13. ISCELITELJKA

     San mu je još zastirao vid; isprva nije video ništa sem zbijenog, zlokobnog svetla drveća. Ali ona je ugrožavala njegov prsten. Bio je ljubomoran na svoje belo zlato. Spavao ili ne, nije nameravao da joj ga preda. Borio se da usmeri pogled, borio se da iziđe iz skloništa dovoljno daleko da joj odvuče pažnju.
     Nežan dodir njenog dlana otro mu je mreže sa očiju, te je ustanovio da može da je vidi.
     "Lena?" ponovo je zastenjao.
     Pred njim je stajala tamna, blatnjava žena, kose nalik na zamršenu smeđu travu, staračkog lica nepravilnog i grubog oblika, kao da je nespretno izvajano od gline. Kapuljača ofucanog mrkozelenog ogrtača pokrivala joj je čelo, a oči su joj bile smeđe kao meko blato, neočekivano i upadljivo smeđe, kao da su joj očne jabučice bile ispunjene nekom ličnom odanošću koja joj je osvetljavala zenice... kao da je u crnom, oblom prostoru između uma i spoljašnjeg sveta postojalo nešto što je dala u zamenu za redak, ogroman teret moći. Ipak, dok ga je gledala, u njenim očima nije bilo pouzdanja ni sigurnosti; život koji joj je dao takav pogled bio je daleko iza nje. Sada je bila stara i plašljiva. Glas joj je zašuštao nalik na pucketanje drevnog pergamenta. "Lena?"
     "Jesi li još živa?"
     "Jesam li...? Ne, ja nisam tvoja Lena. Ona je mrtva... ako je suditi po tvom izgledu. Milosti."
     Milosti, bezglasno je ponovio.
     "To je delo amanibhavama. Možda si očuvao život jedući ga - ali sigurno znaš da je to otrov za tebe, hrana suviše moćna za ljudsko telo."
     "Jesi li još živa?" lukavo je ponovio. Time se prerušio, zaštitio onaj deo sebe koji je izišao iz skrovišta i sna da bi zaštitio prsten. Samo ga je ranjavost lica sprečila da se nasmeši nad sopstvenom prepredenošću.
     "Možda i nisam", uzdahnula je žena, "ali nije važno. Ne znaš o čemu govoriš. Bolestan si od hladnoće i lud od otrova... i... ima još neka bolest u tebi koju ne razumem."
     "Zašto nisi mrtva?"
     Unela mu se u lice. "Slušaj me. Znam da je na tebi ruka zbunjenosti... ali slušaj me. Slušaj i pamti moje reči. Nekako si zašao u šumu Morinmos. Ja sam... isceliteljka, Neomeđena koja se posvetila radu lečenja. Pomoći ću ti... zato što ti je potrebna pomoć, zato što belo zlato pokazuje da se u Domaji dešavaju ozbiljne stvari... i zato što je Šuma smogla glas da me prizove tebe radi, iako to ni ja ne razumem."
     "Video sam kako te ubija." Grubo kreštanje Kovenantovog glasa zvučalo je kao užas i bol, ali duboko u sebi on je uživao u sopstvenoj lukavosti.
     Povukla je lice, ali ničim drugim nije pokazala reakciju na ono što je upravo čula. "Došla sam ovamo iz... iz mog života... zato što je nemirni dremež šume odgovarao mojoj potrebi za odmorom. Ja sam isceliteljka i Morinmos mi to dozvoljava. I sada mi govori... zbilja ozbiljne stvari. Ah, milosti. U mom srcu stoji da i sam Kolos... pa, lutam okolo. Već mnogo godina mi je ovde dom. Naučila sam da govorim samo sopstvenog zadovoljstva radi."
     "Video sam."
     "Zar me ne čuješ?"
     "Probo te je drvenim bodežom. Video sam krv."
     "Milosti! Zar je tvoj život tako nasilan? No, da ostavimo i to. Ne čuješ me... pao si predaleko pod amanibhavam. Bio nasilan ili ne, moram ti pomoći. Dobro je što mi oči nisu zaboravile posao. Vidim da si preslab da mi naudiš, ma koji ti bio cilj."
     Slab, ponovio je u sebi. Rekla je istinu; bio je suviše nemoćan čak i da stegne pesnicu kako bi zaštitio burmu. "Jesi li se vratila da me progoniš?" dahnuo je. "Da me okriviš?"
     "Pričaj ako moraš", šuškavo je rekla, "ali ja te neću slušati. Pozabaviću se svojim poslom." Zastenjala je, podigla se na noge i ukočeno se udaljila od njega.
     "To je to", nastavio je, podstakut besmislenim unutrašnjim oduševljenjem. "To je to, je li? Vratila si se da me mučiš. Nisi zadovoljna što sam ga ubio. Gurnuo sam mu taj nož skroz kroz srce, ali ti nisi zadovoljna. Hoćeš još da me povrediš. Hoćeš da poludim od razmišljanja o svemu onom za šta sam kriv. Obavio sam posao za Kletnika i došla si da me mučiš zbog toga. Ti i tvoja krv! Gde si bila kada je bilo važno šta se dešava sa mnom? Zašto nisi pokušala da mi se osvetiš kada sam te silovao? Zašto si čekala sve dosad? Da si me onomad naterala da platim za to što sam učinio, možda bih ranije shvatio šta se dešava. Kolika velikodušnost! Okrutno. Oh, Lena! Uopšte nisam shvatio šta ti činim sve dok nije bilo kasno, prekasno. Nisam znao. Šta sad čekaš? Muči me! Potreban mi je bol!"
     "Potrebna ti je hrana", promrmljala je isceliteljka kao da joj se gadi. Jednom rukom mu je stegnula vilicu neobično čvrstim zahvatom, a drugom mu je u usta ubacila dve-tri blagovnjače. "Progutaj seme. I ono će ti koristiti."
     Hteo je da ispljune alianthu, ali od njenog stiska morao je da žvaće i protiv volje. Drugom rukom mu je gladila grlo dok nije progutao, a onda mu je dala još bobica. Uskoro ga je naterala da pojede nekoliko zalogaja. Mogao je da oseti kako se hrana širi po njemu, ali iz nekog razloga više je podsticala duboki san nego lukavost. Uskoro se više nije sećao šta govori. Nevoljna pospanost sijala je sa drveća pravo u njega. Nije mogao da se odupre kada ga je isceliteljka podigla sa trave.
     Stenjući od napora, odizala je mlitavo telo sve dok joj nije bio napola uspravljen u rukama. Onda ga je naslonila sebi na leđa, prebacila mu ruke sebi preko ramena i uhvatila ga za podlaktice kao za drške na teretu. Stopala su se vukla za njim; klatario se na njenim pogurenim ramenima. Ipak je nosila njegovu težinu, teglila ga kao mrtav zvežljaj u bledobelu noć Morinmosa.
     Onako uspavanog, mučno ga je vukla sve dalje i dalje u tajne dubine Šume. Kako su se udaljavali od ivice šume, zalazili su u sve topliji vazduh i veće zdravlje... područje u kome proleće nije prigušeno zimom poglavara Kletnika. Lišće se umnožavalo i širilo da zaogrne grane oko ptičijih gnezda; mahovina, trava i šumske životinjice pojavljivali su se u sve većem broju. Na ovom mestu je vladao odbrambeni duh... opirao se hladnoći, podsticao rast, potvrđivao prirodnu sklonost Morinmosa da pupi, stvara sok i raste. Izgledalo je kao da su se vratili drevni Šumnici i doneli sa sobom šumi staru svest o sebi.
     No, čak i u ovom skrivenom srcu Morinmos nije bio neosetljiv na rušilčki uticaj Opakog. Temperatura se podigla iznad tačke mržnjenja, ali nije se penjala dalje. Lišće nije imalo prolećnu bujnost; raslo je tanko, u tamnim, mračnim busenima umesto u krepkom zelenilu. Životinje su imale zimsku dlaku razapetu preko kostiju suviše šiljatih za pravo proleće. Ako se Šumnik zbilja i vratio u Morinmos, nedostajala mu je moć prethodnika.
     Ne, pre je izgledalo kao da se monolitni Kolos jeseni izvukao iz dugog sna i pružio ruku u odbranu Šume. A još je bilo verovatnije da je Kaeroil Divogornik posegnuo iz sigurnosti Garotinog čestara kako bi učinio ono što može da sa velike razdaljine zaštiti Mornimos.
     Ipak, jenjavanje zime bilo je blagodat za drveće i stanovnike šume. Održalo je u životu mnoga bića koja bi uginula među prvima kada je poglavar Kletnik presreo proleće. To je bio jedan od razloga što je Neomeđena isceliteljka teglila Kovenanta na leđima. Odbrambeni duh nije samo trpeo njih dvoje; prizvao je nju radi njega. Nije mogla da odbije. Iako je bila stara i Kovenant joj je bio bolno težak, održavala se sisajući vlagu iz mahovine i probijala se ka domu skrivenom među tajnama Šume.
     Sjaj drveća pretočio se u prigušeno sivilo zore pre nego što je završila putovanje u niskoj pećini na ivici brda. Odgurnula je u stranu mahovinu koja je zaklanjala mali ulaz, ušla i uvukla za sobom Kovenanta u skromnu jedinu prostoriju svog boravišta.
     Pećina nije bila velika. Bila je taman toliko visoka da se može uspraviti u središtu, a ovalni pod bio je jedva petnaestak stopa širok. Ali bila je udoban dom za jednu osobu. Meka glina zidova pružala je dovoljno udobnosti, kao i krevet od nagomilanog suvog lišća. Bila je topla, zaštićena od zime. A kada su se ostala svetla povukla, bila je osvetljena tajanstvenim prepletom korenja koje je pridržavalo zidove i tavanicu. U ovoj podzemnoj bezbednosti mala kuhinjska vatra nije predstavljala opasnost po Šumu.
     Osim oskudnog ugljevlja koje ju je očekivalo uz jedan zid, imala je i malu posudu oblučka. Umorno je zbacila Kovenanta na krevet, otvorila oblučak i njegovom toplotom podstakla vatru. Onda je spustila staračke kosti na pod i dugo tako ostala, odmarajući se.
     Jutro je već prilično odmaklo kada je vatra počela da trne. Uzdahnula je i ustala da podstakne plamen i zgotovi sebi jelo. Pojela ga je ni ne pogledavši Kovenanta. Nije bio u stanju da jede čvrstu hranu. Kuvala je i jela da sebi pribavi snagu, jer njen osobeni način lečenja zahtevao je snagu... toliko snage da je iscrpla svoje rezerve hrabrosti pre nego što je zašla u srednje godine, pa je ostavila posao i povukla se u Morinmos da tu provede ostatak svojih dana. Prošle su decenije... četiri ili pet, nije više znala... od kako je pobegla; a tokom tog vremena živela je u miru i spokojstvu sa godišnjim dobima Šume, verujući da su zadaci njenog života završeni.
     No, čak se i Morinmos uznemirio da bi je vratio njenom poslu. Bila joj je potrebna snaga. Primorala je sebe da pojede obilan obrok, a onda je opet počinula.
     No, konačno se pripremila da počne sa poslom. Postavila je posudu sa oganj-kamenovima na policu u zidu tako da je toplo žuto svetlo padalo tačno po Kovenantu. Još je spavao i to ju je umirilo; nije želela da se suoči ni sa njegovim ludačkim brbljanjem ni sa njegovim protivljenjem. Ali ponovo su je uplašile razmere njegove bolesti. Nešto ga je prožimalo sve do kostiju, nešto što nije mogla da prepozna ni razume. Bilo je toliko nepoznato da ju je podsećalo na stare noćne more u kojima je plašila sebe pokušavajući da izleči Opakog.
     Otvoren prelom članka mogla je da razume; promrzle i ranjave ruke i stopala spadali su u njeno iskustvo i videla je da će moći i sami da se zacele, ako dovoljno dugo budu bili na toplom; obrazi, nos i uši, ispucale usne sa čudnim ožiljkom sa jedne strane, nečisto zaraslo čelo, sve to nije bilo problem. Ali ono što je amanibhavam učinio sa njegovim umom bilo je sasvim drugačije. Od toga su mu se uspavane oči toliko grozničavo iskolačile da je kroz kapke mogla da vidi svaki trzaj i odblesak njegovih bolesnih snova; čelo mu se naboralo od mrštenja usled bola ili besa; šake su mu bile zgrčene u strašne pesnice, tako da ne bi uspela da mu uzme belo zlato čak i da se usudila da ga dodirne. A osnovna bolest u njemu bila je nešto sasvim drugo. Naslućivala je da je na neki način prepletena sa njegovim ludilom. Plašila se da svojom moći dodirne to zlo.
     Da bi se umirila, poluglasno je pevušila staru pesmu.

     Kad stvari dođu do kraja,
     malo je moći u meni:
     kao posuda što čuva
     Sok svojih kostiju držim
     dok srž u njima kuva.

     Kad stvari dođu do kraja,
     malo je snage u meni:
     tek alatka sam bedna.
     Rad je u ruci što drži,
     a ta je samo jedna.

     Kad stvari dođu do kraja,
     nema života u meni.
     Samo sam nečije breme:
     Posao traje dok hrabrosti ima:
     kao seme.

     Iako se tek borila da smogne srčanost, počela je pripreme. Prvo je skuvala tanku čorbu od vrele vode i sitnog praha koji je uzela iz kožne kese što je spadala u njenu oskudnu imovinu. Time je nahranila Kovenanta, ne budeći ga. To mu je produbilo san, učinilo ga dovoljno mirnim i nesvesnim da se ne bi mogao razbuditi čak i da mu život zavisi od toga. Tada, kada je bio potpuno nesposoban da joj se suprotstavi, počela je da ga svlači.
     Polako, koristeći sopstveno oklevanje da produbi potpunost priprema, uklonila mu je svu odeću i oprala ga od glave do pete. Pošto je sprala paučinu, prljavštinu, stari znoj i skorenu krv, pažljivo ga je prepipala, nežno ga razgledala kako bi se uverila da poznaje dubinu povreda. Postupak je potrajao, ali bio je prebrzo gotov za njenu nespremnu hrabrost.
     Još oklevajući, izvukla je iz svojih stvari jednu od retkih kojima se ponosila... dugačku, vešto izatkanu belu košulju, načinjenu od tkanine tanke i čvrste, lake za nošenje i pune topline. Dobila ju je pre više desetina godina od velike tkalje iz Vitog Drvograda, čiji je život spasla rizikujući svoj. Sećanje na tu zahvalnost bilo joj je dragoceno, pa je dugo zadržala košulju u drhtavim staračkim rukama. Sada je bila stara, stara i sama; nije joj bila potrebna gizdavost. Iskrzani ogrtač dovoljno će joj dobro poslužiti kao odeća i dok je živa i posle toga. Sa rečitim pogledom u tamnim očima, odnela je košulju do Kovenanta i pažljivo ga obukla.
     Dah joj se skratio od napora pri pomicanju mlitavog, uspavanog tela, pa se ponovo odmorila, mrmljajući po staroj navici. "Ah, milosti, milosti. Ovo je posao za mlade... za mlade. Odmaram se i odmaram, ali ne postajem mlada. Pa, nije važno. Nisam došla u Morinmos radi potrage za mladošću. Došla sam jer sam izgubila hrabrost da radim. Zar je nisam ponovo našla... za svo ovo vreme? Ah, ali vreme nije iscelitelj. Telo stari... a sada surova zima okiva svet... dok se hrabrost ne obnavlja. Milosti, milosti. Hrabrost pripada mladima, a ja sam stara... stara.
     Ipak, očito je da se dešavaju ozbiljne stvari... ozbiljne i strašne. Belo zlato! Sedmice mi! Belo zlato. A ova zima je delo Opakog, iako se Morinmos odupire. Ah, tu su neki strašni ciljevi... teret ovog čoveka navaljen je na mene zbog nekog strašnog cilja. Ne mogu... ne smem da odbijem. Ne smem! Ah, milosti, toliko se bojim. Stara sam... ne moram da se bojim... ne, ne bojim se smrti. Ali bol. Bol. Imaj milosti... imaj milosti za mene, nemam hrabrosti za taj posao."
     No, Kovenant je i dalje ležao na njenom krevetu kao zahtev koji se ne može odbiti, načinjen od slomljenih kostiju, krvi i uma, i pošto je kratko odremala, ponovo se pribrala. "Pa, i to ću morati da zanemarim. Ni gunđanje nije iscelitelj. Moraću to da zanemarim i da obavim svoj posao."
     Kruto se podigla na noge i pošla do daljeg kraja pećine gde je držala drva. Čak i sada se duboko u sebi nadala da će ustanoviti kako nema dovoljno drveta; tako bi morala da traga po šumi za opalim mrtvim granama i grančicama pre nego što počne svoj glavni posao. Ali kamara drva bila je dovoljno velika. Nije se mogla praviti da to zahteva novo odlaganje. Prenela je najveći deo drva do vatre i suočila se sa početkom posla.
     Prvo je uzela posudu oblučka sa police iznad Kovenanta i napravila u središtu vatre mesto za nju, tako da doda toplinu i svetlost postojećem žaru. Onda je, dahćući već od pomisli na ono što smera, počela da priprema vatru. Ložila ju je, podsticala suvim, tvrdim drvetom, sve dok se plamen nije podigao ka tavanici pećine, a od vreline joj izbile graške znoja na staračkim obrvama. A kada se vazduh ispunio tihim brujanjem plamena, povijajući ka unutra mahovinastu zavesu na ulazu, ponovo je uzela vrećicu praha kojim je načinila čorbu. Stegla je kesu u pesnici i opet stala da okleva, kolebajući se kao da sledeći korak podrazumeva neraskidivu obavezu. "Ah, milosti", gorko je šaptala. "Moram se setiti... moram se setiti da sam sama. Niko drugi se neće postarati za njega... samo ja. Moram raditi za dvoje. Zato pustinjaci ne isceljuju. Moram da obavim posao."
     Dahćući od straha pred sopstvenom smelošću, bacila je delić praha u razgorelu vatru.
     Oganj je smesta počeo da se menja. Plamen nije zamro, nego se izmenio, pretvorio energiju u manje vidljivi oblik. Svetlo se promenilo iz narandžastog, žutog i crvenog u smeđe, sve dublje smeđe, kao da se podiže sa gline, a ne drveta. I dok je blistavilo plamena zamiralo, pećinu je ispunio bogati miris. Isceliteljki je ličio na razbijanje sveže zemlje kako bi se posadilo seme... kao živa prikaza semena, pupoljaka i proleća... kao plodonosnost zelenila niklog iz bogatog tla. Mogla se izgubiti u tom smeđem mirisu, zaboraviti zimu poglavara Kletnika i bolesnog čoveka i sav bol. Ali to je bio deo njenog posla. Zbog ljubavi koju je osećala prema njemu, miris ju je privukao ka Kovenantu. Tu je ukopala noge i poslednji put zastala da se uveri u ono što je nameravala da učini.
     Neće mu dirati ni lice ni ruke ni stopala. Oni nisu bili bitni za oporavak, ne po cenu koju bi morala da plati. A bolest koju je nosio u umu bila je suviše složena i raznolika da bi se njome pozabavila dok on nije fizički dovoljno zdrav da podnese napor isceljenja. Zato je nadnela zemljani pogled nad njegov slomljeni članak.
     Dok se usmeravala na tu povredu, svetlo vatre sve je više postajalo smeđe, bogato, moćno i izražajno, sve dok nije blistalo kao zračenje njenog pogleda imeđu njenog lica i njegovog članka. Ostatak pećine utonuo je u mrak; uskoro je ostao samo mlaz svetlosti između njene pažnje i njegovog bola. Protezao se između njih, povezujući ih, postepeno sjedinjujući suprotstavljene tačke potrebe i moći. U vrelini i mirisu vatre postali su jedno biće, oslobođeno izdvojenosti, potpuno.
     Slepo i nesigurno, kao da više nije svesna sebe, položila mu je ruke na članak, ispitala ga dodirom sve dok nije nesvesno urezala u um tačan ugao i položaj preloma. Onda se povukla.
     Moć ju je apsorbovala, učinila da izgleda prolazno, nevažno; postala je nevoljno oruđe svog rada, sidro i izvor veze koja ju je sjedinila sa njegovom ranom.
     Kada je veza postala dovoljno snažna, povukla se od njega. Bez htenja ili svesti, zaustavila se da podigne težak glatki kamen koji joj je služio kao tučak; bez htenja ili svesti, uhvatila ga je obema rukama kao teški dar, nudeći ga Kovenantu. Onda ga je podigla visoko nad glavom.
     Zatreptala je, a smeđa veza jedinstva je zadrhtala.
     Svom snagom zamahnula je kamenom naniže i udarila po sopstvenom članku.
     Kosti su prsle kao suvo drvo.
     Kroz nju je prostrujao bol... bol kao razdvajanje duša, njene i njegove. Kriknula je i sručila se na pod.
     Vreme se pretvorilo u dugu agoniju koja joj je zatvorila i zapečatila sva ostala vrata u umu. Ležala je na podu, vatra je zamrla u mutan žar, miris proleća pretvorio se u prašinu, avetinjske niti korenja sijale su i bledele. Ništa nije postojalo osim razdirućeg trenutka u kome je dosegnula Kovenantov bol... trenutka u kome je uzela sav njihov bol, i njegov i svoj, na sebe. Noć je prošla i ponovo došla; i dalje je ležala sklupčana. Dah joj je drhtavo prolazio kroz mlitave usne, srce joj je podrhtavalo na ivici zastanka. Da je mogla povratiti svest koliko da odluči da umre, smesta bi to učinila. No, bol ju je zapečatio unutar nje same i vladao njome sve dok se nije pretvorio u sve što je znala o životu i smrti.
     Konačno je zatekla samu sebe kako razmišlja da nije bilo ovako strašno kada je bila mlađa. Stara moć nije je potpuno napustila, ali i najgori raniji poslovi nisu bili kao ovaj. Telo joj je bilo izmučeno od gladi i žeđi. Ni to se ranije nije dešavalo. Gde su ljudi koji bi trebalo da je paze... koji bi trebalo makar vode da joj daju kako ne bi umrla od žeđi pre kraja agonije? Gde su porodica i prijatelji koji su doveli bolesnika kod nje i koji rado čine sve što mogu da pomognu isceljenje?
     Sva ta pitanja s vremenom su je dovela do zaključka da je sama, da se o njoj i o bolesniku niko ne stara. I on je ostao bez hrane i vode tokom celokupnog njenog posla; čak i ako je moć nije izdala, nije bio u stanju da izdrži takvo lišavanje. Možda je mrtav uprkos onome što je preživela njega radi.
     Uz napor od kojeg joj se iscrpljeno telo starački treslo, podigla se sa poda.
     Zastala je da se odmori na sve četiri, teško dahćući. Morala je da pribere sopstvene nejake ostatke pre nego što se suoči sa bolesnikom. Ako je umro, čekaju je mučni poslovi. Moraće da se probija kroz Kletnikovu zimu da odnese ono belo zlato poglavarima u Veselkamenu. I moraće da živi sa činjenicom da je njena agonija bila agonija promašaja. Obe mogućnosti su je ispunjavale stravom.
     Ipak, znala je da čak i ovo kratko odlaganje može biti presudno, može postati kobno. Zastenjala je i pokušala da ustane.
     Pre nego što je uspela da stane na noge, sa kreveta se nešto pokrenulo ka njoj. Udar stopala ponovo ju je oborio na pod. Bolesnik se proteturao pored nje i probio kroz zavesu od mahovine dok se ona grčila na nabijenoj zemlji.
     Iznenađenje ju je zabolelo više od samog udarca; čovek je bio suviše slab da bi joj ozbiljno naudio. Grubost joj je podstakla energiju. Dahćući poluglasne psovke, nekako se teturavo ispravila i odšepala iz pećine za njim.
     Dostigla ga je dvadesetak stopa od ulaza u pećinu. Bledo presijavanje tri debla zaustavilo ga je u bekstvu. Povlačio se cvileći od straha, kao da su drveta divlje zveri koje ga čekaju u zasedi.
     "Bolestan si", umorno je promrmljala isceliteljka. "Shvati bar to ako ne razumeš ništa drugo. Vrati se u krevet."
     Nesigurno se okrenuo da je pogleda. "Hoćeš da me ubiješ."
     "Ja sam isceliteljka. Ja ne ubijam."
     "Mrziš gubavce i pokušavaš da me ubiješ." Ludački je iskolačio oči na unezverenom licu. "Ti uopšte i ne postojiš."
     Videla je da je praznina samo povećala zbunjenost od amanibhavama i neobjašnjive bolesti u njemu; postali su toliko snažni da više nije mogla da ih razdvaja. Bila je preslaba da bi ga umirila; nije imala snage da je traći na reči ili nežnost koji ne bi doprli do njega. Zato mu je prišla korak bliže i zabila mu ukočene prste u trbuh.
     Kada je pao na travu, pošla je do najbliže alianthe.
     Nije bila daleko od ulaza u pećinu, ali bila je toliko iscrpljena da se gotovo ponovo onesvestila pre nego što je uspela da otkine i pojede nekoliko blagovnjača. Ipak, njihova oštra moć pritekla joj je u pomoć čim ih je progutala. Noge su joj očvrsle. Trenutak kasnije mogla je da odbaci semenke i uzbere nove bobice.
     Kada je pojela polovinu zrelih plodova, uzbrala je ostatak i ponela ga do Kovenanta. Pokušao je da puzeći pobegne, ali zadržala ga je i naterala ga da jede. Onda je otišla do velikog naramka mahovine koji je visio malo dalje i napila se njegove bogate zelene vlage. To ju je osvežilo i dalo joj dovoljno snage da se rve sa bolesnim čovekom sve do pećine i da ga kontroliše dok nije ponovo utonuo u san od prstohvata njenog praha.
     U drugoj situaciji možda bi ga sažaljevala zbog grčevite panike sa kojom je potonuo u novu bespomoćnost. No, bila je suviše umorna... i suviše puna straha zbog posla koji joj je još predstojao. Nije znala kako da ga uteši i nije ni pokušavala. Kada je zapao u nemiran dremež, samo je promrmljala:" Milost", i okrenula se od njega.
     I njoj se spavalo, ali bila je sama i morala je da ponese teret nege. Stenjući od bolova u staračkim zglobovima, ponovo je naložila vatru oko oblučka i pristavila jelo za sebe i za bolesnika.
     Dok se hrana grejala, pregledala mu je članak. Tupo je klimnula glavom kada je videla da je ceo kao i njen. Bledi ožiljci već su nestajali. Uskoro će mu kosti biti čvrste kao da nikad nisu ni bile slomljene. Gledajući u dokaz svoje moći, poželela je da može da uživa u njoj. Ali odavno je izgubila sposobnost da uživa u ishodima svojih muka. Da je u mladosti shvatila koliko će je koštati ta odluka, sigurno nikad ne bi primila Obred Neomeđenja, nikad se ne bi predala tajnoj moći koja je žudela da se rodi u njoj.
     No, nije lako izbeći moć. Nije mogla znati cenu sve dok nije stigla do punog ostvarenja, a tada moć više nije služila onog ko je nosi. Nosilac je bio sluga. Nije bilo bekstva, nije bilo mira ni mirovanja kojima bi se izbegla cena, a nije mogla da nađe zadovoljstvo u lečenju. Sa predstojećim radom koji je ležao pružen pred njom nije imala ništa više zadovoljstva nego izbora.
     Ipak, kada je nastavila kuvanje, ponovo je zapala u žaljenje. "Neka prođe", mračno je promrmljala. "Neka prođe. Samo da bude učinjeno čisto... bez promašaja." Bar će predstojeći posao predstavljati potpuno drugačiji bol.
     Kada je hrana bila spremna, nahranila je sebe i Kovenanta, a onda mu je dala još uspavljujuće čorbe, tako da se ne probudi da je ponovo udari. Onda je prigušila vatru, čvrsto se obmotala ofucanim ogrtačem i starački zaspala naslonjena na hrpu lišća koja je predstavljala krevet.
     U narednim danima se odmarala, negovala Kovenanta i pokušala da se priseti hrabrosti. Od njegove potrebe srce joj se grčilo u staračkim grudima. Čak i dok je spavao, videla je kako mu um nestaje u unutrašnjim mukama. Kako je vraćao snagu, njeni napici su postepeno gubili sposobnost da kontrolišu njegov nemiran, snovima izmučen san. Počeo je da se bacaka rukama i mahnito brblja, kao čovek uhvaćen u povesmo bunila. Ponekad bi se sa prstena oteli beli blesci gneva; ako bi isceliteljka slučajno gledala pravo u njih, razdirali su je kao glas patnje, preklinjući je da nastavi svoj rad.
     I sama šuma se odazivala na njegovu patnju. Prodirala je u nju kao zahtev, prinuda jasna kao i prizivanje koje ju je na početku odvelo do njega. Nije znala zašto Morinmos brine; osećala je kako tom brigom miluje obraze kao dlan zapovesti, upozoravajući je. Njega je trebalo isceliti. Ako se to ne izvrši na vreme, srž njegovog bića postaće neizlečiva.
     Konačno je postala svesna vremena; po bleštavilu sjaja drveća videla je da se negde iza neprozirnih oblaka kreće tamni mesec, spremajući se za novu menu moći Opakog. Primorala je sebe da prekine sa oklevanjima, jednim po jednim, i da se ponovo suoči sa svojim poslom.
     Drugi put je izgradila visoki plamen i spremila svoj retki prah. Kada se tvrdo drvo razgorelo, postavila je hranu i vodu na policu iznad Kovenanta tako da, ako dođe svesti pre nje, ne mora da traži ono što mu je potrebno. Zapala je u osećanje neumitnosti i verovala je da neće preživeti. "Milosti", mrmljala je dok je vatra rasla, "milosti." Izgovarala je reč kao da sebi traži blagoslov.
     Uskoro je plamen ispunio pećinu svetlošću i toplotom, zapljuskujući izbledelu kožu na obrazima isceliteljke. Došlo je vreme; mogla je da oseti moć kako prodire u nju kao neosetljivi ljubavnik, istovremeno krhko i zapovednički, žudeći za prilikom da se ponovo probudi i uzme je... željan, pa ipak nekako nedovoljan, star, kao da više ne ume da se izbori sa onim što pamti o starim željama. Za trenutak kao da je ostala bez krvi; sve mišiće joj je obuzela slabost, tako da joj je kožna vrećica ispala iz prstiju. Ipak, sagnula se da je podigne, zarila u nju drhtave prste i bacila prah u vatru, kao da je taj pokret poslednji, najbolji dokaz snage.
     Kada se raširio moćni miris praha i obgrlio čitavu pećinu, otpočevši lagani preobražaj plamena, stala je Kovenantu kraj glave i ukočila nesigurna kolena. Piljeći zemljanim pogledom u njegovo čelo dok su se vrelina i svetlost vatre stapali sa njenom pažnjom, prešla je preko svih granica volje i ponovo postala posuda moći. Pećina oko nje tonula je u mrak dok se između njenih zenica i njegovog bolesnog, poludelog uma gradila veza. Kovenant se na njene oči ukrutio i postao napet... ukočenog pogleda, izraženih vena na vratu, pobelelih zglobova... kao da mu njene moći obavijaju dušu strahom.
     Drthteći, pružila je ruke, položila mu dlanove na srce oluje pod čelom.
     Sledećeg trenutka ustuknula je kao oparena. "Ne!" kriknula je. Zapljusnuo ju je užas i opržio je. "Previše tražiš!" Duboko u sebi borila se da povrati kontrolu, da potisne moć, da je porekne, da se vrati sebi kako ne bi bila uništena. "Ne mogu to da iscelim!" Ali njegovo ludilo obizelo ju je kao da je posegnuo i uhvatio je za ruke. Bespomoćno je zacvilela, vratila se i ponovo mu položila dlanove na čelo.
     Njegov užas jurnuo je u nju, ispunio je sve dok joj nije prodro kroz usne kao vrisak. Ipak nije mogla da se povuče. To ludilo pulsiralo je kroz nju dok je tonula sve dublje, pokušavajući da ne gleda šta leži na dnu. A kada ju je na kraju naterao da gleda, nagnao je da vidi iznutra nadnesen izvor bolesti, znala je da je uništena. Otrgla je opržene ruke sa njegovog čela i otišla da traga, da mahnito pretura po svojim stvarima.
     Još vrišteći, naišla je na dugačak, kameni kuhinjski nož, zgrabila ga i naciljala u njegovo ranjivo srce.
     Ležao je pod nožem kao žrtva ukaljana leprom.
     No, pre nego što je stigla da mu ubodom oduzme život, da utopi njegov nečisti bol u smrti, mnoštvo blistavih, tuđinskih iskri zaplovilo je kao muzika kroz vazduh oko nje. Popadale su po njoj kao rosa, zalepile se kao vlažna melodija, zaustavile joj ruku; obuzdale su njenu moć i patnju, zadržale sve u njoj sve dok napeti, bezglasni krik nije bio okončan. Držale su je sve dok se nije slomila pod teretom stvari koje se ne mogu zadržati. Onda su je pustile da padne.
     Blistajući kao bol drveća, otpevale su nekuda u daljinu.