5.

     Izgledalo je da se narednih dana u gradu govori samo o tome - da se Lot od Orknija povukao i otišao na sever. Postojao je strah da će to odložiti konačan izbor; ali samo tri dana kasnije, Gorloas se vratio u kuću, gde je Igrena završavala novu haljinu od tkanine koju je našla na tržnici, i rekao da je Veće Ambrozijevih savetnika učinio ono što su sve vreme znali da je Ambrozije želeo, i da je izabrao Utera Pendragona da vlada čitavom Britanjom kao Veliki Kralj nad kraljevima u zemlji.
     "Ali šta je sa severom?" upitala je.
     "On će nekako urazumiti Lota ili će ratovati protiv njega", odgovorio je Gorloas. "Ne volim Utera, ali on je naš najbolji borac. Ne bojim se Lota i siguran sam da ga se ni Uter ne boji."
     Igrena je osetila ono poznato meškoljenje Vida i znala je da će Lot imati važnu ulogu u narednim godinama... ali oćutala je; Gorloas joj je odavno pokazao da ne želi da ona razgovara o muškim poslovima, a i bolje da se ne svađa sa osuđenim čovekom za ovo malo vremena što mu je preostalo.
     "Vidim da si završila novu haljinu. Nosićeš je, ako želiš, kada Uter bude u crkvi proglašen za Velikog Kralja i krunisan, a potom će održati prijem za sve muškarce i njihove gospe, pre nego što pođe u zapadne predele da ga i oni proglase kraljem", rekao je. "On nosi ime Pendragona, Najvećeg Zmaja, po zastavi koju nosi, a oni imaju neki sujeveran obred o zmajevima i kraljevima..."
     "Zmaj je isto što i zmija", rekla je Igrena. "Simbol mudrosti; druidski simbol."
     Gorloas se nezadovoljno namrštio i rekao da neće da ima posla sa takvim simbolima u hrišćankoj zemlji. "Pomazanje rukom biskupa trebalo bi da im bude dovoljno."
     "Ali nisu svi ljudi dorasli višim Misterijama", rekla je Igrena. Naučila je to još kao dete na Svetom ostrvu, a otkako je sanjala o Atlantidi, činilo joj se da je sve što je tada naučila o Misterijama, a što je mislila da je zaboravila, poprimilo novo značenje i dubinu u njenom umu. "Mudri ljudi znaju da simboli nisu potrebni, ali ne i običan svet sa sela; njima trebaju zmajevi koji lete nad kraljem, baš kao što im trebaju vatre Beltana, i Veliki Brak kada se kralj venčava sa zemljom..."
     "Te stvari su hrišćanima zabranjene", strogo je rekao Gorloas. "Apostol je rekao: samo je jedno ime pod nebesima koje nas može spasti, i svi ostali znaci i simboli su izopačeni. Ne bi me čudilo da čujem tako nešto od Utera, tog nedostojnika, koji se petlja u razvratne obrede pagana, računajući na glupost prostaka. Nadam se da ću dočekati Velikog Kralja Britanije koji će se držati samo hrišćanskih obreda!"
     Igrena se nasmešila. "Mislim da nijedno od nas neće doživeti da vidi taj dan, mužu moj. Čak je i Apostol u tvojim svetim knjigama napisao da je za bebe mleko, a za snažne muškarce meso, dok običan narod, koji se jednom rađa, mora da ima svoje Svete Kladence i prolećne vence i obredne plesove. Bio bi tužan dan za Britaniju kad se julske vatre ne bi palile i kad venci ne bi padali u Svete Kladence."
     "Čak i đavoli mogu da pogrešno navode svete reči", odgovorio je Gorloas, ali nije se ljutio. "Možda je to Apostol i hteo da kaže, kada je rekao da žene moraju da ćute u crkvi, jer one lako padaju u takve greške. Kad budeš starija i mudrija, Igrena, znaćeš da je tako. A dotle, spremi se kako najlepše umeš za službu u crkvi i za veselje potom."
     Igrena je obukla novu haljinu i četkala kosu sve dok nije zasijala kao najfiniji bakar; kada se pogledala u srebrnom ogledalu - Gorloas je poslao na tržnicu po njega, posle svega, i poklonio joj ga - iznenada se potišteno upitala hoće li je Uter uopšte primetiti. Bila je divna, da, ali bilo je i drugih žena, lepih kao i ona, a mlađih, neudatih žena koje nisu rađale - zašto bi želeo nju, staru i iskorišćenu?
     Tokom čitave crkvene svečanosti pažljivo je gledala kako se Uter zariče i kako ga biskup pomazuje. Bar ovog puta psalmi nisu bili žalosno zapevanje o Božjem srdžbi i kazni, nego vesele pesme, pune hvale i zahvalnosti, a zvona su zvučala vedro, a ne gnevno. Potom, u kući koja je bila Ambrozijev štab, čekali su ih specijaliteti, vino i mnogo svečanosti, jer Ambrozijevi vojni poglavari zaklinjali su se jedan po jedan na vernost Uteru.
     Igrena se umorila mnogo pre kraja. No, konačno je i to bilo gotovo, i dok su se poglavari sa gospama okupljali oko vina i hrane, malo se izdvojila, posmatrajući blistavi skup. I tu ju je, konačno, kao što je napola slutila da će biti, pronašao Uter.
     "Moja gospo od Kornvola."
     Duboko mu se naklonila. "Gospodaru Pendragone, moj kralju."
     Grubo joj je odgovorio: "Nema potrebe za takvim učtivostima među nama dvoma, gospo", i uhvatio ju je za ramena, baš kao u snu, pa se zagledala u njega, napola očekujući da će na njegovim mišicama videti zlatne vezene zmije.
     Ali govorio je sasvim obično. "Sada više ne nosiš onaj dragulj. Bio mi je tako čudan. Kada sam te prvi put video da ga nosiš, bilo je to kao u snu koji sam jednom sanjao... Imao sam groznicu, proletos, i Merlin me je negovao, i sanjao sam čudan san, a sada znam da sam te u tom snu prvi put video, mnogo pre nego što sam ti prvi put ugledao lice. Mora da sam zurio kao seoski klipan, gospo Igrena, jer sam se neprekidno trudio da se setim tog sna, i kakvu si ulogu u njemu imala, a kakvu je imao opal oko tvog vrata."
     "Rekli su mi da je jedna od osobina mog dragulja", odgovorila je, "da budi sećanja duše. I ja sam sanjala..."
     Položio joj je ruku na mišicu. "Ne mogu da se setim. Zašto mi se čini da si nosila nešto zlatno oko doručja, Igrena? Imaš li zlatnu narukvicu u obliku - možda zmaja?"
     Odmahnula je glaovm. "Sada ne", rekla je, ukočena pomišlju da je on, nekako i bez njenog znanja, delio to čudno sećanje i san.
     "Smatraćeš me neučtivim klipanom, gospo od Kornvola. Mogu li da te ponudim vinom?"
     Ćutke je odmahnula glavom. Znala je da bi joj, ako pokuša da uzme pehar, ruka zadrhtala i da bi prosula piće.
     "Ne znam šta se dešava sa mnom", ljutito je rekao Uter. "Sve što se zbiva ovih dana - smrt mog oca i kralja, rasprave svih ovih kraljeva, to što su me izabrali za Velikog Kralja - čini mi se nestvarno, a ti, Igrena, najnestvarnija si od svega! Jesi li bila na zapadu, gde veliki prsten od kamenja stoji u ravnici? Kažu da je u davna vremena to bio druidski hram, ali Merlin tvrdi da nije, da je sagrađen davno pre nego što su druidi došli u ove krajeve. Jesi li bila tamo?"
     "Ne u ovom životu, gospodaru."
     "Voleo bih da ti ga pokažem, jer jednom sam sanjao da stojim tamo sa tobom - oh, ne misli da sam ludak, Igrena, što uvek pričam o snovima i proročanstvima", rekao je uz nagao, dečački osmeh. "Hajde da lepo pričamo o običnim stvarima. Ja sam običan poglavar sa severa koji se iznenada probudio i ustanovio da je postao Veliki Kralj Britanije, i možda sam malo poludeo od iznenađenja!"
     "Biću sasvim obična", složila se Igrena, smešeći se. "A da si oženjen, pitala bih te kako ti je žena i ima li tvoj najstariji sin problema sa - oh, to je najobičnija stvar koji bih mogla da te pitam - da li su mu izbili zubi pre vrućina, ili da li je imao osipe od pelena!"
     Nasmejao se. "Mislićeš da nisam dovoljno star za ženidbu", rekao je. "Imao sam dovoljno žena, Bog zna koliko. Možda ne bi trebalo da tako govorim ženi najpobožnijeg poglavara; otac Džerom bi rekao da sam imao previše žena za duševni mir! Ali nikada nisam sreo neku do koje bi mi bilo stalo, pošto bismo ustali iz postelje, a uvek sam se plašio da se oženim nekom sa kojom nisam spavao, jer bih se možda i od nje tako umorio. Uvek mi se činilo da bi trebalo da postoji veza čvršća od one između muškarca i žene, mada hriščani smatraju da je to dovoljno - kako oni kažu, bolje oženiti se nego goreti? E, nisam izgoreo, jer sam zagasio vatru, ali ipak osećam da mora postojati plamen koji se neće predati tako brzo, i da takvom ženom treba da se oženim." Iznenada je promenio temu. "Da li voliš muža?"
     Vivijen ju je isto pitala, a ona joj je odgovorila da nije važno. Nije znala šta govori. Sada je tiho rekla: "Ne. Dali su me njemu kada sam bila premlada da bih marila za koga se udajem."
     Uter se okrenuo i počeo ljutito da korača. "A vidim da nisi kurva koja se tumba po tuđim krevetima, i zašto me je, za ime svih bogova, opčarala žena udata za jednog od mojih najodanijih vođa..."
     Znači, Merlin je bacio malo čini i na Utera. No, sada joj to nije smetalo. To joj je bila sudbina, a ono što će se desiti moraće da se desi. Ali nije mogla da veruje da joj je sudbina da prevari Gorloasa, ovde i ovako. To kao da je bio deo sna o velikoj ravnici, i kao da je mogla da nazre senku velikog prstena od kamenja, kad joj je položio ruku na rame. Ali bila je zbunjena. Ne, to je bio drugi svet i drugi život. Činilo joj se da joj čitava duša i čitavo telo žude za stvarnošću onog poljupca u zajedničkom snu. Sakrila je lice dlanovima i zaplakala. On je zurio u nju, uplašen i bespomoćan, malo ustuknuvši.
     "Igrena", šapnuo je. "Šta da radimo?"
     "Ne znam", jecala je. "Ne znam." Njena sigurnost pretvorila se u jadnu zbunjenost. Je li san bio poslat samo da je začara, magijom, i navede da prevari Gorloasa i pogazi svoju čast i zadatu reč?
     Na rame joj je pala šaka, teška i preteća. Gorloas je bio ljut i sumnjičav.
     "Šta je posredi, moja gospo? Šta ste joj to rekli, kralju, kad mi žena izgleda tako jadno? Znam da ste čovek bez vaspitanja i samilosti, ali čak i tako, ser, obična pristojnost bi trebalo da vas uzdrži od udvaranja ženi vazala na sopstvenom krunisanju!"
     Igrena ga je ljutito pogledala. "Gorloase, nisam ovo zaslužila od tebe! Da li sam ikada išta uradila da zaslužim ovakve optužbe, i to na javnom mestu?" Glave su se zaista okretale ka njima, jer ljutite reči bile su glasno izgovorene.
     "Pa zašto onda plačeš, gospo, ako ti nije rekao ništa neprilično?" Ruka kojom ju je stezao za zglob bila je čvrsta kao da želi da ga slomi.
     "Što se toga tiče", rekao je Uter, "moraš pitati gospu zašto plače, jer ja ne znam. Ali pusti joj ruku, da te ne bih naterao. Bio joj muž ili ne, niko se ne sme tako ponašati prema ženi pod mojim krovom."
     Gorloas je pustio Igreninu ruku. Videla je da se crveni otisci njegovih prstiju polako pretvaraju u modrice; protrljala ih je, a suze su joj tekle niz lice. Pred mnogim licima koja su ih okružavala osećala se zgroženo, kao da ju je neko osramotio; pokrila je lice velom i još jače zaplakala. Gorloas ju je gurao napred. Nije čula šta je rekao Uteru; tek kada su izišli na ulicu, pogledala ga je u čudu.
     "Neću te optužiti pred svima, Igrena", ljutito je rekao Gorloas, "ali Bog mi je svedok da bih imao pravo. Uter te je maločas gledao onako kako muškarac gleda ženu koju je upoznao na način na koji nijedan hrišćanin ne sme poznavati tuđu ženu!"
     Igrena je osećala kako joj srce bije u grudim; znala je da je on u pravi i bila je zbunjena i očajna. Uprkos činjenici da je videla Utera svega četiri puta i dvaput ga sanjala, bila je svesna da su se gledali i razgovarali kao da su godinama ljubavnici, znajući sve jedno o drugom, o telu i umu i srcu. Setila se sna, u kome je izgledalo da su vezani godinama vezom koja, možda i nije bila brak, ali se nije mnogo razlikovala od toga. Ljubavnici, partneri, sveštenik i sveštenica - ma kako to zvali. Kako je mogla reći mužu da je Utera videla samo u snu, ali da je počela da misli o njemu kao o muškarcu koga je volela toliko davno da je ona, Igrena, u to vreme bila tek nerođena senka; da je njena srž ista kao i kod žene koja je volela onog čudnog čoveka sa zlatnim zmijama na rukavima... Kako to da kaže mužu, koji o Misterijama ništa ne zna i ni ne želi da zna?
     Grubo ju je gurao napred, ka kući u kojoj su odseli. Znala je da je spreman da je udari ako progovori i reč; ali njeno ćutanje još ga je više žestilo. "Zar nemaš ništa da mi kažeš, ženo?" povikao je i zgrabio je za već bolnu ruku, toliko snažno da je uzviknula od bola. "Zar misliš da nisam video kako si gledala svog ljubavnika?"
     Otrgla je ruku, osećajući da je spreman da joj je iščupa. "Ako si to video, onda si video i da sam se okrenula od njega i kad je samo hteo da me poljubi! A nisi ga čuo kad mi je rekao da si mu ti odani saradnik i da ne želi da uzme ženu prijatelju..."
     "Ako sam mu ikada i bio prijatelj, sada svakako više nisam!" rekao je Gorloas, lica tamnog od gneva. "Zar zaista misliš da ću podržavati čoveka koji bi mi preoteo ženu, na javnom mestu, posramivši me pred svim okupljenim poglavarima?"
     "Nije to uradio!" opet je zaplakala Igrena. "Samo sam mu jednom dodirnula usne!" Činilo joj se da je sve još surovije zato što je želela Utera, ali se držala pristojnosti. Pa, ako me optužuje za krivicu kada uopšte nisam kriva za ono što je po njegovim rečima nedelo, zašto nisam uradila ono što je Uter želeo?
     "Video sam kako ga gledaš! A ne ulaziš mi u krevet od kako si prvi put videla Utera, neverna kučko!"
     "Kako se usuđuješ!" jeknula je, pobesnevši; zgrabila srebrno ogledalo koje joj je poklonio i bacila mu ga u glavu. "Povuci reč, ili se kunem da ću se baciti u reku pred tvojim očima ako me ikada dodirneš! Lažeš, i znaš da lažeš!"
     Gorloas se sagnuo i ogledalo se razbilo o zid. Igrena je dograbila ogrlicu od ćilibara - još jedan novi poklon od muža - i bacila je za ogledalom; žurno je strgla lepu novu haljinu i zavitlala mu je u glavu. "Kako se usuđuješ da me tako nazoveš, ti koji si me zatpao poklonima kao da sam jedna od onih koje prate vojničke logore? Ako misliš da sam kurva, gde su pokloni koje sam dobila od ljubavnika? Sve poklone koje sam dobila, dobila sam od muža, brbljivog kučkinog sina koji pokušava da kupi moju naklonost radi svoje požude, jer sveštenici su ga učinili napola evnuhom! Od sada ću nositi samo ono što sama izatkam, a ne tvoje odvratne poklone, ti huljo sa usnama i umom lažnim kao i tvoji prljavi poljupci!"
     "Ćuti, ženo nečastiva!" proderao se Gorloas, udarivši je tolikom snagom da je pala na pod. "A sad se diži i pokrij se pristojno, kao hrišćanka, i nemoj više da se svlačiš kako bih poludeo kad te takvu vidim! Jesi li time zavela i mog kralja?"
     Nesigurno je ustala, šutnuvši ostatke haljine što je dalje mogla, i jurnula ka njemu da ga udari, još jednom i još jednom. On ju je zgrabio i pokušao da je umiri; činilo joj se da će je zdrobiti. Igrena je bila snažna, ali Gorloas je bio krupan čovek i ratnik, i ubrzo je prestala da se otima, znajući da je beskorisno.
     Počeo je da je gura ka krevetu. "Naučiću te da ne gledaš tako ljude, osim svog zakonitog muža!" siktao je.
     Prezrivo je zabacila glavu. "Zar misliš da ću te ikada ponovo pogledati, osim sa gađenjem kakavo bih osećala prema zmiji? Oh, da, možeš me odvesti u krevet i prisiliti me da ti se pokorim, jer tvoje hrišćansko milosrđe ti dopušta da mučiš sopstvenu ženu! Ne marim šta ćeš mi reći, Gorloase, jer u srcu znam da sam nedužna! Sve do ovog časa osećala sam se krivom što me je neka čarolija navela da zavolim Utera. Sada mi je krivo što nisam uradila ono što me je molio, makar zato što si spreman da poveruješ lažima o mojoj krivici, a ne istini o mojoj nedužnosti, a dok sam ja strepela za svoju i tvoju čast, ti si spreman da poveruješ kako bih svoju čast bacila u prašinu!"
     Prezir u njenom glasu naterao je Gorloasa da opusti ruke i zagleda se u nju. Kada je progovorio, glas mu je bio promukao. "Da li zaista tako misliš, Igrena? Jesi li zaista nedužna?"
     "Zar misliš da bih se ponizila da lažem o tome? Pred tobom?"
     "Igrena, Igrena", ponizno je rekao. "Dobro znam da sam suviše star za tebe, i da su mi te dali bez ljubavi i bez tvoje volje, ali sam mislio da si možda, u poslednje vreme, počela da misliš malo bolje o meni, a kad sam te video kako plačeš pred Uterom..." Zagrcnuo se. "Nisam mogao da podnesem da tako gledaš onog požudnog i pokvarenog čoveka, a da mene gledaš samo iz dužnosti i sa mirenjem - oprosti mi, oprosti mi, preklinjem te - ako sam te zaista pogrešno optužio..."
     "Pogrešno si me optužio", rekla je ledenim glasom, "i dobro je što me moliš da oproštaj, koji nećeš dobiti sve dok se pakao ne ohladi i dok Zemlja ne potone u zapadni okean! Bolje idi i pomiri se sa Uterom - zar zaista misliš da ćeš moći da izdržiš gnev Velikog Kralja Britanije? Ili ćeš na kraju poklonima kupovati njegovu milost, kao što si pokušao sa mnom?"
     "Ćuti!" ljutito je rekao Gorloas, opet pocrvenevši; ponizio se pred njom, i znala je da joj ni to nikada neće oprostiti. "Pokrij se!"
     Igrena je shvatila da je još naga do pojasa. Prišla je krevetu, gde je ostavila staru haljinu, i polako je obukla i počela da namešta čipku. On je podigao ogrlicu i ogledalo i pružio joj ih, ali ona je odvratila pogled, pa je posle nekog vremena rešio da ih spusti na krevet, gde ih je Igrena ostavila da leže i ne pogledavši ih.
     Za trenutak je zurio u nju, a onda je naglo otvorio vrata i izišao.
     Kad je ostala sama, Igrena je počela da pakuje stvari u bisage. Nije znala šta namerava da učini; možda da pođe i potraži Merlina, da mu se izjada. On je pokrenuo ovaj lanac događaja koji ju je posvađao sa Gorloasom. Barem je znala da više neće moći da popusti i živi pod njegovim krovom. Srce joj se grčilo od bola: bili su venčani po rimskim običajima, a po njima je Gorloas imao potpunu vlast nad kćerkom. Mora nekako uspeti da se pretvara dok ne uspe da skloni Morganu na bezbedno mesto! Možda da je pošalje kod Vivijen, na Sveto ostrvo, i da je na usvojenje.
     Ostavila je na krevetu nakit koji joj je dao Gorloas i spakovala je jedino haljine koje je sama sašila u Tintagelu, a od nakita samo opal koga je dobila od Vivijen. Kasnije je shvatila da baš zbog tog trenutka odugovlačenja nije uspela da pobegne, jer upravo dok je stavljala na krevet poklone koje je dobila od njega, odvajajući ih od svojih stvari, Gorloas se vratio u sobu. Brzo je pogledao njene spakovane bisage i kruto klimnuo glavom. "Dobro je", rekao je, "spremna si za polazak. Odlazimo pre sumraka."
     "Kako to misliš, Gorloase?"
     "Upravo sam bacio zavet vernosti Uteru u lice i rekao sam mu ono što je trebalo odmah da mu kažem. Sad smo, dakle, neprijatelji. Idem da organizujem odbranu zapada pred Saksoncima i Ircima, ukoliko se tamo pojave; rekao sam mu da ću ga, ako namerava da dovede vojsku u moju zemlju, obesiti na prvo drvo kao zločinca."
     Zurila je u njega; jedva je uspela da progovori. "Poludeo si, mužu moj. Kornvolci ne mogu sami braniti zapad ako Saksonci nadru tuda. Ambrozije je to znao; Merlin to zna; Bože pomozi, i ja to znam, a ja sam samo obična domaćica! Hoćeš li u jednom trenutku ludila uništiti sve za šta je Ambrozije živeo i borio se poslednjih godina, zbog neke besmislene svađe sa Uterom usled tvoje bolesne ljubomore?"
     "Odmah ti je žao Utera!"
     "Bilo bi mi odmah žao i saksonskog poglavice, kada bi izgubio najvernijeg podanika zbog besmislene svađe! Za ime Božje, Gorloase, u ime naših života i života ljudi koji od tebe očekuju pomoć kada dođu Saksonci, preklinjem te da prekineš svađu sa Uterom i da ne razvrgneš savezništvo tek tako! Lot je već otišao; ako i ti odeš, ostaće samo ugovorne trupe i nekoliko malih kraljeva da ga slede u odbranu Britanije!" Očajnički je odmahnula glavom. "Bolje da sam se bacila sa litice u Tintagelu nego što sam pošla u Londinijum! Zakleću se, u šta god želiš, da me usne Utera Pendragona nikad nisu dodirnule! Hoćeš li raskinuti savez za koji je Ambrozije umro, samo zbog žene?"
     Gorloas ju je prostrelio pogledom. "Čak i da te Uter nikada nije ni video, gospo, ne bih sledio čoveka koji je toliko raskalašan i toliko loš hrišćanin; nimalo ne verujem Lotu, ali sada znam da Uteru verujem još manje. Trebalo je od početka da slušam glas savesti i da uopšte ne pristanem da ga podržavam. Stavi moju odeću u druge bisage. Poslao sam po konje i naše ljude."
     Pogledala je njegovo neumoljivo lice i shvatila da će je, ako se pobuni, opet udariti. Sad je bila u zamci, nije mogla da pobegne, čak ni na Sveto ostrvo pod sestrinu zaštitu - sve dok Gorloas drži njenu kćer u Tintagelu.
     Još je slagala savijene košulje i tunike u bisage kada je čula zvona na uzbunu. "Ostani tu!" strogo je rekao Gorloas i žurno izišao.
     Igrena je, ljuta, požurila za njim, i našla se pred grubim vojnikom koga nije poznavala. Držao je koplje popreko preko ulaznih vrata, sprečavajući je da prekorači prag. Njegovo kornvolsko narečje jedva je mogla da razume, ali shvatila je da je vojvoda naredio da njegova gospa ima da ostane u kući, u bezbednosti; on je bio zadužen da to i izvrši.
     Bilo bi joj ispod dostojanstva da se nateže sa njim, a podozrevala je da bi je u tom slučaju samo bacio preko praga kao vreću žita. Na kraju je uzdahnula i vratila se u kuću, da završi pakovanje. Sa ulice je čula buku i viku, zvuke ljudi u trku, zvona sa obližnje crkve, mada nije bilo vreme za službu. Jednom je začula i zveckanje mačeva i upitala se da nisu to Saksonci prodrli u grad - ovo bi zaista bilo dobro vreme za napad, sad kad su Ambrozijevi poglavari posvađani! Pa, to bi rešilo jedan od njenih problema, ali šta bi bilo sa Morganom, samom u Tintagelu?
     Dan se vukao, a pred veče Igrena je počela da se plaši. Da li su Saksonci na kapijama grada, da li su se Uter i Gorloas opet posvađali, je li neko od njih mrtav? Kada je Gorloas konačno otvorio vrata sobe, bilo joj je gotovo milo što ga vidi. Lice mu je bilo mračno i zatvoreno, vilice stegnute kao u velikom bolu, ali reči kojima joj se obratio bile su kratke i bespogovorne.
     "Polazimo u sumrak. Možeš li da sediš u sedlu, ili da te jedan vojnik nosi iza sebe? Nećemo imati vremena da jašemo kako damama odgovara."
     Poželela je da ga zaspe pitanjima, ali nije htela da mu pruži zadovoljstvo da vidi koliko joj je stalo. "Dok ti možeš da jašeš, mužu moj, i ja ću se držati u sedlu."
     "Postaraj se da tako i bude, jer se nećemo zadržavati dovoljno dugo da se predomisliš. Uzmi najtopliji ogrtač; biće hladno jahati noću, a sa mora nailazi magla."
     Igrena je vezala kosu u punđu i umotala se u debeli ogrtač preko tunike i pantalona koje je uvek oblačila za jahanje. Gorloas ju je podigao na konja. Ulica je bila puna tamnih vojničkih prilika sa dugačkim kopljima. Gorloas je tiho razgovarao sa jednim od kapetana, a onda se vratio i uzjahao; oko njih dvoje jahalo je desetak vojnika. Uzeo je uzde Igreninog konja i ljutito trgao glavom. "Hajde."
     Nije bila sigurna kuda idu; ćutke je jahala tamo kuda je Gorloas vodio, kroz sve gušći sumrak. Negde daleko na nebu nazirala se vatra, ali Igrena nije znala je li to stražarska vatra ili negde gori kuća, ili samo skitnice lože radi kuvanja, negde na tržnici. Nije znala kuda se ide između zbijenih kuća ka reci, ali kad je oko njih počela da se pojavljuje gusta magla, pretpostavila je da se približavaju obali, i posle nekog vremena začula je škripanje užeta na splavu koji je vozio do broda.
     Jedan vojnik je sjahao i poveo njenog konja na splav; Gorloas je jahao kraj nje. Nekoliko jahača zaplivalo je na konjima. Shvatila je da je sigurno veoma kasno - u ovo doba godine dan dugo traje, ali bilo je gotovo nečuveno jahati noću. A onda je sa obale začula uzvik.
     "Odlaze! Odlaze! Prvo Lot, a sada i vojvoda od Kornvola! Ostajemo bez zaštite!"
     "Svi vojnici napuštaju grad! Šta ćemo raditi kad se Saksonci iskrcaju na južnu obalu?"
     "Kukavice!" povikao je neko sa obale kad je brod, uz mnogo škripe, počeo da se udaljava. "Kukavice, bežite dok je zemlja u plamenu!"
     Iz tame je doleteo kamen. Pogodio je jednog vojnika u grudni oklop. Ovaj je opsovao, ali Gorloas mu se oštro i tiho obratio i vojnik je zaćutao, gunđajući. Sa obale je doletelo još nekoliko uvreda i kamenica, ali brzo su se udaljili. Kad su joj se oči privikle na tamu, Igrena je videla Gorloasa, lica bledog i nepomičnog kao u kamenog kipa. Čitave noći joj se nije obratio, mada su jahali do zore, i tek kad je došlo svitanje, rumeno i vlažno, zaogrnuvši svet purpurnom maglom, zaustavili su se nakratko kako bi se ljudi i konji odmorili. Gorloas je raširio ogrtač, kako bi Igrena mogla da se ispruži, i doneo joj je tvrdog hleba i sira i pehar vina, vojničko sledovanje, ali i dalje joj se nije obraćao. Bila je umorna i ugruvana od jahanja, a i zbunjena; znala je da se Gorloas posvađao sa Uterom i povukao svoju vojsku, ali ništa više. Zar ga je Uter mirno pustio da ode? Pa, Lota je pustio.
     Posle kratkog odmora, Gorloas je opet doveo konje i pokušao da je podigne u sedlo, ali Igrena se pobunila.
     "Neću da jašem dalje dok mi ne kažeš kuda idemo i zašto!" Govorila je tiho, ne želeći da posrami Gorloasa pred vojnicima, ali gledala ga je bez straha. "Zašto smo se iskrali iz Londinijuma kao lopovi pod zaklonom noći? Sada ćeš mi reći šta se dešava, osim ako nećeš da me vežeš za konja i tako nosiš do Kornvola, a ja ću vrištati celim putem!"
     "Zar misliš da bih se ustezao da to učinim kad bih morao?" odgovorio je Gorloas. "Ne pokušavaj da me izazoveš, ti za koju sam se zavetovao za čitav život i održao reč, i zbog koje sam zauvek zaboravio kralja!"
     "Kako se usuđuješ da mene okriviš za to", planula je Igrena. "Nisi to učinio zbog mene nego zbog svoje nerazumne ljubomore! Nisam kriva ni za kakav greh koji bi tvoj pokvareni um mogao da mi pripiše..."
     "Tišina, ženo! I Uter se zakleo da si nedužna. Ali ti si žena i sigurno si ga nečim omađijala - otišao sam kod Utera, u nadi da ćemo izgladiti svađu, i znaš li šta je taj zli i pokvareni čovek tražio od mene? Zahtevao je da se razvedem od tebe i da mu te dam!"
     Igrena se upiljila u njega razrogačenih očiju. "Ako tako loše misliš o meni, da sam preljubnica, veštica, sva ta zla, zašto se onda nisi obradovao mogućnosti da me se tako lako otarasiš?"
     A u njoj je ključao nov gnev, na Utera koji je takođe smatra za ženu koja se može predavati iz ruke u ruku bez svog pristanka. Zahtevao je od Gorloasa da mu je preda kao nepotrebnu, mada ju je sam Gorloas tražio od Gospe od Avalona! Zar je ona konj da je prodaju kao na prolećnom vašaru? Nešto duboko u njoj je uzdrhtalo od tajnog zadovoljstva - Uter ju je želeo, toliko da se svađao sa vojvodom i odbijao saveznike preotimanjem žene. A nešto drugo u njoj je bilo besno. Zašto je nije pitao, nju lično, da ostavi Gorloasa i dođe mu po svojoj slobodnoj volji?
     No, Gorloas je ozbiljno razmatrao njeno pitanje. "Zaklela si mi se da nisi preljubnica. A nijedan hrišćanin neće oterati ženu osim ako mu je bila neverna."
     Rastrzana nestrpljenjem i iznenadnim kajanjem, Igrena je ostala mirna. Nije mogla da mu bude zahvalna, ali ju je barem saslušao. Ipak, bilo joj je jasno da je ovde reč uglavnom o njegovom ponosu; čak i da veruje da ga je prevarila, ne bi želeo da njegovi vojnici misle kako njegova mlada žena više voli nekog mlađeg muškarca. Možda bi čak radije sakrio njenu preljubu nego da ih pusti da misle kako ne ume da sačuva vernost mlade žene.
     "Gorloase..." zaustila je, ali on ju je ućutkao pokretom ruke.
     "Dosta. Nemam strpljenja da pričam sa tobom. Kad stignemo u Tintagel, možeš natenane da zaboraviš svoju glupost. Što se tiče Pendragona, on će imati pune ruke posla oko rata na Saksonskim obalama. Ako te je očarao, pa, mlada si i žensko si, i malo poznaješ svet i muškarce. Neću ti više prebacivati. Za godinu ili dve imaćeš sina da ti odvrati misli od čoveka koji ti se toliko dopao."
     Igrena je ćutke pustila da je Gorloas podigne na konja. On, izgleda, mora da veruje u to što veruje, i nije mogla ničim da prodre pod tu gvozdenu površinu. No, um joj se tvrdoglavo vraćao na ono što su Vivijen i Merlin rekli: da je njena sudbina vezana za Uterovu. Posle onog sna verovala je u to, znala je zašto su se ponovo sreli. A evo je, odlazi iz Londinijuma sa mužem, savezništvo je propalo, a Gorloas je očito čvrsto rešen da je Uter više nikada ne vidi. Pa, dok traje rat na Saksonskim obalama Uter neće imati vremena da dokono putuje do na kraj sveta, u Tintagel, a čak i da može, nije bilo načina da uđe u zamak, koga i šačica ljudi može da brani do kraja sveta. Gorloas može da je ostavi tamo, i tu će i ostati sve dok ne ostari, zatvorena iza zidova, ponora i litica. Igrena je prebacila ogrtač preko lica i zaplakala.
     Više nikada neće videti Utera. Svi Merlinovi planovi su propali; vezana je za starca koga mrzi - sada je znala da ga mrzi, što ranije nije dozvolila sebi ni da pomisli - a čovek koga voli nije mogao da smisli ništa pametnije nego da ubedi ponosnog Gorloasa da je dobrovoljno njemu preda! Kasnije joj se činlo da je plakala tokom čitavog dugog putovanja, tokom svih dana i noći dok su putovali preko močvara i kroz doline Kornvola.
     Druge noći ulogorili su se i podigli šatore da se pošteno odmore. Jedva je dočkala toplu hranu i priliku da spava u šatoru, mada je znala da više neće moći da izbegava muževljev krevet. Nije mogla da viče i otima se, jer svuda oko šatora bili su njegovi vojnici. Bila mu je žena već četiri godine. Niko živi ne bi poverovao u priču o silovanju. Nije imala snage da mu se opire, niti je želela da izgubi poslednje dostojanstvo u nekakvom otimanju. Stegla je zube i odlučila da ga pusti neka čini šta želi - mada je žalila što nema neku mađiju za koje se priča da štite posvećenice Boginje. Kada one ležu sa muškarcima oko Beltanskih vatri, začinju samo ako to žele. Činilo joj se suviše bolno da zanese sina koga on želi baš kad je ovako ponižena, potpuno smoždena.
     Merlin je rekao: Nećeš roditi sina Gorloasu. Ali nije verovala Merlinovom proročanstvu, jer videla je da su mu svi planovi propali. Kakav okrutan, proračunat starac! Iskoristio ju je onako kako su muškarci iskorišćavali svoje kćeri još od dolaska Rimljana, dajući ih kao kurve ovom ili onom muškarcu, nudeći ih kao konja ili kozji sir! Našla je kakav-takav mir sa mužem, a sad je taj mir nestao, okrutno i nizašta! Tiho je plakala dok se spremala za krevet, pomirena i očajna, čak ni dovoljno sigurna u svoju sposobnost da ga odvrati oštrim rečima - po tome kako se ponašao videla je da je spreman da je silom uzme, kako bi oterao sećanja na drugog muškarca time što će je prisvojiti onako kako je jedino znao.
     Osetila je njegov poznati dodir i njegovo lice nad svojim u tami, a činio joj se kao stranac. Pa ipak, kad ju je privukao, bio je nesposoban; mlitav i opšten, i mada ju je cimao i tapšao, očajnički pokušavajući da se uzbudi, nije ništa vredelo, i na kraju ju je pustio, uz divlju i tihu psovku.
     "Jesi li bacila neke ćini na moju muškost, ti prokleta kučko?"
     "Nisam", rekla je, tiho i prezrivo, "mada, kada bih znala takve čini, rado bih ih bacila na tebe, snažni i otmeni mužu moj. Zar očekuješ da plačem što ne možeš da me silom uzmeš? Pokušaj, i ležaću i smejaću ti se u lice!"
     Za trenutak se podigao nad njom, stežući pesnicu.
     "Da", rekla je, "udari me. Neće biti prvi put. A možda ćeš se tako osećati dovoljno muški da bi ti se koplje pridiglo!"
     Opet je opsovao, okrenuo joj leđa, ali Igrena je ležala budna, drhteći, znajući da je upravo doživela trenutak osvete. I zaista, čitavim putem do Kornvola, ma koliko da se trudio, Gorloas nije imao moći da je dodirne, sve dok konačno Igrena nije počela da se pita da nije, ni ne znajući, njen pravedni gnev zaista bacio nekakvu čaroliju na njegovu muškost. No, tada je uvidela, gorkom intuicijom sveštenice, da nikada više neće biti potentan sa njom.