14. SAMO ONI KOJI MRZE

     Kovenant se prvi put probudio posle čitave noći i dana. Još je bio ukočen od potpunog sna i podigao se samo zbog zahteva strašne žeđi. Kada je seo u krevetu od lišća, ugledao je vrč vode na polici nad sobom. Pošto se dobro napio, video je da na polici stoji i činija sa voćem i hlebom. Jeo je, ponovo pio i ponovo zaspao čim se opet ispružio po toplom, suvom lišću.
     Sledeći put mlitavo je isplivao iz sna u stari, nežni miris kreveta. Kada je otvorio oči, ustanovio je da kroz prigušeno dnevno svetlo gleda u krov pećine protkan korenjem. Okrenuo je glavu i osvrnuo se po zemljanim zidovima sve dok nije pronašao mahovinom zaklonjen ulaz koji je propuštao to malo svetla. Nije znao gde se nalazi, ni kako je tu dospeo, ni koliko dugo je spavao. No, to neznanje ga nije uplašilo. Oporavio se od straha. Snagom nepoznatog koje je ležalo skriveno iza zavese odmora bio je siguran da ne treba da se plaši.
     To osećanje jedino je preostalo u njemu. Bio je hladan, smiren, šupalj - prazan i zato neuznemiren - kao da je isto očišćenje ili apoteoza koje mu je zbrisalo strah takođe iscedilo i sve ostale strasti. Neko vreme se nije sećao ni koja su to osećanja bila; između njega i prošlosti nije bilo ničega osim sna i uništene struje nepotrebnog straha.
     Onda je uhvatio prvi slabi miris smrti u vazduhu. Nije bio jak, pa zato nije odmah reagovao na njega. Dok je proveravao i uverevao se, proteglio je od sna ukočene mišiće, osetivši kako se oživljeno grče. Šta god da ga je dovelo ovamo, bilo je toliko davno da je njegovo telo to potpuno zaboravilo. Ipak, oporavak mu je doneo malo zadovoljstva. Prihvatio ga je sa potpunim i praznim poverenjem iz razloga koji su mu još bili skriveni.
     Kada je bio spreman, spustio je noge sa kreveta i seo. Smesta je ugledao smeđu staricu kako leži sklupčana na podu. Bila je mrtva, sa krikom još ukočenim na usnama i zgroženim pogledom zemljano smeđih očiju. Na prigušenom svetlu izgledala je kao ugažena hrpa zemlje. Nije znao ko je to - piljio je u nju u naporu da se priseti, a nije uspeo da se seti da ju je ikada video - ali nekako je imao utisak da je i ona umrla zbog njega.
     Sad je dosta, tupo je rekao samom sebi. Ostala sećanja počela su da isplivavaju na površinu kao mrtva morska trava i otpaci života. To se više ne sme desiti.
     Za trenutak je spustio pogled na nepoznatu belu košulju, a onda je odgurnuo tkaninu u stranu kako bi pogledao članak.
     Bio je slomljen, pomislio je uz tupo iznenađenje. Sećao se da ga je slomio; sećao se rvanja sa Pietenom, pada - sećao se da se podštapao Pietenovim kopljem dok se prelom nije smrzao. A sada se nije video nikakav trag preloma. Oprobao ga je oslanjanjem na pod, napola očekujući da celovitost nestane kao opsena. Ustao je, poskočio s noge na nogu i ponovo seo. Pakla mu, pakla mu, mumlao je u sebi dok je vršio prvi VPE posle mnogo dana.
     Ustanovio je da je mnogo zdraviji nego što bi pomislio da je moguće. Povrede koje je naneo sopstvenim stopalima gotovo su potpuno nestale. Mršave šake lako su se savijale - iako su se pretvorile u kost i kožu, pa je burma labavo visila na domalom prstu. Osim blage utrnulosti na vrhovima, uši i nos su mu se oporavili od promrzlina. Čak i kosti su mu bile pune duboke, trajne toplote.
     No, ostalo se nije izmenilo. Obrazi su mu bili kruti kao i uvek. Preko čela je imao izbočinu loše zalečenog ožiljka; bio je osetljiv na dodir, kao da se ispod površine strugao o lobanju. A osnovna bolest neumorno je glodala put uz živce šaka i stopala. Prsti su mu bili utrnuli do dlanova, a na nogama su mu ostali osetljivi samo risovi i zadnja površina peta. Osnovni uslov njegovog postojanja ostao je nedirnut. Zakon lepre bio je urezan u njega, uklesan hladnim dletom smrti kao da je Kovenant načinjen od dolomita ili mermera, a ne od kostiju, krvi i ljudskosti.
     Zato u dubini duše nije bio nimalo dirnut izlečenjem. Bio je gubavac i nije smeo da se izlaže opasnostima oduševljenja.
     Kada je ponovo pogledao mrtvu staricu, setio se šta je radio pre nego što ga je zima otrgla od svesti; nosio je u sebi svrhu uništenja i mržnje ka istoku, ka Kletnikovom Taboru. Ta svrha sada je imala prizvuk ludila. Bio je lud kada se sam bacio u zimu, a bio je lud i što je verovao da će ikada uspeti da se suoči sa Opakim. Staza prošlosti iza njega bila je prekrivena leševima, žrtvama procesa koji ga je doveo do te svrhe - procesa manipulacije kojim je poglavar Kletnik želeo da proizvede poslednju, kobnu pogrešku neposrednog suočenja. Ishod te pogreške bila bi potpuna pobeda Opakog.
     Sada je znao šta treba. Umrla žena naučila ga je delu mudrosti. Nije mogao da se suoči sa Opakim iz istog razloga iz kojeg nije uspeo da se sam probije kroz Kletnikovu zimu: zadatak je bio nemoguć, a smrtna ljudska bića - kada pokušaju nemoguće - postižu samo sopstvenu smrt. Smrt gubavca - propisana i predviđena za njega po zakonu bolesti koju nosi - čekala ga je negde nedaleko na životnom putu. Mogao je samo da ubrza putovanje prema tom kraju ako se lati nemogućih zadataka. A Domaja će biti potpuno izgubljena.
     Tog časa je shvatio da je za njega nesposobnost da se seti šta ga je dovelo ovamo, šta se sa njim tu desilo, zapravo blagodat, tolika milost da je bio zapanjen. Sada je bar delimično razumeo zašto mu je Triok govorio o milosti novih mogućnosti - i zašto je Triok odbio da učestvuje u njegovom pohodu. Odložio je svrhu u stranu i osvrnuo se po pećini u potrazi za odećom.
     Našao ju je na hrpi uz jedan zid, ali trenutak kasnije se predomislio. Predstavljala je deo nečega što je sada želeo da izbegne. A belu košulju dobio je od mrtve starice kao deo i simbol mnogo veće žrtve. Prihvatio ju je sa hladnom, smirenom, šupljom zahvalnošću.
     Već je počeo da vezuje sandale kad je shvatio koliko i one zaudaraju na bolest. Tokom dana i dana hodanja infekcija je natopila kožu i sad mu se gadilo da nosi nečisti miris. Zavitlao je sandale među ostalu odbačenu odeću. Došao je u ovaj san bosonog i znao je da će se iz njega vratiti opet bosonog i izubijanih tabana, bez obzira na to koliko pokušavao da se zaštiti. Uprkos ponovo probuđenoj opreznosti, rešio je da se ne brine za stopala.
     Slabi miris smrti u vazduhu podsetio ga je da ne može ostati u pećini. Čvrsto se obmotao košuljom i izvirio napolje ne bi li ustanovio gde se nalazi.
     Napolju, pod sivim dnevnim oblacima, prizor Šume dodao mu je još jedan vrhunac šupljeg iznenađenja. Prepoznao je Morinmos; jednom je već prošao kroz tu šumu. Ovlašno poznavanje geografije Domaje pomoglo mu je da otprilike odredi gde je, ali nije imao pojma kako je dotle dospeo. Poslednje što mu je ostalo u sećanju bila je spora smrt na zimi poglavara Kletnika.
     Ovde se videlo vrlo malo zime. Crno drveće naslanjalo se jedno na drugo kao da je beskrajno ukorenjeno u prve sivkaste nagoveštaje proleća; vazduh je bio pre svež nego oštar, a žilava trava se razrasla preko čistina između drveća. Udisao je mirise Šume dok je ispitivao svoje nerazumno povernje, a trenutak kasnije bio je siguran da se ni Morinmosa ne treba bojati.
     Kada se okrenuo da se vrati u pećinu, imao je u glavi bar prve obrise predstojećeg puta.
     Nije ni pokušao da sahrani ženu; nije imao alat za kopanje, a ni želju da nanese ikakvu povredu tlu Šume. Nosio je njenu košulju i zato da joj iskaže poštovanje, ali nije mogao da smisli nikakav drugi gest kojim bi joj se odužio. Želeo je da se izvini zbog onog što čini - zbog onog što je učinio - ali nije bilo načina da ga ona čuje. Na kraju ju je odneo na krevet, namestio joj ukočene udove što je bolje mogao kako bi joj dao dostojanstven izgled. Onda je među njenim stvarima potražio vreću i popakovao svu hranu koju je uspeo da nađe.
     Posle toga je popio njene poslednje zalihe vode i ostavio vrč da bi prištedeo na težini. Uz drhtaj žaljenja, ostavio je i posudu oblučka; znao je da će mu biti potrebna toplota, ali nije znao kako da se stara o njemu. Nož čudno ostavljen nasred poda nije uzeo jer mu je bilo dosta noževa. Setio se Lene, pa je poljubio staričin hladni, bledi obraz. Onda se provukao kroz mahovinu iz pećine, mrmljajući "Milost", kao da je ta reč amajlija koju je stekao iz staričine žrtve.
     Pošao je pravo u dan svog novog saznanja.
     Nije oklevao u izboru pravca. Od ranije je znao da se tlo Morinmosa uglavnom spušta sa severozapada ka jugoistoku, prema ravnici Ra. Pratio je padine sa vrećom preko ramena i sa praznim srcem - umirenim jer je bilo puno praznine, kao kod čoveka koji se predao bezbojnoj budućnosti.
     Pre nego što je prešao dve milje, dnevno svetlo počelo je da jenjava, a noć se spustila iz oblaka kao kiša. No, sam Morinmos se potrudio da mu osvetli put. Posle dugog odmora nije mu bio potreban san. Usporio je korak kako ne bi pri kretanju zakačio tamnu mahovinu i nastavio je dalje kroz Šumu koja je ostajala plamsava i budna. Ta drevna nelagodnost, to polusvesno sećanje na bes i neizmerni bol nije bilo usmereno ka njemu - dugogodišnja osećanja drveća kao da su se povlačila kada je on prolazio, puštajući ga da ide - ali svejedno ih je osećao, čuo ih je kao mrmljanje u povetarcu, kao da Morinmos diše kroz stegnute zube. Čula su mu ostala okrnjena, promrzla kao i pre krize sa Pietenom i Lenom, ali ipak je mogao da razabere koliko Šuma trpi zbog njega. Morinmos je bio svestan njegovog prisustva i njega radi ispoljio je posebnu količinu trpeljivosti.
     Onda se setio da ni Garotin Čestar nije podigao ruku na njega. Setio se Kaeroila Divogornika i Šumnikovog nehotičnog sledbenika. Iako je znao da je i sam patio i trpeo, mrmljao je "Milost" bledo svetlećim stablima i pazio da korača oprezno, izbegavajući sve što bi moglo da povredi drveće.
     Ta opreznost usporavala mu je napredovanje i u zoru se još uglavnom prodevao između drveća ka jugoistoku. No, sada je ponovo zalazio na posede zime. Vazduh je pucketao od mraza, a drveće je bilo golo. Umesto trave pojavila se gola zemlja. Kroz izmaglicu pred sobom nazirao je prve krpice snega. A kako je zora prelazila u mučan dan, počeo je da shvata koliko je bela košulja veličanstven dar. Bila je tanka i laka za nošenje, ali od tkanine tople i udobne, toliko da je zadržavala napade vetra. Zaključio je da je to bolji poklon od bilo kakvog noža, žezla ili orkrest kamena.
     Čim je svetlost drveća oslabila na dnevnom svetlu, zaustavio se radi odmora i jela. No, nije mu bilo potrebno mnogo odmora, te je posle obroka od suvog voća ponovo bio u pokretu. Vetar je počeo da zavija i leprša oko njega. Za manje od milje ostavio je poslednji crni zaklon Šume i izišao pravo na Kletnikovu neprekinutu zlobu.
     Divljina snega i hladnoće koja mu je presrela otupljena čula izgledala je nepromenjena. Sa ivica Šume tlo je nastavljalo da se postepeno spušta, kroz blago ustalasane drevne bregove, sve do spore reke koja je jadno tekla ka severoistoku. A preko čitavog prizora zima je rasprostrla sivo uništenje. Smrznuta zemlja tanjila se pod neumornim struganjem vetra i težinom smetova sve dok nije izgledala kao nepopravljiva neutešnost i malodušnost, abdikacija tla i moguće plodnosti. Uprkos beloj košulji i povraćenoj snazi, Kovenant je osećao rezanje hladnoće, pa se pogrbio kao da mu na plećima leži teret čitave Domaje.
     Za trenutak je čkiljio uz vetar zasuzelim očima kako bi odabrao pravac. Nije znao gde se nalazi u odnosu na plićake gde je prešao reku. No, bio je siguran da je ova reka zapravo Lunjinstan, severna granica ravnice Ra. Prostranstvo sleva izgledalo mu je nekako poznato. Ako ga ne varaju sećanja na pohod za Žezlom zakona, gledao je u Gaz Lunjinstan.
     Naslonjen na vetar, hramljući bosonog preko ogrubelog tla, uputio se ka Gazu kao da je to kapija ka njegovom izmenjenom cilju.
     No, udaljenost je bila veća nego što se činilo sa uzvišenja kod Šume, a vetar, sneg i padine ometali su mu pokrete. Minulo je podne pre nego što je prešao poslednji prevoj zapadno od Gaza.
     Kada je preleteo pogledom preko vrha prevoja i dole prema prelazu reke, trgao se jer je na obali ugledao čoveka.
     Čovekovo lice bilo je zaklonjeno kapuljačom kamendolskog ogrtača, ali gledao je pravo prema Kovenantu, podbočen rukama kao da već neko vreme očekuje Nevernikov nailazak. Oprez je nagnao Kovenanta da se brzo sagne i zakloni od pogleda. No, čovek je skoro istog časa osorno mahnuo rukom i povikao tonom nalik na iskrivljeni glas koji bi Kovenant možda i mogao da prepozna. "Hodi, Neverniče! Ne umeš da se skrivaš ni bežiš. Već čitavu milju te gledam kako dolaziš."
     Kovenant je oklevao, ali zbog šuplje sigurnosti nije se plašio. Trenutak kasnije slegnuo je ramenima i pošao ka Gazu. Dok je silazio niz padinu, držao je pogled na čoveku koji ga je čekao, pokušavajući da otkrije ko je to. Isprva je mislio da čovek predstavlja deo izgubljenih događaja u Šumi i u staričinoj pećini - deo koji možda nikada neće moći da razume ni proceni. No, onda je razabrao uzorak utkan u ramena kamendolskog ogrtača. Šara je bila nalik na ukrštene munje,.
     "Triok!" poluglasno je dahnuo. Triok?
     Potrčao je po neravnom tlu, požurio ka čoveku, uhvatio ga za ramena. "Trioče." Čudno stezanje u grlu prigušilo mu je glas. "Trioče? Šta ćeš ti ovde? Kako si stigao ovamo? Šta se desilo?"
     Dok ga je Kovenant zasipao pitanjima, čovek je odvratio lice tako da mu je kapuljača zaklanjala crte. Spustio je šake Kovenantu na doručja, otrgao mu šake sa ramena kao da mu se gadi njihov dodir. Ne skrivajući gnev, odgurnuo je Kovenanta. Ali kada je progovorio, režeći glas zvučao je gotovo uzgredno.
     "Pa, prapoglavaru Kovenante, Neverniče i nosioče belog zlata", izgovorio je titule sa sarkastičnim prizvukom u glasu, "nisi daleko dospeo tokom mnogih dana. Jesi li se dobro odmorio u Morinmosu?"
     Kovenant je piljio u njega, trljajući zglobove; Triokov bes gotovo ih je opekao, kao kiselina. Bol ga je za trenutak naveo na sumnju, ali prepoznao je Triokov profil iza ivice kapuljače. Onako zbunjen, nije mogao da smisli razlog za Kamendolčevu pizmu. "Šta se dogodilo?" nesigurno je upitao. "Jesi li govorio sa Mhoramom? Jesi li našao tog Neomeđenog?"
     Triok je i dalje držao lice okrenuto u stranu, ali prsti su mu se grčili i krivili kao kandže željne nasilja.
     Talas tuge zbrisao je Kovenantovu zbunjenost. "Jesi li našao Lenu?"
     "Pratio sam te", rekao je Triok istom promuklom uzgrednošću, "jer ne verujem u tvoj cilj - ni u tvoje saputnike. Vidim da nisam pogrešio."
     "Jesi li našao Lenu?"
     "Tvoj hvalisavi pohod na Opakog troši saputnike koliko i vreme. Kako je džin otišao od tebe? Jesi li ga ostavio", iskezio se, "u izopačenim zadovoljstvima Morinmosa?"
     "Lena?" Kovenant je bio uporan.
     Triokove ruke poletele su ka licu kao da namerava da sebi iskopa oči. Glas mu je bio prigušen dlanovima, pa je zvučao poznatije. "Sa bodežom u trbuhu. I kraj nje ubijenog čoveka." Počeo je divlje da drhti, ali brzo je spustio ruke, a glas mu je ponovo poprimio prizvuk zajedljive nezainteresovanosti. "Verovatno ćeš tražiti da poverujem kako su se međusobno poubijali."
     Kovenant je odgovorio sa praznim žaljenjem. "Ja sam kriv. Pokušala je da me spase. Onda sam ja ubio njega." Osećao je da je objašnjenje nepotpuno, pa je dodao. "Hteo je moj prsten."
     "Budala!" zarežao je Triok. "Zar je verovao da će moći da ga zadrži?" Nije dao Kovenantu vremena da odgovori. Sledeće pitanje opet je postavio tihim glasom. "A džin?"
     "Upali smo u zasedu. Ostao je u zaštitnici - da bismo Lena i ja pobegli."
     Trioku se kroz stegnute zube oteo kratak smeh. "Veran do kraja", iskezio se. Sledećeg trenutka zgrčio se od nekontrolisanog jecaja jer ga je izdala samokontrola - kao da je strašni bol raskinuo veze koje su ga obuzdavale. No, odmah se vratio sarkazmu. Iskezio je zube na Kovenanta. "Dobro je što sam došao."
     "Dobro? Trioče, šta se desilo s tobom?"
     "Pa, zaista." Šmrknuo je kao da se bori sa suzama. "Izgubio si mnogo vremena na tom mestu štete i zavođenja. Sa svakim proteklim danom Opaki postaje sve moćniji. Usko povezuje...", ponovo je iskezio zube na Kovenanta iz senke pod kapuljačom. "Tomase Kovenante, tvoj posao više ne trpi odlaganje. Došao sam da te vodim u Pusto Grobište."
     Kovenant se upiljio u njega. Trebalo mu je malo vremena da ispita šuplje jezgro i ustanovi da je i dalje siguran. Onda je usmerio svu pažnju ka Trioku, pokušavajući da prodre obogaljenim vidom kroz njega, kroz površinu, tako da makar nasluti Triokovo unutrašnje stanje. No, smetali su mu zima i Triokova uznemirenost. Video je odvraćeno lice, ukočene prste nalik na kandže, ogoljene, bele, vlažne zube, uskomešanost, ali nije mogao da prodre kroz njih. Kamendolac je bio obuzet nekim strašnim grčem. Kada je Kovenant progovorio, zahvatili su ga saučešće, zbunjenost i samoodbrana. "Trioče, moraš mi reći šta se dogodilo."
     "Moram li?"
     "Da."
     "Ti mi pretiš? Hoćeš li okrenuti divlju magiju protiv mene ako odbijem?" Triok se trgao kao da je zaista uplašen, a čudno iskrivljena grimasa preletela mu je preko usana kao grč. Ali istog časa oštro je slegnuo ramenima i okrenuo mu leđa, tako da je bio okrenut pravo uz vetar. "Pa, pitaj."
     Da li pretim, ponovio je Kovenant Triokova pogrbljena ramena. Ne, ne. Neću da se to ponovo desi. Naneo sam dovoljno zla.
     "Pitaj!"
     "Jesi li...", jedva je izgovarao reči kroz stegnuto grlo, "...jesi li našao tog Neomeđenog?"
     "Da!"
     "Je li on govorio sa Mhoramom?"
     "Ne!"
     "Zašto?"
     "Nije uspeo!"
     Reči izgovorene u ledeni vetar odjekivale su gorčinom i Kovenant je mogao samo da ponovi pitanje. "Trioče, šta se desilo?"
     "Neomeđeni nije imao snage da koristi lomilialor. Uzeo ga je od mene, a nije mogao da ga upotrebi. Jerkin i Kvirel su stradali - sve više saputnika nestaje dok ti oklevaš i kolebaš se!"
     Oboje stradali.
     "Nisam... kako si me našao?"
     "To je skupa krv, Kovenante. Kada ćeš se zasititi?"
     Zasititi? Trioče! Pitanje ga je povredilo, ali podneo ga je. Odavno je izgubio pravo da se vređa na išta što Triok kaže. Jedva je ponovio pitanje. "Kako si me našao?"
     "Čekao sam! Kuda bi inače otišao?"
     "Trioče." Kovenant se zaklonio prazninom svoje smirenosti. "Pogledaj me, Trioče."
     "Ne želim da te gledam."
     "Pogledaj me!"
     "Smučiće mi se od prizora."
     "Trioče!" Kovenant mu je spustio ruku na rame.
     Triok se istog časa okrenuo i udario ga po obrazu.
     Udarac nije bio jak; Triok se brzo okrenuo, kao da pokušava da povuče ruku. No, ipak je odbacio Kovenanta nekoliko stopa i srušio ga. Obraz mu je brideo od dubokog bola, kao od kiseline od koje su mu oči zasuzile. Jedva je video Trioka kako se trza, okreće i počinje da beži, a onda se savladava i zaustavlja, čekajući na razdaljini od desetak jardi kao da očekuje da mu Kovenant zavitla bodež u leđa.
     Bol mu je besneo u glavi kao bujica crnih voda, ali Kovenant se primorao da sedne, zanemario vreli obraz i tiho progovorio. "Ne idem u Kletnikov Tabor."
     "Ne?" Triok se iznenađeno okrenuo ka njemu.
     "Ne." Kovenant je bio pomalo iznenađen sopstvenom uverenošću. "Idem preko reke... pokušaću da krenem na jug sa Ranjanima. Oni bi mogli..."
     "Usuđuješ se?" proderao se Triok. Pomodreo je od besa, ali nije načinio ni korak ka Kovenantu. "Oduzeo si mi moju ljubav! Moje drugove! Moj dom! Ubio si svakog ko mi je išta značio u životu! A sad kažeš da ćeš povući jedino obećanje kojim bi to opravdao? Neverniče! Zar misliš da te neću ubiti zbog tolikog izdajstva?"
     Kovenant je slegnuo ramenima. "Ubij me ako hoćeš. Uopšte nije važno." Bolno lice mu je ometalo usredsređenost, ali ipak je iza Triokovih pretnji primetio protivurečnost. U Kamendolcu su se uravnotežili strah i bes, kao dva čoveka uhvaćena u klopku između bekstva i napada, usmereni u različitim pravcima. Negde unutar tih suprotnosti nalazio se Triok kakvog je Kovenant pamtio. Odupro se hučanju u glavi i pokušao da objasni tako da ga Triok razume.
     "Možeš me ubiti samo ako umirem i u svom svetu. Video si me... kada si me prizvao. Možda možeš da me ubiješ. Ali ako zaista umirem, nije važno hoćeš li me ti ubiti ili ne. Ionako ću poginuti. U snovima je tako.
     Ali pre nego što se odlučiš, pusti me da objasnim zašto... zašto ne idem u Kletnikov Tabor."
     Bolno se podigao na noge. Želeo je da priđe Trioku, da mu se zagleda u lice, ali Triokova sukobljena osećanja držala su ga na udaljenosti.
     "Nisam nedužan. Znam to. Rekao sam ti da sam ja kriv, i zaista jesam. Ali nisam kriv za sve. Lena, Elena i Atiaran... i džinovi, Ranihini, Ranjani i krvna garda... i ti... nisam kriv za sve to. Svi ste donosili svoje odluke. Lena je donela svoju odluku kada je pokušala da me spase od kazne... kada sam je silovao. Atiaran je donela svoju odluku kada mi je pomogla da stignem do Veselkamena. Elena je donela svoju odluku kada je ispila Zemnu krv. Ti si doneo svoju odluku... odlučio si da ostaneš veran Zavetu mira. Ništa od toga nije samo moje delo."
     "Govoriš kao da mi postojimo", gorko je zarežao Triok.
     "Što se moje odgovornosti tiče, i postojite. Ne mogu da upravljam svojim noćnim morama. Nešto u meni... ono što govori... i samo je žrtva, kao i ti. Samo manje nedužno.
     Ali sve to je uredio Kletnik. On... ili ono u meni što stvara san... od početka je planirao sve ovo. Koristio me je, i konačno sam shvatio za šta. On hoće moj prsten... hoće divlju magiju. I zna... zna!... ako me navede da se osećam dovoljno kriv, odgovoran i bedan, pokušaću da se borim sa njim na njegovom terenu... pod njegovim uslovima.
     U takvoj borbi ne mogu da pobedim. Ne znam kako da pobedim. Zato on i hoće da pokušam. Na taj način će svemu doći kraj. I meni, kao da sam se sam ubio.
     Pogledaj me, Trioče! Pogledaj! Videćeš da sam bolestan. Ja sam gubavac. Guba je urezana u mene dovoljno jasno da je svi vide. A gubavci... lako vrše samoubistvo. Jedino treba da zaborave zakon preživljavanja. Taj zakon je obična, sebična, praktična opreznost. Kletnik je gotovo uspeo da me navede da je zaboravim... zato bi i mogao da me ubiješ ako hoćeš. Ali ako još imam ikakvog izbora, mogu ga iskoristiti samo ako se setim ko sam. Tomas Kovenant, gubavac. Moram zaboraviti te nemoguće zamisli o nadoknađivanju onog što sam počinio. Moram da zaboravim krivicu i dužnost i sve ono što ovih dana nazivam odgovornošću. Moram prestati sa trudom da ponovo postanem nedužan. Samoubistvo je makar i pokušati. A moje samoubistvo je jedini konačan, savršeni način na koji Kletnik može da pobedi. Bez toga neće dobiti divlju magiju, a postoji mogućnost da jednom negde naleti na nešto što će moći da ga porazi.
     Zato ne idem... ne idem u Kletnikov Tabor. Umesto toga, učiniću nešto jednostavno, sebično, praktično i oprezno. Staraću se o sebi onako kako doliči jednom gubavcu. Idem u ravnicu da nađem Ranjane. Prihvatiće me. Ranihini... Ranihini verovatno već idu na jug da se sklone u planine. Ranjani će me povesti sa sobom. Mhoram ne zna da sam tu, pa neće ništa ni očekivati da učinim.
     Molim te da me razumeš, Trioče. Strašno mi je žao zbog tebe... beskonačno žao. Voleo sam Elenu i volim Domaju. Ali ako nastavim da se održavam u životu onako kako mogu... Kletnik ne može pobediti. Ne može pobediti."
     Triok je sa razdaljine namršteno saslušao ceo govor. Izgledalo je da mu ljutnja jenjava, ali nije je zamenilo razumevanje. Umesto toga, mešavina lukavstva i očajanja nadvladala je u njemu želju za bekstvom, pa mu je glas zvučao poluhisterično. "Hajde, Neverniče... ne odlučuj u žurbi. Porazgovarajmo mirno o tome. Dopusti mi...", osvrnuo se kao da traži pomoć, a onda je žurno nastavio, "...gladan si i umoran. Šuma ti je naplatila visoku cenu... vidim to. Odmorimo se ovde neko vreme. Nismo u opasnosti. Založiću vatru... spremiću ti hranu. Razgovaraćemo o tvojoj odluci dok još možeš da je izmeniš."
     Zašto, poželeo je da upita. Zašto si se ovako promenio? Ali već je znao previše objašnjenja, a Triok se odmah pozabavio potragom za drvima kao da bi time da predupredi dalja pitanja. Zemlja na toj strani Lunjinstana nekada je bila šumovita, pa je ubrzo prikupio veliko hrpu mrtvog granja i žbunja koje je poslagao u zaklonu brežuljka malo dalje od Gaza. Sve vreme je držao lice okrenuto od Kovenanta.
     Kada je bio zadovoljan količinom drva, nadneo se nad hrpu skrivajući ruke, kao da iz nekog čudnog razloga neće da Kovenant vidi kako je potpalio vatru. Čim su po granju počeli da se pronose plamenovi, postavio se sa druge strane vatre i pozvao Kovenanta da se približi njenoj toploti.
     Kovenant je rado pristao. Košulja mu nije štitila ruke i noge od hladnoće; nije mogao da odbije vatru. A nije mogao da odbije ni Triokovu želju da razgovaraju o odluci koju je doneo. Trioku je mnogo i odavno dugovao. Seo je kraj toplog zračenja vatre, nasuprot Trioku, i ćutke ga gledao kako priprema jelo.
     Dok je radio, Triok je mumlao za sebe glasom od kojeg je Kovenanta obuzela nelagodnost. Pokreti su mu delovali čudno, kao da prikriva tajanstvene radnje oko hrane. Izbegavao je Kovenantov pogled, ali kad god bi Kovenant pogledao u stranu, osećao je Triokove oči kako krišom gledaju u njega i brzo skreću pogled. Trgao se kada je Triok iznenada progovorio. "Znači, odustao si od mržnje."
     "Odustao...?" Dotad još nije razmišljao na taj način. "Možda i jesam. To mi ne deluje kao pravi odgovor. Mislim, osim činjenice da za nju nema mesta u... u zakonu lepre. Mržnja, poniženje, osveta... činim grešku svaki put kada pustim da me obuzmu. Rizikujem život. Isto važi i za ljubav, ako te baš zanima. Ali i osim toga. Čini mi se da na taj način ne mogu pobediti Kletnika. Ja sam samo čovek. Ne mogu da mrzim... zauvek... kao on. I još", borio se da formuliše novo zapažanje, "moja mržnja nije čista. Izopačena je, jer deo mene uvek mrzi mene umesto njega. Uvek."
     Triok je postavio kamenu posudu na vatru da provri i odgovorio glasom punim jezivog ubeđenja. "To je jedini odgovor. Pogledaj oko sebe. Zdravlje, ljubav, dužnost... ništa ne pomaže protiv ove zime. Samo su oni koji mrze besmrtni."
     "Besmrtni?"
     "Naravno. Na kraju smrt oduzme sve ostalo. Kako bi inače Opaki i... i njegovi...", izgovorio je ime kao da ga plaši, "...Besomuci istrajali? Oni mrze." Reč izgovorena promuklim, režećim glasom bila je ispunjena besom i nasiljem, kao da je stvarno jedina reč istine i nadmoćnosti.
     Do Kovenanta je dopirao miris kuvanog jela. Ustanovio je da je gladan... i da njegovo unutrašnje mirovanje pokriva čak i Triokove jezive izjave. Ispružio je noge i naslonio se na lakat. "Mržnja", tiho je uzdahnuo, svodeći reč na podnošljive razmere. "Je li to - to, Trioče? Mislim... mislim da sam sve ovo... san, opsenu, činjenice, ma kako ih nazvao... da sam ih proveo tražeći dobar odgovor na smrt. Otpor, silovanje... podsmeh... ljubav... mržnja? Je li to to? Je li to tvoj odgovor?"
     "Nemoj me pogrešno razumeti", odgovorio je Triok. "Ja ne mrzim smrt."
     Kovenant se za trenutak zagledao u poigravanje plamena i dopustio da ga miris hrane podseti na dubok, siguran, prazan mir. Onda je rekao kao da nastavlja litaniju. "A šta mrziš?"
     "Mrzim život."
     Triok je žurno sipao hranu u činije. Kada je oko vatre pružio Kovenantu njegov deo, ruka mu se tresla. Ali čim se vratio na svoje zaklonjeno mesto iza vatre, ljutito se obrecnuo. "Misliš li da nisam u pravu? Ti, Neverniče?"
     Ne. Ne. Kovenant nije mogao da podigne glavu i pobuni se protiv optužbe u Triokovom glasu. Mrzi me koliko god ti je potrebno, dahnuo je u pucketanje plamena i isparenja hrane. Ne želim da se iko više žrtvuje za mene. Ne podižući pogled, počeo je da jede.
     Hrana nije bila neukusna, ali imala je neki dodatni ukus koji je otežavao gutanje. No, kada je progurao niz grlo jedan zalogaj, ustanovio je da je topao i prijatan. Iz njega se polako širila sanjivost. Nekoliko trenutaka kasnije bio je pomalo iznenađen što je već ispraznio činiju.
     Spustio ju je kraj sebe i pružio se na leđa. Vatra kao da je postajala sve veća i sve toplija, tako da je jedva nazirao Trioka kako ga posmatra kroz stalni vrtlog i iskrenje ognja. Već je zapao u dremež kada je Triok progovorio kroz vatrenu zavesu. "Neverniče, zašto ne nastaviš putovanje do Kletnikovog Tabora? Svakako ne veruješ da će te Opaki pustiti da pobegneš... pošto se već trudio da dovede do sukoba o kojem si govorio."
     "Neće mu se svideti što izmičem", šuplje i uvereno je uzvratio Kovenant. "Ali verujem da je suviše zauzet drugim stvarima da bi me zaustavljao. A ako samo jednom uspem da mu izmaknem između prstiju, pustiće me... bar za neko vreme. Već... već sam mnogo učinio za njega. Jedino što još želi od mene jeste prsten. Ako ga ne budem ugrožavao njime, ostaviće me na miru dok se bori sa poglavarima. A onda će biti prekasno. Otići ću što dalje, koliko god Ranihini mogu da me povedu."
     "A šta je sa tim... tim Tvorcem...", Triok je jedva izgovorio reč, "...za kojeg kažu da te je takođe odabrao? Zar on nema vlasti nad tobom?"
     Sanjivost je samo produbila Kovenantovo samopouzdanje. "Njemu ne dugujem ništa. On je mene odabrao... ja nisam birao ni ovo ni njega. Ako mu se ne sviđa šta radim, neka nađe nekog drugog."
     "A šta je sa ljudima koji su poginuli ili propatili zbog tebe?" Triokov bes se vratio i sada je otkidao reči kao da prikazuju značenje skinuto sa zidova Dvorane darova negde duboko u njemu. "Kako ćeš im dati smisao koji su zaslužili? Ako pobegneš, oni će nestati u uzaludnoj smrti."
     Znam, uzdahnuo je Kovenant u blistavi plamen i vetar. Svi smo mi uzaludni, bili živi ili mrtvi. Stajalo ga je napora da razgovetno govori kroz nadolazeći san. "Kakav smisao ću im pružiti ako izvršim samoubistvo? Neće mi zahvaliti što sam odbacio... nešto što ih je toliko stajalo. Dok sam živ...", izgubio je nit i jedva se prisetio, "...dok sam živ, živa je i Domaja."
     "Zato što je to tvoj san!"
     Da. To je jedan od razloga.
     Kovenant je iskusio trenutak ukočenosti pre nego što je do njega dopro bes Triokovog odgovora. Brzo se podigao i začkiljio kroz vatru ka Kamendolcu. Nije znao šta da kaže, pa je promrmljao, "Zašto se ne odmoriš malo? Verovatno si premoren od čekanja na mene."
     "Odrekao sam se sna."
     Kovenant je zevnuo. "Ne budi smešan. Šta misliš da si? Krvni gardista?"
     Umesto odgovora, Triok se napeto nasmejao, kao bič spreman za udarac.
     Od tog zvuka Kovenanta je obuzelo osećanje da nešto nije kako treba, da ne bi smeo da bude tako užasno sanjiv. Trebalo bi da ima snage da se odgovorno suoči sa Triokovim mukama, ali jedva je držao otvorene oči. Protrljao je ukočeno lice. "Zašto ne priznaš? Bojiš se da ću se iskrasti i pobeći čim prestaneš da me nadgledaš."
     "Ne nameravam da te sada izgubim, Tomase Kovenante."
     "Ne bih... ti to priredio." Kovenant je zatreptao i ustanovio da leži obrazom na tvrdoj zemlji. Nije se sećao da je opet legao. Probudi se, neubedljivo je rekao samom sebi. San kao da je padao na njega iz sivog neba. "I dalje ne znam kako si me našao", promumlao je, ali je zaspao pre nego što je čuo zvuk sopstvenog glasa.
     Činilo mu se da je bio izgubljen samo za trenutak kada je postao svestan gotovo neosetnog talasa tame koji je posezao ka njemu iz mraza, bezdan kao smrt. Donosio mu je slabe strane nagoveštaje muzike koje je poznavao, ali nije ih se sećao. Pevušili su oko njega u plavo-zelenim razmacima koje nije ni čuo ni video. Delovali su slabo, nestalno, kao glasovi koji prizivaju sa velike udaljenosti. Ali bili su uporni: bockali su ga, pevali mu, prizivali ga u svest. Igrali su slepo, bezglasno upozorenje na opasnost kroz njegovo ukočeno nerazumevanje.
     Iznenadio je samog sebe kad je čuo sopstveno mrmljanje: drogirao me je. Pakla mu! Taj ludak me je drogirao. Čitava izjava nije imala nikakvog smisla. Kako je dospeo to tog zaključka? Triok je pošten čovek, otvoren i velikodušan u bolu... čovek koji se drži milosrđa i mira bez obzira na to koliko ga to stajalo.
     Drogirao me je.
     Odakle mu to ubeđenje? Kovenant je utrnulim prstima prekopavao kroz nesvesticu, a srce mu je obuzelo čvrsto osećanje opasnosti. Tama i zlo okupljali su se oko njega. Kroz san... kroz zelenkastu muziku... kao da je video plamsanje Triokove vatre.
     Kako je zapalio tu vatru?
     Kako me je našao?
     Uporne iskre pokušavale su da mu kažu nešto što nije čuo. Triok je predstavljao opasnost. Triok ga je drogirao. Mora da ustane i pobegne... pobegne nekuda... pobegne u Šumu.
     Jedva je uspeo da sedne i sa naporom otvori oči. Gledao je pravo u prigušenu vatru u poslednjem mrtvom svetlu večeri. Zima je hujala oko njega kao da je puna žuči. Mogao je da namiriše nailazak snega; poneka prljava pahulja već se pojavljivala oko ivica pplamena. Triok je sedeo preko puta prekrštenih nogu, zurio u njega zlokobno zadimljenim očima.
     Kroz vazduh pred Kovenantom preletale su bledoplave iskre, fragmenti nečujne pesme. Već su promukle od ponavljanja: beži! beži!
     "Šta je to?" pokušao je da strese uporni dodir sna. "Šta to rade?"
     "Oteraj ih", odgovorio je Triok glasom punim straha i gađenja. "Otarasi ih se. Sada te ne može uzeti."
     "Šta je to?" Kovenant se nesigurno podigao na noge i drhtavo se ispravio, jedva zadržavajući paniku u mišićima. "Šta se dešava?"
     "To je glas Šumnika", jednostavno je odgovorio Triok, ali svaki ton u njegovom glasu odavao je odvratnost. Skočio je na noge i postavio se u položaj kao da se sprema za poteru ako Kovenant počne da trči. "Garotin Čestar poslao je u Morinmos Kaer-Kaverala, ali on te ne može uzeti. Ja", glas mu je drhtao, "ne mogu da to dozvolim."
     "Uzme? Dozvoliš?" Opasnost je stegla srce Kovenantu sve dok nije jeknuo. Nešto u njemu, nešto čega se nije sećao, govorilo mu je da veruje iskrama. "Drogirao si me!"
     "Zato da ne bi pobegao!" Trioka je obuzeo beli, ukočeni strah i počeo je da muca kroz izvijene usne. "Podstiče te da me uništiš. Ne može da dosegne daleko od Morinmosa, ali podstiče te... belo zlato!... Ah!" Glas mu se iznenada digao do krika. "Ne igraj se sa mnom! Ne mogu...! Uništi me i završi s tim! Ne mogu da podnesem!"
     Krici su prodrli kroz Kovenantov užas. Strah se povukao i ustanovio je da sažaljeva Kamendolca. Dahnuo je kroz dozive iskri. "Da te uništim? Zar ne znaš da ti neću ništa? Zar ne razumeš da nemam nikakvog prokletog pojma kako da upotrebim ovo... ovo belo zlato? Ne bih umeo da ti naudim ni da mi je to najdublja želja."
     "Šta?" urliknuo je Triok. "I dalje? Zar sam te se uzalud plašio?"
     "Uzalud", zastenjao je Kovenant.
     Triok se mračno iskezio ispod kapuljače, zabacio glavu i počeo da se smeje. Kroz zube mu je nadirala zlokobna veselost, terajući muziku da uzdrhti kao da se užasava još više od njega. "Nemoćan!" smejao se. "Na veselje mog gospodara! Nemoćan!"
     Divlje se smejući, pošao je ka Kovenantu.
     Nema pesma istog časa se bacila između njih, ali Triok je nastavio ka svetlima. "Odlazite!" režao je. "I vi ćete platiti zbog udela u ovome." Brzim pokretom ščepao je po jednu iskru u svaku ruku. Njihovo cviljenje zasvetlelo je u vazduhu kada ih je zdrobio prstima.
     Odzvanjajući kao razbijeni kristal, ostatak muzike je nestao.
     Kovenant je ustuknuo kao da mu je otrgnuta nevidljiva podrška. Podigao je ruke prema Trioku koji se približavao i spotakao se natraške. Ali čovek ga nije dodirnuo. Umesto toga udario je stopalom po smrznutom tlu. Zemlja se propela pod Kovenantom i bacila ga Trioku pred noge.
     Tada je Triok zbacio kapuljaču. Lice mu je bilo unakaženo promašenim mogućnostima, uništenim verama i ljubavima, ali iza tih crta lobanja mu je sijala bledom zlobom. Očne jabučice bile su mu crne kao noć, a zubi iskeženi kao da su željni ukusa mesa. Nadneo se nad Kovenanta i iskezio se. "Ne, puzavče. Neću te ponovo udariti. Prošlo je vreme prerušavanja. Moj gospodar će se naljutiti na mene ako ti sada naudim."
     "Gospodar?" zakrkljao je Kovenant.
     "Ja sam turiya Besomuk, zvani i Herem... i Koljidrug... i Triok." Ponovo se grozno nasmejao. "Ovo telo me je dobro služilo, mada 'Triok' nije zadovoljan. Čuvaj se, puzavče! Više ne moram da se prerušavam ovim telom i ovim mislima. Nemoćan si. Ah, uživam u tome! Zato ću ti dopustiti da me upoznaš onakvog kakav jesam. Ja sam pobio džinove u Primorju... ja sam ubio Neomeđenog kada je pokušao da upozori onu budalu Mhorama... ja sam zarobio belo zlato! Braćo! Sedeću desno od gospodara i vladaću Vaseljenom!"
     Dok se naslađivao, posegnuo je pod ogrtač i izvukao lomilialor štap. Mahao je njime Kovenantu pred licem i režao. "Vidiš li ovo? Veledrvo! Pljujem ja na njega. Iskušavanje pravednosti mi nije doraslo." Zgrabio ga je obema rukama kao da će ga slomiti i povikao nad njim brze okrutne reči. Drvo se zapalilo, zaplamsalo za trenutak u crvenoj agoniji i pretvorilo se u pepeo.
     Besomuk je vedro zasiktao na Kovenanta. "Ovim označavam tvoj usud, kao što mi je naređeno. Brzo diši, puzavče. Ostalo ti je samo nekoliko trenutaka."
     Kovenantu su mišići drhtali kao da se zemlja još uvija pod njim, ali sabrao se i nekako ustao. Bio je ošamućen od užasa, bespomoćan. Ipak je negde duboko u umu tragao za spasom. "Prsten", dahnuo je. "Zašto samo ne uzmeš prsten?"
     U Triokovim očima blesnuo je crni odgovor. "Hoćeš li mi ga dati?"
     "Ne!" Očajnički je pomislio da bi, ako navede Trioka da nečim iskaže moć, Kaer-Kaveralova svetlosna pesma mogla da mu se vrati u pomoć.
     "Onda ću ti reći, puzavče, da ne uzimam tvoj prsten zato što su naređenja mog gospodara izričita. On ne želi da ja steknem toliku moć. U drugim vremenima nije bio toliko strog i mogli smo da postupamo po svom nahođenju. Ali on zahteva... i... ja se pokoravam."
     "Pokušaj da ga uzmeš!" dahtao je Kovenant. "Budi sam vladar Vaseljene. Zašto bi ga on dobio?"
     Za trenutak mu se učinilo da na Triokovom licu vidi nešto nalik na žaljenje. Ali Besomuk je samo zarežao. "Zato što je Zakon smrti prekršen i on nije sam. Čak i sada na meni počivaju oči prinude... oči kojima se ne sme protiviti." Vratilo mu se gladno keženje. "Možda ćeš ih i ti videti pre smrti... pre nego što ti moj brat i ja živom iščupamo srce iz grudi i pojedemo ga pred tvojim očima."
     Oštro se nasmejao, a kao u odgovor tama oko vatre postala je gušća. Noć je pocrnela kao da se nakuplja zloba, a onda se zgusnula i obrazovala odvojene prilike koje su zakoračile bliže. Kovenant je čuo kako šuškaju hodajući po smrznutom tlu. Naglo se okrenuo i ustanovio da je okružen pragrdanima.
     Kada su na bezokim licima osetili njegov užasnuti pogled, zastali su za trenutak. Široke, slinave nozdrve zatreperile su im kao da njuškaju tražeći tragove moći u vazduhu, dokaz divlje magije. Onda su jurnuli pravo na njega.
     Modrocrvene oštrice su se nadnele nad njega kao da se prolamaju nebesa. Ali umesto da ga izbodu, prislonile su mu se na čelo. Kroz njih su jurnuli crveni talasi užasa. Vrisnuo je i mlitavo pao pravo u ruke pragrdanima.