2. SIN VARIOLOV

     Vrhovni poglavar Mhoram sedeo je u svojim privatnim odajama duboko u Veselkamenu. Jednostavni zidovi od srca kamena oko njega bili su toplo osvetljeni malim posudama oblučka postavljenim u svakom uglu, a naokolo se širio slabi miris sveže iskopane zemlje iz oganj-kamena znanstva. Ipak je osećao neprirodnu zimu koja je vladala zemljom. Uprkos odvažnim vatrama koje su svuda posejali zubljonoše i oblučari Poglavarevog Konaka, oštra jeza se primetno uvlačila kroz planinski granit grada. Vrhovni poglavar Mhoram ju je osećao. Mogao je da oseti njen uticaj na raspoloženje Konaka kojeg su sagradili džinovi. Veselkamen se gotovo neprimetno grčio od hladnoće.
     Prvi prirodni znaci proleća već su kasnili čitav mesečev ciklus. Središnja noć proleća dolazila je za četrnaest dana, a Domaja je još bila okovana ledom.
     Oko klinasto oblikovane planinske zaravni Konaka nije bilo mnogo snega; vazduh je bio suviše hladan za sneg. Napadao je Veselkamen neravnomernim, neobičnim vetrom sa istoka, bacajući tanak sloj snega preko brežuljaka u podnožju, zaslepljujući sve prozore Konaka debelim slojevima inja i zarobljavajući ledom jezero u podnožju Steg-vodopada. Mhoram nije morao da nanjuši Opačiju koja je bacala taj vetar preko Domaje - i bez toga je znao odakle potiče.
     Dolazio je iz Pustog Grobišta, Kletnikovog tabora.
     Dok je sedeo u svojim odajama, nalakćen na kameni sto i brade naslonjene na dlan, Vrhovni poglavar bio je svestan da vetar huji i kroz njegove misli. Pre deset godina rekao bi da je to nemoguće; prirodni ritmovi vremena u Domaji ne mogu biti tako unakaženi. Čak i pre pet godina, pošto je imao vremena da ponovo i ponovo razmišlja o gubitku Žezla zakona, sumnjao bi da Kamen Zlozemlja može doneti toliko moći poglavaru Kletniku. No, sada je više znao i bolje razumeo.
     Boj Vrhovnog poglavara Elene protiv mrtvog Kevina Zemljoguba odigrao se pre sedam godina. Žezlo zakona je u borbi sigurno bilo uništeno. Bez urođene podrške Žezla poretku na Zemlji, moći izopačenja Opakog bila je uklonjena sa puta velika prepreka. Zakon smrti bio je prekršen; Elena je prizvala drevnog poglavara Kevina odnekud iza groba. Mhoram nije mogao ni da nasluti sve nemerljive posledice tog proboja.
     Zatreptao je i usmerio pogled zlatno-pegavih očiju ka kipu koji je stajao na stolu dve stope od njegovog oštrog nosa. Kost je beličasto svetlucala pod svetlošću oganj-kamena. Kip je načinjen ukoštavanjem - poslednje Elenino delo anundivian yaj±a. Krvni gardista Banor ga je sačuvao i predao Mhoramu kada su se našli u Dolini Vešala Garotinog Čestara. Predstavljao je vrlo detaljno izrađeno poprsje, portret mršavog, usukanog, nedokučivog lica, sa crtama napetim od proročke moći. Pošto su se Mhoram i preživeli iz ratovnije vratili iz Garotinog Čestara u Veselkamen, Banor mu je ispričao o poreklu koštane skulpture.
     Zapravo, ispričao je sa neobično mnogo pojedinosti. Uobičajena uzdržanost krvne garde pretvorila se gotovo u brbljivost; ta blagoglagoljivost opisa dala je Mhoramu prvi nagoveštaj o dubokoj promeni koja se začela u krvnoj gardi. Detaljni opis zauzvrat je doveo do velike promene u Mhoramovom životu. Nekom svojom neobičnom logikom doneo je kraj moći predviđanja Vrhovnog poglavara.
     Više nije bio vidilac i prorok Veća poglavara. Zbog onoga što je naučio više nije hvatao nagoveštaje dalekih događaja u plesu vatre. Tajno saznanje koje je intuicijom stekao iz ukoštanog kipa zatvorilo je oči njegovog predviđanja.
     Bilo je i drugih posledica. Donelo mu je više nade i straha nego što je ikada ranije osetio. Delom ga je otuđilo od ostalih poglavara; zapravo, na neki način ga je udaljilo od svih stanovnika Veselkamena. Kada je hodao hodnicima Konaka, mogao je da vidi po saosećanju, bolu, sumnji i čuđenju u njihovim pogledima da su primetili njegovu odvojenost, njegovu voljnu izolaciju. No, više ga je pogađala podvojenost koju je osećao između sebe i ostalih poglavara - Kalindrila družbenika Faerinog, Amatin kćeri Matinove, Trevora sina Grojlovog i Loerije družbenice Trevorove. U svim zajedničkim poslovima, u svim susretima tokom svakodnevnog života, čak i u stapanju umova koje je bilo velika snaga novih poglavara, bio je primoran da skriva tu mučnu nadu i strah, da ih drži daleko od njih. Jer nije im rekao svoju tajnu.
     Nije im rekao, iako nije imao opravdanja za takvo ćutanje osim strave.
     Nagonski, u koracima koje nije mogao da razazna, Elenin ukoštani kip naučio ga je tajni obreda Obesvećenja.
     Osećao je da ima dovoljno nade i straha u tom saznanju da mu traju celog života.
     Negde duboko u sebi verovao je da je Banor hteo da on stekne to saznanje, samo nije mogao da mu to otvoreno kaže. Zavet krvne garde mnogo je čime ograničavao Banora. Tokom samo godinu dana na položaju međnika ispoljio je više brige za opstanak poslavara nego ijedan krvni gardista pre njega.
     Vrhovni poglavar Mhoram nesvesno se trgao od tog sećanja. Tajna koju je posedovao stajala ga je mnogo čega.
     Znanje je donosilo nadu, jer je objašnjavalo suštinu poraza koji je pratio nove poglavare od samog početka - od dana kada su primili od džinova Prvi krug Kevinovog znanstva i kada su položili zavet mira. Ako bude upotrebljeno, saznanje bi moglo da oslobodi moć koja je ostala zaptivena u Krugovima uprkos trudu mnogih pokolenja poglavara i studenata u Znanstvigoru. Moglo bi da donese mudrost Kevinovog znanstva. Moglo bi čak i da pokaže prapoglavaru Tomasu Kovenantu kako da upotrebi divlju magiju svog prstena od belog zlata.
     No, Mhoram je shvatao da je isto ono što čini moć Kevinovog znanstva u dobru jednako moćno i u zlu. Da Kevin, sin Lorikov, nije imao tu naročitu sposobnost za moć, ne bi mogao da obesveti Domaju.
     Ako Mhoram podeli to saznanje sa ostalima, svaki poglavar koji poželi da prizove Obred neće biti primoran da se osloni na nagonsko nepoverenje u život.
     To saznanje je kršilo Zavet mira. Na svoj užas, Mhoram je došao do zaključka da je sam zavet, zapravo, bio bitno slepilo, nesposobnost koja je sprečavala nove poglavare da prodru u srce Kevinovog znanstva. Kada su prvi poglavari, i cela Domaja sa njima, položili zavet i izrazili svoje najviše ideale i najdublje poverenje u odricanju od svih nasilnih, uništavajućih strasti, svih ljudskih nagona za ubistvom, besom i prezirom, kada su se vezali zavetom, glupo su otcepili sebe od osnovne životne moći drevnih poglavara. Zato se Vrhovni poglavar Mhoram bojao da poveri svoju tajnu. Predstavljala je snagu koja se mogla upotrebiti jedino ako vladari poreknu najosnovnije obećanje u svom životu. To je bilo oružje koje je mogla upotrebiti samo osoba koja je odbacila sve odbrane protiv očajanja.
     A iskušenje da se oružje upotrebi biće snažno, možda neodoljivo. Mhoramu nisu bili potrebni proročki snovi da bi predvideo koliku je opasnost poglavar Kletnik Opaki pripremao braniocima Domaje. Mogao je da je oseti u ledenom zimskom vetru. A znao je da je Trotgard već napadnut. Opsada Veseldrva bila je u toku i sad, dok je on sedeo u svojim privatnim odajama i zlovoljno gledao u ukoštani kip.
     Mogao je da okusi u sopstvenim ustima očajanje koje je dovelo vrhovnog poglavara Kevina do Kiril Trendora i Obreda Obesvećenja. Moć je bila užasna i varljiva. Ako nije bila dovoljno velika da ispuni želje vladara, okretala se protiv ruku koje su je koristile. Sudbina vrhovnog poglavara Elene samo je ponavljala pouku Kevina Zemljoguba; on je posedovao daleko više moći nego što se novi poglavari mogu uopšte nadati da dosegnu, sada kad su izgubili Žezlo zakona; a svim svojim silama nije postigao ništa osim sopstenog neizbežnog očajanja i uništenja Domaje. Mhoram se bojao da podeli sa ostalima tu opasnost otkrivanjem tajne. Bojao se i da pomisli kako je sad i on sam u toj opasnosti.
     Ipak, zadržavanje saznanja bilo je protiv svakog delića njegove prirode. Duboko je verovao da odbijanje da se podeli znanje pogađa i onog ko ga odbija i onog kome se odbija. Zadržavanjem tajne za sebe sprečavao je Kalindrila, Amatin, Trevora, Loeriju i sve meštre Znanstva i studente Žezla da pronađu u sebi snagu za odupiranje Obesvećenje; postavio je sebe u lažni položaj sudije koji ih meri i nalazi da su potrebiti. Iz istog razloga se pre deset godina žučno protivio odluci Veća da sakriju od Haila Troja saznanje o Eleninom poreklu. Ta odluka je oslabila Trojevu kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Pa kako je on, Mhoram, mogao da podnese odgovornost da podeli svoju tajnu ako to deljenje dovodi do uništenja Domaje? Bolje da zlo načini Opaki nego poglavar.
     Kada je začuo naglo kucanje na vratima, smesta je rekao "Napred". Očekivao je poruku, a po zvuku kucanja znao je ko je posetilac. Nije podigao zamišljen pogled sa kipa kada je vrhovnik Kvan ušao u odaju i stao kraj stola.
     Kvan je ćutao i Mhoram je osetio da stari vrhovnik želi da ga pogleda u oči. Vrhovni poglavar je zadržao u sebi uzdah i podigao glavu. Na Kvanovom licu, istrošenom od godina i izlaganja vazduhu, video je da vesti nisu onakve kakvima se nadao.
     Mhoram nije ponudio Kvana da sedne; video je da vrhovnik želi da stoji. Dovoljno često su sedeli zajedno. Posle svega što su zajedno prošli, bili su stari drugovi - iako je Kvan, dvadeset godina mlađi od Mhorama, izgledao dvadeset godina stariji. Vrhovni poglavar često je smatrao da je Kvanova neposredna, vojnička otvorenost melem za dušu. Kvan je bio sledbenik Mača i nije imao nikakvih želja da sazna tajne Žezla.
     Uprkos svojih sedamdeset godina, Kvan je ponosno nosio oznake svoje službe: žutu ploču na grudima sa dvostrukom crnom dijagonalnom prugom, žutu traku oko glave i mač od ebanovine. Čvornovate šake su mu stajale na bokovima kao da su spremne da svakog časa potegnu oružje, ali blede oči su izgledale uznemireno.
     Mhoram je mirno susreo vrhovnikov pogled. "Pa, prijatelju?"
     "Vrhovni poglavaru", grubo je rekao Kvan, "došao je Znanstvigor."
     Mhoramu je bilo jasno da vrhovnik ima još nešto da kaže. Pogledom je pozvao Kvana da nastavi.
     "Svi znanstvozornici i studenti bezbedno su doputovali iz Trotgarda", odgovorio je Kvan. "Biblioteke Znanstvigora i Krugovi su nedirnuti stigli ovamo. Svi posetioci i oni koji su ostali bez doma zbog napredovanja vojske Sotonpesta kroz Središnje Zaravni došli su u potrazi za skloništem. Veseldrvo je opkoljeno."
     Opet je zastao i Mhoram ga je tiho upitao. "Kakve vesti su znanstvozornici doneli o toj vojsci?"
     "Da je... ogromna, Vrhovni poglavaru. Zasula je Dolinu dve reke kao more. Džin-besomuk Sotonpest nosi sa sobom... istu moć koju smo videli kod Ljudoseče u bici kod Doriendor Koriševa. Lako je prešao ušća Rila i Luralina. Veseldrvo će mu uskoro pasti u ruke."
     Vrhovni poglavar je pazio da u glasu ima dovoljno smirenosti da je suprotstavi Kvanovoj obeshrabrenosti. "Bili smo upozoreni, vrhovniče. Kada su se džin-Besomuk i njegove horde uspeli uz Domajin Sunovrat na severu ravnica Ra, Ranjani su nam poslali poruku. Zato je Znanstvigor i sačuvan."
     Kvan je stegao šakom dršku mača. "Poglavar Kalindril je ostao u Veseldrvu."
     Mhoram se trgao od bolnog iznenađenja.
     "Ostao je da brani grad na drvetu. Sa njim je pet eovojni pod komandom balčaklijke Amorin... kao i starac-mačevnik Drinišok i stari žezlar Asuraka."
     Posle prvog udara vesti, zlatom prošarane dužice vrhovnog poglavara preteći su se usredsredile. "Vrhovniče, Veće je naložilo da Veseldrvo brane samo oni lilianrili koji ne mogu da podnesu da ga napuste. Veće je naložilo da se bitka za Domaju odigra ovde", udario je dlanom po stolu, "gde možemo uzeti najveću moguću cenu za svoje živote."
     "Ti i ja nismo u Veseldrvu", oštro je odvratio Kvan. "Ko bi tamo komandovao da je poglavar Kalindril zanemario svoj cilj? Amorin ne bi - i ti to znaš. Vezani su zajedno cenom koju su platili kod Doriendor Koriševa. Ne bi mogla ni da ga ostavi samog. Ne bi mogla ni da odbije pomoć staraca."
     Branio je balčaklijku Amorin oštrim glasom, ali prekinuo je kada je Mhoram nervoznim pokretom odgurnuo u stranu sva pitanja o opasnosti. Neko vreme su zajedno ćutali. Vrhovnog poglavara je uhvatilo bolno predosećanje tuge, ali se savladao. Odsutno je spustio pogled na sto. "Je li vest preneta Faeri, družbenici Kalindrilovoj?" tiho je upitao.
     "Korimini, starac Znanstvigora, odmah je pošao k njoj. On je učio Kalindrila i poznaje ih oboje već mnogo godina. Izvinjava se što nije prvo posetio Vrhovnog poglavara."
     Mhoram je sleganjem ramena odbacio svaku potrebu za izvinjavanjem. Bolela ga je nemogućnost da stupi u dodir sa Kalindrilom. Veseldrvo je bilo udaljeno šest dana jahanja, a nije mogao da dozove Ranihina. Vojska Opakog potpuno je odsekla Veselkamen od ravnice Ra; svaki Ranihin koji bi pokušao da odgovori na poziv bio bi gotovo sigurno ubijen i pojeden. Vrhovni poglavar je mogao samo da čeka - i da se moli da Kalindril i njegovi sadruzi napuste Veseldrvo pre nego što ih Sotonpest opkoli. Dve hiljade ratnika sa balčaklijom ratovnije, dvoje poglavara znanstvozornika, jedan poglavar - cena Kalindrilove hrabrosti bi mogla biti ogromna.
     No, čak i dok je mislio na to, Mhoram je znao da se Kalindril nije upravljao hrabrošću. Poglavar samo nije mogao da podnese pomisao da će Veseldrvo nestati. Mhoram se u sebi nadao da će Sotonpest ostaviti drvo u životu - i da će ga radije koristiti nego da ga uništi. No, Kalindril nije delio njegovu nadu. Još od kako se pokolebao u bici kod Doriendor Koriševa, smatrao je sebe za čoveka koji je obeščastio poglavarsku dužnost i izbegao da ispuni ono što je Domaja očekivala od njega. Smatrao je sebe za kukavicu. A sada je Veseldrvo, najčarobniji poduhvat novih poglavara, bilo u opasnosti. Mhoram je ponovo uzdahnuo i nežno dodirao ukoštani kip.
     Duboko u sebi, spremao se za odluku.
     "Kvane, prijatelju", gorko je upitao, "šta smo postigli za ovih sedam godina?"
     Kao da je to značilo kraj zvaničnog razgovora, Kvan se spustio u stolicu preko puta Mhorama i malo opustio ramena. "Uložili smo sve sile u pripremu za odbranu Veselkamena. Oporavili smo ratovniju koliko smo mogli - deset preživelih eovojni preraslo je u dvadeset pet. Doveli smo ovamo narod iz Središnje Zaravni, sklonili ih sa puta Sotonpesta. Nakupili smo hranu, oružje, zalihe. Sivom Krvniku trebaće više od mora pragrdana i jamnika da slomi naš otpor."
     "On ima više, Kvane." Mhoram je nastavio da gladi neobično rečito lice na poprsju anundivian yaj±a. "A izgubili smo krvnu gardu."
     "Ne našom krivicom." Kvanov bol zbog gubitka učinio je da zvuči ljutito. Borio se rame uz rame sa krvnom gardom više od ijednog ratnika u Domaji. "U vreme kada je zadatak u Primorju dat Koriku i krvnoj gardi, nismo mogli znati da je Sivi Krvnik napao džinove Kamenom Zlozemlja. Nismo mogli znati da će Korik pobediti Besomuka i da će pokušati da donese komad Kamena ovamo."
     "Nismo mogli znati", šuplje je odvratio Mhoram. Na kraju krajeva, prestanak njegovih proročkih snova nije ispao veliki gubitak. Uprkos mnoštvu strahova koje je sadržavao, nije ni naslutio napad poglavara Kletnika na džinove. "Prijatelju, da li se sećaš šta nam je Banor rekao o ovom kipu?"
     "Vrhovni poglavaru?"
     "Izvestio je da ga je Elena, kćer Lenina, načinila po liku Tomasa Kovenanta, Nevernika i nosioca belog zlata - i da je prapoglavar Kovenant pomislio kako predstavlja lice krvnog gardiste." Banor je takođe izvestio da ga je Kovenant primorao da kaže Eleni ime Moći skrivene u Sedmom krugu, tako da je ispunila uslove za približavanje toj Moći. No, Mhoram se sada zanimao za sličnost koju je Vrhovni poglavar Elena unela u svoje delo. To je bila početna tačka, začetak od kojeg je putovao do dosezanja svog tajnog znanja. "Bila je istinski meštar u vajanju kosti. Ne bi nesvesno omogućila takvu zabunu."
     Kvan je slegnuo ramenima.
     Mhoram se toplo nasmešio vrhovnikovom oklevanju da iznese mišljenje van svojih sposobnosti. "Prijatelju moj", rekao je, "primetio sam sličnost, ali nisam mogao da je razumem. Pomogla mi je Ahana, kćer Hanina. Iako ne poznaje veštinu ukoštavanja, ima oko umetnika. Shvatila je misao koju je Elena unela u ovo.
     Kvane, sličnost između prapoglavara Tomasa Kovenanta i Banora krvnog gardiste je u tome što obojica zahtevaju apsolutno znanje o sopstvenom životu. Za krvnu gardu to je bio njihov zavet. Zahtevali su od sebe ili čistu, savršenu službu zauvek ili nikakvu službu. A Nevernik zahteva..."
     "On zahteva", kiselo ga je prekinuo Kvan, "da njegov svet bude stvaran, a naš ne."
     Mhoramovu ozbiljnost za trenutak je ublažio kratkotrajan osmeh. "Ta potreba za apsolutnim znanjem je opasna. I Kevin je hteo pobedu ili uništenje."
     Vrhovnik je pogledao Mhorama u oči pre nego što je odgovorio. "Onda ne prizivaj ponovo Nevernika. Vrhovni poglavaru, on će prepustiti Domaju propasti da bi očuvao svoj 'stvarni' svet."
     Mhoram je podigao obrve i stegao usne. Znao je da vrhovnik nikada nije verovao Kovenantu, ali u ovim teškim vremenima sumnje su bile važnije i teže za odgonetanje. Pre nego što je stigao da odgovori, na vratima se začulo žurno kucanje i napeti šapat stražara. "Vrhovni poglavaru, brzo dođite! Vrhovni poglavaru!"
     Mhoram je smesta ustao i pošao ka vratima. U tih nekoliko koraka izbrisao je sve svoje maštarije i usmerio misli na Veselkamen, tragajući za razlogom stražareve uznemirenosti.
     Kvan je stigao do vrata korak pre njega i otvorio ih. Mhoram je žurno izišao u blistavo, okruglo dvorište.
     Čitava zasvođena pećina palate bila je jarko osvetljena bledožutom svetlošću koja se probijala kroz kameni pod, ali Mhoram nije morao da gleda kroz vidikovce u zidovima pećine da bi shvatio zašto ga je stražar pozvao. Poglavar Amatin je stajala u središtu neugasive svetlosti iz poda. Bila je okrenuta licem ka njemu, leđima ka svojim odajama, kao da je baš išla kod njega kad ju je snašla nevolja.
     U rukama je stezala lomilialor - komunikacioni štap koji je Veselkamen dobio od Znanstvigora pre sedam godina.
     Izgledala je kao tamna senka na osvetljenom podu, a u njenim rukama Veledrvo je gorelo bez plamena, kao uzana pukotina na peći. Sitne, hladne kuglice iskri vrcale su sa drveta. Mhoram je odmah shvatio da upravo prima poruku od onoga, ma ko to bio, ko drži drugi komunikacioni štap, onaj u Veseldrvu.
     Dograbio je svoje dugačko, gvožđem okovano žezlo sa tronošca pred vratima i pošao preko dvorišta ka Amatin. Iz iskustva je znao da je odašiljanje i primanje lomilialor poruka iscrpljujući postupak. Biće joj potrebna njegova pomoć. Nije imala fizičku snagu i znala je to; kada je poruka o vojski Opakog stigla do poglavara, prenela je na Kalindrila svoju odgovornost za Veseldrvo - koja joj je dodeljena zbog strasne ljubavi prema znanstvu - jer je verovala da joj nedostaje telesna čvrstina da izdrži duga naprezanja. No, u njenom sitnom, dečijem telu i ozbiljnim očima krila se sposobnost saznanja i odanost učenju koju nijedan poglavar nije mogao da dostigne. Vrhovni poglavar često je pomišljao da je Amatin najsposobnija u celoj Domaji da otkrije njegovu tajnu, a da je najmanje verovatno da će baš ona to učiniti.
     Sada, ocrtana na svetlom podu u dvorištu, izgledala je mršavo i krhko - kao senka što je baca moć koju je držala u rukama. Drhtala je čitavim telom i držala lomilialor ispruženom rukom kao da hoće da ga drži što dalje od sebe, a da ga ne ispusti. Progovorila je pre nego što je Mhoram stigao do nje.
     "Asuraka", dahnula je. "Asuraka govori." Glas joj je podrhtavao kao grana na vetru. "Sotonpest. Vatra. Vatra! Drvo! Ahh!" Dok je dahćući govorila, užasnuto je zurila u Mhorama kao da kroz njega vidi plamen kako nagriza stablo Veseldrva.
     Mhoram se zaustavio nadohvat Veledrva i postavio svoje žezlo na pod kao da izdaje zapovest. Podigao je glas da bi prodro kroz njenu opčinjenost. "Drži se, Amatin. Čujem."
     Pognula je glavu, pokušavajući da izbegne ono što vidi, a reči su joj sletale sa usana kao da je neko bacio tešku gromadu u vode njene duše. "Vatra! Stablo gori. Drvo gori. Kamen! Lišće, korenje, granje, sve je zahvaćeno. Kalindril se bori. Bori se! Vriska - ratnici vrište. Južni hol gori! Ah, dome moj!"
     Mhoram se namrštio i stegao pesnicu oko sredine lomilialor štapa. Moć poruke ga je pogodila i protresla od glave do pete, ali i dalje je držao glatko drvo i ulivao u njega snagu svoje volje. Preko njega je dosegao Amatin i umirio je; uz njenu pomoć obrnuo je za trenutak tok moći kroz Veledrvo. Boreći se sa strujom Asurakinih osećanja, uspeo je da joj dovikne "Bežite!"
     Žezlarka ga je čula i odgovorila kroz Amatinine usne. "Da bežimo? Ne možemo! Veseldrvo umire pod nama. Opkoljeni smo. Sve ostale grane gore. Dva stabla su u plamenu do vrha. Vriska! Vriska. Poglavar Kalindril stoji u viankomu i bori se. Središnja debla gore. Mreža viankoma gori. Kalindrile!"
     "Voda!" Mhoram je gurnuo reči ka Asuraki kroz komunikacioni štap. "Pozovi reke! Potopi dolinu!"
     Za trenutak je Asurakin pritisak popustio, kao da je odvratila pažnju od štapa. Mhoram ju je žurno pozvao. "Asuraka! Žezlarko!" Uplašio se da je pala u vatru. Kada je nastavila poruku, zvučala je udaljeno, izgubljeno.
     "Poglavar Kalindril je pozvao reke - ranije. Sotonpest je skrenuo poplavu. On... Kamen Zlozemlja... " U slabi glas od kojeg su podrhtavale Amatinine usne prodro je novi ton užasa. "Ponovio je davnu smrt Kuraš Plenetora. Raznesene stene, krv, kosti i spaljena zemlja su se podigli iz dubine. Drevnim ostacima je okružio Veseldrvo i skrenuo vodu. Kako je to moguće? Je li Vreme probijeno? Jednim pokretom Kamena stoleća lečenja su precepljena nadvoje."
     Amatin se iznenada zgrčila u drhtavom uzviku. "Kalindrile!"
     Lomilialor je istog časa zaćutao; moć je otišla iz njega kao oterana ptica. Poglavar Amatin se zateturala i gotovo pala na kolena. Mhoram ju je uhvatio pod ruku da bi je zadržao na nogama.
     U iznenadnoj tišini dvorište je delovalo mrtvo i hladno kao grob. U vazduhu su se sjatili odjeci strepnje nalik na bešumne udare crnih krila. Mhoramovi zglobovi na ruci kojom je stezao štap bili su beli i napeti.
     Onda je Amatin zadrhtala i pribrala se. Vrhovni poglavar se povukao i postao svestan drugih ljudi u dvorištu. Mogao je da ih oseti. Kvan je stajao nekoliko koraka iza njega, a nekoliko stražara bilo je raštrkano oko ivice svetlećeg poda. Šačica posmatrača plašljivo je gledala sa ograđenih otvora u zidu pećine. Vrhovni poglavar nije gledao u njih nego levo od sebe, gde je stajao Korimini, starac Znanstvigora, sa Faer, družbenicom Kalindrilovom. Starac je položio obe naborane ruke na Faerina ramena. Suze su mu blistale pod teškim kapcima, a dugačka bela brada podrhtavala je od bola. Faerino otvoreno lice bilo je prazno i bledo kao koštani kip.
     "Znači, mrtav je, Vrhovni poglavaru?" Tiho je upitala.
     "Smrt žanje lepotu sveta", odgovorio je Mhoram.
     "Izgoreo je."
     "Sotonpest je Besomuk. Mrzi sve što je živo i zeleno. Bio sam budala što sam verovao da će Veseldrvo biti pošteđeno."
     "Izgoreo", ponovila je.
     "Da, Faer." Nije našao reči kojima bi izrazio bol svoga srca. "Borio se da očuva Veseldrvo."
     "Vrhovni poglavaru, bilo je sumnje u njemu... ovde." Pokazala je svoje grudi. "Zaboravio je na sebe."
     Mhoram je osetio istinu u njenom glasu, ali nije mogao da ostavi takvu izjavu bez komentara. "Možda. Nije zaboravio Domaju."
     Poglavar Amatin je tiho zaječala, okrenula se i požurila ka svojim odajama. Faer nije obratila pažnju na nju. Nije gledala Mhorama u oči. "Je li to moguće?"
     Nije znao odgovor na to pitanje. Zato je odgovorio kao da ponavlja Asurakin uzvik. "Zakon smrti je bio prekršen. Ko može reći šta je sada moguće?"
     "Veseldrvo", zastenjao je Korimini. Glas mu je drhtao od starosti i tuge. "Hrabro je umro."
     "Zaboravio je sebe." Faer se uklonila od starčevog dodira kao da joj njegova uteha ne može koristiti. Okrenula je leđa Vrhovnom poglavaru i ukočeno pošla u svoje odaje. Korimini je za trenutak oklevao, ali pošao je za njom, uzaludno brišući suze.
     Mhoram je sa naporom odložio žezlo i ispravio prste zgrčene kao kandže.
     Mirno i čvrsto, doneo je odluku.
     Usne su mu bile čvrste i ukočene kad se obratio Kvanu. "Sazovi Veće", rekao je kao da očekuje vrhovnikovo protivljenje. "Pozovi znanstvozornike i sve rhadhamaerle i lilianrile koji žele da dođu. Nema više odlaganja."
     Kvan je shvatio šta znači takav glas. Oštro je pozdravio Vrhovnog poglavara i smesta počeo da dovikuje naredbe stražarima.
     Mhoram nije čekao da vrhovnik završi posao. Uzeo je svoje žezlo u desnicu i pošao sa osvetljenog poda niz hodnik koji je razdvajao poglavarske odaje od ostatka Veselkamena. Klimnuo je glavom stražarima na drugom kraju hodnika, ali nije se zaustavio da odgovori na upitne poglede. Svi koje je sreo osetili su uznemirenost u atmosferi Veselkamena i oči su im bile pune strepnje. Nije obraćao pažnju na njih. Uskoro će svi dobiti svoje odgovore. Pribrano se penjao kroz nivoe Poglavarevog Konaka ka Zabranu.
     Kako se vest o Asurakinoj poruci širila kroz zidove grada, oko Mhorama se okupljala žurba. Uobičajeni poslovi života koji je pulsirao u kamenu, odjekujući ritmovima stanovnika Konaka, sada je prerastao u privid jednoglasja, kao da sam Veselkamen govori ljudima šta se desilo i kako da odgovore. Planinski kamen je na taj isti način pomagao u organizovanju života svojih stanovnika već pokolenjima, vekovima.
     Duboko u bolnom srcu Mhoram je znao da čak i tom kamenu može doći kraj. Tokom mnogih razdoblja postojanja nikad nije bio opkoljen. Ali sada je poglavar Kletnik bio dovoljno moćan. Mogao je da raskine masivne zidove i pretvori poslednje uporište Domaje u tucanik. Uskoro će i početi da to pokušava.
     Kalindril je to svakako jasno shvatio. Došlo je vreme očajničkog rizika. Vrhovni poglavar već je bio sit štete koju je Sotonpest načinio na dugom maršu od Pustog grobišta. Odabrao je svoj rizik.
     Nadao se da će okrenuti prekršeni Zakon smrti u korist Domaje.
     Uhvatio je sebe kako žuri, iako je znao da će morati da čeka kada stigne u Zabran. Podstrekavao ga je pritisak odluke. Ipak, kada ga je iz bočnog prolaza pozdravio Trel, smesta se zaustavio i okrenuo da sačeka dolazak krupnog oblučara. Trel, družbenik Atiaranin, imao je zahteve koje Mhoram nije mogao ni da odbije ni da izbegne.
     Trel je bio odeven po tradiciji Kamendolaca - preko svetlosmeđih pantalona nosio je kratku tuniku sa porodičnim simbolom, uzorkom u obliku belog lista, utkanim na ramenima - i bio je širok i mišićav, što je građa tela tipična za ljude iz kamensela; no, Kamendolci su obično niski, a Trel je bio visok. Ostavljao je utisak ogromne fizičke snage, što je bilo samo pojačano njegovom veštinom u znanstvu rhadhamaerla.
     Prišao je vrhovnom poglavaru glave oborene u gestu stidljivosti, ali Mhoram je znao da nije stid to zbog čega Trel izbegava da gleda ljude u oči. Iza guste mase Trelove sedoriđe brade i oblučarske grubosti njegovog lica svetlucalo je drugo objašnjenje. Mhoram je nehotice zadrhtao kao da je zimski vetar našao put kroz Veselkmen do njegovog srca.
     Kao i ostali rhadhamaerli, Trel je posvetio život služenju kamena. Ali izgubio je ženu, kćer i unuku zbog Tomasa Kovenanta. Sam pogled na Kovenanta, pre sedam godina, naveo ga je da ošteti stenu Konaka; zario je prste u granit kao da je mekši od gline.
     Izbegavao je da gleda ljude u oči da bi time prikrio mržnju i bol koji su se sukobljavali u njemu.
     Obično je bio uzdržan, udubljen u kamene poslove Konaka. No, sada je prišao vrhovnom poglavaru sa izgledom ljutite rešenosti.
     "Krenuo si u Zabran, vrhovni poglavaru", rekao je. Uprkos uzdržanom ponašanju, u glasu mu se osećao čudan prizvuk preklinjanja.
     "Da", odgovori Mhoram.
     "Zašto?"
     "Trele, družbeniče Atiaranin, znaš razlog. Nisi gluv za potrebitost Domaje."
     "Ne znam", mirno odvrati Trel.
     Mhoram blago odmahnu glavom. "Znaš da moram pokušati."
     Trel otrese ovu izjavu oštrim pokretom ramena i ponovi. "Ne znam."
     "Trele, ja sam vrhovni poglavar Veća Veselkamena. Moram učiniti ono što mogu."
     "Znači, oglasićeš... oglasićeš pad Elene, kćeri moje kćeri."
     "Oglasiti?" Trelov izraz je iznenadio Vrhovnog poglavara. Podigao je obrve i sačekao da mu Trel objasni.
     "Da!" Trel je počeo da objašnjava. Glas mu je zvučao čudno, kao da je u dugim, dubokim, podzemnim pesmama tokom službe rhadhamaerla izgubio bliskost sa ljudskim govorom; izgledalo je kao da se bori sa potrebom da viče. "Moja žena Atiaran rekla je... rekla je da je na živima odgovornost da opravdaju žrtve mrtvih. Inače njihova smrt ne bi imala nikakvog smisla. Ti ćeš raščiniti smisao Elene. Ne smeš... ne smeš odobriti njenu smrt."
     Mhoram je osetio istinu u Trelovim rečima. Njegova odluka bi mogla podrazumevati potvrdu, ili bar prihvatanje Eleninog pada pod Melenkurion Nebozorom; a to će biti gorak zalogaj za Trela. Možda se time mogao objasniti nagoveštaj straha koji se osećao u Trelovom govoru. No, Mhorama je dužnost prema Domaji jasno obavezivala. "Moram pokušati" reče tiho i nastavi da ga Trel ne bi pogrešno razumeo. "Vrhovni poglavar Elena je prekršila Zakon smrti. Kako bih mogao da odobrim njen postupak?"
     Trel je prešao pogledom preko okolnih zidova, izbegavajući lice Vrhovnog poglavara, a teškim šakama stezao je kukove kao da ih sprečava da posegnu - kao da se pribojava šta bi njegove ruke mogle učiniti kad ih ne bi zauzdavao. "Da li voliš Domaju?" Upitao je prigušenim glasom. "Uništićeš je."
     Tada je dočekao Mhoramov pogled, a oči pune bola gorele su mu vlažnom vatrom. "Bilo bi bolje da sam... " naglo je odvojio ruke od bokova i pljesnuo dlanovima, a ramena su mu se povila kao da davi nekoga "...da sam zadavio na rođenju moju kćer Lenu."
     "Ne!" Mhoram je ponovio malo tiše. "Ne." Želeo je da obgrli Trela i da nekako uteši oblučara. No, nije znao kako da olakša Trelov teret; nije mogao da razreši ni svoje dvoumljenje. "Čuvaj mir, Trele", promrmljao je. "Seti se Zaveta." Nije mogao ništa drugo da smisli.
     "Mir?" Trel je odgovorio bolnim podsmevanjem. Kao da više nije video Vrhovnog poglavara. "Atiaran je verovala u mir. Mira nema." Polako se okrenuo i pošao niz bočni prolaz odakle je i došao.
     Mhoram je za trenutak gledao za njim niz prolaz. Dužnost i oprez su mu govorili da bi trebalo odrediti ratnike da nadgledaju ovog oblučara. No, nije mogao da muči Trela takvim pokazivanjem nepoverenja; takva presuda oslabila bi poslednje deliće Trelove samokontrole. A on, Mhoram, video je muškarce i žene kako pobeđuju patnju kakva je mučila Trela.
     Ipak, oblučar nije izgledao kao čovek koji će izboriti novu celinu iz ruševina ranijeg života. Mhoram je ozbiljno rizikovao time što ništa ne preduzima. Kad je ponovo pošao ka Zabranu, težina odgovornosti navalila se na njega. Nije se osećao dorastao broju usuda koje je nosio.
     Pošao je niz dugačak, bakljama osvetljen hodnik, uspeo se uz zavojito stepenište i prišao jednom od privatnih poglavarskih ulaza u Zabran. Zastao je na vratima da proceni koliko ljudi se već sakupilo za Veće i gotovo odmah je čuo poglavara Amatin kako se penje uz stepenište iza njega. Sačekao ju je. Kada je stigla do odmorišta na kome je stajao, video je da su joj oči oivičene crvenilom, a usne drhtave i napete. Poželeo je da odmah govori sa njom, ali je rešio da se sukobi sa njenim osećanjima tek posle Veća. Ako ikada bude odao svoje tajno saznanje, prvo će morati da pripremi teren. Ćutke, saosećajno joj se osmehnuo, otvorio joj vrata i ušao za njom u Zabran.
     Pošli su stepenicama do poglavarskog stola, koji je stajao ispod nivoa ograđenih galerija u visokoj, okrugloj dvorani Veća. Dvorana je bila osveteljna sa četiri velike lilianril baklje postavljene iznad galerija i otvorenom posudom oblučka na podu, ispod i unutar stola u obliku slova "C". Kamene stolice za poglavare i njihove posebne goste čekale su duž spoljnje ivice stola, okrenute ka otvorenom prostoru sa posudom oblučka; u čelu stola bila je stolica sa visokim naslonom za Vrhovnog poglavara.
     Na podu Zabrana, kraj posude sa oblučkom, stajao je okrugli kameni sto u čiju je sredinu bio dopola zabijen kratki srebrni bodež. To je bio Lorikov kril, ostavljen tamo gde ga je Kovenant zabo pre sedam godina. Za to vreme poglavari nisu našli načina da ga izvade iz kamena. Ostavili su ga u Zabranu tako da svako ko poželi da proučava kril može slobodno da mu priđe. Ništa na njemu nije se izmenilo osim prozirno belog dragog kamena oko kojeg su se stapali drška, štitnici i dvosekla oštrica.
     Kada su se Mhoram i Kalindril vratili iz pohoda u Garotin Čestar, zatekli su dragulj mrtav, bez svetlosti. Vrela vatra koju je Kovenant prizvao u njega sada je iščilela.
     Stajao je blizu oblučka kao dokaz uzaludnosti poglavara, ali Mhoram nije mislio na njega. Nije morao da se osvrće kako bi saznao ko je stigao u Zabran; savršena akustika sale prenosila je do njega svaki šum i mrmljanje. U prvom redu na galeriji, iznad i iza poglavarskih sedišta, nalazili su se ratnici, vojevnici ratovnije, na mestima koja su ranije pripadala krvnoj gardi. Dvojica srdočnika, oblučar Torm i zubljonoša Borilar, sedeli su sa vrhovnikom Kvanom na zvaničnom položaju, visoko na galeriji iza stolice Vrhovnog poglavara. Nekoliko znanstvozornika smestilo se u redovima iznad stola; još su na sebi imali umor i prašinu od bekstva iz Veseldrva, ali bili su suviše napeti od vesti o padu drveta da bi propustili ovo Veće. A sa njima su bili i bukvalno svi lilianrili Poglavarevog Konaka. Spaljivanje drveta pogodilo je sve zubljonoše pravo u srce i dok su gledali približavanje Vrhovnog poglavara u očima im se video bol.
     Mhoram je stigao do svog sedišta ali nije odmah seo. Kad je poglavar Amatin stigla do svog mesta na desnoj strani stola, osetio je oštar bol pri pogledu na kameno sedište koje je pripadalo poglavaru Kalindrilu. Mogao je u sećanju prizove i prisustvo ostalih koji su zauzimali stolicu Vrhovnog poglavara: Variola, Prothala, Ozondreu i Elenu od novih poglavara, Kevina, Lorika i Damelona od drevnih. Njihova lična veličina i hrabrost učinili su ga skromnim, jer shvatio je koliko je bio mali za nošenje tolikih dužnosti i gubitaka. Stajao je na prekretnici sudbine Domaje bez Variolovog vidovnjaštva, Prothalove asketske snage, Ozondreine tvrdoglave nepomirljivosti ili Elenine vatre; i nije imao ni blizu toliko moći kao najslabiji poglavar u najslabijem veću koje su vodili Kevin, Lorik, Damelon ili Berek Srdomil, poglavar-rodilac. Pa ipak, niko od preostalih poglavara nije mogao da preuzme njegovo mesto. Amatin nije imala fizičku snagu. Trevor nije verovao u svoju sposobnost; smatrao je da nije dorastao ostalim poglavarima. Loerija je bila rastrzana između ljubavi prema Domaji i želje da zaštiti svoju porodicu. Mhoram je znao da je već nekoliko puta bila na ivici da zatraži razrešenje od poglavarstva, pa da pobegne sa kćerima u srazmernu sigurnost Zapadnik-planina.
     Bez Kalindrila, vrhovni poglavar Mhoram bio je usamljeniji nego ikada pre.
     Morao je da se prisili da izvuče stolicu i sedne.
     Čekao je Trevora i Loeriju zadubljen u misli, sakupljajući duhovnu snagu. Konačno, glavna vrata Zabrana su se otvorila i dvoje poglavara pošlo je niz široke stepenice, prateći Koriminija, starca Znanstvigora. Kretao se polako i sa mukom, kao da mu je kraj Veseldrva iscrpao poslednju elastičnost iz mišića i ostavio ga u vlasti odmaklih godina; Trevor i Loerija su ga pažljivo pridržavali sa strane. Pomogli su mu da stigne do stolice pored Amatin, a onda su obišli sto i zauzeli svoja mesta levo od Vrhovnog poglavara.
     Kada su seli, Zabran je utihnuo. Svi razgovori su prekinuti i posle kratkog šuškanja nogu i meškoljenja tišina je ispunila toplo, žuto svetlo baklji i oblučka. Mhoram nije čuo ništa osim prigušenog zvuka disanja. Polako se osvernuo po stolu i galerijama. Sve oči su bile uperene u njega. Pribrao se i postavio svoje žezlo na sto pre nego što je ustao.
     "Prijatelji i službenici Domaje", mirno je rekao, "dobro došli na Veće poglavara. Ja sam Mhoram sin Variolov, Vrhovni poglavar po izboru Veća. Pred nama su ozbiljne nevolje i moramo preduzeti korake protiv njih. No, pre svega moramo poželeti dobrodošlicu znanstvozornicima Znanstvigora. Korimini, starče Znanstvigora, budi u Poglavarevom Konaku kao kod kuće, i ti i tvoj narod. Bezbedno si doveo u Veselkamen veliku školu znanstva. Kako da ti se odužimo?"
     Korimini je nesigurno ustao kao da hoće da primi pozdrave Vrhovnog poglavara, ali rasplinutost njegovog pogleda pokazivala je da su mu misli negde drugde. "Faer", počeo je drhtavim staračkim glasom, "Faer me moli da se izvinim zbog odsustva Kalindrila, njenog muža. On neće moći da prisustvuje Veću." U glasu mu se osećala izgubljenost i postepeno je zaćutao kao da je zaboravio šta hoće da kaže. Misli su mu postepeno izgubile dodir sa situacijom u kojoj se nalazio. Dok je stajao pred Većem, moć znanstva koja ga je toliko dugo čuvala od starosti kao da ga je sada napustila. Zastao je i ponovo seo, besciljno mrmljajući, lutajući u umu kao čovek koji se trudi da razume jezik koji više ne poznaje. Konačno je našao reč. "Veseldrvo." Ponovio je nekoliko puta, pokušavajući da je razume. Počeo je tiho da plače.
     Mhorama su oči pekle od suza. Brzim pokretom poslao je dvoje znanstvozornika da pomognu Koriminiju. Podigli su ga sa sedišta i gotovo ga poneli između sebe, uz stepenice prema visokim drvenim vratima. "Odvedite ga isceliteljima", promuklo je rekao Mhoram. "Nađite mu mir. Služio je Domaju hrabro, odano i mirno tokom više godina od ikog živog."
     Poglavari su ustali i odjednom su svi u Zabranu bili na nogama. Složno su dodirnuli desnom rukom srce i ispružili dlan ka Koriminiju u drevnom pozdravu. "Živeo, Korimini", rekoše, "starče Znanstvigora. Nađi mir."
     Dvoje znanstvozornika izvelo je Koriminija iz Zabrana i vrata su se zatvorila za njima. Ljudi na galerijama ponovo su seli, rastuženi. Poglavari su pogledali Mhorama sa tugom u očima. "Ovo je loš znak", napeto je rekla Loerija.
     Mhoram se s naporom pribrao. "Svi znaci su loši u ovakva vremena. Opačija je nad Domajom. Zato smo poglavari. Ne bismo bili potrebni Domaji da ne postoji zlo protiv kojeg treba delovati."
     Amatin ga nije gledala u oči dok je odgovarala. "Ako je to naša svrha, onda joj ne služimo." Od besa i bola njen glas je dobio prkosan prizvuk. Držala je dlanove raširene na stolu kao da pokušava da ih utisne u kamen. "Od svih poglavara samo je Kalindril podigao ruku u odbranu Veseldrva. Izgoreo je umesto mene."
     "Ne!" Vrhovni poglavar smesta ju je prekinuo. Nadao se da će pred Većem raspravljati o problemima na drugi način, ali sad kad je Amatin progovorila nije mogao da se povuče. "Ne, poglavaru Amatin. Nemoj primiti na svoja ramena odgovornost za smrt Kalindrila, družbenika Faerinog. Umro je na mestu koje je sam izabrao. Kada si verovala da više nisi najpogodniji poglavar za nadzor nad Veseldrvom, iznela si svoje uverenje Veću. Veće je prihvatilo tvoje uverenje i zamolilo poglavara Kalindrila da ponese taj teret.
     U isto vreme, Veće je odlučilo da se branitelji Domaje neće trošiti u skupoj i beskorisnoj bici za Veseldrvo." Dok je govorio, napetost oko njegovih očiju pokazivala je koliko je teško, koliko užasno teško bilo doneti takvu odluku. "Dom Znanstvigora nije načinjen za rat i ne se mogao valjano braniti. Veće je odlučilo da je za Domaju najvažnije da sačuvamo svoje snage i iskoristimo ih najbolje, ovde. Kalindril je izabrao", autoritet Mhoramovog glasa za trenutak je zadrhtao, "poglavar Kalindril, družbenik Faerin, izabrao je drugačije. Ti ne snosiš krivicu za to."
     Video je protivljenje u njenom pogledu i požurio da joj odgovori. Nije hteo da ona glasno izgovori tu misao. "Osim toga, tvrdim ti da niko od nas ne snosi krivicu za mudro ili glupo, pobedu ili poraz, u načinu na koji smo izabrali da branimo Domaju. Mi nismo tvorci Zemlje. Njen konačni kraj nije u našim rukama. I mi smo stvoreni, kao i cela Domaja. O nama se može suditi samo po čistoti načina na koji joj služimo. Pošto smo posvetili svu svoju mudrost i sve svoje snage odbrani Domaje, niko ne može da podigne glas i optuži nas. Život ili smrt, dobro ili zlo - pobeda ili uništenje - od nas se ne traži da rešavamo takve zagonetke. Neka Tvorac odgovara za usud svog dela."
     Amatin ga je prodorno pogledala i osetio je da odmerava izdvojeno, tajno mesto u njegovom srcu. Kada je progovorila, gotovo je šaputala. "Znači li to da kriviš Kalindrila? U njegovoj smrti nema 'sve mudrosti'."
     Promašaj njenog napora da razume zaboleo je Vrhovnog poglavara, ali otvoreno joj je odgovorio. "Nisi gluva, poglavaru Amatin. Voleo sam Kalindrila, družbenika Faerinog, kao brata. Nemam mudrosti, snage ni volje da ga okrivim."
     "Ti si Vrhovni poglavar. Čemu te tvoja mudrost uči?"
     "Ja sam Vrhovni poglavar", potvrdio je Mhoram. "Nemam vremena za okrivljavanje."
     Odjednom se i Loerija pridružila ispitivanju. "A ako nema Tvorca? Ili ako se o delu niko ne stara?"
     "Ko će onda da nam prigovori? Sami obezbeđujemo značenje svojih života. Ako služimo Domaju onoliko čisto koliko nam sposobnosti dozvoljavaju, šta se više može zahtevati od nas?"
     "Pobeda", odgovorio mu je Trevor. "Pobeda, vrhovni poglavaru. Ako padnemo, sama Domaja će nas kriviti. Biće napuštena. Mi smo joj poslednji zaštitinici."
     Snaga njegovog napada pogodila je Mhorama. Još nije imao hrabrosti da otvoreno odgovori: Bolje poraz nego obesvećenje. Zato je uzvratio gorkim osmehom. "Poslednji, poglavaru Trevore? Ne. Haručai još žive u svojim planinskim tvrđavama. Oni, na svoj način, znaju ime zemne moći boje od svakog poglavara. Ranjani i Ranihini još žive. Mnogi ljudi Južnih i Severnih zaravni još žive. Mnogi Neomeđeni još žive. Kaeroil Divogornik, šumnik Garotinog čestara, još nije umro. A negde iza Mora novorođenog sunca jeste domovina džinova - da, i Elohima i Bhrathaira, o kojima su pevali džinovi. Oni će se odupreti poglavaru Kletniku i njegovoj vladavini nad Zemljom."
     "Ali Domaja, vrhovni poglavaru! Domaja će biti izgubljena! Opaki će je opustošiti s kraja na kraj."
     Mhoram je odjednom duboko uzdahnuo. "Sedmice mu! Ne, dogod preostane makar trun ljubavi i vere!"
     Zapiljio se Trevoru u oči sve dok se poglavarova pobuna nije ugasila. Onda se okrenuo ka Loeriji. No, prepoznao je u njoj delovanje uznemirujućeg straha za kćeri i uzdržao se da ne dodirne njena rastrzana osećanja. Umesto toga, pogledao je Amatin i osetio olakšanje što se dobar deo njene srdžbe raspao. Dočekala ga je izrazom punim nade. Našla je u njemu nešto što joj je bilo potrebno. "Vrhovni poglavaru", rekla je tiho, "otkrio si način na koji ćemo delovati protiv ovog usuda."
     Vrhovni poglavar je pojačao kontrolu nad sobom. "Postoji način." Podigao je glavu i obratio se celom Zabranu. "Prijatelji, Sotonpest Besomuk spalio je Veseldrvo. Trotgard je sad u njegovim rukama. Uskoro će krenuti na nas. Ostalo je još malo dana do početka opsade Veselkamena. Ne možemo više odlagati." Zlato u njegovim očima je planulo. "Moramo pokušati da prizovemo Nevernika."
     Na to je Zabran ispunila zaprepašćena tišina. Mhoram je osećao talase iznenađenja, uzbuđenja i užasa kako se izlivaju sa galerija pravo na njega. Iza leđa mu je doprlo vatreno protivljenje vojevnika Kvana. No, ćutke je čekao sve dok poglavar Loerija nije prva došla do glasa. "To je nemoguće. Žezlo zakona je izgubljeno. Nemamo sredstva za takvo prizivanje." Blagi akordi njenog glasa jedva su prikrivali oporu suštinu.
     Mhoram je i dalje čekao, u nadi da će ostali poglavari odgovoriti Loeriji. Posle malo oklevanja, javio se Trevor. "Ali Zakon smrti je prekršen."
     "A ako je Žezlo uništeno", brzo je dodala Amatin, "onda se zemna moć, koja je bila sakupljena u njemu, rasula nad Domajom. Možda će nam biti dostupna."
     "Moramo pokušati", nastavio je Mhoram. "Bilo to dobro ili zlo, Nevernik je neraskidivo vezan za usud Domaje. Ako on nije ovde, ne možemo braniti Domaju."
     "Niti je uništiti!" zarežao je Kvan.
     Pre nego što je Mhoram stigao da odgovori, srdočnik Borilar skočio je na noge. "Nevernik će spasti Domaju", žurno je rekao.
     "Neobično poverenje, srdočniče", progunđao je Kvan.
     "Spašće je", rekao je Borilar kao da se čudi sopstvenoj smelosti. Pre sedam godina, kada je upoznao Kovenanta, bio je najmlađi zubljonoša koji je ikada preuzeo dužnost srdočnika. Bio je neprestano svestan svog neiskustva, a pri tom još i pun poštovanja, što je zabavljalo njegovog prijatelja i kolegu srdočnika, Torma. "Kada sam upoznao Nevernika, bio sam mlad, stidljiv... i uplašen." Torm se mangupski iscerio pri pomisli da Borilar više nije mlad i plašljiv. "Prapoglavar Kovenant ljubazno je govorio sa mnom."
     Ponovo je seo, rumen od zbunjenosti. No, niko osim Torma se nije smešio, a Tormov osmeh uvek je bio neukrotiv. Izražavao je samo veselu naklonost, a ne podsmeh. Dubina Borilarovog ubeđenja prekratila je, izgleda, sumnjičavost u Zabranu. Kada se poglavar Loerija ponovo javila, glas joj se izmenio. Ispitivački je pogledala mladog srdočnika pre nego što je postavila pitanje. "Kako ćemo izvesti taj pokušaj?"
     Mhoram je ozbiljno klimnuo glavom Borilaru u znak zahvalnosti, a onda se ponovo obratio poglavarima. "Ja ću pokušati prizivanje. Ako me izda snaga, pomozite mi." Poglavari su ćutke zaklimali glavama. Mhoram se još jednom osvrnuo po Zabranu pre nego što je seo, pognuo glavu i otvorio um za stapanje sa poglavarima.
     Učinio je to znajući da će morati da zatvori deo sebe i spreči Trevora, Loeriju i Amatin da vide njegovu tajnu. Trebala mu je uteha, podrška i snaga, a potpuno stapanje bi mu to pružilo; no, svaka lična slabost mogla bi da izloži saznanje koje je čuvao. A poglavari će u stapanju videti da on zadržava nešto za sebe. Zato će ga postupak mnogo stajati. Svako stapanje ga je iscrpljivalo jer je mogao da očuva svoju tajnu samo tako što bi više davao nego primao. No, verovao je u stapanje. Od celokupnog znanstva novih poglavara samo je ovo bilo isključivo njihovo; ostalo su primili kroz Krugove Kevina Zemljoguba. A kada bi se čisto izvelo, stapanje je spajalo zdravlje i srce svakog poglavara u pomoći ostalima.
     Dogod bude posedovao tračak života i mrvicu snage, Vrhovni poglavar neće odbiti da ih podeli.
     Kontakt se konačno prekinuo. Mhoram je za trenutak osećao da nema dovoljno snage za spajanje; potrebe ostalih poglavara i njihova zabrinutost za njega ostali su mu na ramenima kao neprirodan teret. No, dovoljno je poznavao sebe i znao je da nije sposoban za predaju. Umesto toga posedovao je nagon za potpunim naprezanjem, koji ga je plašio kad god bi pomislio na obred obesvećenja. Posle trenutka odmora ustao je i podigao žezlo. Noseći ga kao zastavu, pošao je oko stola, do stepenica i niz njih ka podijumu oko posude sa oblučkom.
     Kada je Mhoram stupio na pod, Torm je sišao sa galerije da mu se približi. Oblučareve oči blistale su od veselosti i smešio se dok je govorio. "Biće ti poreban dalek vid da bi zadržao Nevernika." Pri tom je namignuo kao da se šali. "Ponor između svetova je taman, a tama slabi srce. Postaraću se za više svetlosti."
     Vrhovni poglavar se nasmešio u znak zahvalnosti i srdočnik je brzo prišao da stane kraj posude oblučka. Nagnuo se nad oganj-kamenove i kao da je smesta zaboravio ostale ljude u Zabranu. Ni ne pogledavši više publiku, počeo je tiho da peva.
     Dubokim kamenim jezikom, poznatim samo onima posvećenim u znanstvo rhadhamaerla, pesmom je prizivao oganj-kamenove, hrabrio ih, ložio, dozivao u život njihovu uspavanu moć. Crveno-zlatni odsjaj oblučka odslikavao se na njegovom licu kao odgovor. Mhoram je uskoro video da sjaj raste. Crvenkasti preliv nestajao je iz zlata; zlato je postalo čistije, belje, vrelije; sveži zemljani miris oblučka prostrujao je Zabranom kao da ga kadi.
     Troje poglavara ćutke je ustalo, a ostali su im se pridružili u nemom izražavanju poštovanja rhadhamaerlu i zemnoj moći. Pred njima je zračenje iz posude raslo sve dok Torm nije postao beo od svetlosti.
     Laganim, smirenim pokretom Vrhovni poglavar Mhoram uhvatio je žezlo obema rukama i podigao ga pred čelo.
     Pesma prizivanja Nevernika počela je da mu teče kroz um dok je usmeravao misli na moć svoga žezla. Malo po malo, izbrisao je iz svesti ljude iz Zabrana, a zatim i sam Zabran. Ulivao je sebe u pravo, glatko drvo žezla sve dok nije bio svestan samo pesme, svetla - i neograničenih značenja zemne moći koja je pulsirala kao životna tečnost u neizmernom planinskom kamenu oko njega. Prikupio je koliko god je mogao niti tog pulsiranja, proveo ih kroz žezlo i izvukao iz potke i tkanja postojanja Veselkamena. Za to vreme je poluglasno pevao:

     Divlja magija urezana u kamenu svakom,
     Sadržana da je belo zlato razuzda ili usmeri...
     zlato, retki metal, što ne rađa se u Domaji,
     kojim ne može vladati, ograničiti ga, potisnuti
     zakon kojim je stvorena Domaja,
     već je pre ključ, međaš, osa
     rasula iz koga je stvoreno Vreme.

     Niti su ga pronele kroz zlokobni vetar, dok mu je duh drhtao pod naletima pakosti; no, njegova svest glatko je prošla iza njih, prošla kroz sav vazduh, drvo, vodu i kamen sve dok nije izgledalo da se prodeva kroz srž tkanja koje čini stvarnost. U trenutku bez dimenzija vremena i prostora izgubio je pojam o sebi. Osećao je da pluta van granica stvaranja. Ali pesma i svetlo su ga zadržali i umirili. Uskoro su mu se misli usmerile kao kompas ka magnetu od belog zlata.
     Uhvatio je odsjaj prstena Tomasa Kovenanta. Nije mogao pogrešiti: Nevernikovo prisustvo pokrivalo je časni metal kao oreol, vezivalo ga i zarobljavalo mu moć. A sam oreol odisao je patnjom.
     Vrhovni poglavar Mhoram posegnuo je ka tom prisustvu i počeo da peva:

     Budi što jesi, Neverniče,
     odgovori na poziv.
     Život daje priče:
     smrt sve prekida.
     Obećanje je stvarno
     i krati kletve
     istinom svojom:
     no, duša grešna,
     slomljene vere
     i bezvernog puta,
     za sudbu mračnu
     pokriva sve.
     Budi što jesi, Neverniče -
     odgovori na poziv.
     Budi što jesi.

     Uhvatio je Kovenanta svojom pesmom i pošao nazad ka Zabranu.
     Delotvornost pesme znatno mu je olakšala teret i dala mu slobodu da se lako vrati sebi. Kada je otvorio oči u zaslepljujućoj svetlosti, gotovo je pao na kolena. Zapljusnula ga je nagla iscrpljenost; osećao se isprazno, kao da mu je duša rastegnuta da pokrije suviše veliko rastojanje. Neko vreme je nemoćno stajao, zaboravivši čak i da peva. No, ostali poglavari preuzeli su pesmu od njega i umesto njegove moći prizivanje su dovršila njihova žezla.
     Kada mu se povratio vid, ugledao je Tomasa Kovenanta, Nevernika i nosioca belog zlata, kako stoji napola stvaran u svetlu pred njim.
     No, prikaza nije prilazila bliže, nije se materijalizovala. Kovenant je ostao na ivici fizičkog prisustva; odbijao je da pređe granicu. "Ne sad! Pustite me!" Zahtevao je gotovo nepostojećim glasom.
     Prizor Nevernikove patnje zgrozio je Mhorama. Kovenant je bio izgladneo, bio mu je očajnički potreban odmor, imao je duboku i potpuno zapuštenu ranu na čelu. Čitavo telo mu je bilo prekriveno modricama i ranama kao da je bio kamenovan, a deo usta bio mu je prekriven zgrušanom krvi. No, ma koliko da su fizičke povrede bile strašne, padale su u zasenak pred psihičkim stanjem. Užasnuti otpor lio je iz njega kao bolni znoj, a divlja vatra volje držala ga je van domašaja. Dok se borio protiv prizivanja, podsetio je Mhorama na dukhu, sirotog Putnima na kome je poglavar Kletnik isprobao bezbroj mučenja Kamenom Zlozemlja. Opirao se poglavarima kao da ga vuku u kacu kiseline ili otrovnog užasa.
     "Kovenante!" Jeknuo je Mhoram. "Oh, Kovenante." Onako iscrpljen, plašio se da neće moći da zadrži jecaje. "Ti si u paklu. Tvoj svet je pakao."
     Kovenant je ustuknuo. Glas Vrhovnog poglavara kao da ga je fizički pogodio. No, sledećeg trenutka je ponovio zahtev. "Pošalji me nazad! Potreban sam joj!"
     "I nama si potreban", promrmljao je Mhoram. Osećao se krhko, bespomoćno, kao da nema tetive i ligamente koji bi ga održali uspravnog. Sada je razumeo zašto je mogao da prizove Kovenanta i bez Žezla zakona, i to razumevanje osećao je kao rupu bola probušenu u njegovom biću. Gotovo je osećao sopstveno rasipanje.
     "Potreban sam joj!" Ponovio je Kovenant. Od napora pri govoru, iz usta mu je potekla krv. "Mhorame, zar me ne čuješ?"
     Ta molba dirnula je Mhorama. Bio je Vrhovni poglavar; nije mogao, nije smeo da izneveri molbe njemu upućene. Primorao je sebe da sretne Kovenantov grozničavi pogled.
     "Čujem te, Neverniče", rekao je. Glas mu je postao jači dok je govorio. "Ja sam Mhoram, sin Variolov, Vrhovni poglavar po izboru Veća. I nama si potreban. Prizvao sam te da pomogneš Domaji u času krajnje potrebe. Proročanstvo koje ti je poglavar Kletnik dao da nam preneseš sada se ostvaruje. Ako ne uspemo, prepustićemo mu vlast nad životom i smrću i svemir će se zauvek pretvoriti u pakao. Prapoglavaru Kovenante, pomozi nam! To sam ja, Mhoram, sin Variolov, ja sam te pozvao."
     Reči su uznemirile Kovenanta. Posrtao je i njihao se pod zvukom Mhoramovog glasa. No, njegov strašni otpor nije se smanjio. Kada je povratio ravnotežu, ponovo je povikao. "Potreban sam joj, kažem ti! Ta zvečarka će je ugristi! Ako me sad uzmeš, neću moći da joj pomognem."
     Negde duboko u sebi, Mhoram se čudio što se Kovenant toliko opire prizivanju, a ne koristi moć prstena. No, tolika snaga odbijanja slagala se sa Mhoramovim tajnim znanjem. Nada i strah su se sukobljavali u Vrhovnom poglavaru i bilo mu je teško da sačuva mirnoću glasa.
     "Kovenante - prijatelju - molim te, saslušaj me. Saslušaj potrebu Domaje u mom glasu. Ne možemo te zadržati. Imaš belo zlato - imaš moć da nas odbiješ. Zakon smrti te ne vezuje. Molim te, saslušaj me. Neću ti oduzeti mnogo vremena. Pošto budem rekao svoje - ako još budeš želeo da odeš - prekinuću prizivanje. Reći ću... reći ću ti kako da upotrebiš moć belog zlata da nas porekneš."
     Kovenant je ponovo ustuknuo od napada zvuka. No, kad se oporavio, nije ponovio zahtev. "Govori brzo", oštro je rekao. "Ovo mi je jedina prilika - jedina prilika da se izvučem iz priviđenja na samom početku. Moram da joj pomognem."
     Vrhovni poglavar Mhoram se pribrao, prikupio svu ljubav i sav strah za Domaju i ugradio ih u svoj glas. "Prapoglavaru, prošlo je sedam godina od kako smo zajedno stajali u Dolini vešala. Za to vreme smo se oporavili od nekih pretrpljenih gubitaka. No, pošto... pošto je Žezlo zakona izgubljeno, Opaki je bio mnogo slobodniji. Stvorio je novu vojsku, beskrajnu kao more, i pošao na nas. Već je uništio Veseldrvo. Sotonpest Besomuk spalio je Veseldrvo i pogubio poglavara Kalindrila. Za nekoliko dana počeće i opsada Poglavarevog Konaka.
     No, time se priča o našim nevoljama ne završava. Pre sedam godina mogli smo braniti Veselkamen od svakog neprijatelja koliko god dugo treba. Ali... slušaj me, prijatelju... izgubili smo krvnu gardu."
     Kovenant se zateturao kao da ga je pogodila kamena lavina, ali Mhoram nije prekinuo. "Kada je krvni gardista Korik poveo svoj odred ka džinovima u Primorje, strašne sile otele su živote poglavarima Hirimu i Šetri. Bez njih..." Mhoram je zastao. Setio se Kovenantovog prijateljstva sa džinom Srdosoljom Penosledom. Bilo mu je nepodnošljivo da muči Kovenanta pričom o krvavom usudu džinova. "Bez njihove pomoći i saveta Korik je sa dvojicom drugova osvojio komad Kamena Zlozemlja. Nije shvatio opasnost. Trojica krvnih gardista ponela su komad sa sobom, namerni da ga donesu u Poglavarev Konak.
     No, Kamen Zlozemja strašno je zlo u Domaji. Trojica krvnih gardista nisu bila upozorena - i Kamen ih je zarobio. Pod dejstvom njegove moći odneli su komad u Kletnikov Tabor. Verovali su da će se boriti sa Opakim, No, on ih je učinio svojim." Mhoram je opet izbegao da ispriča celu priču. Nije mogao saopštiti Kovenantu da je zavet krvne garde bio već izdat kršenjem Zakona smrti - kao ni to da je fini metal čestitosti Krvne garde posuknuo kada je Kovenant primorao Banora da otkrije ime Sile zapovesti. "Onda je", Mhoram se još trzao kad god bi se setio proteklih događaja, "poslao njih trojicu da napadnu Veselkamen. Korik, Sil i Doar došli su ovamo sa zelenom vatrom u očima i Izopačenjem u srcima. Ubili su mnogo ratara i ratnika pre nego što smo shvatili šta im je učinjeno.
     Onda su međnik Banor i krvni gardisti Terel i Rumnik otišli u boj sa trojicom. Ubili su svoje drugove Korika, Sila i Doara i doneli njihova tela u Konak. Tada smo otkrili", Mhoram je s mukom progutao knedlu, "otkrili smo da je poglavar Kletnik svoj trojici odsekao dva prsta desne šake."
     Kovenant je bolno uzviknuo, ali Mhoram je ipak izgovorio do kraja promuklim glasom. "Unakazio je krvne gardiste kako bi ličili na tebe."
     "Prestani!" Zaječao je Kovenant. "Prestani. Ne mogu da podnesem."
     Vrhovni poglavar je ipak nastavio. "Kada je međnik Banor video da su Korik i njegovi drugovi izopačeni uprkos zavetu, on i cela krvna garda napustili su službu. Vratili su se u planinski dom Haručaia. Rekao je da ih je Izopačenje pokorilo, i da ne mogu više služiti nikakav zavet.
     Prijatelju, bez njih, bez Žezla zakona, bez neizmerne vojske naših tvrdorukih saveznika sigurno ćemo pasti. Samo divlja magija može da se ispreči između nas i gladi poglavara Kletnika."
     Kad je Mhoram završio, Kovenantove oči izgledale su prazne kao pustinja. Vrelina groznice kao da mu je osušila suze. Otpor mu se za trenutak pokolebao i načas je gotovo dozvolio da se prenos u Zabran dovrši. No, onda je podigao glavu i pogledao ostala sećanja. Odbijanje se pojačalo; povukao se unatrag sve dok nije gotovo nestao u blistavoj svetlosti oblučka. "Ne mogu, Mhorame", rekao je glasom kao da se guši. "Ne mogu. Zmija... ta devojčica je potpuno sama. Odgovoran sam za nju. Niko sem mene ne može da pomogne detetu."
     Odnekud visoko sa galerije Mhoram je osetio plimu besa kad je Kvanovo staro protivljenje Kovenantu planulo u reči. "Sedmice mu!" Prasnuo je. "On govori o odgovornosti." Kvan je posmatrao kako postaje star i nemoćan da spase Domaju, a Kovenant nije ni stario ni delovao. Govorio je sa ratničkim osećanjem smrti, ratničkim osećanjem vrednosti žrtvovanja nekoliko života radi spasavanja mnogih. "Kovenante, odgovoran si za nas!"
     Nevernik je patio od Kvanovog glasa kao i od Mhoramovog, ali nije se okrenuo da pogleda vrhovnika. Bolno je gledao Mhorama u oči dok je odgovarao. "Da, znam. Znam. Ja sam... odgovoran. Ali potreban sam joj. Nema nikoga drugog. Ona je deo mog sveta, mog stvarnog sveta. Vi niste... sada niste toliko stvarni. Sada ne mogu ništa da vam dam." Lice mu se grčevito iskrivilo, a otpor mu je rastao sve dok nije počeo da zrači iz njega kao agonija. "Mhorame, ona će umreti ako se ne vratim."
     Očajnička strast u Kovenantovoj molbi lomila je Mhorama. Nesvesno je grizao usne, pokušavajući da fizičkim bolom kontroliše tok sukobljenih osećanja. Ceo njegov život, sve duge odanosti, sada su se uzbunile u njemu. Ljubav za Domaju nagonila ga je da odbije Nevernika, da se bori kao da otima vlasništvo nad Kovenantovom dušom. No, iz istog vrela u njemu dizao se i drugi zahtev, nemogućnost da porekne Kovenantovu samostalnost, Kovenantovo pravo da odabere sopstveni usud. Vrhovni poglavar je neko vreme oklevao, uhvaćen u zamku protivurečnosti. Onda je polako podigao glavu i obratio se i ljudima u Zabranu i Tomasu Kovenantu.
     "Niko ne može biti primoran da se bori sa Opakim. Njemu se može odupreti voljno ili nikako. Neverniče, oslobađam te. Okrećeš se od nas da bi spasao jedan život u svom svetu. Nećemo biti upropašćeni takvom odlukom. A ako tama padne na nas, lepota Domaje će ipak opstati. Ako smo mi san - a ti sanjač - onda Domaja ne može nestati, jer ti je nećeš zaboraviti.
     Nemoj se plašiti, prapoglavaru Tomase Kovenante. Idi s mirom."
     Osetio je pritisak protivljenja poglavara Loerije i dela ostalih gledalaca, ali odbio ih je zapovedničkim pokretom. Jedan po jedan, poglavari su povukli moć svojih žezala, a Torm je smanjio plamen oblučka. Kovenant je počeo da bledi kao da se rastvara u bezdanu van svoda Vremena.
     U tom trenutku vrhovni poglavar Mhoram setio se obećanja da će odati tajnu divlje magije. Nije znao može li Kovenant još da ga čuje, ali uputio je šapat ka bledećoj prilici. "Ti si belo zlato."
     Trenutak kasnije, shvatio je da Nevernika više nema. Sav osećaj otpora i moći nestao je iz vazduha, a svetlo oblučka se vratilo na normalu. Prvi put od početka prizivanja Mhoram je razabrao oblike i lica ljudi oko sebe. No, prizor nije potrajao. Suze su ga zaslepile i nemoćno se oslonio o žezlo kao da ga samo njegovo čvrsto drvo može pridržati.
     Bio je pun bola zbog neobične lakoće kojom je prizvao Nevernika. Bez Žezla zakona ne bi smeo biti sposoban da sam prizove Kovenanta; pa ipak, uspeo je. Znao je zašto. Kovenant je bio toliko osetljiv na prizivanje zato što je na samrti.
     Kroz zavesu tuge čuo je Trevora. "Poglavaru, kril... dragulj na krilu je oživeo. Plamti kao onda kada ga je Nevernik zabio u sto."
     Mhoram je zatreptao da ukloni suze. Teško se oslanjajući na žezlo, prišao je stolu. U samoj sredini Lorikov kril stajao je kao mrtav krst - neprovidan i mračan kao da je izgubio svu sposobnost svetla. Mhorama je obuzeo divlji bol. Jednom rukom ščepao je dršku srebrnog mača.
     Preko dragulja je prošao kratkotrajni talas plavičastog svetla i opet nestao.
     "Sada u njemu nema života", tupo je rekao.
     Napustio je Zabran i pošao u Sveti opklon da peva za Kovenanta, za Kalindrila i za Domaju.