6. ODBRANA KAMENDOLA MITHIL

     Kasnije ga je probudilo Penosledovo drmusanje. Džin ga je cimao za rame sve dok se nije ispod ćebadi promolio u tamu. U prigušenoj svetlosti napola pokrivenih posuda oblučka videlo se da je sneg prestao, ali zora je još bila daleko. Noć je poklopila dolinu punu crnog vazduha.
     Vratio se pod ćebad, posmapno mumlajući. "Odlazi. Pusti me da spavam."
     Penosled ga je ponovo prodrmao. "Ustani, prapoglavaru. Moraš da jedeš. Uskoro ćemo krenuti."
     "U zoru", rekao je Kovenant. Ukočenost i bol u gornjoj usni naterali su ga da mumla, kao da mu se utrnulost iz šaka i stopala proširila i na jezik. "Rekao je u zoru."
     "Jerkin je javio da se stražarske vatre približavaju Kamendol Mithil iz Južnih Zaravni. Neće biti prijatelji - malo sveta sa juga usuđuje se da noću pokaže svetlo. A neko se penje prema nama i iz samog Kamendola. Nećemo ostati ovde. Ustani." Podigao je Kovenanta u sedeći položaj i gurnuo mu u ruke činiju i vrč. "Jedi."
     Kovenant je sanjivo otpio iz kamenog vrča i ustanovio da je u njemu voda, ledena kao otopljeni sneg. Ledeni dodir gurnuo ga je ka budnom stanju. Drhteći, zavirio je u činiju. Našao je u njoj beskvasni hleb i blagovnjače. Brzo je počeo da jede kako bi umirio ledenu vodu u stomaku.
     Između zalogaja je upitao: "Ako ti, kako je rekao... razbojnici... ako dolaze, zar nismo ovde bezbedni?"
     "Možda. Ali Kamendolci će se boriti za svoje domove. Oni su Triokov narod - moramo im pomoći."
     "Zar ne mogu lepo da se sklone u planine - dok razbojnici ne odu?"
     "Ranije su tako činili, ali Kamendol Mithil je mnogo puta napadan. Kamendolcima je dozlogrdila šteta koju ti napadi nanose njihovim domovima. Ovog puta će se boriti."
     Kovenant je ispraznio činiju i primorao sebe da potegne iz vrča. Od hladnoće vode zabolelo ga je grlo.
     "Ja nisam ratnik."
     "Sećam se", odvratio je Penosled uz dvosmislen osmeh, kao da se ono čega se seća ne slaže sa Kovenantovom izjavom. "Čuvaćemo te od opasnosti."
     Uzeo je činiju i vrč i strpao ih u ogromnu kožnu vreću. Onda je iz nje izvukao teški jagnjeći kožuh i pružio ga Kovenantu. "Ovo će ti dobro doći - iako se govori da nikakva odeća ni vatra ne mogu odagnati hladnoću ove zime." Dok je Kovenant oblačio kožuh, džin je nastavio. "Žao mi je što nemam bolje obuće za tebe, ali Kamendolci nose samo sandale." Izvukao je iz vreće par debelih sandala i pružio ih Kovenantu.
     Kada je Kovenant odgurnuo ćebad, prvi put je primetio koliko je povredio stopala. Bila su izgrebana i izubijana od prstiju do pete, pokrivena mrljama suve, skorene krvi; ostaci čarapa visili su mu sa članaka kao iskrzani ostaci opreme dvorske budale. Ali nije osećao bol; umrtvljenost nerava dosezala je dublje od povreda. "Ništa ne brini", progunđao je dok je skidao čarape. "To je samo lepra."
     Zgrabio je sandale od Penosleda, navukao ih i zavezao uzice iza peta. "Jednog od ovih dana razumeću zašto se uopšte trudim da se zaštitim." Ali znao je zašto: to je zahtevao začetak njegove svrhovitosti.
     "Trebalo bi da svratiš u moj svet", progunđao je, samo se delimično obraćajući džinu. "Potpuno je bezbolan. Nećeš osetiti apsolutno ništa."
     Tog časa ih je pozdravio Triok. Penosled je gipko ustao. Kada se Kovenant iskobeljao iz ćebadi, Penosled ih je podigao i strpao u vreću. Sa vrećom u jednoj ruci i posudom oblučka u drugoj, pošao je sa Kovenantom ka Kamendolu.
     Triok je stajao sa trojicom sadruga kraj uske jaruge kojom se završavala dolina. Dok su im se Penosled i Kovenant približavali, razgovarali su prigušenim, žurnim glasovima. Onda je Triok brzo rekao: "Kamenbrate, naši izviđači su se vratili iz Zaravni. Slen javlja da..." Naglo je prekinuo. Usne su mu se izvile u sarkastičan osmeh. "Oprostite. Zaboravio sam na učtivost. Moram vas upoznati."
     Okrenuo se ka jednom od pratilaca, dežmekastom starcu koji je glasno disao na mrazu. "Slene, družbeniče Terasin, ovo je prapoglavar Tomas Kovenant, Nevernik i nosilac belog zlata. Neverniče, ovo je Slen, najbolji kuvar u celim Južnim Zaravnima. Njegova žena Teras član je Kruga staraca Kamendola Mithil."
     Slen je pozdravio Kovenanta, a ovaj mu je nespretno uzvratio, kao da su ga dah pun pare i utrnule šake sprečavali da bude učtiv. Onda se Triok okrenuo ostalim sadruzima - muškarcu i ženi koji su ličili kao da su blizanci. Delovali su vrlo borbeno, kao da su navikli na krvoproliće i noćno ubijanje, i treptali su smeđim očima gledajući Kovenanta kao ljudi koji su izgubili sposobnost da se iznenade. "Ovo su Jerkin i Kvirel", rekao je Triok. "Borili smo se zajedno od prvih dana ovog napada na Domaju."
     "Neverniče, kada smo džin i ja čuli priču o opsadi Veselkamena, bili smo zauzeti haranjem po velikoj bandi Krvnikovih spodoba u središtu Južnih Zaravni. Smesta smo otišli od njih, pazeći da zametnemo trag, tako da ne uzmognu da nas prate. Ostavili smo i izviđače da paze na bandu. Sada su se izviđači vratili da kažu kako nas je banda isprva neuspešno lovila. Ali pre dva dana naglo su se okrenuli i požurili pravo ka dolini Mithila."
     Triok je za trenutak zaćutao, pa nastavio. "Osetili su moć našeg truda na Kevinovom Vidikovcu. Melenkurion! Neka od njihovih spodoba ima oči."
     "Zato ovde više nismo bezbedni", reče Penosled Kovenantu. "Ako su zbilja videli moć Veledrva, neće se smiriti dok ga ne zaplene za Dušomora - i pogube njegovog nosioca."
     Slen se nakašljao, ispuštajući mlaz pare. "Moramo poći. Napašće nas u zoru."
     Triok se složio oštrim klimanjem glave. "Spremni smo." Pogledao je Penosleda i Kovenanta. "Neverniče, moraćemo putovati pešice. Dani putovanja na konjskim leđima nestali su iz Domaje. Možeš li?"
     Kovenant je slegnuo ramenima na pitanje. "Malo je kasno da počnemo sa brigom šta mogu i šta ne mogu da podnesem. Penosled će me lako nositi - ako vas budem usporavao."
     "No, dobro." Triok je pritegnuo kožuh, uzeo posudu oblučka i podigao je nad glavom da bi osvetlio jarugu pred sobom. "Hajdemo."
     Kvirel je brzo pošla napred u tamu jaruge, a Triok je krenuo za njom ispred Slena. Na džinov znak, Kovenant je pošao za Slenom. Penosled je bio iza njega sa drugom posudom oblučka, a Jerkin je preuzeo zaštitnicu.
     Pre nego što je prešao dvadeset jardi jaruge, Kovenant je znao da nije dovoljno snažan za putovanje. Mišiće mu je obuzela malaksalost, a ono malo energije koju je imao bila mu je potrebna da se odbrani od prodiranja hladnoće. Isprva je bio rešen da istraje uprkos slabosti. No, do trenutka kada se dovukao na pola puta uz klisuru koja je vodila ka padini iznad Kamendola Mithil, shvatio je da neće moći dalje bez pomoći. Ako treba da ispuni svrhovitost koja mu je mračno rasla negde duboko u umu, moraće da se navikne na prihvatanje pomoći.
     Dašćući, naslonio se na stenu. "Penoslede."
     Džin se nagnuo nad njega. "Da, prijatelju."
     "Penoslede - ne mogu sam."
     Penosled je uzvratio kroz tihi smeh. "Ne mogu ni ja. Prijatelju, postoji uteha - u nekim prijateljstvima." Bez napora je podigao Kovenanta u naručje i poneo ga u polusedećem položaju, tako da je Kovenant gledao napred. Iako mu je bila dovoljna jedna ruka da nosi Kovenantovu težinu, stavio je posudu sa oblučkom Kovenantu u ruke. Topla svetlost pala je na Penosledov osmeh. "Ovo je opasno za mene. Može se desiti da mi pređe u opasnu naviku da budem od koristi."
     Kovenant je oporo promrmljao. "To zvuči kao nešto što bih pre ja rekao."
     Penosledov osmeh se proširio, ali Triok se osvrnuo uz upozoravajuće mrštenje, pa džin ništa nije odgovorio.
     Malo kasnije, Triok je pokrio posudu sa oblučkom. Na džinov znak, i Kovenant je učinio isto. Džin je smestio posudu u svoju vreću. Bez svetla koje bi ih odalo, grupa se uzverala iz klisure na otvorenu padinu visoko iznad doline Mithila.
     Pod plaštom tame nisu videli ništa osim udaljenih stražarskih vatri koje su se dimile kao iskre u hladnom crnom pepelu. Kovenant nije mogao da proceni koliko su vatre udaljene, ali Penosled je oporo objasnio. "Velika banda. Napašće Kamendol u zoru - baš kao što je Slen rekao."
     "Onda moramo požuriti", obrecnuo se Triok. Naglo je skrenuo ulevo, spretno se krećući neosvetljenim rubom grebena.
     Džin je smesta pošao za njim, krupnim koracima koji su lako sustizali Triokov brzi hod. Uskoro su sišli sa grebena, prešli na blaže padine i počeli da se spuštaju u dolinu. Kovenant je osećao kako se vazduh polako zgušnjava. Sa toplim oblučkom privijenim na grudi, počeo je da se oseća snažnije. Pokušao je da se seti kako je ova staza izgledala u proleće, ali sećanja nisu dolazila; nije mogao da se otme utisku gole pustoši kako iz noći sija pravo na njega. Osećao je da bi se užasnuo kad bi video jednolična kamena lica planine, ili nametnutu beživotnost podbrđa, ili ogoljena stabla drveća, ili reku Mithil okovanu ledom. Još nije bio spreman za užasnutost.
     Triok je, ispred njega, počeo da juri.
     Penosledov trk istresao je sve misli iz Kovenantovog uma i on je počeo da se ozbiljno usredsređuje na mračnu noć. Ustanovio je kako može, gotovo se kreveljeći od žmirenja, da donekle prilagodi vid tami; oči su mu se, izgleda, prisećale prodornosti stečene u Domaji. Dok ga je Penosled žurno nosio niz stazu, razabrao je visoke planinske litice sleva i dubinu doline zdesna. Posle nekog vremena uhvatio je slabe, blede odsjaje ledom stegnute reke. Onda se staza približila kraju doline i zaokrenula u širokom luku ka Mithilu. Kada je Penosled izišao iz krivine, Kovenant je ugledao prvo nejasno bledilo zore iza vrhova na istoku.
     Tempo je postajao sve brži. Kako se zora probijala po nebu, Kovenant je nazirao senovite krpice snega kako se otkidaju pod batom Triokovih stopala. Uši su mu zvonile od Penosledovog silovitog disanja, a povremeno je mogao da čuje rečni tok kako škripi i ječi kao da se bori sa težinom sopstveng leda. Uhvatila ga je želja da se izvuče iz džinovog naručja, bilo da bi se odvojio od njegove žurbe bilo da pođe napred zbog svoje.
     A onda je Kvirel naglo usporila i stala. Triok i Penosled su je sustigli i našli je kako razgovara sa još jednom Kamendolkom. Žena je žurno šaputala: "Trioče, ljudi su spremni. Neprijatelj se približava. Mnogo ih je, ali izviđači nisu videli ni jamnike ni pragrdane. Kako ćemo se boriti?"
     Dok je ona govorila, Kovenant se spustio na zemlju. Lupio je nogama da povrati krvotok u kolenima, a onda se približio Trioku kako bi čuo šta je posredi.
     "Neko među njima ima oči", odgovorio je Triok. "Love Veledrvo."
     "Tako kažu i starci."
     "Upotrebićemo ga da ih namamimo. Ostaću na ovom kraju Kamendola - daleko od njih, tako da moraju pretražiti sve kuće zbog mene. Kuće će im pokvariti formaciju i isprečiti se između njih. Pomoći će nam sam Kamendol i iznenađenje. Kaži ljudima da se prikriju na ovoj strani - iza zidova, u drugim kućama. Pođi."
     Žena se okrenula i potrčala ka Kamendolu. Triok je pošao za njom, sporije, dajući u hodu uputstva Jerkinu i Kvirel. Rame uz rame sa Penosledom, Kovenant je žurio za njima, pokušavajući da smisli kako da se očuva u životu kada počne borba. Triok je bio uveren da su razbojnici u potrazi za lomilialorom, ali Kovenant je imao drugačije mišljenje. Bio je spreman da poveruje kako je ova banda Kletnikovih spodoba došla po njega i belo zlato.
     Uzverao se, dahćući, po dugoj uzbrdici tik iza Trioka, a kada su izbili na vrh ugledao je zgrbljene kamene oblike sela. U svetlu praskozorja razabrao je grub kružni oblik Kamendola; nepravilne kuće, većina sa ravnim krovom i jednom jedinom prostorijom, stajale su okrenute vratima ka otvorenom središtu, okupljalištu za stanovnike.
     U daljini, blizu ulaza u dolinu, videle su vatre razbojnika. Kretali su se bez zastajanja, kao da imaju u nozdrvama miris plena.
     Triok se zaustavio na trenutak i osvrnuo se kroz polumrak ka njima. "Ako i ovo pođe naopako", reče Penosledu, "ostavljam Veledrvo i Nevernika tebi na brigu. Moraš učiniti ono što ja ne mogu."
     "Ne sme poći naopako", odgovori Penosled. "Ne možemo to dopustiti. Šta je to što ja mogu učiniti umesto tebe?"
     Triok je mahnuo glavom ka Kovenantu. "Oprosti mu."
     Ne sačekavši odgovor, uputio se niz brdo.
     Kovenant je požurio da ga sustigne, ali umrtvljena stopala toliko su mu nesigurno klizala po snegu da nije mogao da se kreće dovoljno brzo. Nije stigao Trioka sve dok se nisu našli gotovo u podnožju brda. Tu ga je Kovenant ščepao za ruku, zaustavio ga i dahnuo mu u lice. "Nemoj mi oprostiti. Nemoj zbog mene još više da naudiš sebi. Samo mi daj oružje da mogu da se branim."
     Triok mu je odgurnuo ruku. "Oružje, Neverniče?" zarežao je. "Koristi svoj prsten." Trenutak kasnije smirio se i savladao svoju gorčinu. "Kovenante", tiho je rekao, "možda ćemo jednog dana nas dvojica uspeti da se razumemo." Posegnuo je pod kožuh, izvukao kameni bodež sa dugačkim sečivom i ozbiljno ga predao Kovenantu kao da su drugovi. Onda je žurno otišao da se pridruži ljudima koji su zauzimali položaje na ivicama sela.
     Kovenant se zagledao u nož kao da je prikrivena otrovnica. Za trenutak nije znao šta će s njim; sad kad je imao oružje, nije mogao da zamisli da ga koristi. Imao je već noževe sa skrivenim značenjem. Upitno je pogledao Penosleda, ali džin je gledao na drugu stranu. Napeto je posmatrao približavanje vatri, sa takvim vrelim, oduševljenim bleskom u očima kao da se priseća nekog krvoprolića. Kovenant se trgao u sebi. Premeštao je nož iz ruke u ruku, gotovo ga odbacio, a onda naglo otvorio jaknu i zatakao oštricu za pojas.
     "Šta sad?" upitao je, pokušavajući da prekine Penosledovu usredsređenost. "Hoćemo li samo stajati ovde ili ćemo trčati okolo u krugovima?"
     Džin ga je oštro pogledao, a lice kao da mu je potamnelo. "Oni se bore za svoje domove", rekao je preteći. "Ako ne možeš da pomogneš, bar se uzdrži od podsmevanja." Odsečno mu je mahnuo i zašao među najbliže kuće.
     Jeknuvši od džinovog neobičnog gneva, Kovenant je pošao za njim u Kamendol. Većina ljudi sada je već prestala da se kreće - bili su nepomično pognuti iza zgrada na tom kraju sela. Kao da nisu obraćali pažnju na Kovenanta, pa je prolazio za Penosledom između njih kao da se sprema da bude mamac razbojnicima.
     Penosled se zaustavio iza jedne od unutrašnjih kuća. Imala je ravan krov, kao i većina okolnih zgrada, a kamena streha dosezala je džinu do brade. Kada mu se Kovenant pridružio, podigao je Nevernika i olako ga bacio na krov.
     Kovenant se našao ničice u snegu. Smesta se podigao na kolena, pljujući, i ljutito se okrenuo ka džinu.
     "Tu ćeš biti sigurniji", rekao je Penosled. Klimnuo je ka susednoj kući. "Ja ću te čuvati odande. Lezi. Samo što nisu stigli."
     Kovenant se nagonski bacio potrbuške.
     Kao da je to bio znak, osetio je prigušenu tišinu kako se širi unaokolo. Ni jedan jedini zvuk nije doticao Kamendol osim tihog, sveprisutnog zviždanja vetra. Osećao se izložen na tom krovu. No, čak i od te visine vrtelo mu se u glavi; nije mogao ni da pogleda dole, a kamoli da skoči. Žurno je otpuzao dalje od ivice i ukočio se kad je čuo koliku buku pravi. Iako su mu pokreti bili prigušeni snegom, zvučali su glasno kao izdaja u opštem miru. Za trenutak nije imao hrabrosti da se osvrne. Plašio se da će ugledati okrutna lica kako pilje u njega sa ivice krova.
     No, pulsiranje iščekivanja napustilo je njegove slepoočnice. Počeo je da proklinje samog sebe. Opružen na krovu, polako se okretao sve dok se nije smestio licem ka središtu Kamendola.
     Na drugoj strani doline svetlo se izlivalo u vazduh kroz oblake nabijene sivilom. Oblaci su potpuno prekrivali nebo, a pod njihovom hladnom težinom dan je svitao pust i beživotan, neizlečivo turoban. Kovenantu je od tog prizora bilo hladnije nego u crnoj noći. Sada je video, mnogo jasnije nego sa Kevinovog Vidikovca, da je ova stalna, koprenasta tmina neprirodna, naopaka - pokrov najluđe zlobe poglavara Kletnika. Zgrozio se od sile koju je to označavalo. Kletnik je imao moć da iskrivi osnovni poredak Zemlje. Neće mu biti nimalo teško da uništi jednog običnog gubavca. Svaki pokušaj protivljenja predstavljao bi najobičnije glupo majmunisanje.
     Kovenant je uhvatio nož kao da će ga kamena oštrica podsetiti na postojanost i ojačati mu istrajnost i čvrstinu. No, udaljeni zveckavi zvuk, nesiguran na vetru, izbrisao mu je sve ostale misli. Naćulivši uši, shvatio je da čuje približavanje razbojnika.
     Zadrhtao je kad je uvideo da ni ne pokušavaju da se tiho kreću. Čitava dolina ležala je otvorena pred njima i imali su gladnu samouverenost brojnih; dolazili su uz reku, zveckajući oružjem, izazivajući Kamendolce da im se suprotstave. Kovenant se oprezno premestio u bolji položaj, kako bi video preko ivice krova. Mišići su mu podrhtavali, ali stegao je zube i opružio se u snegu, vireći kroz polumrak prema središtu sela sa napetošću od koje ga je zabolela glava.
     Uskoro je začuo grlene uzvike i udar gvožđa po kamenu kada su se razbojnici stuštili na prve kuće. No ništa nije video; seoski krovovi zaklanjali su mu vidik. Pokušao je da obuzda disanje, tako da mu isparenja u dahu ne zaklone vidik i ne odaju mu položaj. Kada je okrenuo glavu da pogleda okolo, otkrio je da drži pune šake snega, stežući ga u led. Otvorio je dlanove, naterao prste da se isprave i položio ruke pljoštimice na kamen, kako bi bio spreman za pokret.
     Bučni nailazak širio se udaljenim krajem sela i počeo da se kreće ka unutra, napredujući duž reke. Umesto da pokušaju da opkole Kamendolce i uhvate ih u klopku, razbojnici su postepeno pročešljavali selo; prezreli su iznenađenje, manevrišući tako da ljudi pobegnu prema užem kraju doline. Kovenant nije mogao da smisli objašnjenje takve taktike osim divlje samouverenosti i prezira. Razbojnici su nameravali da sabiju sve ljude u konačnu klopku na kraju doline, odgađajući time pokolj i oštreći se na njega. Takva zlobna uverenost bila je zastrašujuća, ali Kovenant je u njoj našao olakšanje. Ovakav pristup nije bio pogodan za zarobljavanje nečega tako moćnog kao što je belo zlato.
     No, uskoro je našao još jedno objašnjenje. Dok je naprezao oči da prodre kroz praskozorje, ugledao je oštar blesak zelenog svetla na udaljenom kraju sela. Trajao je samo trenutak, a potom je vazduh ispunila mrveća tutnjava - kao da se kameni blokovi ruše jedan preko drugog. Toliko se prepao da je gotovo skočio na noge kako bi video šta se dešava. No, smirio se čim je razabrao prve spodobe kako ulaze u središte Kamendola.
     Većina ih je po obliku podsećala na ljude, ali crte su im bile iskrivljene, groteskno razbacane - kao da ih je na rođenju spljeskala ogromna pesnica i izmenila ih do neprepoznatljivosti. Oči su bile izmeštene i izobličene; nosevi i usta pomaljali su se iz kože iskrenute kao da je glina koju su stezali neki snažni prsti; a kod ponekog se sa celokupnog tkiva lica i glave cedila tečnost kao da je čitava koža jedna ogromna rana. Ni ostatak oblika nije bio zdraviji. Nekima su leđa bila povijena pod neprirodnim uglom, drugi su imali višak ruku ili nogu, trećima je glava bila između lopatica ili nasred grudi. No, svi su imali jednu zajedničku crtu: zaudarali su na izopačenost kao da im je to životna krv postojanja; a mržnja prema svemu zdravom i pravom krivila im je pogled.
     Bez ičega na sebi osim vreća sa hranom i traka za oružje, pojavili su se, režeći i slineći, u otvorenom srcu Kamendola Mithil. Tu su se zaustavili sve dok im uzvici ostalih nisu dojavili kako je prva polovina sela pod njihovom kontrolom. Onda je visoka prilika sa izubijanim licem i tri ruke zarežala naredbu razbojnicima oko sebe. Grupa se odmah premestila na otvoren prostor, vodeći sa sobom tri gorostasna stvorenja drugačija od ostalih.
     Bili su slepi i bezdlaki kao da potiču od pragrdana, ali nisu imali ni uši ni noseve. Male glave nastavljale su se bez vrata na ogromna ramena. Ispod trupa ogromnog kao bure nicale su kratke stubaste noge, a ruke su im bile dovoljno dugačke da dosegnu do zemlje. Unutrašnja strana ruku, od ramena do vrhova prstiju, bila im je prekrivena sisaljkama. Svi zajedo su poigravali pred Kovenantovim očima, kao da nose u sebi toliko zle moći da nezaštićene oči ne mogu da im razaberu granice.
     Na naređenje, razbojnici su doveli trojku do kuće na ivici kruga. Postavili su ih oko zgrade, i sva trojica su smesta prišla zidovima, raširila ruke koliko su god mogla i zalepila se sisaljkama za glatki kamen.
     Između njih je počela da se rađa promukla, ječeća moć. Sila koju su razvijali obuhvatila je kuću i stegla se oko nje kao omča.
     Kovenant ih je posmatrao sa tupim užasom. Sada je razumeo taktiku razbojnika: napali su na taj način kako bi zaštitili ovu trojku. Njihova moć se povećavala, razvijajući uljast zadah, očvršćavala je, mumlala, sve dok nije ugledao uže zelene sile kako teče između njih oko kuće i steže je neumitnom pomamom. Pomislio je da treba da viče Kamendolcima, da ih upozori na opasnost. No, bio je ukočen od užasa, potpuno suvih usta. Nije ni bio svestan da se podigao na laktove i kolena kako bi bolje video šta se dešava.
     Prošlo je nekoliko trenutaka. Vazduh je pucketao od napetosti kada je kamen kuće počeo da tiho ječi od pritiska. Kovenant je zurio kao da ga nema stena zove u pomoć.
     A onda je omča eksplodirala u blesku zelene sile. Kuća se zateturala i urušila, ostavljajući prostorije i nameštaj zdrobljene u tucanik. Troje uništitelja zakoračilo je unatrag i slepo počelo da traži novi kamen za drobljenje.
     Iznenada se začuo ženski vrisak - divlji krik besa. Kovenant ju je čuo kako trči između kuća. Skočio je na noge i ugledao sedokosu ženu kako trkom prolazi kraj strehe njegove kuće, stežući obema rukama dugački nož. U trenutku je prohujala pored njega ka središtu Kamendola.
     Smesta je pošao za njom. U dva koraka se bacio, kao hrpa raštimovanih udova, prema susednom krovu. Pri doskoku je izgubio ravnotežu, pao i skliznuo po snegu gotovo do ivice kuće. No, uspeo je da se zaustavi i da trčeći pođe ka sledećem krovu.
     Odatle je video ženu kako izleće na otvoreno. Njen krik je upozorio razbojnike, ali nisu bili spremni za brzinu kojom se žena bacila na njih. U skoku je zamahnula nožem iz sve snage i zarila ga do drške u grudi trorukog stvorenja koje je komandovalo napadom.
     Sledećeg trenutka drugo stvorenje ju je zgrabilo za kosu i odbacilo unazad. Izgubila je nož i pala van Kovenantovog vidnog polja, pred neku kuću. Razbojnici su pošli za njom, podignutih mačeva.
     Kovenant je skočio na sledeći krov. Ovog puta je sačuvao ravnotežu pri doskoku, pretrčao preko kamena i ponovo skočio. Okliznuo se na krovu kuće koja mu je zaklanjala ženu. Sada je imao preveliko ubrzanje; nije mogao da se zaustavi. U oblaku snega, preturio se preko ivice krova i tresnuo na zemlju kraj žene.
     Udar ga je ošamutio. No, njegova iznenadna pojava zbunila je napdače, pa je najbliže stvorenje ustuknulo nekoliko koraka, mašući mačem kao da pred sobom ima grupu ratnika. Tako je Kovenant uspeo da rastera crvenu maglu ispred očiju i podigne se na noge, dahćući.
     Razbojnici su se razmahali oružjem, pognuti u položaj za borbu. No, kada su videli da su suočeni sa samo jednim napola ošamućenim čovekom, neki od njih su promuklo opsovali, a drugi su počeli zlobno da se cere. Nekoliko ih je vratilo oružje u korice i pošlo napred, glumeći preteranu opreznost, kako bi zarobili Kovenanta i staricu. Na to su se ostale spodobe kreštavo zasmejale i još nekoliko ih je prišlo da vide šta se dešava.
     Kovenant se osvrtao na sve strane, tražeći izlaz. Nije našao ništa; on i žena bili su sami protiv više od dvanaestine izobličenih spodoba.
     Dah razbojnika nije se kondenzovao u hladnom vazduhu. Iako nisu nosili ništa čime bi se zaštitili od hladnoće, izgledali su kao da im neprirodna zima strašno odgovara.
     Približavali su se kao da smeraju da i Kovenanta i ženu žive pojedu.
     Žena je iznenada zasiktala na njih, ali Kovenant nije obratio pažnju. Bio je usmeren na bekstvo. Iznenada se u njemu probudilo staro sećanje. Prisetio se vremena kada je Mhoram učinio korisnim čak i nemoćno belo zlato. Dok su se bića primicala uz zavijanje, naglo je podigao ruku sa prstenom i zakoračio napred. "Nazad, prokleta kopiladi!" povikao je. "Nazad, ili ću vas razneti!"
     Uzvik ili prsten, tek nešto ih je prepalo; odskočili su nekoliko koraka i zgrabili oružje.
     Istog časa je uhvatio ženu za ruku i potrčao. Vukući je za sobom, stigao je do ugla zgrade, naglo zaokrenuo i jurnuo preko otvorenog prostora što je brže mogao. Ženina ruka mu je gotovo smesta iskliznula iz stiska; nije mogao čvrsto da je drži šakom bez pola prstiju. No, sada je i sama trčala za njim. Odmah ga je sustigla i uhvatila ga za ruku, pomažući mu u sledećem zaokretu.
     Peneći se od besa, razbojnici su krenuli u poteru. No, kada su ušli u uličicu između kuća, sa jednog krova je skočio Penosled i glavačke se stuštio na njih. Stisnuti zidovima sa obe strane, nisu uspeli da ga izbegnu; jurnuo je pravo među njih, zdrobio najbliže i potisnuo ostale ka središtu Kamendola.
     Tada su Triok, Kvirel i Jerkin poveli dvanaestinu Kamendolaca preko seoskih krovova. U zbrci koju je izazvao džinov napad, branioci su se bacili na razbojnike kao kiša mačeva i kopalja. Drugi ljudi su žurili napred da presretnu spodobe koje su još pretraživale kuće. U Kamendolu se začas rasplamsala bitka.
     Kovenant se nije zaustavio; vukući ženu za sobom, trčao je sve dok nije prošao pored poslednjih kuća. Tu je pružio korak, smerajući da trči što dalje uz dolinu. No, presreo ga je Slen. Promuklo dahćući, okomio se na ženu. "Ludo! Potpuno si izgubila razum." Onda je povukao Kovenanta. "Hajde. Hajde."
     Kovenant i žena pošli su za njim, dalje od reke, neoznačenom stazom ka podbrđu. Nekoliko stotina jardi iznad sela naišli su na hrpu kamenih gromada - drevne ostatke planinske lavine. Slen je vešto birao put kroz stenje i uskoro su stigli do prostrane, skrivene pećine. Nekoliko Kamendolaca stražarilo je pred ulazom, a unutra su se deca, bolesni i nejaki skupili oko činija sa oblučkom.
     Kovenant je bio u iskušenju da uđe u pećinu i podeli sa njima sklonište. No, tik pored ulaza nalazila se visoka, strma gomila kamenja sa zaravnjenim vrhom. Uspentrao se tamo da bi proverio može li odozgo da vidi Kamendol. Sedokosa žena ga je lako pratila; uskoro su stajali zajedno, gledajući naniže u bitku za Kamendol Mithil.
     Iznenadio se kad je ustanovio koliko su visoko. Nije bio svestan koliko su se uspeli. Od vrtoglavice su mu zadrhtale noge i brzo se povukao sa ivice. Za trenutak se čitava dolina okretala oko njega. Nije mogao da poveruje da je pre kratkog vremena skakao po krovovima; sama pomisao na tako nešto bila je dovoljna da mu poremeti ravnotežu, ostavljajući ga na milost i nemilost visine. No, žena ga je uhvatila i pridržala. Snažna potreba da posmatra borbu pomogla mu je da se odupre vrtoglavici. Nesvesno se pridržavajući za ženino rame, primorao je sebe da pogleda naniže.
     Isprva su oblaci i dnevna izmaglica zaklanjali bitku i sprečavali ga da vidi šta se dešava. No, kada se usredsredio, uspeo je da razabere džina.
     Penosled je bio najuočljiviji u gužvi usred Kamendola. Brzo se premeštao sa mesta na mesto i harao među razbojnicima. Mašući moćnim pesnicama kao maljevima, drobio je spodobe, sklanjao ih sa puta udarcima koji su izgleda bili dovoljno jaki da im otkinu glavu. No, bio je ozbiljno ugrožen njihovom brojnošću. Iako ga je kretanje štitilo da ga razbojnici ne presretnu usredsređenim napadom, oni su bili naoružani, a on nije. Pred Kovenantovim očima nekoliko stvorenja uspelo je da potisne Penosleda prema jednom od uništavača kamena.
     Tihi, meki glas žene bolno mu je pao na nervozu. "Tomase Kovenante, zahvaljujem ti", rekla je. "Moj život pripada tebi."
     Penoslede! - jeknuo je Kovenant u sebi. "Šta?" Nije bio siguran je li žena išta zapravo rekla. "Ne treba mi tvoj život. Šta te je uopšte spopalo da onako izjuriš napred?"
     "To nije lepo", tiho mu je odgovorila. "Čekala sam te. Jahala sam tvog Ranihina."
     Značenje njenih reči nije doprlo do Kovenanta. "Penosled će poginuti tamo dole - i to zbog tebe."
     "Rodila sam tvoje dete."
     Šta?
     Bez ikakvog upozorenja, njene reči su ga pogodile u lice kao ledena voda. Trgao je ruku sa njenog ramena i ustuknuo nekoliko koraka po steni. Vetar je promenio pravac i doneo iskidane zvuke bitke, ali nije ih čuo. Prvi put je pogledao ženu.
     Izgledalo je da je prešla šezdesetu - dovoljno stara da mu bude mati. Oko plavih vena na slepoočnicama koža joj je bila izbrazdana borama uzaludne nade. Imala je retku kosu. Nije video ništa prepoznatljivo u otvorenom iščekivanju njenih usana, ni u istrošenoj vitkosti njenog tela, ni na izboranim rukama. Pogled joj je bio radoznao, oči okrugle i nekako neusredsređene, kao u zbunjenosti ili ludilu.
     No, ma koliko pomerene, bile su i krupne, kao oči žena za koje je tvrdila da su joj majka i kćer. A na ramenima dugačke plave haljine imala je utkanu šaru belih listova.
     "Zar me ne poznaješ, Tomase Kovenante?" tiho je upitala. "Nisam se promenila. Svi su hteli da me promene - Triok i Trel, moj otac i Krug staraca, svi hoće da se promenim. Ali ja neću. Jesam li se promenila?"
     "Ne", dahnuo je Kovenant. Sa mučninom u ustima, shvatio je da gleda Lenu, ženu koju je napao svojom požudom - majku žene koju je napao svojom ljubavlju - onu kojoj je bilo namenjeno obećanje nametnuto Ranihinima kada ih je napao svojim lažnim pogodbama. Nasuprot ranijem besu, izgledala je suviše stara i suviše krhka da bi je povredio. Jedva je izgovorio reči kao da ih se grozi. "Nisi... nisi se promenila."
     Nasmešila se od olakšanja. "Drago mi je. Trudila sam se da ostanem istinska. Nevernik zaslužuje bar toliko."
     "Zaslužuje", bespomoćno se zagrcnuo Kovenant. Zvuci bitke u Kamendolu Mithil ponovo su ga izazivali. "Vatru mu paklenu."
     Primorao je sebe da je pogleda u oči i njen osmeh se uskoro pretvorio u zabrinutost. Prišla mu je i pružila ruku. Poželeo je da ustukne, ali ostao je miran dok mu je doticala usnu, a zatim gladila hladnu liniju oko rane na čelu. "Bio si ozleđen", rekla je. "Zar se Opaki usuđuje da te napadne u tvom sopstvenom svetu?"
     Osećao je da bi trebalo da je udalji od sebe; po pogrešnoj usmerenosti njenog pogleda videlo se da je u opasnosti od njega. Žurno je šapnuo: "Ispostavlja se da je Atiaran bila u pravu. Domaja je na ivici uništenja, a ja sam kriv za to."
     Milovala ga je kao da želi da mu izgladi namrštene obrve. "Spašćeš Domaju. Ti si Nevernik - novi Berek Troprst našeg doba."
     "Ne mogu ja ništa da spasem... ne mogu da pomognem čak ni onima tamo dole. Penosled mi je prijatelj, a ne mogu da mu pomognem. Triok... Triok zaslužuje sve što je u mojoj moći, a ja..."
     "Da sam ja džin", prekinula ga je iznenadnom plahovitošću, "ne bih tražila pomoć u ovakvom boju. A Triok..." neočekivano je zastala, kao da se spotakla o neželjeno shvatanje šta joj Triok znači. "On je stočar... zadovoljan je. On želi... ali ja se nisam izmenila. On..."
     Kovenant je zurio u uznemirenost od koje joj se lice iskrivilo. Za trenutak je izgledalo da joj se vid razbistrio, a čelo joj se napelo od bliskosti okrutnih činjenica. "Kovenante", bolno je šapnula. "Neverniče?"
     "Da, znam", nehotice je promrmljao. "Bio bi srećan ako pogine." Pružio je ruke i privukao je što je nežnije mogao.
     Smesta ga je zagrlila i grčevito se uhvatila za njega dok se kriza u njoj polako smirivala. No čak i dok joj je pružao utehu kako je znao i umeo, gledao je dole u Kamendol. Uzvici, krici i zvuci borbe nadjačali su njegova sopstvena rastrzana osećanja, sukobljeno saosećanje i užas pred Lenom. Kada se odvojila od njega, morao je da se primora da prepozna sreću koja joj je sad blistala u pogledu.
     "Tako mi je milo... moje oči se vesele što te vide. Trudila sam se... želela sam da budem dostojna. Oh, moraš upoznati našu kćer. Bićeš ponosan na nju."
     Elena! Kovenant je promuklo jeknuo. Nisu joj rekli... nije razumela... vatru mu paklenu.
     Za trenutak se zgrčio od bola zbog bespomoćnosti, zbog nesposobnosti da govori. Na sreću, spasao ga je oštar poklič iz Kamendola. Pogledao je dole i video ljude u središtu sela, sa podignutim kopljima i mačevima. Iza njih, preostali razbojnici spasavali su goli život bekstvom u otvorenu ravnicu. Šačica branilaca dala se u poteru, kako bi pobili što više preživelih spodoba.
     Kovenant je smesta krenuo niz stenje. Čuo je Lenu kako dovikuje pobedonosnu vest Slenu i ostalima na ulazu u pećinu, ali nije čekao ni nju ni njih. Potrčao je kroz podbrđe kao da i sam beži - od Lene, ili od straha za Penosleda - nije tačno znao. Što je brže mogao, a da se na oklizne u snegu, žurio je ka Kamendolu Mithil.
     No, kada je utrčao među kuće, spotičući se o sasečene leševe, naglo se zaustavio. Svuda unaokolo sneg i kamenje bili su isprskani krvlju - blistavo rumenim mrljama, teškim otkosima crveno-sive tečnosti zagađene zelenim prugama. Kamendolci - neki od njih rastrgnuti ud po ud - ležali su pomešani sa nakotom stvorenja poglavara Kletnika. Pažnju su mu privukla izopačena lica i obličja tih bića. Čak i u smrti, zaudarali su na odvratnost koju im je udahnuo onaj ko ih je stvorio i zgrozili su ga više nego pragrdani ili kreši ili pogrešno obojeni mesec. Bili su u potpunosti žrtve Kletnikovog hira. Od tog prizora i mirisa stegnula mu se utroba. Pao je na kolena u ugaženi sneg i povratio kao da želi da se očisti od srodstva sa ovim bićima.
     Tu ga je sustigla Lena. Kada ga je videla, tiho je kriknula i obgrlila ga. "Šta nije u redu?" jeknula je. "Oh, voljeni, ti si bolestan."
     Reč voljeni u njenim ustima ubola ga je sa druge strane Eleninog izgubljenog groba. Naterala ga je da se nesigurno podigne na noge. Lena je pokušala da mu pomogne, ali odgurnuo je njene ruke. Proderao se pravo u njeno zabrinuto lice. "Ne diraj me. Nemoj." Rastrzanim pokretom je pokazao na tela rasejana unaokolo. "Oni su gubavi. Gubavci, kao ja. To Kletnik želi da učini sa svima." Usta su mu se krivila oko reči kao da se i tu oseća mučnina.
     Nekoliko Kamendolaca okupilo se oko njega. I Triok je bio među njima. Ruke su mu bile crvene, a iz rane na vilici lila je krv, ali kada je progovorio zvučao je samo gorče i grublje. "Ničemu ne služi reći da su bili stvoreni za ono što su bili. Ipak su prolivali krv, pustošili su, uništavali su. Neko ih je morao sprečiti."
     "Oni su kao ja." Kovenant se dahćući obratio Trioku kao da namerava da se baci za grlo Kamendolcu. Ali kad je podigao pogled video je Penosleda kako stoji iza Trioka. Džin je preživeo stravičnu borbu. Mišići na rukama podrhtavali su mu od iscrpljenosti. Kožuh mu je u krpama visio sa ramena, a preko grudi je nosio blistavo crvene opekotine - tragove sisaljki sa ruku uništavača kamena. No, u duboko usađenim očima blistao mu je zadovoljan pogled, a na usnama je nosio nagoveštaj divljeg osmeha.
     Kovenant se borio za dah u krvlju zasićenom vazduhu Kamendola. Pogled na Penosleda izbacio ga je iz kontrole. "Okupi svoje ljude", promuklo je rekao Trioku. "Odlučio sam šta mi je činiti."
     Grč na Triokovim usnama nije jenjavao, ali pogled mu je smekšao dok je ispitivački gledao Kovenanta. "Takve odluke mogu malo da sačekaju", kruto je odvratio. "Imamo druge dužnosti. Moramo očistiti Kamendol Mithil - da oslobodimo naše kuće od ove ljage." Okrenuo se i otišao.
     Uskoro su svi iole zdravi i snažni ljudi bili u poslu. Prvo su sahranili tela poginulih rođaka i prijatelja pod počasnim kamenim piramidama, visoko na istočnim padinama doline. A kada je taj tužni posao obavljen, prikupili su leševe svih pobijenih spodoba i prevukli iskidanu i unakaženu masu niz reku, peko mosta na zapadnu obalu Mithila. Tu su naravili lomaču kao ogroman signal upozorenja svim razbojnicima u Južnim zaravnima i spalili mrtva stvorenja sve dok im se i kosti nisu pretvorile u beli pepeo. Tada su se vratili u Kamendol. Čistim snegom su oribali selo s kraja na kraj, sve dok nisu sprali svu prolivenu i zgrušanu krv sa kuća i sa zemlje u selu.
     Kovenant im nije pomagao. Posle svih napora bio je preslab za takav rad. Osećao se smireno, uspravno i strastveno, opterećen novim granitom svoje svrhovitosti. Pošao je na rečnu obalu sa Lenom, Slenom i Krugom staraca i tu pomagao u previjanju rana Kamendolaca. Čistio je i previjao rane, uklanjao sečiva slomljenog oružja, odsecao zdrobljene prste ruku i nogu. Kada su čak i starci posustali, preuzeo je plavo-usijanu oštricu i njome čistio opekotine na Penosledovim grudima i leđima. Prsti su mu pri tom drhtali i troprsta ruka mu je klizila sa drške noža, ali utiskivao je vatru u džinove čvornovate mišiće sve dok i poslednja rana nije bila sažežena.
     Penosled je duboko, drhtavo uzdahnuo od bola. "Hvala, prijatelju. To je dobra vatra. Učinio si da pomalo liči na kamoru. " No, Kovenant je odbacio oštricu bez odgovora i pošao da potopi drhtave ruke u ledenu vodu Mithila. Sve vreme se u njemu kovitlao gnev i rastao mu u duši kao spore puzavice koje posežu ka svireposti.
     Kasnije, kada su svi ranjenici previjeni, Slen i starci su spremili jelo za celo selo. Sedeći u novoj čistoći otvorenog središta, ljudi su jeli ukusan paprikaš sa komadima hleba, sira i sušenog voća. Kovenant im se pridružio. Tokom obroka, Lena ga je dvorila kao sluškinja. No, on je držao oboren pogled i piljio u zemlju kako bi izbegao njeno lice i sva ostala lica; nije želeo da ga uznemire u procesu koji se odigravao u njemu. Sa hladnom odlučnošću pojeo je svaku trunku hrane koju su mu ponudili. Bila mu je potrebna snaga za postizanje svrhe.
     Posle jela Triok je napravo novi raspored radi zaštite Kamendola. Poslao je izviđače nazad u Zaravni, stvorio precizne planove za slučaj novog napada, zatražio dobrovoljce koji će preneti vest o bićima što uništavaju kamen do najbližih suseda Kamendola, tri milje odatle. Tek tada se posvetio pitanju Kovenantove odluke.
     Jerkin i Kvirel seli su uz Trioka kada se obratio selu. Pre nego što je počeo, pogledao je Penosleda koji je stajao malo dalje. Kovenant je odsutno primetio kako džin umesto iskidanog kožuha nosi prsluk od jagnjeće kože. Nije mu se spajao na grudima, ali pokrivao mu je ramena i leđa. Klimnuo je glavom na Triokovo nemo pitanje i ovaj je počeo. "Pa, dobro. Da više ne odlažemo. Dovoljno smo se odmarali", dodao je grubim, sarkastičnim glasom.
     "Prijatelji, ovde je prapoglavar Tomas Kovenant, Nevernik i nosilac belog zlata. Džin i ja smo ga doveli u Domaju, bilo to dobro ili loše. Znate za znantsvo koje je rašireno Domajom od onog dana pre sedam i četrdeset godina kada je Nevernik prvi put stigao u Kamendol Mithil sa Kevinovog vidikovca. Vidite da dolazi kao privid Bereka Troprsta, Srdomila i Poglavara-rodioca i da nosi sa sobom talisman divlje magije koja uništava mir. Čuli ste drevnu pesmu:

     I jednom reči istine ili izdajstva,
     spašće ili prokleti Zemlju.
     Jer on je lud i normalan,
     hladan i strastan,
     Izgubljen i nađen.

     Sada je među nama da bi ispunio sva svoja proročanstva.
     Prijatelji, blagoslov u obliku bolesti možda ipak može ispraviti zlo. Izdajstva ostaju mrska i u svakoj drugoj odeždi. Ne znam jesmo li ovim doveli u Domaju život ili smrt, ali mnoga odvažna srca čuvala su nadu u Nevernikovo ime. Znanstvozornici iz Znanstvigora videli su predznake dobra u najtamnijim delima povezanim sa Kovenantovim imenom. Među njima se govori da Vrhovni poglavar Mhoram nepokolebljivo veruje u to. Svako od vas mora odabrati svoju veru. Ja sam rešio da podržim poverenje Vrhovnog poglavara."
     "I ja", tiho reče Penosled. "Poznavao sam i Mhorama, sina Variolovog, i Tomasa Kovenanta."
     Predznaci, prokletstvo! - progunđao je u sebi Kovenant. Silovanje i izdaja. Osetio je da se Lena sprema na nekakvo javno ispovedanje. Da bi je sprečio, naglo se podigao na noge. "To nije sve", zaškripao je. "Tamaranta, Prothal, Mhoram i ko zna koliko drugih mislili su da me je za ovo odabrao Tvorac ili već onaj ko je za sve ovo odgovoran. Tešite se time, ako možete. Nije važno što je to samo drugi način da se kaže kako sam ja samog sebe odabrao. To nije tako blesavo. Tvorci su najbespomoćniji ljudi na svetu. Moraju da rade nepodnošljive stvari - moraju da koriste tupava, nakazna, beskorisna sredstva kao što sam ja. Verujte mi, lakše je lepo spaliti čitav svet, pretvoriti ga u nevini ili čisti ili bar mrtvi pepeo. Možda upravo to i radim. Kako bih inače..."
     S naporom se zaustavio. Već je dovoljno često ponavljao osnovno neverovanje kroz koje je posmatrao Domaju; nije bilo razloga da ponavlja kako je to opsena izležena iz njegove bezdane nesposobnosti za život. Prevazišao je potrebu za takvim izjavama. Sada je morao da se suoči sa posledicama. Da bi počeo, otvorio je srce. "Je li iko od vas video pukotinu u oblacima... nekako... pre nekoliko noći?"
     Triok se ukočio. "Videli smo je", grubo je uzvratio.
     "Jeste li videli mesec?"
     "Bio je pun."
     "Bio je zelen!" Prasnuo je Kovenant. Od jarosti mu je napukla otekla usna, pa mu je niz bradu potekao mlaz krvi. Obrisao ju je utrnulim prstima i smirio se na kamenom liku svoje svrhe. Nastavio je, ne osvrćući se na poglede Kamendolaca. "Nije važno, nije to važno. Slušajte. Reći ću vam šta treba da uradimo. Reći ću vam šta vi treba da uradite."
     Pogledao je Trioka u oči. Triokove usne bile su bele od napetosti, ali oči su mu bile iskolačene kao da bi da pobegnu od onoga što je u njima. Kovenant se upiljio u njih. "Naći ćete načina da dojavite Mhoramu da sam tu."
     Triok je za trenutak nesvesno zinuo. Onda se pribrao i kao da se spremao da se prodere na Kovenanta. Penosled se brzo umešao. "Prapoglavaru, znaš li šta tražiš? Veselkamen je trista milja odavde. U najboljim vremenima, čak ni džin ne bi stigao do visokih dvorana Poglavarevog konaka za manje od petnaest dana."
     "A Zaravni vrve od razbojnika!" Prasnuo je Triok. "Odavde do spoja Crnke i Mithila jak odred bi mogao da se probije za dvadesetak dana. Ali iza toga - u Središnjim zaravnima - nalaze se svirepi odredi Sivog Krvnika. Čitava Domaja od Andelejna do Poslednjih Bregova pod njihovom je kontrolom. Sa dvadeset hiljada ratnika ne bih mogao da se probijem do reke Opčarnice čak ni za dva puta, ni za deset puta po pedeset dana."
     "Ništa me se ne tiču ti..." počeo je Kovenant.
     Kvirel ga je mirno prekinula. "Osim toga, ne smeš pozvati Ranihine u pomoć. Spodobe Sivog Krvnika vole njihovo meso. Ranihini bi bili uhvaćeni i pojedeni."
     "Nije me briga!" zapenio je Kovenant. "Svejedno mi je šta je za vas moguće ili nemoguće. Ovde je sve nemoguće. Ako ne počnemo odmah da činimo nemoguće, biće prekasno. A Mhoram mora saznati."
     "Zašto?" U Triokovom glasu još je pucketao bes, ali sada je pažljivije posmatrao Kovenanta, ispitujući kao da očekuje nešto zlokobno kako niče iza njegove ratobornosti.
     Pod Triokovim pogledom Kovenant se osetio suviše posramljen da bi priznao kako je već odbio Mhoramovo prizivanje. Mogao je da oseti bes kojim bi svi Kamendolci dočekali takvo priznanje. Zato je odgovorio: "Zato što će to njemu biti važno. Ako bude znao gde sam... ako bude znao šta radim... biće mu važno. Znaće šta da čini."
     "Šta može da učini? Veselkamen je opkoljen vojskom i nem je kao pustinja. Vrhovni poglavar Mhoram i celo Veće su zatočenici u Poglavarevom Konaku. Mi smo manje bespomoćni od njih."
     "Trioče, napravićeš veliku grešku ako ikada pomisliš da je Mhoram bespomoćan."
     "Nevernik govori istinu", umeša se Penosled. "Sin Variolov je čovek mnogih mogućnosti. Mnogo šta naizgled nemoguće za njega je moguće."
     Na to se Triok zagledao u svoje šake, a onda oštro klimnuo glavom. "Čujem te. Moramo javiti Vrhovnom poglavaru. Ali ja još ne znam kako da izvedemo tako nešto. Mnogo šta izgleda moguće džinovima i nosiocima belog zlata, a za mene je nemoguće."
     "Imaš jedan od lomilialor štapova", dahnuo je Kovenant. "Oni su napravljeni radi komunikacije."
     Triok je razjareno zarežao. "Rekao sam ti da nemam znanstva za takav posao. U Znanstvigoru nisam izučavao govor poruka."
     "Onda nauči. Pakla mu! Zar si očekivao da će biti lako? Nauči!" Kovenant je znao kako nepravedno postupa sa Triokom, ali hitnost svrhe koju je našao nije dozvoljavala ni premišljanje ni grešku.
     Trenutak se otegao. Triok je, sav nesrećan, prostrelio pogledom Kovenanta, a šake su mu se grčile od besa i bespomoćnosti. Tada mu je Kvirel nešto šapnula i oči su mu se raširile od nade. "Možda", promrmljao je. "Možda može biti tako." Pribrao se sa naporom i navukao na lice masku smirenosti. "Govori se"... progutao je knedlu... "govori se da jedan Neomeđeni živi u planinama koje štite Južne Zaravni od Garotinog čestara. Već... mnogo godina se južnim selima pronose nesigurne vesti o tome. Pričaju da on proučava sporo disanje planina - ili da neprekidno pilji preko Garotinog čestara izučavajući Melenkurion Nebozor - ili da živi na visini kako bi naučio jezik vetra. Ako postoji taj Neomeđeni - ako uspemo da ga nađemo - možda bi on mogao da iskoristi Veledrvo onako kako ja ne umem."
     Žamor uzbuđenja proneo se krugom. Triok je duboko udahnuo i klimnuo svojim saputnicima. "Načiniću taj pokušaj." Glas mu se obojio sarkazmom. "Ako i to pođe naopako, barem ću znati da sam se trudio da ispunim tvoj izbor.
     Neverniče, kakvu poruku da pošaljem Vrhovnom poglavaru Mhoramu i Veću u Veselkamenu?"
     Kovenant je odvratio pogled i podigao lice ka olovnom nebu. U dolinu je počeo da pada sneg; baršunaste pahulje lebdele su na vetru kao delići magle, još više zamračujući dan. Izgledale su nekako rano, kao da predskazuju ozbiljnu mećavu. Kovenant ih je za trenutak posmatrao kako se kovitlaju nad Kamendolom. Bio je bolno svestan Triokovog pitanja. Kruto je stajalo pred njim, sukobljeno sa nesređenom živahnošću novopronađene svrhe. Bojao se da odgovori na njega. Bojao se da čuje sebe kako govori tako sulude stvari. Kada je spustio pogled na Kamendolce pune iščekivanja, odgovorio je posredno, tražeći gorivo za hrabrost.
     "Penoslede, šta se desilo sa tvojim narodom?"
     "Prijatelju?"
     "Reci mi šta se desilo sa džinovima."
     Penosled se uvijao pred Kovenantovim mrštenjem. "Ah, prapoglavaru, nema potrebe za tim pričama. Duge su za pričanje i bolje bi poslužile u neko drugo vreme. Sada smo zauzeti."
     "Reci mi!" zasiktao je Kovenant. "Pakla mu krvavog, Penoslede! Hoću sve da znam! Treba mi... sve, svaka prokleta podla stvar koju je Kletnik..."
     Triok ga je prekinuo bez upozorenja. "Džinovi su se vratili svom domu iza Mora novorođenog sunca."
     Kovenant se naglo okrenuo ka Trioku. Laž koju je izgovorio bila je toliko opipljiva da je dahtao od nje, a svuda okolo Kamendolci su piljili u Trioka. No, Triok je netremice dočekao Kovenantov preneraženi pogled. Rana duž vilice samo je naglašavala njegovu odlučnost. Mirnim, oporim glasom koji je prosekao Kovenantovu površinsku ljutnju do gneva što je rastao pod njom, Triok reče: "Položili smo Zavet mira. Ne traži da hranimo tvoju mržnju. Domaji neće poslužiti takve strasti."
     "To je sve što imam!" odgovori Kovenant promuklo. "Zar ne shvataš? Nemam ništa drugo. Ništa! Takvo kakvo je, mora mi biti dovoljno."
     Triok odgovori ozbiljno, gotovo sa žaljenjem. "Ne može se mržnjom boriti protiv takvog neprijatelja. Znam to. Osetio sam to u srcu."
     "Vatru mu paklenu, Trioče! Nemoj meni da propovedaš. Smučilo mi se od izigravanja žrtve. Smučilo mi se da dobrovoljno ili bar tiho prilazim da spustim glavu na panj. Boriću se protiv ovoga."
     "Zašto?" upita Triok uzdržanim glasom. "Za šta ćeš se boriti?"
     "Jesi li gluv koliko i slep?" Kovenant se obgrli rukama kako bi se smirio. "Mrzim Kletnika. Ne mogu više da podnosim..."
     "Ne. Nisam ni gluv ni slep. Vidim i čujem da se spremaš na borbu. Za šta ćeš se boriti? Ima dovoljno stvari na tvom svetu koje će ti dati mržnju. Sada si u Domaji. Za šta ćeš se boriti?"
     Pakla mu i krvi! - opsova Kovenant u sebi. Šta ćeš još tražiti od mene? No, Triokovo pitanje sukobilo ga je sa njim samim. Mogao je da odgovori: Mrzim Kletnika zbog onog što je učinio Domaji. Ali to bi zvučalo kao priznavanje odgovornosti, a bio je suviše besan da bi poricao sopstvena ubeđenja. Isto tako je bio odveć besan da bi dao Trioku nekakav utešni odgovor. Uzvratio je krhkim glasom: "Učiniću to sebe radi. Tako bar mogu da verujem u sebe pre nego što potpuno izgubim razum."
     Taj odgovor je ućutkao Trioka, a trenutak kasnije Penosled je bolno upitao: "Prijatelju, šta ćeš uraditi sa svojom strašću?"
     Sneg je postepeno postajao sve gušći. Pahulje su mu poigravale pred očima kao zrnca mraka, a od naprezanja besnog pogleda nezalečeno čelo mu je pulsiralo kao da mu je lobanja unakažena pukotinama. No, nije popustio, sada nije smeo da popusti. "Postoji samo jedan dobar odgovor nekome kao što je Kletnik." Uprkos besu, ustanovio je da ne može da pogleda Penosleda u oči.
     "Kakav odgovor?"
     Kovenantovi prsti se nehotice zgrčiše u kandže. "Idem da mu srušim Kletnikov Tabor pravo na glavu."
     Čuo je iznenađenje i nevericu Kamendolaca, ali nije obraćao pažnju na njih. Slušao je samo Penosledov odgovor. "Znači li to da si naučio kako se koristi belo zlato?"
     Kovenant odvrati sa svom dubinom uverenja koje je mogao da prikupi. "Naći ću način."
     Dok je govorio, verovao je sebi. Mržnja će biti dovoljna. Kletnik nije mogao da mu je oduzme, nije mogao da je priguši ni da joj izmeni cilj. On, Tomas Kovenant, on je gubavac; on jedini u čitavoj Domaji ima iskustvo i znanje za taj posao. Gledajući nekuda između Penosleda i Trioka, obratio se obojici. "Možete da mi pomognete i možete da mi ne pomognete."
     Triok je smesta odgovorio. "Ja ti neću pomoći. Učiniću šta mogu da pošaljem Vrhovnom poglavaru Mhoramu poruku o tebi - ali neću da učestvujem u tom kaljanju Mira."
     "To je divlja magija, Trioče", reče Penosled kao da moli u Kovenantovo ime, "divlja magija uništava Mir. Čuo si pesmu. Belo zlato nadilazi sve zavete."
     "Ja ću moj ipak zadržati. Da nije bilo Zaveta, ubio bih Nevernika još pre sedam i četrdeset godina. Neka se pomiri sa tim."
     "Čujem te, prijatelju", tiho reče džin. "Zaslužio si Domaju kojoj služiš." Okrenuo se Kovenantu. "Prapoglavaru, dozvoli mi da te pratim. Ja sam džin - možda ću ti biti od koristi. I... i ja žudim da što bolnije udarim na Dušomora koji je unesrećio moje bližnje. Znam šta je izazov. Video sam načine na koje se pretvaramo u ono što mrzimo. Dozvoli mi."
     Pre nego što je Kovenant stigao da odgovori, Lena je skočila na noge. "Dozvoli i meni!" Uzbiđeno je viknula.
     "Lena!" pobuni se Triok.
     Nije obratila pažnju na njega. "Želim da te pratim. Tako dugo sam čekala. Borila sam se da te budem dostojna. Rodila sam Vrhovnog poglavara i jahala Ranihina. Mlada sam i jaka. Oh, koliko želim da to delim sa tobom. Dozvoli mi, Tomase Kovenante."
     Vetar je tiho hujao između kuća, bacajući sneg Kovenantu u oči kao izmaglicu. Pahulje su mu padale na bolnu usnu kao komadići leda, ali ipak je klimanjem glave pokazao slaganje sa nakupljenim uzbuđenjem. Dobra mećava pokriće mu trag. Sneg je prigušio seoske zvukove, tako da je izgledalo kao da govori samom sebi. "Hajdemo. Treba da naplatim stare dugove."