a vetar se probijao kroz odeću kao da je sačinjena od materijala tanjeg od gaze. Posle sledeće milje izgubili su dnevno svetlo; zbrisao ga je sve gušći sneg. Kvirel je pokušala da obezbedi nešto svetlosti otvaranjem male posude oblučka, ali vetar je podigao oganj-kamenove i rasejao joj ih iz ruku kao kratkotrajni plamen dragulja. Kada su nestali, Triok je jedva mogao da razabere njene obrise kako se povijaju pod vetrom. Bila je suviše smrznuta čak i da opsuje zbog onog što joj se desilo. Jerkin se sručio na zemlju čim su zastali i već je bio gotovo zatrpan snegom. Sada kad ga nisu zaklanjali spoljašnji vetrovi Triok je pred sobom video deo besnog urlikanja i vitlanja same oluje, uragan mećave kako vrišti od divljih sila koje su ga stvorile.
     Bes oluje napadao mu je čula kao rušenje planine. Pri prvom pogledu znao je da u njoj nije ostalo ništa uspravno, nijedna životinja, čovek, džin, drvo ni kamen; vrtložni vetrovi odavno su poravnali sve što se usudilo da podigne glavu nad neravnom linijom tla. Triok je morao da rukama zaštiti oči. Nemoguće je bila bleda reč da opiše napor hodanja kroz takvu oluju. No, to mu je bila jedina odbrana od gonilaca.
     Sakupio je svu preostalu snagu, pridigao Jerkina i pomogao ranjeniku da nastavi posrtanje.
     Crni vetar i oštri sneg obrušavali su se na njega, udarali ga, jurišali sa strane da mu izmaknu noge. Hladnoća ga je zaslepljivala, zaglušivala, otupljivala; znao je da nije izgubio saputnike pošto ga je Kvirel držala za kožuh, a Jerkin se sve bespomoćnije teturao oslonjen na njega. No, i on sam se gubio i nije mogao to da spreči. Jedva je disao; vetar je hujao kraj njega tolikom silinom da je mogao da uhvati samo nedovoljnu količinu vazduha. Jerkinova težina postala je nepodnošljiva. Ukrućeno se zaustavio. Iz čiste i neodložne potrebe za olakšanjem, odgurnuo je Jerkina, primoravajući ga da hoda sam.
     Jerkin se zanjihao, oteturao nekoliko koraka niz vetar i iznenada nestao - iščezao tako potpuno kao da su ga progutale čeljusti mećave.
     "Jerkine!" vrisnuo je Triok. "Jerkine!"
     Jurnuo je za prijateljem, pipajući i pružajući ruke za njim. Nejasni obris se za trenutak pokazao tik van domašaja. "Jerkine!" A onda je nestao, rasut u daljini kao šaka suvog lišća na divljem vetru.
     Potrčao je za njim. Bio je jedva svestan Kvirelinog stiska na boku, vetra koji mu je zavijao za leđima i skretao ga ka jugu, dalje od cilja. Strah za Jerkina odagnao mu je sve ostale misli. Odjednom više nije bio nosilac nemogućih poruka za poglavare. Pod navalom osećanja postao je obični Triok, sin Tulerov, nekadašnji stočar koji ne može da napusti prijatelja. Trčao je niz vetar tražeći Jerkina kao da mu život zavisi od toga.
     Sneg ga je bio u leđa kao jedan strašni udarac produžen do mučenja; vetar mu je cvileo i zavijao u utrnulim ušima, umanjujući smisao svega; hladnoća mu je isisala snagu i oslabila ga kao da mu zamrzava krv u venama. Nije mogao da nađe Jerkina. Nehotice je u tami projurio pored prijatelja - ili je Jerkin odnekud sakupio snagu da se okrene bokom prema vetru - ili je prosto pao i nestao pod snegom. Triok je vikao, trčao i pipao, ne nalazeći ništa osim oluje. Kada je pokušao da okrene glavu ka Kvirel, ustanovio je da mu se na ramenima stvorio debeo sloj leda i zamrzao mu vrat u jedinom mogućem položaju. Sopstveni znoj se na njemu pretvarao u led. Nije mogao da se odupre udarima vetra. Ako ne nastavi da se mučno spotiče pod vetrom, pašće da više ne ustane.
     Nastavio je da hoda sve dok nije zaboravio Jerkina, Kovenanta i poruke, sve osim napora koračanja i Kvirelinog stiska na kožuhu. Nije imao pojma kuda ide; nije išao nikuda osim protiv vetra, uvek protiv vetra. Oluja oko njega postepeno se utišala jer mu se led uhvatio i preko ušiju. Milje su neprimetno promicale. Kada se tlo pod njim iznenada izvilo naviše, spustio se na sve četiri. Talas utrnulosti i malaksalosti prožeo ga je kao da izvire iz promrzlina na rukama i nogama.
     Nešto mu je protreslo glavu, nešto ga je udaralo sa strane. Isprva ga je štitio led, ali uskoro se odvalio uz razdirući bol, kao da je sa njim otišlo i uvo. Urlanje demona vetra zaglušilo ga je i jedva je čuo Kvirel kako viče. "Brdo! Predgorje! Penji se! Nađi zaklon!"
     Bio je star, prestar za toliki napor.
     Bio je snažni kamendolski stočar i nije nameravao da umre smrznut i beskoristan. Nesigurno se podigao na noge i zateturao uzbrdo.
     Oslonjen leđima na vetar, napredovao je uz neravnu strminu. Nejasno je shvatao da su i vetar i mećava sada slabiji, ali još ništa nije video; sada je i sama oluja bio opkoljena tamom noći. Kada je padina postala suviše strma da bi ga vetar gurao uz nju, okrenuo se u pravcu koji je tražio najmanje napora i pošao dalje, slepo se teturajući kroz sneg do kolena, puštajući da ga mećava vodi gde god joj se svidi.
     No, uprkos oluji i tami, čula su mu postepeno postala svesna nadnesenih kamenih zidova. Vetar je izgubio na snazi i pretvorio se u ledene udare i kovitlace, a Triok je, hramljući između okomitih, primaknutih litica, prošao u dolinu. No, jenjavanje snage oluje došlo je prekasno da ga spase. Dolina je bila pokrivena teškim sivim snegom koji mu je dopirao do pojasa, a bio je suviše iscrpljen da se probija kroz njega. Ponovo je osetio da pridržava sadruga; Kvirel mu se obesila o ramena kao iznurena smrtnost. Uskoro više nije mogao dalje. Pao je u smet, dahćući u sneg. "Vatra. Moram... vatra."
     No, šake su mu bile suviše promrzle, a ruke okovane ledom. Nije mogao da dohvati lomilialor štap, ne bi mogao da izvuče plamen iz njega. Kvirel je već izgubila oblučak, a njegov je bio u rancu. Isto kao da su i to izgubili; nije mogao da skine zavežljaj sa ramena. Pokušao je da podigne Kvirel, ali nije uspeo. Donji deo lica bio joj je okovan ledom, a kapci su joj podrhtavali kao da pada u šok.
     "Vatra", dahnuo je Triok. Počeo je nezadrživo da jeca. Savladali su ga izgubljenost i iscrpljenost. Sneg se gomilao nad njim kao da nikad neće prestati.
     Od zaleđenih suza zatvorile su mu se oči, a kada ih je silom otvorio, ugledao je kako mu se približava treperenje žutog plamena. Tupo je piljio u njega. Plamen se njihao i klizao kao da sedi na fitilju nevidljive sveće, sve dok mu nije prišao toliko blizu lica da je mogao da oseti toplo zračenje na očnim jabučicama. Ali fitilja nije bilo. Plamen je stajao u vazduhu, pred licem i žurno treperio kao da pokušava nešto da mu kaže.
     Nije mogao da se pomeri; osećao je da su mu led i iscrpljenost prikovali udove za tlo. No, kada je skrenuo pogled od plamena video ih je još tri ili četiri kako poigravaju oko njega i Kvirel. Jedan joj je dodirnuo čelo kao da pokušava da privuče njenu pažnju. Pošto nije uspeo, planuo je malo jače i smesta su se svi plamenovi žurno udaljili nekuda u dolinu. Triok ih je posmatrao kao da mu odnose poslednju nadu.
     Hladnoća ga je obuzela kao dremež i počeo je da gubi svest. Bespomoćno se skljokao u mrak. Hladnoća, sneg i dolina su izbledeli, a umesto njih su se pojavila nejasna lica - Lena, Elena, Atiaran, Trel, Srdosolja Penosled, Tomas Kovenant. Svi su ga molećivo posmatrali, preklinjući ga da nešto učini. Ako on ne uspe, njihova smrt neće imati nikakav smisao. "Oprostite mi", dahnuo je, ponajviše gledajući Kovenanta. "Oprosti."
     "Možda i hoću", odvrati udaljeni glas. "Neće mi biti lako - ne čeznem baš za ovakvim uljezima. Ali ti nosiš redak znak. Vidim da bi trebalo barem da ti pomognem."
     Triok je s naporom ponovo usmerio pogled. Vazduh nad glavom bio mu je osvetljen poigravanjem plamena. Nisu mu bili veći od šake, a među njima stajao je visok čovek odeven jedino u dugački ogrtač boje granita. Nekako je nespretno susreo Triokov pogled, kao da nije navikao na kontakte sa drugim očima osim svojih. No, na Triokovo promuklo "Pomoć", odgovorio je odmah. "Da. Pomoći ću ti. Ne boj se."
     Odlučnim pokretom je kleknuo, otvorio Triokov kožuh i tuniku i spustio mu na grudi topao dlan. Pri tom je tiho pevao, a Triok je odmah osetio kako se u njega uliva talas toplote. Puls mu se gotovo smesta umirio; disanje više nije bilo grčevito; pokretljivost mu se gotovo neverovatnom brzinom vratila u udove. Čovek se tada okrenuo da pomogne Kvirel. Dok se Triok podigao na noge okružen poigravanjem plamenova, i ona je povratila svest.
     Sada je prepoznao plamenove; slušao je o njima u najsrećnijim i najtužnijim predanjima Domaje. Bile su to Utvare. Dok je stresao led sa glave, čuo je kroz nalete vetra odlomke njihove kristalne pesme, muziku nalik na melodiju savršenog kvarca. Igrale su oko njega kao da mu postavljaju pitanja koja nikada neće moći da razume, a kamoli da odgovori na njih, a njihova svetla su ga ošamutila, pa je stajao među njima kao u transu.
     Pribrao se kad je visoki čovek počeo da podiže Kvirel na noge. Okružen Utvarama, podigao ju je i pridržao dok nije uzmogla da sama stoji. Onda je za trenutak nesigurno prenosio pogled sa nje na Trioka. Kao da se pitao može li da ih ostavi tu, bez dalje pomoći. No, gotovo odmah se odlučio. Udaljeno zavijanje mećave podizalo se i spuštalo kao da se neka gladna olujna životinja upinje da prodre u dolinu. Uzdrhtao je. "Hodite. Kletnikova zima nije mesto za krv i meso."
     Kada se čovek okrenuo da pođe ka gornjem kraju doline, Triok se naglo oglasio. "Ti si jedan od Neomeđenih."
     "Da. Ipak vam pomažem." Glas mu je iščezao istog časa kad se pojavio na neravnomernom vetru. "Nekad sam bio Drvograđanin. Ruka Šume je na meni. A ti" - dok je govorio snažno se probijao kroz sneg pa je izgledalo da govori sam sa sobom, kao da je bio toliko dugo bez društva da je zaboravio kako ljudi slušaju - "nosiš lomilialor."
     Triok i Kvirel su se probijali za njim. Hodao je snažno i odmorno, ali pošto su išli kroz njegovu prtinu, mogli su da drže korak. Utvare su im osvetljavale put kristalnom muzikom sve dok se Triok nije osetio kao da hoda kroz neki zakutak Andelejna, zakratko oživljeno ovaploćenje čistog svetla i topline usred neprirodne zlokobnosti Sivog Krvnika. Ohrabren poigravanjem plamenova, mogao je da prevaziđe svoju iscrpljenost i prati pesmu Neomeđenog:

     Slobodan,
     neomeđen,
     ispoveđen,
     slobodan...
     Sanjaj da će u stvarnost preći san,
     oči zatvori dok ne ugledaš dan,
     nemo proroštvo ispevaj van...
     I budi
     slobodan,
     neomeđen,
     ispoveđen,
     slobodan.

     Polako su napredovali do kraja doline. Bila je zatvorena ogromnom gomilom kamenja, ali Neomeđeni ih je poveo neprimetnom stazom između stenja. Njome su ušli u strmu klisuru koja im se postepeno zatvarala nad glavama sve dok nisu zašli u crnu pećinu osvetljenu samo treperenjem Utvara. Pećinske krivine postepeno su ih zaklonile od vetra i zime. Oko Trioka i Kvirel rasla je toplota i uskoro je sa odeće počela da im kaplje voda. Pred sobom su videli novu svetlost.
     Konačno su stigli do kraja pećine, u dom Neomeđenog. Tu se pećina širila u prostranu odaju, ispunjenu svetlošću i muzikom, sa dvadesetinama Utvara koje su plamsale i njihale se u vazduhu. Neke su kružile u središtu odaje, druge su se zadržavale kraj crnih zidova kao da osvetljavaju blistave useke u kamenu. Pod od grubog granita bio je prošaran ispupčenjima i sučeljenim površinama koje je Neomeđeni očito koristio umesto stolica, stolova i kreveta. Zidovi i tavanica bili su crni kao opsidijan, prekriveni nepravilnim površinama koje su odbijale svetlost kao bezbroj komadića razbijenog ogledala iz kojih bi svetlost Utvara ošamutila posmatrača da površine nisu bile načinjene od crnog kamena. Ovako je odaja bila topla i prijatna; pravo mesto za vidovnjaka koji čita reči uklesane u srce planine.
     Na ulazu u odaju Triok i Kvirel spustili su rance i kožuhe i otvorili zaleđenu odeću da bi ih prožela toplota. Tada su prvi put pažljivo pogledali svog spasioca. Bio je ćelav, osim bele potkovice na potiljku, a usta su mu bila zaklonjena zamršenom sedom bradom. Oko očiju je imao bore, toliko guste da je izgledalo kao da je pokolenjima čkiljio u nečitke poruke; taj utisak drevnosti bio je pojačan staračkim bledilom kože, a oslabljen uspravnim držanjem tela. Triok je sada video da mu je ogrtač nekada bio beo. Dobio je prigušenu boju granita od dugih godina dodira sa pećinskim zidovima.
     Sada, kod kuće, kao da ga je prisustvo Kamendolaca još više uznemiravalo. Bacao je na njih uplašene i iznenađene poglede - ne baš kao da ih je smatrao za zlo, nego kao da se pribojava njihove trapavosti, kao da mu život zavisi od krhkih delova poda koje bi mogli da nagaze i polome.
     "Imam malo hrane", rekao je zagledan u barice koje su Triok i Kvirel ostavljali za sobom. "Ni za hranu nemam mnogo vremena." U tom času kao da mu je preko lica prešla stara uspomena... prisećanje da narod Domaje ne dočekuje tako goste. Triok je odjednom bio siguran da ovaj Neomeđeni živi u toj pećini od pre njegovog rođenja. "Nisam navikao", nastavio je čovek kao da bi želeo da se opravda. "Jedan život nije dovoljan. Kada sam ustanovio da ne mogu da odbijem Utvarama pomoć - izgubio sam mnogo vremena. Uzvraćaju mi kako mogu, ali mnogo... mnogo... kako da živim do završetka posla? Mnogo me stajete. Sama hrana mnogo staje."
     Dok se Triok pribirao na ulazu u pećinu, setio se poruke za poglavare, pa mu se lice zgrčilo u uobičajeno mrštenje. "Sivi Krvnik mnogo košta", gorko je odgovorio.
     Ta izjava uznemirila je Neomeđenog. "Da", promrmljao je. Brzo se sagnuo i podigao veliki vrč sa vodom i pokrivenu činiju sa suvim voćem. "Ja... video sam neka dela Opakog. Ovde." Nejasno je mahnuo prema zidovima pećine.
     U činiji je bilo malo voća, ali Triok i Kvirel su ga podelili. Dok je žvakao svoj deo, Triok je ustanovio da se oseća mnogo bolje. Iako mu je oskudna količina hrane jedva ublažila glad, izgledalo mu je da preko kože upija ne samo toplotu, nego i okrepljenje od svetlosti Utvara. Zračenje plamenova delovalo je i na druge načine. Promrzline su mu postepeno nestale iz šaka, stopala i ušiju; krv i zdravlje ulili su se u njih kao da ih je obložio glinom-vidarkom. Čak mu je i uobičajena gorčina u ustima jenjala.
     No, i dalje je bio svestan svog poslanstva. Kada se uverio da je Kvirel povratila ravnotežu, zamolio ju je da se malo udalji tunelom i drži stražu.
     "Hoće li potera doći ovamo?" napeto je upitala.
     "Ko zna?" Neomeđeni ih izgleda nije slušao, pa je Triok nastavio. "Ali potrebna nam je pomoć Neomeđenog - a bojim se da ćemo ga teško ubediti. Ne smeju nas iznenaditi pre nego što makar pokušamo sa porukom."
     Kvirel je klimnula glavom, odobravajući tu opreznost, mada je očito verovala da ih nikakva potera nije sledila kroz mećavu. Bez oklevanja je pokupila kožuh i oružje i pošla niz pećinu sve dok je nije sakrila prva okuka.
     Neomeđeni je sa upitnim izrazom gledao za njom.
     "Čuvaće stražu dok mi razgovaramo", odgovori mu Triok.
     "Zar nam treba straža? U ovim planinama nema zlih bića - ne po ovoj zimi. Životinje neće smetati."
     "Gone me neprijatelji", reče Triok. "Nosim svoje zlo - i Domajinu potrebitost." Tu se pokolebao i zaćutao. Prvi put je shvatio neizmernost svoje situacije. Stajao je lice u lice sa Neomeđenim i sa Utvarama. U ovoj pećini, okružen igrajućim plamenovima, Neomeđeni je izučavao tajanstvena znanstva koja bi možda zapanjila i same poglavare. Trioka je obuzelo strahopoštovanje; prepao se sopstvene drskosti. "Neomeđeni", promrmljao je, "službeniče znanstva - nisam uljez svojom voljom. Ti si iznad mene. Samo veličina potrebitosti dovodi..."
     "Spasao sam ti život", osorno reče Neomeđeni. "Ne znam ništa o drugim potrebama."
     "Onda ti moram reći." Triok se pribrao i počeo. "Sivi Krvnik je nad Domajom..."
     Visoki čovek ga prekide. "Poznajem svoj posao. Prošao sam obred neomeđenja dok je Tamaranta bila starosta-žezlar Znanstvigora i ne znam ništa više. Osim upada Utvara... osim... što nisam mogao da odbijem... posvetio sam svoje oskudne moći ovde, tako da se bavim svojim poslom i vidim ono što nijedno oko ranije nije videlo. Ne znam ništa drugo - ne. Čak ni kako su Utvare oterane sa Andelejna, iako pominju pragrdane i... takav razgovor smeta."
     Triok je bio zapanjen. Nije ni znao da je Tamaranta, družbenica Variolova, ikada bila starosta-žezlar Znanstvigora, ali to je sigurno bilo desetinama godina pre nego što je Prothal postao Vrhovni poglavar u Veselkamenu. Ovaj Neomeđeni mora da je bio van dodira sa Domajom tokom više od četiri ili pet dvadesetina godina. Upitao je promuklim glasom, punim poštovanja: "Neomeđeni, čime se baviš?"
     Čoveku je preko lica preleteo izraz gađenja od objašnjenja. "Reči... ne govorim o tome. Reči izdaju." Iznenada je prišao zidu i nežno dodirnuo jednu kamenu površinu, kao da je miluje. "Kamen je živ. Da li vidiš? Kamendolac si... da li vidiš? Da, živ... živ i budan. Pažljiv. Sve... sve što prolazi kroz Zemlju ili po njoj - sve to zemni kamen vidi... sve posmatra." Dok je govorio, obuzelo ga je oduševljenje. Uprkos nespretnosti, kad je jednom počeo nije znao da se zaustavi. Približio je lice kamenu sve dok se nije izbliza zagledao u crnu ravninu. "Ali taj... proces... postupak gledanja je spor. Životi kao što je moj kratkotrajni su do uzaludnosti... Vreme... vreme!... se troši kao što se širi viđenje... od spoljašnjih površina ka unutra. A to vreme se razlikuje. Neke vene prenose svoje zapažanja u koren planine za milenijum. Drugima treba milenijum milenijuma.
     Ovde", mahnuo je rukom oko sebe, ne pomerajući lice, "ovde se vidi čitava drevna istorija Domaje. Vidi je onaj kome je posao da gleda. U ovim hiljadama površina nalaze se hiljade opažanja svega što se desilo. Svega!
     Moj je posao da vidim... da otkrijem sistem... i da očuvam... tako da čitav život Domaje bude poznat."
     Dok je Neomeđeni govorio, glas mu je podrhtavao od osećanja.
     "Od kako su došle Utvare, proučavao sam sudbinu Jedine šume. Video sam je od kako je prvo seme niklo i postalo veliko Drvo. Video sam kako se budi... kako dolazi svesti... video sam mirnu zajednicu svesti u celoj Domaji. Video sam Šumnike kako se rađaju i umiru. Video sam Kolosa Opadanja kako izvršava svoj posao. Ruka Šume je na meni. Ovde", dodirnuo je površinu u koju je gledao kao da je kamen pun patnje, "vidim ljude sa sekirama... ljude od zemlje sa oštricama načinjenim od kostiju zemlje... vidim ih kako seku...!"
     Glas mu je upadljivo zadrhtao. "Ja sam Drvograđanin. U ovom kamenu vidim obesvećenje drveća. Ti si Kamendolac. Nosiš redak komad Veledrva, dragocenog lomilialora."
     Naglo se okrenuo i zagledao se u Trioka, lica zažarenog od plahovitosti i očajanja. "Daj mi ga!" gotovo je zavapio. "Pomoći će mi da vidim." Prilazio je sve dok pruženim rukama nije gotovo dodirnuo Triokove grudi. "Moj život nije dovoljan za ovaj kamen."
     Triok nije morao da razmišlja ni da govori. Ne bi postupio drugačije ni da mu je sam Kovenant stajao za leđima; ne imati poverenja u Neomeđenog bilo bi isto kao ne verovati poglavaru. Bez oklevanja je izvukao štap Veledrva i spustio ga Neomeđenom u ruke. Tek tada je progovorio, vrlo tiho. "Neprijatelji koji me gone takođe žele ovaj lomilialor. Opasna je stvar koju sam ti dao."
     Neomeđeni kao da ga nije čuo. Čim je stegao prste oko štapa, zatvorio je oči i stresao se; kao da je rukama upijao jedinstvenu snagu Veledrva.
     A onda se ponovo vratio napolje. Nekoliko puta je duboko udahnuo da se smiri, sve dok nije pribrano pogledao Trioka.
     "Opasno", rekao je, "čujem te. Govorio si o potrebi Domaje. Da li ti je potrebna pomoć u borbi protiv neprijatelja?"
     "Potrebna mi je poruka." Iznenada se u Trioku probudila žurba i on poče da viče. "Čitava Domaja je u ratu! Žezlo zakona ponovo je izgubljeno, a uz to je prekršen Zakon smrti! Kamendol Mithil napala su bića koja uništavaju kamen. Sam Veselkamen je opkoljen! Potrebna mi...!"
     "Čujem te", ponovi visoki čovek. Malopređašnja nespretnost je nestala; posedovanje Veledrva kao da mu je ulilo pouzdanje i sposobnost. "Ne boj se. I ja sam zaključio da ti moram pomoći. Kaži šta ti je potrebno."
     Triok je sa naporom povratio samokontrolu. "Čuo si Utvare", šapnuo je. "Govorile su ti o pragrdanima... i o belom zlatu. Nosilac tog belog zlata je stranac u Domaji i sada se vratio. Poglavari to ne znaju. Moramo im javiti."
     "Da." Neomeđeni je pažljivo gledao Trioka. "Kako?"
     "U Znanstvigoru su tako obradili ovo Veledrvo da se kroz njega mogu prenositi poruke. Ja nemam znanstva za takav posao. Kamendolac sam i moje ruke nisu vične drvetu. Zato..."
     Neomeđeni je mahnuo rukom u znak da je prihvatio Triokovo objašnjenje. "Ko u Veselkamenu može da čuje takav govor?"
     "Vrhovi poglavar Mhoram."
     "Ne poznajem ga. Kako da ga dosegnem? Ne mogu mu uputiti svoje reči ako ga ne poznajem."
     Podstaknut žurbom, Triok se dosetio. "On je sin Tamarante, družbenice Variolove. Poznavao si Tamarantu. Sećanje na nju vodiće tvoje misli ka njemu."
     "Da", zamišljeno reče Neomeđeni. "Moguće je. Nisam... nisam je zaboravio."
     "Reci Vrhovnom poglavaru da se Tomas Kovenant vratio u Domaju i da smera napad na Sivog Krvnika. Reci mu da se Tomas Kovenant zarekao da će uništiti Kletnikov Tabor."
     Neomeđeni je iznenađeno raširio oči, ali Triok je nastavio. "Poruka se mora preneti odmah. Gone me. Mećava neće smetati očima koje su videle Veledrvo u mojim rukama."
     "Da", opet ponovi visoki čovek. "Vrlo dobro... počeću. Možda će to privesti kraju ovo nametanje."
     Okrenuo se kao da time isključuje Trioka iz misli i pošao ka središtu pećine. Okrenut ka ulazu u odaju, prikupio je Utvare oko sebe tako da je bio okružen svetlošću i obema rukama podigao lomilialior štap pred lice. Počeo je tiho da peva... nežnu melodiju, gotovo bez reči, koja je zvučala čudno... kao pesma Utvara prebačena u ljudske tonove. Dok je pevao, zatvorio je oči i zabacio glavu sve dok mu čelo nije bilo upravljeno ka tavanici.
     "Mhorame", mrmljao je u prekidima pesme. "Mhorame. Sine Variolov i Tamarantin. Otvori mi svoje srce."
     Triok je piljio u njega, napet i u transu.
     "Sine Tamarantin, otvori mi srce. Mhorame."
     Iz jezgra glatkog drveta postepeno se promaljalo blistanje moći.
     Sledećeg časa Triok začu korake iza sebe. Nešto u tom zvuku privuklo mu je pažnju, nešto zlokobno i smrtonosno, pa se okrenuo prema ulazu u odaju.
     Začuo je glas oštar kao drobljenje kamena. "Odustani. Ne može ti otvoriti srce. Uhvaćen je u našu moć i više nikada neće otvoriti srce."
     Na ulazu u pećinu stajao je Jerkin, ludački blistavih očiju.
     Trioku se zavrtelo u glavi. Jerkinova smrznuta odeća bila je napola zderana i gde god se videla koža visila je u smrznutim dronjcima. Mećava mu je oglodala lice i šake do kosti, ali iz rana nije tekla krv.
     U rukama je nosio Kvirel. Glava joj je landarala na slomljenom vratu.
     Kada je ugledao Jerkina, Neomeđeni je odskočio kao da je udaren... uzmakao je i oteturao se do suprotnog zida pećine, usta otvorenih u bezglasnom užasu.
     Utvare su smesta pobegle, vrišteći.
     "Jerkine!" Triok je zanemeo od smrti i zla koji su zračili iz mrtvaca. Prokrkljao je ime kao da će ga zadaviti. "Jerkine?"
     Jerkin se zasmejao hrapavim, odvratnim glasom. Divljački veselo bacio je Kvirel na pod i zakoračio preko nje. "Najzad smo se sreli", zaškripao je gledajući Trioka. "Naradio sam se za ovaj susret. Mislim da ćeš mi ti platiti za toliki trud."
     "Jerkine?" Teturajući se u mestu, Triok je jasno video da bi čovek morao biti mrtav; oluja ga je suviše unakazila da bi mogao da preživi. No, sila oluje ga je pokretala, neka svirepost načina smrti držala ga je u pokretu. Predstavljao je oživljenu noćnu moru.
     Tog trenutka Neomeđeni je savladao šok i požurio napred. Mašući lomilialorom pred sobom kao da je mač, promuklo je uzvuiknuo: "Turiya Besomuče! Neprijatelju drveća! Znam te... video sam te. Melenkurion abatha! Odlazi odavde. Tvoj ododir obesvećuje i samu Zemlju."
     Jerkin se trgao od udara moćnih reči, ali nisu mu naškodile. "Bolje mrtve noge kao moje nego idiotarije kao tvoje", iskezio se. "Mislim da neću otići odavde dok ne okusim tvoju krv, đubre Neomeđeno. Brzo se odlučuješ da žrtvuješ život nizašta. Zato ćeš ga sada dati meni."
     Neomeđeni nije ni trepnuo. "Neću ti dati ništa osim iskušavanja pravednosti lomilialorom. Čak i ti imaš razloga da zazireš od toga, turiya Besomuče. Veledrvo će te sagoreti do kosti."
     "Budalo!" nasmejao se Besomuk. "Toliko dugo si živeo ovde da si zaboravio značenje moći!"
     Bez trunke straha zakoračio je prema dvojici ljudi.
     Triok oštro uzviknu i zaboravi strah i zbunjenost. Izvukao je mač iz korica i skočio na Besomuka.
     Jerkin ga je bez napora gurnuo u stranu tako da se odsuljao po podu i lupio glavom o zid. Onda se turiya suočio sa Neomeđenim.
     Triok je obnevideo od bola, uma oblivenog krvlju. Ledena agonija mu je vrištala u grudima, na mestu gde ga je Besomuk udario. No, uspeo je da se odupre nesvestici i podigne na noge. Još u mukama, ugledao je turiyu i Neomeđenog kako se bore, obojica stežući Veledrvo. Onda Besomuk likujući urliknu. Munje bolesne, crveno-zelene moći suknuše uz ruke Neomeđenog i smrskaše mu grudi.
     Kada je Triok jurnuo u noć, Besomuk je već počeo da rastrže svoju žrtvu. Čitavo vreme se smejao.