11. OBRED OBESVEĆENJA

     Posle Loerijinog odlaska, Vrhovni poglavar Mhoram proveo je ostatak noći na kuli. Da bi se zagrejao na hladnom vetru povremeno je pozivao tok moći kroz svoje žezlo. Sa ledenim užasom je posmatrao kako račvaste vene zla pulsiraju oko Veselkamena kao bolesna, crveno-zelena lava koja kapljući prodire u hrabrost Konaka. Zla moć koja se širila iz Kamena samadhi Besomuka i motki pragrdana sablasno je osvetljavala noć; žestoke iskre podizale su se u nepravilnim razmacima kada bi napad naišao na otpor u kamenu podbrežja.
     Iako se lagano kretala, gladna agonija napada sada je bila na tek nekoliko jardi od zidina Veselkamena. Mhoram je pod nogama osećao kako Konak ječi u nemoj nepokretnosti, kao da žudi da se povuče iz avetinjske pretnje strašnih vena.
     Ali nije zato Mhoram stajao cele duge noći izložen nesmirenom čemernom vetru. Sa ma kog mesta u Konaku osetio bi napredovanje napada, kao što mu nisu trebale oči da bi znao koliko su se stanovnici grada primakli konačnom slomu. Stražario je zato što je mogao da se suprotstavi Sotonpestovoj moći samo ako je posmatra svim čulima i prima svim sposobnostima u svom njenom užasu.
     Kada je bio daleko od pogleda, strava se rušila na njega naizgled niotkuda, bacala mu senku na srce kao pogrebno zvono neobjašnjivog usuda. Zbunjivala mu je misli, paralisala nagone. Dok je hodao kroz sale Veselkamena, gledao je lica siva od neartikulisanog straha, slušao je kroz stalni, prigušeni žamor jecaja decu kako užasnuto vrište pri pogledu na sopstvene roditelje, osećao je iscrpljenost krutog morala onih nekoliko postojanih koji su držali Kovak u životu... Kvana, troje poglavara, većine znanstvozornika, lilianrila i rhadhamaerla. Tada je teško mogao da savlada osećanje uzaludnosti, osećanje koje ga je teralo da napadne sopstvene prijatelje jer je njih krivilo za propast Domaje. Divlja beznadežnost kretala se u njemu, probijala se ka površini njegovih odgovora. A on je jedini od svih poglavara znao kako da tu beznadežnost natera da donese plod.
     Jedino ovako usamljen na kuli-stražari, sa Sotonpestovom vojskom razvijenom u podnožju, mogao je da raščisti sa sobom, da shvati šta je učinjeno Veselkamenu. Zima i napad dobili su drugačije značenje. Više nije optuživao sebe; znao je da niko ne može biti kriv što nije dorastao ovakvoj neverovatnoj zlobi. Uništenje je lakše od očuvanja, a kada se uništenje dovoljno podigne, obični muškarci i žene ne mogu biti okrivljeni ako ne uspeju da odbace plimu. Zato je mogao da se odupre sopstvenoj sposobnosti za obesvećenje. Oči su ga pekle od žutog besa pred puzavim napadom, ali tražio je odbranu.
     Ono što ga je najviše brinulo kod napada bila je njegova nepokolebljiva svirepost. Mogao je da vidi kako pragrdani održavaju svoj deo moći menjajući mesta, puštajući da se svaki meštar i svaki klin naizmenično odmore. Iz iskustva je znao da snaga poglavara Kletnika... njegova sopstvena ogromna moć koja je koristila Kamen Zlozemlja... može da izludi čitave vojske, da ih gurne u veće divljaštvo nego što su tela u stanju da im podnesu. Ali Sotonpest je bio samo džin, samo telo od smrtnih mišića, kostiju i krvi. Čak i džin-Besomuk ne bi mogao da tako dugo održi toliko ogroman napor.
     Osim toga, dok je samadhi bio usmeren na napad, moglo bi se očekivati da će izgubiti barem deo kontrole nad svojom vojskom. Ipak je čitava horda, legija za legijom, ostala raspoređena oko Veselkamena. Svaka spodoba je na svoj način usmeravala pohlepnu volju na Konak. A smaragdno izlivanje samadhijeve moći nije ni zatreperelo. Očito je poglavar Kletnik podržavao i vojsku i zapovednika nekom silom toliko neizmernom da je prevazilazila sve Mhoramove ranije pojmove o moći.
     Nigde nije video nadu za Veselkamen osim u ceni ovog nepokolebljivog napora. Branioci će morati da se nadaju i mole da se Sotonpestove moći slome pre njihovih. Ako ne uspeju da istraju pred Besomukovim napadom, propali su.
     Kada se Mhoram vratio među izdubljene kamene zidove u prvo sivo, mutno praskozorje, bio je spreman da se bori za tu istrajnost.
     Prigušeni, zbijeni talas panike koji ga je pogodio dok je ulazio u Konak glavnim prolazom gotovo mu je slomio odluku. Mogao je da oseti kako ljudi iza zidova sa obe strane prolaza škripe zubima od straha. Sa udaljene galerije dopirali su uzvici; dve grupe su se okupile da se odbrane jedna od druge. Iza okuke je iznenadio grupu gladnih koji su pokušavali da opljačkaju jedno od spremišta hrane; ljudi su verovali da kuvari spremaju otrov za trpezarije.
     U njemu se ustalasao bes i jurnuo je napred, nameravajući da ih napadne tamo gde su se glupo našli. Ali pre nego što je stigao do njih, upaničili su se i pobegli od njega kao da je duh. Nagli odlazak ostavio je dvojicu Kvanovih ratnika pred spremištem kao da čuvaju jedan drugog, a ne zalihe. Čak i njih dvojica su užasnuto pogledala Mhorama.
     Savladao se, primorao zgrčene usne na osmeh, uputio stražarima nekoliko reči ohrabrenja. Onda je žurno pošao dalje.
     Sada je video da je Veselkamen na vrhuncu krize. Da bi mu pomogao, morao je da gradu pruži nešto više od trenutaka privremene pomoći. Dok je žurio kroz hodnike i niz stepeništa, upotrebio je žezlo da prizove srdočnika Torma i oblučare. U naređenje je uložio sav svoj autoritet, tako da se što više rhadhamaerla odupre panici i odazove se.
     Kada je stigao do blistavog poda u dvorištu oko kojeg su se nalazile odaje poglavara, osetio je kratku navalu olakšanja jer je ustanovio da ga već čekaju Torm i dvanaestina oblučara i da ih pristiže još. Uskoro se priličan broj rhadhamaerla - gotovo svi meštri znanstva kamena u Konaku - sakupio na svetlucavom kamenu, čekajući da ga čuje.
     Vrhovni poglavar je za trenutak posmatrao ljude, trzajući se u sebi od njihovog jadnog stanja. Bili su oblučari rhadhamaerla i patili su zajedno sa kamenom oko sebe. Onda je oštro klimnuo glavom samom sebi. Ovo je bilo pravo mesto za početak; ako ove ljude ubedi da su u stanju da se odupru Sotonpestovom zlu, oni će mnogo učiniti za ostatak grada.
     Nasmešio im se, ulažući napor od kojeg su mu se izvili mišići lica. Torm je odgovorio čudnim osmehom koji se brzo ponovo pretvorio u izraz zebnje.
     "Oblučari", promuklo je počeo Mhoram, "suviše dugo smo svako za sebe podnosili male porcije ovog zla. Moramo da zajednički uložimo snagu i stvorimo veliku odbranu."
     "Slušali smo tvoja naređenja", nadureno je promrmljao neko.
     "To je tačno", uzvratio je Mhoram. "Do sada smo ulagali svu snagu da ohrabrimo ljude u Veselkamenu. Održavali ste svoje blistave vatre oblučka, kao što sam naredio. Ali mudrost ne dolazi uvek lako. Sada vidim drugim očima. Pažljivije sam slušao glas Konaka. Osetio sam da i sam kamen viče protiv ovog zla. Sada kažem da se moramo odupreti na drugi način ako Veselkamen treba da izdrži.
     Pogrešno smo procenili svoj cilj. Domaja ne živi za nas - mi živimo za Domaju. Oblučari, morate usmeriti svoje znanstvo u odbranu kamena. Ovde, na ovom mestu", dodirnuo je drškom žezla blistavi kamen, "drema moć koju možda samo rhadhamaerl može da shvati. Upotrebite je. Upotrebite svako moguće znanstvo - učinite ovde, zajedno, sve što se može učiniti, ali nađite neki način da zapečatite kamensrce Veselkamena protiv ovog okuženja. Ako Veselkamen ostane hrabar, ljudi će se postarati sami za sebe."
     Dok je govorio, shvatio je da je odavno trebalo to da pojmi. Ali strah ga je otupeo, baš kao što je zamrzao i oblučare. Sada su i oni počeli da razumevaju. Stresali su se, udarali dlanom o dlan, osvrtali se oko sebe sa očima punim pre pripreme nego straha. Tormove usne izvile su se u onaj poznati osmeh.
     Bez oklevanja, Vrhovni poglavar Mhoram ostavio je oblučare da sami nastave svoj posao. Dok se kroz tunel udaljavao od dvorišta, osećao se kao čovek koji je otkrio novu magiju.
     Usmerio je korake ka jednoj od glavnih trpezarija, čijeg je glavnog kuvara znao kao živahnog ljubitelja hrane nepodložnog strepnji i užasu; i dok je hodao, odašiljao je nove pozive, ovog puta upućene ostalim poglavarima i zubljonošama srdočnika Borilara. Amatin i Trevor su nervozno odgovorili, a Borilar je kroz zidove poslao napola malodušan znak. Ali prošlo je poduže vreme dok se nije javila Loerija, kao da je ošamućena strahom. Mhoram se nadao da će rad rhadhamaerla moći uskoro da se oseti, tako da ljudi kao Loerija ne izgube potpuno glavu; penjao se kroz Konak prema trpezariji kao da se probija kroz divlji užas.
     Kada se približio kuhinji, primetio je poznatu priliku kako se povlači u bočni prolaz, očito pokušavajući da ga izbegne. Naglo je zašao za ugao i našao se lice u lice sa Trelom, družbenikom Atiaraninim.
     Krupni čovek izgledao je uzbuđeno. Proseda brada kao da mu je pucketala, upali obrazi bili su mu zažareni, a zamućene, grozničave oči gledale su na sve strane, izbegavajući Mhoramov pogled, kao da Trel nije mogao da ih kontroliše. Stajao je pred Mhoramovim ispitivačkim pogledom kao da bi svakog časa mogao da se slomi i pobegne.
     "Oblučaru Trele", pažljivo je rekao Mhoram, "ostali rhadhamaerli prionuli su na posao protiv ovog zla. Potrebna im je tvoja snaga."
     Trelov pogled preleteo je Mhoramu preko lica kao udar besa. "Hoćeš da očuvaš Veselkamen tako da ostane nedirnut za Opakog." Reč nedirnut ispunio je sa toliko gorčine da je zvučala kao kletva.
     Od te optužbe Mhoramove usne su se stegle. "Hoću da očuvam Konak radi njega samog."
     Trelov nestalni pogled imao je nezasit odsjaj, kao da se boji da će oslepeti. "Ne radim dobro sa ostalima", mračno je rekao malo kasnije. Onda je, bez prelaza, postao nametljiv. "Vrhovni poglavaru, reci mi svoju tajnu."
     Mhoram je bio iznenađen. "Tajnu?"
     "To je tajna moći. Moram da imam moć."
     "Radi čega?"
     Isprva se Trel zgrčio pred pitanjem. Onda je pogledom ponovo udario Mhorama. "Želiš li da Veselkamen ostane nedirnut?" Opet mu je to nedirnut skliznulo sa usana kao žuč. Naglo se okrenuo i udaljio se.
     Mhoram je za trenutak osetio na vratu hladan dodir zle slutnje; posmatrao je Trelov odlazak kao da krupni oblučar ostavlja za sobom trag nesreće. Ali pre nego što je mogao da uhvati tačno osećanje, atmosfera straha u Veselkamenu zamaglila ga je i zaklonila. Nije se usuđivao da oda Trelu svoje tajno znanje. Čak bi i oblučar bio u stanju da izazove Obred Obesvećenja.
     S naporom se prisetio svog cilja i ponovo pošao ka trpezariji.
     Pošto se zadržao, svi koje je prizvao već su ga čekali. Stajali su besposleni među napuštenim stolovima u velikoj, praznoj sali i uzrujano ga posmatrali kako prilazi... kao da je on paradoksalno opasna nada, usud spasenja. "Vrhovni poglavaru", odmah je počeo glavni kuvar, prigušujući strah ljutnjom, "ne mogu da kontrolišem ove beskorisne ovce prerušene u kuvare. Pola ih je pobeglo, a ostali neće da rade. Mašu noževima i odbijaju da iziđu iz ćoškova gde su se posakrivali."
     "Onda im moramo obnoviti hrabrost." Uprkos strahu koji mu je zadao Trel, Mhoram je ustanovio da se sada lakše smeši. Pogledao je poglavare i zubljonoše. "Zar vi ne osećate?"
     Amatin je klimnula, očiju punih suza. Trevor se nasmešio.
     Pod nogama im se dešavala promena.
     Promena je bila mala, gotovo neosetna. Ipak su uskoro čak i zubljonoše mogli da je osete. Bez toplote i bez svetla, grejala im je i osvetljavala srca.
     Srce Veselkamena se, jedva opipljivo, prisećalo da je stvoreno od večnog granita, a ne od trošnog peščara.
     Mhoram je znao da se ta promena ne oseća u celom Konaku - da ni sva snaga rhadhamaerla neće biti dovoljna da odbije avetinjski strah od Sotonpestovog napada. Ali oblučari su napravili prvi korak. Svako ko oseti promenu znaće da je otpor još moguć.
     Pustio je ostale da za trenutak okuse granit. Onda je počeo drugi deo plana. Zamolio je srdočnika Borilara za svu lekovitu drvenu prašinu... rilinlur... koju može da obezbedi i poslao je ostale zubljonoše da pomognu glavnom kuvaru u obnavljanju posla. "Kuvajte bez prestanka", naredio je. "Ostale trpezarije su paralisane. Svi kojima treba hrana moraju je naći ovde."
     Borilar je bio sumnjičav. "Tolike količine hrane začas će nam potrošiti sve zalihe rilinlura. Neće nam ostati ništa za nastavak opsade."
     "Tako mora biti. Pogrešili smo što smo čuvali i delili snagu za buduće opasnosti. Ako ne izdržimo ovaj napad, nećemo imati budućnost." Pošto je Borilar još oklevao, Mhoram je nastavio. "Ne plaši se, srdočniče. I sam Sotonpest će morati da se odmori posle ovolike upotrebe moći."
     Trenutak kasnije Borilar je shvatio mudrost odluke Vrhovnog poglavara. Pošao je da posluša, a Mhoram se obratio ostalim poglavarima. "Prijatelji, na nas pada još jedan zadatak. Moramo dovesti ljude ovamo kako bi jeli i oporavili se."
     "Pošalji ratovniju", odgovorila je Loerija. Na licu joj se jasno ocrtavao bol što je odvojena od kćeri.
     "Ne. Neki će se silom odupirati od straha. Moramo ih pozvati, navesti ih da požele da dođu. Moramo zaboraviti sopstvene strepnje i poslati poruku kroz Konak kao pozivnicu, tako da ljudi reše da odgovore."
     "Ko će braniti Veselkamen... dok mi radimo ovde?" Upitao je Trevor.
     "Izazov je ovde. Ne smemo traćiti svoju snagu na beskorisno stražarenje. Dok ovaj napad traje, neće biti drugog. Hodite. Udružite moći sa mnom. Mi, poglavari, ne smemo dopustiti da duh Konaka bude ovako slomljen."
     Dok je govorio, izvukao je iz žezla blistavu i prozračnu vatru. Usklađujući je sa kamenom okolinom, postavio ju je uz zid tako da je prodirala kroz kamen kao hrabrost, pozivajući sve ljude do kojih je dopirala da podignu glave i pođu u trpezariju.
     Za leđima je osetio Amatin, Trevora i Loeriju kako slede njegov primer. Poglavarske vatre pridružile su se njegovoj; umovi su im se udružili nad istim zadatkom. Uz njihovu pomoć, odgurnuo je strepnju, raširio svoje neukrotivo uverenje, tako da poruka koja se od njega širila Veselkamenom nije nosila ni mrlju ni talog straha.
     Uskoro su ljudi počeli da odgovaraju. Upalih očiju, kao žrtve noćnih mora, ulazili su u trpezariju... prihvatali vrele poslužavnike od glavnog kuvara i zubljonoša... sedali za stolove i počinjali da jedu. A pošto bi jeli, odveli bi ih u obližnju salu, gde su ih znanstvozornici spajali da odvažno pevaju pravo u lice porazu:

     Bereče! Zemljorode!... pomozi, prikloni
     Bojnu pomoć protiv mrskog gada!
     Zemlja daje i klik Moći zvoni,
     Odzvanja, Zemljorode! Pomozi, pokloni!
     Domaju očisti od smrti i jada!

     Dolazilo je sve više i više sveta privučenog muzikom, Poglavarima i samosvešću granita Veselkamena. Podržavajući jedno drugo, noseći decu, vukući prijatelje, borili su se sa strahom i dolazili jer su im najdublji nagoni srca reagovali na hranu, muziku, rilinlur, kamen... na poglavare i život Veselkamena.
     Posle prve navale, poglavari su se naizmenično odmarali kako im iscrpljenost ne bi pomutila uspeh. Kada je nestalo rilinlura, zubljonoše su spremili naročite vatre za kuvare koji su se vraćali i dodavali svoje znanstvo pozivu poglavara. Kvanovi ratnici prestali su da se pretvaraju kako čuvaju zidove i došli su da pomognu kuvarima... čistili su stolove, prali posuđe, nosili zalihe iz spremišta.
     Sada je grad našao načina da se odupre strahu i bio je rešen da istraje. Sve zajedno, odgovorilo je manje od polovine žitelja Veselkamena. Ali bilo ih je dovoljno. Održali su Poglavarev Konak u životu kada je i vazduh koji su udisali zaudarao na zlo.
     Četiri dana i četiri noći Vrhovni poglavar Mhoram nije napustio svoj položaj. Počivao je i jeo da bi se održao, ali ostao je na svom mestu kraj zida trpezarije. Posle nekog vremena, jedva je video i čuo ljude koji su se kretali oko njega. Usmerio se na stenu, uvukao se u Veselkamen, do struje njegovog postojanja i bitke za vlasništvom nad njegovim kamenživotom. Video je jasno kao sa stražarnice da živa moć Sotonpesta teče oko spoljnih zidova a onda se zaustavlja... visi u mestu dok se Konak bori protiv nje. Čuo je prigušeno ječanje kamena koji kao da se borio da se priseti šta je. Osetio je iscrpljenost oblučara. Sve to je upijao u sebe i protiv zla Opakog postavio je svoju nesalomivu volju.
     I pobedio je.
     Neposredno pred zoru petog dana napad se slomio kao plimni talas koji se na pučini urušava pod sopstvenom težinom. U dugom trenutku zbunjenosti Mhoram je osetio oduševljenje kako teče kroz stenu pod nogama i nije mogao da ga razume. Svuda unaokolo, ljudi su zurili pred sebe kao da ih je zbunio iznenadni pad pritiska. A onda su, poterani zajedničkom pomisli, svi jurnuli ka spoljnim grudobranima da pogledaju opsadu.
     Zemlja pod njima se pušila i podrhtavala kao ranjeno meso, ali zlobe koja ju je pogodila sada je nestalo. Sotonpestova vojska ležala je po logoru, rasuta od iscrpljenosti. Samog džina-Besomuka nije bilo na vidiku.
     Sa svih zidova, s kraja na kraj, Veselkamen je eksplodirao od klicanja pobedi. Slabi, promukli, drhtavi, izgladneli glasovi su skandirali, plakali, pobedonosno vikali do promuklosti kao da je opsada slomljena. I Mhoramu su se oči zamaglile od olakšanja. Kada se okrenuo da se vrati u Konak, zatekao je iza sebe Loeriju, rasplakanu od sreće, kako pokušava da odjednom zagrli sve tri kćeri. Kraj nje je likovao Trevor, bacajući uvis jednu od devojčica koja se kikotala.
     "Počini sada, Mhorame", rekla je radosna Loerija. "Prepusti Konak nama. Znamo šta nam je činiti."
     Vrhovni poglavar Mhoram nemo je klimnuo glavom u znak zahvalnosti i umorno pošao u krevet.
     No, čak i tada se nije opustio sve dok nije osetio kako ratovnija zauzima odbrambene položaje... kako grupe za potragu love po Konaku one najpogođenije preživele iz napada... kako red polako osvaja grad kao kad se mamut lagano izbavlja iz haosa. Tek tada je dopustio sebi da utone u spori puls utrobe grada i snom olakša svoje terete... siguran u stalnost kamena.
     Kada se sledećeg jutra probudio, Poglavarev Konak je povratio borbenu gotovost koliko god je bilo moguće. Vrhovnik Kvan mu je doneo poslužavnik sa doručkom i za vreme jela ga obavestio o novostima u gradu.
     Zahvaljujući oštroj obuci, kao i izuzetnoj pomoći nekoliko vojevnika i stožernika, ratovnija je uglavnom prošla bez oštećenja. Oblučari su bili iscrpljeni, ali zdravi. Znanstvozornici i zubljonoše pretrpeli su samo pojedinačne povrede od upaničenih prijatelja. No, ljudi koji nisu odgovorili na pozive Vrhovnog poglavara nisu tako dobro prošli. Grupe za potragu našle su nekoliko dvadesetina mrtvih, naročito u prizemnim stanovima kraj spoljnih zidova. Većina ljudi umrla je od žeđi, ali neke su i ubili strahom izluđeni prijatelji ili susedi. Među stotinama ostalih preživelih, četiri ili pet dvadesetina izgleda da je neizlečivo poludelo.
     Pošto je potraga završena, poglavar Loerija povela je isceliteljima sve one koji su fizički ili psihički povređeni, kao i one koji su se prisećali da su počinili ubistvo. Sada je pomagala isceliteljima. Veselkamen se u svakom drugom pogledu brzo oporavljao. Konak je bio nedirnut.
     Mhoram ga je ćutke saslušao, a onda je sačekao da stari vrhovnik nastavi. No, Kvan je namerno zaćutao, pa je Vrhovni poglavar morao da upita. "Šta je sa Besomukovom vojskom?"
     Kvan se odjednom ražestio. "Nisu se ni pomerili."
     To je bila istina. Sotonpestove horde su se povukle u logor i zapale u mirovanje, kao da se sila koja ih je oživljavala povukla.
     U narednim danima i dalje su mirovali. Kretali su se samo koliko da očuvaju stanje u logoru. Primali su crne tovare zaliha sa juga i istoka. Povremeno bi se kroz njih proneo neodređeni drhtaj moći... bezvoljni udar biča koji je držao pod kontrolom natmurene zveri. No, niko se nije primicao Konaku na domet glasa. Samadhi Besomuk nije se pojavljivao. Samo je neprekinuti lanac opsade pokazivao da poglavar Kletnik nije poražen.
     Tokom pet dana... deset... petnaest... neprijatelj je ležao oko Veselkamena kao mrtva stvar. Isprva su neki optimističniji stanovnici grada tvrdili da je duh napadača slomljen. Vrhovnik Kvan nije verovao u to, a posle jednog dugog pogleda sa kule stražare Mhoram se složio sa starim prijateljem.
     Sotonpest je jednostavno čekao da Veselkamen potroši zalihe i oslabi, kako bi tada pošao u novi napad.
     Kako su dani odmicali, Vrhovni poglavar Mhoram izgubio je volju za odmorom. Ležao je napet u svojim odajama i osluškivao kako se raspoloženje u gradu pretvara u mrzovolju.
     Polako, dan za danom, Poglavarev Konak postajao je svestan svoje sudbine. Džinovi koji su izdubili Veselkamen iz planinskih stena pre više hiljada godina, u Damelonovo vreme, načinili su ga neosvojivim; i svi njegovi stanovnici su od rođenja živeli u uverenju da su džinovi uspeli u svojoj nameri. Zidovi su bili od granita, a kapije nesalomive. U teškim vremenima plodna polja u planinskom zaleđu mogla su da obezbede Konaku hranu. No, Kletnikova nepredviđena, nepredvidiva zima ostavila je polja ogoljena; usevi i plodovi nisu rasli, stoka i druge životinje nisu mogli da žive na ledenom vetru. A spremišta su već snabdevala grad od prirodnog početka zime.
     Prvi put u svojoj dugoj istoriji narod Veselkamena bio je suočen sa glađu.
     U prvim danima iščekivanja poglavari su počeli oštrije racionisanje hrane. Smanjivali su dnevno sledovanje hrane sve dok svi u Veselkamenu nisu bili stalno gladni. Strožije su organizovali trpezarije, kako se hrana ne bi traćila. Ali te mere bile su upadljivo nedovoljne. Grad je imao više hiljada stanovnika; čak i pri minimalnim sledovanjima svakodnevno su trošili velike količine zaliha.
     Ranije likovanje napustilo ih je kao voda koja ističe u suvi pesak. Čekanje je postalo prvo otupljujuće, potom teško i zlokobno, kao zatomljena oluja, a zatim izluđujuće. Vrhovni poglavar Mhoram uhvatio je sebe kako priželjkuje naredni napad. Napadu bi mogao da se odupre.
     Hladni, sivi dani puni napetosti počeli su da postepeno slabe državničku obazrivost Veselkamena. Neki od ratara... ljudi kojima je zima oduzela zanimanje... odlutali su do visoravni oko Zlatosinja, šunjajući se kao da se stide što u smrznutu zemlju seju uzaludne brazde semena.
     Poglavar Trevor je počeo da zanemaruje svoje dužnosti. Povremeno je zaboravljao zašto je postao poglavar, zaboravljao je podstrek koji ga je učinio poglavarem uprkos nedostatku samopouzdanja; izbegavao je redovne odgovornosti kao da se neobjašnjivo plaši neuspeha. Njegova žena Loerija ostala je odana poslu, ali kretala se kroz Konak rasejano, gotovo rastrojeno. Često je ostajala gladna kako bi njene kćeri imale više hrane. Kad god bi srela Vrhovnog poglavara, streljala ga je pogledom sa čudnim neprijateljstvom u očima.
     Kao i Loerija, poglavar Amatin se postepeno udaljavala. Svaki slobodan trenutak provodila je zadubljena u grozničava izučavanja Prvog i Drugog Kruga, toliko uporno tragajući za razrešenjima misterija da bi joj čelo, kada bi se vratila svojim redovnim dužnostima, izgledalo bolno kao da je lupala glavom o sto.
     Nekoliko žezlonoša i oblučara počelo je da na svakom koraku nosi vatru sa sobom, kao ljudi koji postepeno slepe. Dvadesetog dana čekanja vrhovnik Kvan je iznenada promenio sve svoje ranije odluke; bez savetovanja sa poglavarima, poslao je odred izviđača iz Konaka ka Sotonpestovom logoru. Niko se nije vratio.
     Besomukova vojska i dalje je ležala oko srca Veselkamena kao neupotrebljeni okovi.
     Kvan se izjadao pred Vrhovnim poglavarom. "Ja sam budala", oštro je rekao, "matora budala. Nađi mi zamenu pre nego što toliko poludim da pošaljem celu ratovniju napolje u smrt."
     "Ko te može zameniti?" blago je uzvratio Mhoram. "Opaki upravo smera da izludi sve branioce Domaje."
     Kvan se osvrnuo kao da pogledom odmerava stravu patnje Veselkamena. "Uspeće. Nije mu potrebno nikakvo oružje osim strpljenja."
     Mhoram je slegnuo ramenima. "Možda. Ipak mislim da je to nesigurna taktika. Poglavar Kletnik ne može da predvidi veličinu naših skladišta... ni stepen naše odlučnosti."
     "Pa zašto onda čeka?"
     Vrhovnom poglavaru nisu bile potrebne vidovnjačke moći da bi odgovorio na to pitanje. "Samadhi Besomuk čeka znak... možda od nas, a možda od Opakog."
     Zadubljen u misli, Kvan se vratio svojim dužnostima. Mhoram se vratio problemu koji je počeo da ga muči. Treći put je pošao u potragu za Trelom.
     No, ponovo nije uspeo da pronađe izmučenog oblučara. Trel mora da se negde sakrio. Mhoram nije otkrio nikakav trag, nije osetio nikakvo zračenje, a nijedan rhadhamaerl nije u poslednje vreme video krupnog Kamendolca. Mhorama je bolela pomisao da se Trel negde krije, opčinjen i izdvojen, grizući zaraženo meso sopstvenih muka. Ipak, Vrhovni poglavar nije imao vremena ni snage da pretrese sva privatna staništa u Veselkamenu zarad jednog nesrećnog oblučara. Pre nego što je okončao i ovlašno pretraživanje, prekinula ga je grupa znanstvozornika koji su nerazumno rešili da idu i pregovaraju o primirju sa Besomukom. Ponovo je morao da odloži problem Trela, družbenika Atiaraninog.
     Dvadeset četvrtog dana poglavar Trevor potpuno je zanemario svoje dužnosti.
     Zatvorio se u svoje odaje kao pokajnik i odbijao je hranu i piće. Loerija nije mogla da izvuče ni glasa od njega, a kada je Vrhovni poglavar razgovarao sa njim, nije rekao ništa osim da njegovo sledovanje hrane daju njegovoj ženi i kćerima.
     "Sada mu čak i ja zadajem bol", promrmljala je Loerija, očiju punih suza. "Pošto sam davala kćerima deo moje hrane, on veruje da je loš muž i otac i da mora da se žrtvuje." Očajnički je gledala Mhorama, kao da pokušava da proceni cenu abdikacije, a onda se žurno udaljila pre nego što je stigao da joj odgovori.
     Dvadeset petog dana poglavar Amatin presrela je Mhorama i zahtevala, bez uvoda i objašnjenja, da joj otkrije svoje tajno znanje.
     "Ah, Amatin", uzdahnuo je, "zar si toliko željna tereta?"
     Smesta se okrenula i udaljila se, slomljena kao da ju je izdao.
     Kada je otišao da drži svoju usamljeničku stražu na kuli, obuzelo ga je osećanje tuposti, kao da ju je zaista izdao; uskratio joj je opasno znanje kao da je procenio da je nesposobna da ga podnese. Ipak, nigde u sebi nije našao hrabrosti da preda ostalim poglavarima ključ Obreda obesvećenja. Ključ je bio avetinjski, hipnotički težak. Terao ga je da besni na Trevora, da udarcem zbriše Loeriji sa lica bol, da protrese krhka Amatinina ramena sve dok ne razume, da prizove na Sotonpestovu glavu vatru skrivenih nebeskih sila... i sprečavao ga je da govori.
     Dvadeset sedmog dana ispražnjeno je prvo skladište. Glavni kuvar i najiskusniji iscelitelj zajedno su obavestili Mhorama da će bolesni i slabi za nekoliko dana početi da umiru od gladi.
     Kada je pošao u svoje odaje da se odmori, bilo mu je suviše hladno da bi zaspao. Uprkos toplom oblučku, zima poglavara Kletnika dosezala je kroz kamene zidove do njega kao da je ledeni, neumorni vetar usmeren pravo na Mhoramove najosetljivije vibracije. Ležao je širom otvorenih očiju, kao čovek u groznici bespomoćnosti i bliskog očajanja.
     Sledeće noći ga je tik iza ponoći iz kreveta podigao iznenadni drhtaj uzrujanosti koji je prostrujao kroz zidove kao plamen na vrelom ugljevlju Konakovog iščekivanja. Bio je na nogama pre nego što je ikakav poziv mogao stići; stežući žezlo pobelelim prstima, žurio je ka najvišem istočnom grudobranu glavnog Konaka. Usmerio se na Kvanovo natmureno prisustvo i našao je vrhovnika na balkonu koji je gledao na kulu stražaru i noćni garež Sotonpestove vojske.
     Kada mu se Mhoram pridružio, Kvan je ukočeno pružio ruku, kao predskazanje, ka istoku. Vrhovnom poglavaru taj gest nije bio potreban; prizor je vrištao na njega iz tame kao blistava pretnja u vetru.
     Sa istoka se Veselkamenu približavala pukotina u oblacima, otvor koji se pružao na sever i jug koliko god je Mhoramov pogled dosezao. Pukotina je izgledala široka, ogromna, ali oblaci iza nje bili su neprozirni kao i uvek.
     Bila je veoma upadljiva, jer je iz nje zračila svetlost zelena kao smrznuto srce zmaragda.
     Zbog sjaja je izgledala brza, ali kretala se preko ledom okovanih polja iza predgorja kao spora, neizbežna plima. Zračila je zelene otkose svetlosti koji su preletali preko zemlje kao sjaj zla, bacajući nevidljive obrise u blistavilo i ponovo ih gaseći. Mhoram je u ošamućenoj tišini posmatrao kako pali Sotonpestovu vojsku i žuri u podbrežje oko visoravni. Kao zlokobni cunami, valjala se uzbrdo i pljusnula preko Konaka.
     Ljudi su zavrištali kada su ugledali smaragdni pun mesec kako ih zlokobno posmatra kroz pukotinu. I sam Vrhovni poglavar se trgao, podigao žezlo kao da će oterati strašan san. U užasnom trenutku dok se pukotina kretala iznad njih, mesec poglavara Kletnika vladao je praznim bezdanom neba bez zvezda kao nezalečiva rana, kao sakaćenje samog Zakona nebesa. Smaragdna svetlost pokrivala je sve, davila svako srce i zapljuskivala svaku uspravnu stenu Veselkamena u ponavljani zeleni poraz.
     Onda je pukotina prošla; bolesno svetlo sklizulo je dalje na zapad. Poglavarev Konak potonuo je u nepopravljivu tamu kao odlomljena litica.
     "Melenkurione!" Dahtao je Kvan kao da se guši. "Melenkurione!"
     Mhoram je postepeno postao svestan da je iskežen kao ludak sateran uza zid. No, dok se tama lomila i odjekivala oko njega, nije mogao da opusti crte; iskrivljenost mu se prilepila za lice kao iskeženi osmeh lobanje. Kao da je prošlo mnogo napetog vremena dok se nije setio da začkilji kroz mrak ka Sotonpestovoj vojsci.
     Kada je konačno primorao sebe da pogleda, video je da je vojska oživela. Izišla je iz nelagodnog mirovanja i počela da se komeša, kostrešeći se u mraku kao oživljena pohlepa.
     "Pripremi ratovniju", rekao je, savlađujući nehotično podrhtavanje oštrog glasa. "Besomuk je dobio svoj znak. Napašće."
     Vrhovnik Kvan se s naporom pribrao i napustio balkon, izvikujući naredbe u hodu.
     Mhoram je prigrlio žezlo na grudi i duboko, teško uzdahnuo. Isprva mu je vazduh podrhtavao u plućima i nije mogao da zbriše grimasu sa lica. Tek postepeno je izgladio mišiće i prebacio napetost na druga mesta. Misli su mu se okupljale oko odbrane Konaka.
     Pozivajući srdočnike i ostale poglavare da mu se pridruže, pošao je na kulu da prati šta samadhi Besomuk čini.
     Odatle je, u društvu dvojice uzdrmanih stražara, mogao da prati Besomukove poteze. Sotonpest je puštao svoj komad Kamena Zlozemlja da slobodno plamti - oreol tečne vatre - i ta blistavo zelena svetlost jasno ga je ocrtavala dok se kretao kroz svoje odrede, izvikujući naređenja kreštavim, tuđinskim jezikom. Bez žurbe je okupljao pragrdane oko sebe sve dok se njihove ponoćne prilike nisu prostrle pod njegovim svetlom kao jezero crne vode. Onda ih je rasporedio u dva ogromna klina, po jedan sa svake strane, sa vrhovima njemu kraj ramena, okrenute ka Veselkamenu. U jezivoj svetlosti Kamena meštri znanstva izgledali su kao zla, zbijena moć, spremna i kobna. Talasi ostalih spodoba okupljali su se sa obe strane iza njih kada su počeli da prilaze Konaku.
     Prateći Besomukovu vatru, kretali su se otvoreno sa jugoistoka ka zabravljenoj i utvrđenoj kapiji kule stražare.
     Vrhovni poglavar Mhoram još je čvršće stegao žezlo i pokušao da se pripremi za ono što će se desiti... ma šta to bilo.
     Iza leđa je osetio dolazak poglavara Amatin i srdočnika Borilara, a uskoro su stigli i Torm i Kvan. Ne skidajući pogled sa Sotonpestovog približavanja, vrhovnik je podneo izveštaj.
     "Odredio sam dve eovojne za kulu. Više ne bi imalo svrhe - smetali bi jedni drugima. Polovina su strelci. Dobri su ratnici", nepotrebno je dodao, kao da uverava samog sebe, "i svi njihovi vojevnici i stožernici su veterani iz rata protiv Ljudoseče.
     Strelci imaju lor-liaril strele. Počeće na tvoj znak."
     Mhoram je klimnuo glavom. "Reci polovini strelaca da udare kada Sotonpest stigne na domet strela. Ostali neka čekaju moj znak."
     Vrhovnik se okrenuo da prenese naređenje, ali Mhoram ga je naglo ščepao za ruku. Vrhovnog poglavara obuzela je jeza dok je govorio. "Postavi više strelaca na grudobrane iznad zlatanovog dvorišta. Ako nekim strašnmim zlom Sotonpest probije kapiju, braniocima kule biće potrebna pomoć. I... postavi ratnike spremne da preseku viseće prelaze iz Konaka."
     "Da, Vrhovni poglavaru." Kvan je bio ratnik i razumeo je neophodnost tih naredbi. Uzvratio je Mhoramu čvrstim stiskom, nalik na oproštaj, i napustio vrh kule.
     "Da probije kapiju?" Borilar je zinuo kao da ga čudi i sama pomisao. "Kako je to moguće?"
     "Nije moguće", hladno je uzvratio Torm.
     "Ipak moramo biti spremni." Mhoram je položio žezlo na kamen kao zastavu i zagledao se u približavanje samadhi Šeola.
     Niko nije govorio dok je vojska marširala napred. Već je bila na manje od sto jardi od kapije. Osim mrtvog tutnja bezbroj nogu po smrznutoj zemlji, kretala se u tišini, kao da se šunja ka Konaku... ili kao da se, uprkos divljoj gladi, mnoga stvorenja plaše onoga što Sotonpest smera da učini.
     Mhoram je osetio da je preostalo još samo nekoliko trenutaka. Upitao je Amatin je li videla Trevora i Loeriju.
     "Ne." Odgovorila je šupljim šapatom, kao da priznaje odustanak.
     Trenutak kasnije roj strela slio se sa nekog od gornjih nivoa kule. Bile su nevidljive u tami i Sotonpest ničim nije pokazao da zna da su odapete. Ali zračenje Kamena Zlozemlja pretvorilo ih je u plamen i oborilo pre nego što su stigle na trideset stopa od njega.
     Još jedan roj, pa još jedan, nisu imali nikakvog dejstva osim što su osvetlili prve redove Sotonpestove vojske, otkrivajući u jezivoj zelenoj i narandžastoj svetlosti smrtonosni izgled njenih vođa.
     Onda se samadhi zaustavio. Sa obe njegove strane, pragrdani su drhtali. Izdao je naređenja kreštavim glasom. Klinovi su se zbili. Režeći, jamnici i druge spodobe postavili su se u formacije, spremni za juriš.
     Bez žurbe i bez oklevanja, džin-Besomuk stegao je pesnicu, tako da se iz komada Kamena izvila raznobojna para i podigla naviše.
     Mhoram je osećao rast moći Kamena kako mu zrači pravo u lice u oholim talasima.
     Iznenada se munja sile izvila iz Kamena i udarila o zemlju tačno pred jednim meštrom znanstva. Munja se nastavila sve dok stena i zemlja nisu planuli zelenim plamenom, pucketajući kao drvo u vatri. Onda je samadhi pomerio munju, preveo je preko tla ka drugom meštru znanstva širokim, sporim lukom. Njegova moć ostavljala je za sobom brazdu koja je gorela i dimila se, buktala i ječala u zemljanoj agoniji.
     Kada je luk zatvoren, opkolio je Sotonpesta sa obe strane - pokulrugom smaragdnog ugljevlja koje je stajalo pred njim kao oklop naslonjen na dva klina pragrdana.
     Prisećajući se komešanja strepnje kojim je Ljudoseča napao ratovniju kod Doriendor Koriševa, Mhoram je prešao preko kule i viknuo ka Konaku. "Napustite grudobran! Svi osim ratnika moraju u zaklon! Ne izlažite se makar vas samo nebo napalo!" Onda se vratio do poglavara Amatin.
     Ispod njega, dvoje ogromnih meštara znanstva podigli su svoje motke i zabili ih u krajeve luka. Istog časa duž brazde je počela da pulsira demonijska kiselina. Zeleni plamen postao je crn; pretvorio se u mehure koji su podrhtavali, prskali i izletali iz luka kao da je Sotonpest probio u zemlji venu Zemne krvi.
     Kada se vrhovnik Kvan vratio na kulu, Mhoram je već znao da samadhi ne priziva strepnju. Besomukovo ponašanje ni po čemu mu nije bilo poznato. I bio je sporiji nego što je Mhoram očekivao. Kada su se pragrdani povezali sa lukom, Sotonpest je počeo da koristi Kamen. Iz njegovog užarenog srca izvukao je vatru koja je pokuljala na tlo i ulila se u brazdu luka. Ta sila se spojila sa crnom tečnošću pragrdana u smešu jezive moći. Uskoro su crnozeleni zmijski jezici svetla palacali u vazduhu čitavom dužinom brazde, dajući posmatračima utisak nasilja, kao da su napadnuti kameni temelji podbrežja... kao da se Opaki drznuo da omalovaži čak i neophodne kosti Zemlje.
     No, moć nije činila ništa osim što je rasla. Jezici svetla skakali su sve više, spajali se, postajali polako ali sigurno sve blistaviji i strašniji. Njihova nasilnost rasla je sve dok Mhoram nije osetio da živci u njegovoj koži i očima to više ne mogu da podnesu... i nastavili da se povećavaju. Kada je svitanje počelo da načinje noć iza Sotonpestovih leđa, pojedinačni jezici su se stopili u tri neprekidna pojasa koja su se bez zvuka kotrljala ka najdubljoj tami oblaka.
     Vrhovnom poglavaru grlo je bilo potpuno suvo; morao je da nekoliko puta proguta pljuvačku pre nego što je uspeo da progovori. "Srdočniče Torme...", još su mu reči zapinjale, "...napašće kapiju. Ova moć će napasti kapiju. Pošalji sve oblučare koji su voljni da pomognu kamenu."
     Torm se trgao pri zvuku sopstvenog imena, a onda žurno otišao kao da jedva čeka da se skloni od zlokobnog plamsanja luka.
     Poglavar Amatin zabila je tanke prste u Mhoramovu mišicu. Kvan je prekrstio ruke na grudima i borio se da ne počne da viče. Borilar je grozničavo prelazio rukama preko lica kao da pokušava da izbriše osećanje zla. Žezlo mu je beskorisno ležalo pred nogama. Vrhovni poglavar se molio za sve njih i borio se sa sopstvenim užasom.
     A onda je Besomuk naglo zavitlao Kamenom i uz urlik ulio još snage u luk.
     Tri ogromne munje stopile su se i postale jedna.
     Zemlja se zatresla od grmljavine u odgovor na taj jedan ogromni blesak. Munja je smesta nestala, iako samadhi i pragrdani nisu povukli svoje moći iz luka.
     Grmljavina se nastavila; zemlju su protresali drhtaji. Kula je začas zadrhtala kao da će joj se temelji otvoriti i progutati je.
     Grdno i mučno, tlo podbrežja počelo je da se pomera. Uvijalo se, trzalo, pucalo; kroz pukotine su se pomaljali komadi kamena. Na svoj užas, Mhoram je ugledao oblike ljudi, džinova i konja kako se promaljaju iz zemlje. Bili su grubi, nezgrapni, bezumni; bili su uobličeni kamen, drevni fosilizirani ostaci sahranjenih tela.
     Mhoramu je u ušima odjeknulo sećanje na Asurakin povik iz Veseldrva: Ponovio je davnu smrt!
     Stotine, a zatim hiljade kamenih oblika izvlačilo se iz tla. Kroz ogromnu grmljavinu pucanja zemlje oslobađali su se iz grobova starih hiljadama godina i slepo se teturali ka kapijama Veselkamena.
     "Branite kulu!" povikao je Mhoram Kvanu. "Ali ne traćite živote! Amatin! Bori se ovde! Beži ako kula padne. Ja idem do kapije."
     Kada se okrenuo od ograde, sudario se sa srdočnikom Tormom. Torm ga je uhvatio i zaustavio. Ipak, uprkos žurbi Vrhovnog poglavara, prošao je dug trenutak dok Torm nije uspeo da progovori.
     Konačno je uspeo. "Tunel je branjen."
     "Ko?" obrecnuo se Mhoram.
     "Poglavar Trevor je naredio da svi ostali odu. On i oblučar Trel drže kapiju."
     "Melenkurione!" dahnuo je Mhoram. "Melenkurione abatha!" Ponovo se vratio na ogradu.
     Dole su mrtva, bezglasna tela gotovo stigla do podnožja kule. Strele su letele na njih iz stotina lukova, ali vrhovi su se beskorisno odbijali od zemljanih oblika i bez učinka zapaljeni padali na zemlju.
     Oklevao je, mrmljajući za sebe u potpunoj zbunjenosti. Kršenje Zakona smrti imalo je posledice veće od svega što je mogao da zamisli. Hiljade kvrgavih oblika već se okupilo i marširalo, a svakog trenutka su se iz zemlje pomaljale hiljade novih, bačenih u pokret kao izgubljene duše i podložnih zapovestima moći Šeola Sotonpesta.
     No, onda je prva prilika položila ruke na kapiju i Vrhovni poglavar Mhoram je skočio napred. Vitlajući žezlom, poslao je munju niz bok kule i pogodio mrtvaca na mestu. Na dodir poglavarske vatre, raspao se kao krečnjak i pao u prašinu.
     Poglavari Mhoram i Amatin su se smesta dali na posao svim silama. Žezla su im zvonila i pržila, sipajući plavu silu kao udarce čekića na oblike u pokretu pod sobom. Svaki udar pretvarao je mrtvace u pesak. Ali svakog koji padne zamenjivala je dvadesetina novih. Preko čitavog područja između stražarske kule i Sotonpestovog luka tlo se podizalo i propinjalo, bacajući u pokret nove oblike, kao bića izvučena iz najdubljeg mulja beživotnog mora. Prvo po jedan, pa po deset, dvadeset, pedeset, stizali su do kapije i zbijali se uz nju.
     Mhoram je kroz kamen osećao kako raste pritisak na kapiju. Mogao je da oseti Trevorovu vatru i Trelovu moćnu podzemnu pesmu kako podupiru preklopljenu kapiju dok stotine, hiljade slepih, nemih oblika pritiska s druge strane, kotrlja se napred u beživotnoj nasilnosti kao lavina koja na neki nemogući način iskače iz zemlje. Mogao je da oseti ječanje uzvaćanja pritiska kao da se kosti kule drobe jedne o druge. A mrtvi su i dalje nailazili, šepajući iz zemlje sve dok ih nisu izgledali brojni kao Besomukova vojska i nepobedivi kao kataklizma. Mhoram i Amatin su ih razbili na stotine... bez učinka.
     Torm je iza Vrhovnog poglavara bio na kolenima, opipavajući dlanovima bol kule i otvoreno jecajući. "Veselkamene! Oh, Veselkamene, avaj! Oh, Veselkamene, Veselkamene!"
     Mhoram se otrgao od bitke, uhvatio Torma za tuniku i povukao ga na noge. Proderao mu se pravo u lice. "Oblučaru! Seti se ko si! Ti si srdočnik Poglavarevog konaka!"
     "Nisam ja ništa!" plakao je Torm. "Ah! Zemlja...!"
     "Ti si srdočnik i oblučar! Slušaj me... ja, Vrhovni poglavar Mhoram, naređujem ti. Posmatraj ovaj napad... nauči da ga poznaješ. Unutrašnja kapija ne sme pasti. Rhadhamaerli moraju očuvati unutrašnje kapije Veselkamena!"
     Osetio je promenu u napadu. Sotonpestov Kamen sada je bacao munje na kapiju. Amatin je pokušavala da se odupre, ali Besomuk je odgurnuo u stranu njene napore kao da nisu ništa. Ipak, Mhoram je ostao sa Tormom, usmeravajući snagu u srdočnika sve dok ovaj nije ponovo uspostavio kontrolu nad rukama i očima.
     "Ko će žaliti kamen ako ne ja?" ječao je Torm.
     Mhoram je savladao želju da se izviče. "Ako ne preživimo, neće biti nikoga da ožali ni veće štete."
     Sledećeg trenutka zaboravio je i Torma i sve ostalo osim nemih krikova koji su se prolamali kroz njega iz osnove kule. Kroz Trelov kreštavi bes i jarost Trevorove vatre kapija je vrištala u agoniji.
     Kamen se zatresao od rušilačkog potresa. Ljudi na vrhu kule popadali su po podu. Negde između neba i zemlje prolamala se stravična grmljavina, kao da je sam svod postojanja prelomljen nadvoje.
     Kapija se uvila ka unutra i pukla.
     Bujica mrtvog kamena ulila se u tunel pod kulom.
     "Branite kulu!" doviknuo je Mhoram Kvanu i Amatin. Potresi su se smirivali, pa je uspeo da se nesigurno uspravi. Vukući Torma za sobom, nastavio je da viče. "Hajde! Prikupi oblučare! Unutrašnja kapija ne sme pasti!" Iako je kula još podrhtavala, pošao je niz stepenice.
     No, pre nego što je uspeo da siđe, začuo je žamor glasova, ljudskih krikova. Patnja nalik na bes protutnjala mu je preko uzburkane navale osećanja. "Kvane!" povikao je, iako ga je stari vrhovnik već gotovo sustigao. "Ratnici napadaju!" Kvan je gorko klimnuo glavom kada je stao kraj Mhorama. "Zaustavi ih! Ne mogu se boriti sa ovim mrtvacima. Tu mačevi ne koriste."
     Praćen Tormom i Kvanom, Vrhovni poglavar je požurio niz stepenice, ostavljajući Amatin da odašilje vatru sa ivice grudobrana.
     Kvan je sišao pravo niz kulu, ali Mhoram je poveo Torma preko dvorišta između kule i Konaka, po najvišem visećem prelazu. Odatle je video da su Trel i pogavar Trevor već potisnuti iz tunela. Borili su se za život protiv sporog, slepog napredovanja mrtvih. Trevor je koristio silu kakvu Mhoram nikad ranije nije kod njega video, obarajući najbliže napadače, brzo ih razbijajući, jednog za drugim, u pesak. A Trel je obema rukama držao veliki komad kapije. Koristio ga je kao močugu sa takvom divljom snagom da su čak i oblici pomalo nalik na konje i džinove padali pod njegovim udarcima.
     Ali dvojica ljudi nisu imali izgleda. Mačevi, koplja i strele nisu delovali na obličja u pokretu; dvadesetine ratnika koji su skočili u tunel i dvorište bili su prosto zdrobljeni pod nogama; bilo je strašno slušati njihove krike. Pred Mhoramovim očima mrtvi su potisnuli Trela i Trevora kraj starog drveta zlatanike ka zatvorenoj unutrašnjoj kapiji.
     Mhoram je povikao na ratnike na grudobranima ispod, naređujući im da ostanu van dvorišta. Onda je pretrčao do Konaka i jurnuo stepeništem ka nižim nivoima. Zajedno sa Tormom stigao je do prvog podupirača nad unutrašnjom kapijom taman na vreme da vidi kako se jamnici izlivaju iz tunela, provlače se između mrtvih i napadaju bočna vrata koja su bila jedini ulaz u kulu.
     Neki su odmah pali sa strelama u vratu ili trbuhu, a ostale je poseklo ono malo ratnika što je ostalo u dvorištu. Ali njihove debele, teške jakne štitile su ih od većine kopalja i mačeva. Ogromnom snagom i poznavanjem kamenabacili su se na vrata. Ubrzo su iz tunela počela da izviru grozna bića. Vrhovni poglavar je video da sami ratnici ne mogu zadržati samadhijeve spodobe van kule.
     Za trenutak je silom odgurnuo iz misli Trevora i Trela, jamnike, ratnike, oživljenu mrtvu zemlju i suočio se sa odlukom koju je morao da donese. Ako Veselkamen treba da pruži iole ozbiljan otpor, mora imati očuvanu ili kulu ili unutrašnju kapiju. Bez kapije, kula će i dalje sprečavati Sotonpestu pristup dovoljno da održi Konak u životu; bez kule, kapija će još moći da izoluje Sotonpesta napolju. Bez jedne od njih, Veselkamen će biti osvojen. Ali Mhoram nije mogao da se bori za obe, nije mogao da bude na dva mesta odjednom. Morao je da odabere gde da okupi odbranu Konaka.
     Odabrao je kapiju.
     Smesta je poslao Torma da prikupi oblučare. Onda se usmerio na bitku u dvorištu. Zanemario je jamnike i zagledao se u rasklimatane mrtvace koji su gazili stablo zlatana i potiskivali Trela i Trevora ka zidovima. Dovikujući ratnicima oko sebe da spreme prijanjak, zavitlao je svoju poglavarsku vatru dole na obličja bez lica, drobeći ih u pesak. On i Trevor zajedno su raščistili prostor u kojem su zarobljeni ljudi mogli da nađu spas.
     Stražari su gotovo istog časa doneli dva užeta od prijanjka, učvrstili ih i bacili do Trevora i Trela. No, u toj kratkoj pauzi novi talas jamnika ujahao je u dvorište na ramenima mrtvaca i pridružio se napadu na vrata. Uz mučan zvuk nalik lomljenju kostiju, istrgli su vrata sa šarki, bacili u stranu kamene talpe i urličući jurnuli u kulu. Istog časa su ih presreli pouzdani ratnici čvrstih ruku, ali brzina i snaga jamnika poneli su ih ka unutra.
     Kada je video slomljena vrata, Trel je besno kriknuo i pokušao da napadne jamnike. Gurnuo je u stranu uže od prijanjka i bacio se među mrtvace kao da veruje da će se probiti između njih i stići u pomoć braniocima kule. Za trenutak je, svojom granitnom močugom i znanstvom rhadhamaerla, uspeo da probije prolaz i pređe nekoliko koraka preko dvorišta. Ali tada se čak i močuga slomila. Potonuo je pod ogromnom masom mrtvaca.
     Trevor je skočio za njim. Uz pomoć Mhoramove vatre poglavar je stigao do Trela. Jedan mrtvac ga je teško tresnuo po nozi, ali zanemario je bol, uhvatio Trela za ramena i odvukao ga nazad.
     Čim je uspeo da ustane na noge, Trel je odgurnuo Trevora i pesnicama napao bezumne prilike.
     Trevor je zgrabio jedno uže prijanjka i obmotao ga nekoliko puta preko grudi. Onda se sa leđa bacio na Trela. Provukao je ruke ispod Trelovih, uhvatio žezlo kao polugu preko oblučarevih grudi i doviknuo ratnicima da ga podignu. Istog časa deset ratnika uhvatilo je uže i složno povuklo. Mhoram je štitio obojicu dok su ih vukli uz zid i preko grudobrana na sigurno.
     Mrtvaci su grozno lupali na unutrašnju kapiju.
     Kroz krike bitke iz kule i nemi pritisak koji je brzo rastao na kapiji Vrhovni poglavar Mhoram se zagledao u Trela i Trevora.
     Oblučar se iskobeljao iz Trevorovog stiska i ruku ratnika, naglo se ispravio i suočio sa Mhoramom kao da namerava da mu skoči za grlo. Lice mu je plamtelo od napora i besa.
     "Nedirnuta!" užasno je kreštao. "Kula je izgubljena... nedirnuta da je Šeol slobodno koristi! To smeraš Veselkamenu? Onda bolje da ga sami uništimo!"
     Mašući moćnim rukama da odbije svaki dodir, divlje se okrenuo i nestao u Konaku.
     Mhoramu su oči preteći plamtele, ali ugrizao se za usnu i uzdržao da ne požuri za oblučarom. Trel se užasno iscrpeo i nije uspeo. Nije ga mogao kriviti što mrzi svoju nesposobnost; treba ga ostaviti na miru. Ali glas mu je zvučao kao da je zauvek izgubio mir. Razdiran iznutra, Mhoram je poslao dvojicu ratnika da nadgledaju Trela, a onda se okrenuo Trevoru.
     Poglavar je dahćući stajao naslonjen na zadnji zid. Krv mu je tekla iz povređenog članka; lice mu je bilo zamazano prljavštinom bitke i drhtao je kao da mu grudi pucaju od napora disanja. Ipak, kao da nije bio svestan bola, kao da uopšte nije bio svestan sebe. Oči su mu blistale od stravičnih prizora. "Osetio sam", dahnuo je kad je susreo Mhoramov pogled. "Znam šta je to."
     Mhoram je povikao tražeći iscelitelja, ali Trevor je jednim pokretom odbacio i samu pomisao da mu je potrebna pomoć. Gledao je Vrhovnog poglavara kao da je ushićen i ponavljao... "Osetio sam, Mhorame."
     Mhoram je kontrolisao svoju zabrinutost. "Osetio?"
     "Moć poglavara Kletnika. Moć koja omogućava sve ovo."
     "Kamen...", počeo je Mhoram.
     "Kamen nije dovoljan. Ovo vreme... brzina kojom je postao ovako moćan posle poraza kod Garotinog čestara... snaga njegove vojske, iako je tako daleko od njegove komande... ovi mrtvi oblici, izvučeni iz same zemlje tako neizmernom moći...!
     Kamen nije dovoljan. Osetio sam. Čak ni poglavar Kletnik, Opaki, ne može postati toliko nepobediv za sedam kratkih godina."
     "Pa kako onda?" dahnuo je Vrhovni poglavar.
     "Ovo vreme... ova zima. Ona podržava i vodi vojsku... oslobađa Sotonpesta... oslobađa i samog Opakog za druge poslove... za poslove oko Kamena. Poslove oko ovih mrtvih. Mhorame, da li se sećaš Drula Stenotočca i njegove moći nad vremenom... i nad mesecom?"
     Mhoram je klimnuo glavom. U njemu su rasli čuđenje i užas.
     "Osetio sam. Poglavar Kletnik ima Žezlo zakona."
     Mhoramu se sa usana oteo krik, uprkos istovremenom ubeđenju da je Trevor u pravu. "Kako je to moguće? Žezlo je palo zajedno sa Vrhovnim poglavarom Elenom, tamo pod Melenkurion Nebozorom."
     "Ne znam. Možda je isto biće koje je ubilo Elenu donelo Žezlo do Kletnikovog Tabora... možda sam mrtvi Kevin koristi Žezlo u korist Kletnika, tako da Opaki ne mora lično da upotrebi moć koja ne odgovara njegovoj kontroli. Ali osetio sam Žezlo, Mhorame... Žezlo zakona, van svake sumnje."
     Mhoram je klimnuo glavom, trudeći se da zadrži u sebi zaprepašćenje i strah koji kao da su bezgranično odjekivali u njemu. Žezlo! U njemu je besnela bitka; nije imao ni vremena ni snage za išta drugo osim najhitnijih poslova. Poglavar Kletnik ima Žezlo! Ako počne da misli o tako nečem, može ga zahvatiti panika. Oči su mu blesnule kada je stegao Trevorovo rame u gestu pohvale i prijateljstva, a onda se ponovo okrenuo ka dvorištu.
     Za trenutak se čulima probijao kroz galamu i zveku oružja, trudeći se da obuhvati položaj Veselkamena. Mogao je da oseti poglavarku Amatin na vrhu kule kako još vitla vatru na mrtvace. Slabila je... dugotrajni napor odavno je prevazišao granice njene izdržljivosti... ali njena moćna vatra i dalje je plamtela naniže; borila se kao da će do braniti kulu do poslednjeg daha. I taj trud je imao učinka. Iako nije mogla da zaustavi ni deseti deo klimatavih prilika, dosad ih je razbila toliko da su prilazi tunelu bili prekriveni rasutim peskom. Tako je manje mrtvaca moglo da se istovremeno probija napred; njen trud i suženje tunela usporavali su im napredovanje, usporavali su povećanje pritiska na unutrašnju kapiju.
     Ali iako se trudila, bitka je počela da se prenosi uz toranj, ka njoj. Nekoliko jamnika upravo je pokušavalo da prođe kroz vrata. Sopstveni mrtvaci su im zaprečili hodnike; dok su se borili za prolaz, bili su izloženi strelcima iz Konaka. Ali neprijatelj se nekako probio u kulu; Mhoram je čuo buku borbe kako napreduje naviše kroz prepletene prolaze u kuli. Uz veliki napor zanemario je sve ostalo oko sebe i usmerio se na kulu. Tada je kroz promukle naredbe, zveket oružja, užasne krike gladi i bola, trupkanje užurbanih koraka, osetio Sotonpestov napad na spoljašnji zid kule. Besomuk je bacao divlje zrake moći Zlozemlja na izložene osmatračnice i prozore; povremeno čak i na samu poglavarku Amatin; a pod zaklonom tih zraka njegove spodobe nabacivale su lestve na spoljašnji zid i navirale kroz otvore.
     U kamenu pod nogama Vrhovni poglavar Mhoram mogao je da oseti kako unutrašnja kapija stenje.
     Brzo se okrenuo ka jednom od ratnika, napetoj Kamendolki. "Idi u kulu. Nađi vrhovnika Kvana. Reci da mu naređujem da se povuče iz kule. Reci da mora sa sobom povesti i poglavara Amatin. Pođi."
     Salutirala je i otrčala. Trenutak kasnije video ju je kako pretrčava dvorište preko jednog od visećih mostova.
     Do tog trenutka već se vratio bici. Zajedno sa poglavarom Trevorom koji je istrajno radio rame uz rame sa njim obnovio je napad na zemljani pritisak koji je rastao pred unutrašnjom kapijom Veselkamena. Dok je oblučarska moć podrške vibrirala u kamenu pod njim, prikupio je svu naraslu surovost i bacio je da drobi mrtvace. Sada je jasno znao šta želi da postigne; hteo je da pokrije kamene ploče dvorišta sa toliko peska da slepi, nespretni oblici nemaju više čvrst oslonac od koji bi se otiskivali. Trevorova pomoć povećavala mu je uspešnost, pa je drobio desetine i dvadesetine mrtvaca dok mu je žezlo brujalo u rukama, a vazduh oko njega se toliko zasitio plavom silom da je izgledao kao da zrači poglavarsku vatru.
     Pa ipak, dok se trudio i bacao vatru kao kosu kroz Sotonpestov grozni zasad, deo pažnje mu je bio usmeren preko visećih mostova. Tražio je Kvana i Amatin.
     Nešto kasnije pao je prvi most. Proređeni ostatak eovoda pojurio je po njemu iz kule, gonjen pobesnelim jamnicima. Strelci su poslali jamnike glavačke u dvorište, a čim su ratnici bili na sigurnom konopci mosta su presečeni. Drvena struktura se bučno obrušila naniže i razbila o zid kule.
     Iz kule je odjekivala vreva bitke. Iznenada se na jednom od gornjih mostova pojavio vrhovnik Kvan. Glasno vičući da bi ga čuli, naredio je da se preseku svi viseći mostovi osim dva najviša.
     Mhoram je povikao vrhovniku: "Amatin!"
     Kvan je klimnuo glavom i trkom se vratio u kulu.
     Sledeća dva mosta brzo su pala, ali stražari kod trećeg su oklevali. Trenutak kasnije, na prelaz se isteturalo nekoliko povređenih ratnika. Pridržavajući jedan drugog, noseći obogaljene, mučno su napredovali ka konaku. A onda je iz kule jurnulo dvadesetak pobesnelih kamenrođenih bića. Neosetljivi na strele i mačeve, pobacali su ranjenike sa mosta i pojurili napred.
     Stražari su istog trenutka odlučno presekli užad.
     Svakog neprijatelja koji se promolio na vratima gde su se nalazili mostovi dočekivali su i ubijali ili potiskivali rojevi strela. Viši mostovi padali su brzo jedan za drugim. Samo dva su čekala preživele iz kule.
     Sada je poglavar Trevor grčevito dahtao kraj Vrhovnog poglavara, a i Mhoram je osećao da je oslabio. Ali nije imao vremena za odmor. Tormovi oblučari neće moći sami da održe kapiju.
     Ipak, u odlučujućim trenucima njegov plamen je izgubio žestinu. Strah za Kvana i Amatin narušio mu je usredsređenost. Najradije bi pošao po njih. Ratnici su neprekidno bežali preko poslednja dva mosta, a on je posmatrao njihovo bekstvo stegnutog grla, željan da im vidi i vođe.
     Još jedna dvadesetina bila je gotova.
     Potpuno je prestao da se bori kada se na izlazu na poslednji most pojavio samo Kvan.
     Kvan je povikao nešto prema Konaku, ali Mhoram nije uspeo da razabere reči. Posmatrao je, zadržanog daha, kako četiri ratnika jure prema vrhovniku.
     Onda se iza Kvana pojavila prilika u plavom ogrtaču - Amatin. Ali nijedno od njih nije ni pokušalo da pobegne. Kada su ratnici stigli do njih, oboje su ponovo nestali u kuli.
     Gušeći se od bespomoćnosti, Mhoram je piljio u prazan izlaz kao da samom snagom želje može dovesti par napolje. Mogao je da čuje Besomukove horde kako neprekidno nadiru naviše.
     Trenutak kasnije ponovo se pojavilo četvoro ratnika. Između sebe su nosili srdočnika Borilara.
     Klatio im se na rukama kao da je mrtav.
     Kvan i Amatin išli su za četvorkom. Kada su svi dosegli Konak, pao je i poslednji most. U opštoj galami bitke izgledalo je da se bešumno srušio.
     Mhoramu se pogled za trenutak zamaglio. Ustanovio je da se svom težinom naslonio na Trevora; dok se borio za dah, nije mogao da stoji sam. No, poglavar ga je pridržao. Kada se nesvestica povukla, pogledao je Trevora u oči i bledo se nasmešio.
     Bez reči su se ponovo vratili odbrani kapije.
     Kula je bila izgubljena, ali bitka je još trajala. Pošto ih Amatinina vatra više nije zadržavala, mrtvaci su polako uspeli da probiju stazu kroz pesak. Silina napada opet je počela da raste. Osećanje zla koje se širilo od njih kroz podrhtavanje kamena sada se povećavalo. Vrhovni poglavar osećao je kako oko njega raste bol Veselkamena, sve dok nije izgledalo da dopire odasvud. Da nije bio neposredno suočen sa mrtvacima, pomislio bi da je Konak napadnut i sa drugih strana. No, postojeća potreba zauzela mu je celokupnu pažnju. Jedina nada za Veselkamen bila je da se kapija zatrpa peskom pre nego što popusti.
     Osetio je da mu se sa leđa približava Torm, ali nije se okrenuo sve dok se srdočniku nisu pridružili Kvan i poglavar Amatin. Onda je opustio moć i pogledao sve troje.
     Amatin je bila na granici izdržljivosti. Oči su joj izgledale neprirodno tamne na avetinjski bledom licu; kosa joj se lepila za lice u oznojenim pramenovima. Kada je progovorila, glas joj je drhtao. "Primio je udarac namenjen meni. Borilar... on... nisam na vreme videla samadhijev cilj."
     Mhoramu je bio potreban trenutak da sakupi dovoljno snage kako bi tiho upitao. "Je li mrtav?"
     "Ne. Iscelitelji... živeće. On je zubljonoša... nije bespomoćan." Naslonila se na zid i skljokala se niz kamen kao da su joj tetive popucale.
     "Zaboravio sam da je on sa vama", promrmljao je Mhoram. "Stidim se."
     "Ti se stidiš!" Kvanov grubo kreštavi glas privukao je Mhoramovu pažnju. Vrhovnikovo lice i ruke bili su zamazani krvlju, ali izgledao je nepovređen. Nije mogao da susretne Mhoramov pogled. "Kula... izgubljena!" Glas mu je bio pun gorčine. "Ja treba da se stidim. Nikakav vrhovnik ne bi dopustio... vrhovnik Hail Troj bi našao način da je sačuva."
     "Onda nađi način i pomozi nam", zastenjao je Torm. "Ova kapija neće izdržati."
     Duboko očajanje u njegovom glasu privuklo je ka njemu poglede svih prisutnih. Suze su mu lile niz lice kao da nikada neće stati, a šake su mu se odsutno grčile tražeći nešto nepostojeće u vazduhu, nešto što se neće slomiti. Kapija pod njim ječala je kao da svedoči o dubini njegovog očaja.
     "Ne možemo", nastavio je. "Ne možemo. Kolika sila! Neka mi kamenovi oproste. Nisam... nismo dorasli tolikom naporu."
     Kvan se oštro okrenuo i udaljio se, vičući da se donesu trupci i da dođu zubljonoše da podupru kapiju.
     Ali Torm izgleda nije čuo vrhovnika. Dok je šaputao, upirao je vlažne oči u Mhorama. "Sprečeni smo. Nešto zlo nam prikraćuje snagu. Ne razumemo... Vrhovni poglavaru, ima li ovde još nekog zla? Nekog drugog zla osim teškog i mrtvog nasilja? Kao da čujem... kao da mi svekoliko ogromno stenje Veselkamena govori o zlu."
     Vrhovni poglavar Mhoram okrenuo je čula i upustio se u rezonancu sa utrobnim kamenjem Konaka kao da se stapa sa kamenom. Osetio je svu težinu samadhijeve sakupljene smrti kao da je nalegla pravo na njega; osetio je kapiju sopstvene duše kako ječi, odjekuje, pucketa. Za trenutak, kao iskra proročanstva, postao je Konak, preuzeo na sebe njegov život i njegov bol, iskusio užasnu moć koja je pretila da ga raspori... i još nešto, nešto udaljeno, skriveno, strašno. Kada je začuo žurne korake kako mu se približavaju iz glavnog hodnika, znao je da je Torm naslutio istinu.
     Jedan od dvojice ljudi poslatih da čuvaju Trela jurio je ka njemu i jedva se zaustavio. Lice mu je bilo belo od užasa, a od cvokotanja zuba jedva je uspevao da govori.
     "Vrhovni poglavaru, dođi! On...! Konak! Oh, pomozi mu!"
     Amatin je rukama zaklonila glavu kao da više ne može da podnese. Ali Vrhovni poglavar je ostao pribran. "Čujem te. Seti se ko si. Govori jasno."
     Čovek je sa mukom nekoliko puta progutao knedlu. "Trel... poslao si... on žrtvuje sebe. Uništiće Zabran."
     Tormu se oteo promukli krik, a Amatin je zaječala. "Melenkurione!" Mhoram je zurio u ratnika kao da ne veruje sopstvenim ušima. Ali verovao je; osećao je istinu u njima. Zgrozilo ga je strašno saznanje da mu je i ovo znanje stiglo prekasno. Ponovo je pogrešno predvideo, ponovo je propustio da pomogne Konaku. Rastrzan suprotstavjenim hitnjama, obratio se poglavaru Trevoru. "Gde je Loerija?"
     Prvi put od izbavljenja Trevorov zanos je počeo da kopni. Stajao je usred sopstvene krvi kao da ta povreda nije mogla da mu naudi, ali pominjanje ženinog imena nanelo mu je bol kao da je stvorilo naprslinu u novostečenoj hrabrosti. "Ona", počeo je, pa zastao da proguta knedlu. "Napustila je Konak. Prošle noći... povela je decu u brda... da nađe skrovište. Tako da devojčice budu bezbedne."
     "Sedmice mu!" zarežao je Mhoram, besneći pre na svoje pogreške nego na Trevora. "Potrebna nam je!" Situacija u Veselkamenu bila je očajna, a ni Trevor ni Amatin nisu bili u stanju da nastave sa borbom. Mhoramu se za trenutak činilo da ne može da razreši situaciju, da ne može da donese odluku o Konaku. Ali on je bio Mhoram, sin Variolov, Vrhovni poglavar po izboru Veća. Ranije je rekao ratniku: Seti se ko si. Rekao je to i Tormu. Bio je Vrhovni poglavar Mhoram, nesposoban za predaju. Udario je žezlom po kamenu, tako da je gvozdeni vrh zazvečao, i dao se na posao.
     "Poglavaru Trevore, možeš li da držiš kapiju?"
     Trevor ga je pogledao u oči. "Ne strahuj, Vrhovni poglavaru. Ako može da se održi, ja ću je održati."
     "Dobro." Vrhovni poglavar je okrenuo leđa dvorištu. "Poglavaru Amatin, srdočniče Torme, hoćete li mi pomoći?"
     Umesto odgovora, Torm je prihvatio Amatininu ispruženu ruku i pomogao joj da ustane.
     Mhoram je uhvatio prepadnutog ratnika za ruku i požurio u Konak.
     Dok je koračao niz hodnike ka Zabranu, zatražio je od ratnika da mu ispriča šta se dogodilo. "On... to..." Čovek je bezuspešno mucao. Ali onda kao da je iz Mhoramovog stiska izvukao snagu. "To me je nadmašilo, Vrhovni poglavaru."
     "Šta se desilo?" odlučno je ponovio Mhoram.
     "Pošli smo za njim kao što si naredio. Kad je shvatio da ga nećemo ostaviti na miru, počeo je da nas psuje. Mi smo bili rešeni da te poslušamo, pa se konačno okrenuo od nas, izgledao je slomljeno i odveo nas u Zabran.
     Tamo je prišao velikoj posudi oblučka i kleknuo pored nje. Dok smo ga gledali sa vrata, počeo ja da plače i da se moli, da preklinje. Vrhovni poglavaru, duboko u srcu siguran sam da je molio za mir. Ali nije ga našao. Kada je podigao glavu, videli smo... videli smo mu na licu gnušanje. On... oblučak... iz oganj-kamenova pokuljao je plamen. Vatra je sunula sa poda. Jurnuli smo ka njemu, ali plamen nas je sprečio. Moj drug je izgoreo. Ja sam otrčao po tebe."
     Od svake reči Mhoramu se ledilo srce, ali odgovorio je tako da umiri bol i kolebanje ispisane na ratnikovom licu. "On je prekršio Zavet mira. Izgubio je poverenje u sebe i pao u očajanje. Na njemu je senka Sivog Krvnika."
     Trenutak kasnije, ratnik je nesigurno upitao. "Čuo sam... priča se... da nije ovo delo Nevernika?"
     "Možda. I sam Nevernik je do izvesne mere delo poglavara Kletnika. Ali Trelovo očajanje delimično je i moje delo. I Trelovo sopstveno delo. Krvnikova ogromna snaga leži u tome što se slabosti nas smrtnika mogu okrenuti protiv nas samih."
     Govorio je što je mirnije mogao, ali pre nego što je stigao na sto jardi od Zabrana, počeo je da oseća vrelinu plamena. Bio je siguran da je to izvor onog drugog zla koje je Torm iskusio. Vreli talasi obesvećenja zračili su na sve strane iz odaje veća. Kada se približio visokim drvenim vratima, ustanovio je da se dime, gotovo zapaljena, a zidovi su svetlucali kao da je kamen blizu rastapanja. Teško je disao i trzao se od vreline čak i pre nego što je stigao do otvorenog prolaza i pogledao naniže u Zabran.
     Unutra je vladao pakao. Pod, stolovi, sedišta... sve je besno buktalo, šireći divlji plamen nalik na grmljavinu. Mhoramu je toplota opržila lice i kosu. Morao je da obriše suze pre nego što je uspeo da pogleda kroz požar do njegovog središta.
     Tamo je Trel stajao u posudi oblučka kao jezgro uništenja, plamteći i bacajući obema rukama ka tavanici ogromne vatrene lopte. Čitavo telo mu je plamtelo kao ovaploćeno prokletstvo, belo usijanje užasa kojim je napadao kamen što ga je voleo, a nije mogao da ga spase.
     Njegova divlja snaga uzdrmala je Mhorama. Bio je suočen sa začetkom Obreda Obesvećenja. Trel je u sopstvenom očajanju pronašao tajnu koju je Mhoram tako oprezno čuvao i sada je koristio tu tajnu protiv Veselkamena. Ako ga ne zaustave, kapija će biti samo prvi deo Konaka koji će popustiti, prva i poslednja karika u lancu uništenja koji će pretvoriti čitavu zaravan u šljaku.
     Moraju ga zaustaviti. To je bilo najvažnije. Ali Mhoram nije bio oblučar, nije imao dovoljno znanstva kamena da bi se suprotstavio sili koja je omogućila ovu vatru. Okrenuo se Tormu.
     "Ti si rhadhamaerl!" povikao je kroz divljanje vatre. "Moraš utišati ovaj oganj!"
     "Da ga utišam?" Torm je užasnuto piljio u plamen; imao je prepadnut izraz čoveka koji prisustvuje uništavanju sopstvene najdraže ljubavi. "Da ga utišam?" Nije vikao; Mhoram je mogao da ga razume samo po pokretima usana. "Nemam snage da se merim sa ovim. Ja sam oblučar rhadhamaerla, a ne ovaploćena Zemna moć. On On će nas sve uništiti."
     "Torme!" povikao je Vrhovni poglavar. "Ti si srdočnik Poglavarevog konaka! Ti si jedini koji može da pomogne!"
     "Kako?" bezglasno je upitao Torm.
     "Pratiću te! Daću ti moju snagu... položiću svu svoju moć u tebe!"
     Srdočnik je prepadnuto odvratio pogled od Zabrana i čistom snagom volje upro ga u lice Vrhovnog poglavara.
     "Izgorećemo."
     "Izdržaćemo!"
     Torm je tokom dugog trenutka razmišljao o Mhoramovom zahtevu. Onda je zaječao. Nije mogao odbiti da se žrtvuje za dobro kamena Konaka. "Ako si sa mnom", bezglasno je rekao kroz huk plamena.
     Mhoram se okrenuo ka Amatin. "Torm i ja idemo u Zabran. Ti nas moraš čuvati od vatre. Obavij nas svojom moći... zaštiti nas."
     Rastrojeno je klimnula glavom i sklonila sa lica ovlaženi pramen kose. "Idite", tiho je rekla. "Sto se već topi."
     Vrhovni poglavar je video da je ona u pravu. Pred njegovim očima sto se skljokao u magmu i potekao niz najniži nivo Konaka u baru kraj Trelovih nogu.
     Mhoram je prizvao svoju snagu i spustio držalje žezla Tormu na rame. Zajedno su se suočili sa Zabranom i sačekali da Amatin isplete oko njih odbranu. To osećanje im je milelo po koži kao roj insekata, ali zadržavalo je toplotu.
     Kada im je dala znak, pošli su ka Zabranu kao da ulaze u peć.
     Uprkos zaštiti od Amatin, vrelina se zarila u njih kao pesnica uništenja. Tormova tunika počela je da se dimi. Mhoram je osetio da i njegov ogrtač crni. Kosa, obrve, malje na rukama - sve je bilo sprženo. Ali Vrhovni poglavar odgurnuo je iz misli vrelinu; usmerio se na žezlo i Torma. Mogao je da oseti kako srdočnik peva, iako nije čuo ništa osim dubokog, pohlepnog urlikanja ognja. Podešavajući svoju silu u skladu sa Tormovom pesmom, pustio je da kroz nju teku sve njegove moći.
     Divlji plamen se postepeno povlačio dok su se kretali kroz njega, a komadi nesagorelog kamena pojavljivali su se kao oslonci pod Tormovim stopalima. Silazili su kao kroz pukotinu u paklu Trelovog besa.
     No, plamen se istog časa stapao za njima. Kako su se udaljavali od vrata, Amatinina zaštita je slabila; udaljenost i plamen su joj smetali. Mhoram je osećao probade na mestima gde mu je ogrtač goreo, a oči su ga toliko bolele da više ništa nije video. Tormova pesma sve je više i više ličila na vrisak. Kada su stigli do nivoa na kome se nalazio oblučak, gde je Lorikov kril još stajao zariven u kamen, Mhoram je znao da će obojica izgoreti Trelu pred nogama ako ne odvoji svoju snagu od Torma i upotrebi je za zaštitu.
     "Trele!" bezglasno je povikao. "Ti si oblučar rhadhamaerla! Ne čini to!"
     Divljanje pakla za trenutak je popustilo. Trel ih je pogledao i kao da ih je video i prepoznao.
     "Trele!"
     Ali već je pao predaleko u sopstveno uništenje. Upro je ukočeni, optužujući prst, a onda se pognuo u posudi i bacio na njih pune šake vatre.
     Istog časa kroz Mhorama je proteklo uzbuđenje moći. Amatinina zaštita se stabilizovala i učvrstila. Iako je snaga Trelovog napada odbacila Torma Mhoramu u ruke, vatra im nije naudila. A Amatinino iznenadno otkriće moći prizvalo je odgovor i u Vrhovnom poglavaru. Sa očima blistavim od osećanja nalik na radost, odbacio je sva samoobuzdavanja i okrenuo se svom tajnom saznanju o obesvećenju. To saznanje sadržalo je moć... moć koju poglavari nisu otkrili zbog Zaveta mira... moć koja se mogla koristiti za očuvanje isto kao i za uništenje. Očajanje nije bilo jedino osećanje koje ju je otvaralo. Mhoram je oslobodio svoj gnev i suprotstavio se uništenju Zabrana.
     Moć mu se jasno slivala u grudi i ruke i žezlo. Od moći su mu čak i meso i krv postali nalik na nepovredivu kost. Moć je zračila iz njega nasuprot Trelovom zlu. A priliv moći osnažio je i Torma. Srdočnik se podigao na noge i prizvao svoje znanstvo; odupro se Trelu svom svojom i Mhoramovom energijom.
     Suprotstavljeni jedan drugom, stojeći gotovo licem u lice, dvojica oblučara prepletali su pokrete tajnog znanstva i pevali moćne pesme rhadhamaerlskog prizivanja. Dok je vatra besnela kao da će im se Veselkamen sručiti na glave, zapovedali su plamenu i borili se, volja protiv volje, za vlast nad njim.
     Mhoramova podrška podstakla je Torma. Uz moć Vrhovnog poglavara koja je odjekivala u svakom njegovom tonu, reči i pokretu, obnavljajući ga, ispunjavajući ljubav prema kamenu, povio je obesvećenje. Posle poslednjeg grčevitog napora, Trel je pao na kolena i vatra je počela da jenjava.
     Izletela je iz Zabrana kao kad se plima povlači... isprva polako, pa brže kako se lomila snaga koja ju je prizvala. I vrelina se smanjila; sveži, hladni vazduh strujao je oko Mhorama, odnekud iz ventilacije Konaka. Oprljenim očima vratio se vid. Za trenutak se uplašio da će od olakšanja izgubiti svest.
     Plačući od tuge i radosti, pošao je da pomogne Tormu da podigne Trela, družbenika Atiaraninog, iz posude oblučka. Trel ničim nije pokazivao da ih oseća, da je svestan njihovog prisustva. Osvrtao se praznim očima i slomljeno mumlao. "Nedirnuto. Nema ničeg nedirnutog. Ničeg." Onda je pokrio glavu rukama i sklupčao se na podu kraj Mhoramovih nogu, tresući se kao da želi da plače, a ne može.
     Torm je pogledao Mhorama. Za trenutak su se gledali u oči, odmeravajući ono što su zajedno učinili. Tormovo lice imalo je spržen izraz divljine, kao da se više nikada neće osmehnuti. Ali kada je konačno progovorio, osećanja su mu bila bistra i jasna. "Žalićemo za njim. Sav rhadhamaerl će žaliti. Došlo je vreme bola."
     Sa vrha stepenica javio se uzbuđeni glas. "Vrhovni poglavaru! Mrtvi! Svi su se raspali u pesak! Sotonpest je iscrpao napad. Kapija stoji!"
     Mhoram se kroz suze osvrnuo po Zabranu. Bio je ozbiljno oštećen. Poglavarski sto i stolice su se istopili, stepenice su bile nejednake, a većina donjih galerija bila je unakažena vatrom. Ali mesto je preživelo. Konak je preživeo. Klimnuo je glavom Tormu. "Vreme je."
     Oči su mu bile toliko zamagljene suzama da je video dve prilike u plavim ogrtačima kako silaze niz stepenište ka njemu. Obrisao je suze i video da uz Amatin stoji poglavar Loerija.
     Njeno prisustvo objasnilo je zaštitu koja je spasla i njega i Torma; pridružila je svoju snagu Amatininoj.
     Kada je stigla do njega, ozbiljno mu se zagledala u lice. Potražio je stid ili bol, ali našao je samo žaljenje. "Ostavila sam ih sa Neomeđenim kraj Zlatosinja", tiho je objasnila. "Možda će biti bezbedne. Vratila sam se... kad sam smogla hrabrosti."
     Onda joj je pažnju privuklo nešto pored Mhorama. Lice joj je oživelo od čuđenja. Okrenula je i njega tako da je gledao ka stolu na kojem se nalazio Lorikov kril.
     Sto je bio neoštećen.
     U samom središtu dragulj krila blistao je čistom, belom vatrom, svetao kao nada.
     Mhoram je čuo nečiji glas. "Prapoglavar Kovenant se vratio u Domaju." Ali više nije znao šta se dešava oko njega. Suze su mu zamračile sva čula.
     Sledeći svetlo dragulja, pružio je ruku i uhvatio držalje krila. U dubokoj toplini osetio je istinu onog što je čuo. Nevernik se vratio.
     Svom svojom novom moći stegao je kril i lako ga izvukao iz kamena. Sečivo mu je bilo toliko oštro da je držeći nož u ruci mogao da razabere sečicu. Moć ga je čuvala od vreline.
     Okrenuo se svojim sadruzima sa osmehom koji je izgledao kao zrak sunca na licu.
     "Prizovite poglavara Trevora", zadovoljno je rekao. "Imam... saznanje o moći koje želim da podelim sa vama."