4.

     Ambrozije je sahranjen u zoru. Igrena, koju je pratio Gorloas, još ljut i ćutljiv, posmatrala je svetkovinu neobično odsutno. Četiri godine se trudila da se pomiri sa verom koju je poštovao Gorloas. Sada je znala da, mada će ukazivati njegovoj veri učtivo poštovanje kako ga ne bi razljutila - i zaista, vaspitanje ju je naučilo da su svi bogovi jedan i da niko nikada ne treba da ismeva ime pod kojim drugi poštuju Boga - neće više pokušavati da bude pobožna kao on. Žena treba da poštuje muževljeve bogove, i ona će se pretvarati da to čini, ali više nikada neće dopustiti da je obuzme strah da će njegov svevideći, osvetoljubivi Bog moći da stekne moć nad njom.
     Tokom svetkovine primetila je Utera; izgledao je umorno i izmoždeno, podbulih očiju, kao da je i on postio i bdeo; to ju je nekako dirnulo. Jadnik, niko ne mari da li gladuje, nema nikog da mu kaže koliko je to glupo, kao da mrtvi lebde oko živih i proveravaju kako se ponašaju, pa će biti ljubomorni što ovi jedu ili piju! Mogla je da se kladi kako kralj Urijens nije pravio takve gluposti; izgledao je sit i odmoran, i iznenada je poželela da bude stara i mudra kao Urijensova gospa, koja može da govori svom mužu i da mu kaže kako da se ponaša.
     Posle sahrane, Gorloas je odveo Igrenu nazad u kuću i jeo je sa njom, ali je i dalje bio ćutljiv i smrknut, i smesta se udaljio. "Moram na Veće", rekao je. "Lot i Uter će se sigurno posvađati, i moram im nekako pomoći da se sete šta je Ambrozije želeo. Žao mi je što te ostavljam samu, ali poslaću čoveka da te prati po gradu, ako želiš." Dao joj je malo kovanog novca i dozvolio joj da kupi sebi ono što možda poželi, a kazao je i da će njegov čovek poneti vreću, ukoliko ona poželi da na tržnici kupi začine i druge potrepštine za domaćinstvo u Kornvolu. "Nema razloga da dođeš čak ovamo, a da ne kupiš ono što ti je možda potrebno. Ja nisam siromah, i možeš da kupiš sve što ti treba za vođenje domaćinstva, ne moraš da me prvo pitaš; seti se da ti verujem, Igrena", rekao je, obuhvativši joj lice dlanovima i poljubivši je. Mada to nije kazao, znala je da je to njegov način da se izvini zbog sumnjičavosti i onog udarca, i malo se odobrovoljila; uzvratila mu je poljubac sa istinskom nežnošću.
     Bilo je uzbudljivo šetati se kroz veliku tržnicu Londinijuma; ma koliko grad bio prljav i smrdljiv, izgledalo je da se u njemu održava četiri ili pet jesenjih vašara odjednom. Zastava vojvode od Korvola, koju je nosio njen pratilac, čuvala ju je da je ne guraju preterano. Ipak je bilo pomalo zastrašujuče ići kroz ogromnu tržnicu, pored stotina trgovaca koji su oglašavali svoju robu. Činilo joj se da je sve što vidi novo i divno, upravo ono što joj je potrebno, ali rešila je da vidi čitavu tržnicu pre nego što išta kupi; i tek tada je uzela začine, kao i lepu tkanu vunu sa ostrvlja, mnogo finiju od one od kornvolskih ovaca - Gorloas će ove godine dobiti novi ogrtač; počeće da tka obrube čim se vrati u Tintagel. A sebi je kupila nekoliko smotuljaka bojene svile; biće prijatno vesti po tako jasnim bojama, pravi odmor za ruke posle grube vune i lana. Naučiće tome i Morgozu. A dogodine je krajnje vreme da nauči Morganu da prede; ako je zaista zanela još jedno dete, dogodine u ovo vreme biće teška i nezgrapna, pa će joj najviše odgovarati da sedi i uči kćer da prede. Dete od četiri godine svakako je dovoljno staro da uči kako se drži preslica i kako se izvlači nit, mada će njena pređa svakako biti dobra samo za vezivanje paketa konca za bojenje.
     Takođe je kupila šarenih traka; biće lepe na Morganinim svečanim haljinicama, a mogu se skidati sa onih iz kojih dete izraste, pa prišivati na nove, veće. Sada, kad je dovoljno velika da više ne umrlja odeću, treba da bude obučena kako dolikuje kćeri vojvode od Kornvola.
     Tržica je bila dupke puna; u daljini je primetila ženu kralja Urijensa i druge lepo obučene gospe, i upitala se da li su svi oženjeni članovi Veća poslali svoje gospe u pazar po Londinijumu ovog jutra, dok se oni raspravljaju. Igrena je kupila srebrne kopče za cipele, mada je bila sigurna da se i u Kornvolu mogu naći slične, jer joj se dopalo da nosi cipele sa kopčama donetim čak iz Londinijuma. Ali kada joj je prodavac ponudio i broš od srebrnog filigrana oko zrna ćilibara, odbila je, zapanjena što je potrošila toliko novca. Bila je veoma žedna, i pogled na prodavce jabukovače i toplih pita ju je mamio, ali činilo joj se neprikladno da sedi i jede na otvorenoj tržnici, kao pas. Rekla je pratiocu da se vrati u kuću, odlučivši da tamo jede hleba, sira i piva. Vojniku je, izgleda, bilo krivo, pa mu je dala jedan od preostalih novčića i rekla mu da kupi sebi piće ako želi.
     Kada se vratila u kuću, bila je umorna, pa je bezvoljno sedela nad paketima. Rado bi smesta počela da pravi opšive, ali to će morati da sačeka dok se vrati u svoje malo utočište. Ponela je sa sobom preslicu, ali predenje joj se činilo suviše dosadno, pa je sela i razgledala pazar sve dok nije ušao Gorloas, neizgled veoma umoran.
     Pokušao je da sa zanimanjem razgleda šta je sve nakupovala, pohvalio ju je zbog štedljivosti, ali bilo joj je jasno da se bavi drugim mislima, mada su mu se dopale trake za Morganine haljine i rekao je da je dobro što je kupila srebrne kopče. "Trebalo bi da imaš i srebrni češalj, a možda i novo ogledalo, tvoje staro bronzano je izgrebano. Neka Morgoza uzme to staro, sad je već odrasla devojka. Sutra pođi i izaberi sebi novo, ako želiš."
     "Hoće li sutra ponovo biti Veće?"
     "Bojim se da hoće, a verovatno i prekosutra i naksutra, sve dok ne ubedimo Lota i ostale da izvrše Ambrozijevu volju i prihvate Utera za Velikog Kralja", gunđao je Gorloas. "Tvrdoglavi magarci, svi redom! Da je barem Ambrozije ostavio za sobom sina, mogli bismo mu se lepo zakleti na vernost kao Vrhovnom Kralju i onda samo izabrati vojskovođu, prema vrlinama dokazanim u boju. Tada se pitanje ne bi ni postavljalo, izabrali bismo Utera; čak i Lot to zna. Ali Lot je užasno željan da postane Veliki Kralj, i to samo zato što mu se čini da bi bilo lepo nositi krunu i primati zavete od nas ostalih. A na Severu bi ljudi želeli kralja iz svojih krajeva, i zato podržavaju Lota - zapravo, čini mi se da će, ako na kraju izaberemo Utera, svi kraljevi sa severa, osim možda Urijensa, otići kući, ne zaklevši mu se na vernost. Ali čak i radi zadržavanja odanosti njih sa severa, ne bih pristao da položim zakletvu Lotu. Jedino što bih voleo u vezi sa njim jeste da ga šutnem u stražnjicu nekog blatnjavog dana!" Slegnuo je ramenima. "Ovo je dosadan razgovor za ženske uši, Igrena. Donesi mi malo hleba i hladnog mesa, ako hoćeš. Noćas uopšte nisam spavao i umoran sam kao da sam čitav dan ratovao; rasprave su težak posao."
     Zaustila je da kaže kako bi njoj to bilo zanimljivo, a onda je slegnula ramenima i okanila se toga. Neće pokušavati da izmami od njega priču, kao da je dete koje moli za bajku pred spavanje. Ako mora da sazna šta se dešava samo iz brbljanja ljudi na tržnici, neka. On će noćas biti umoran i želeće samo da spava.
     Ležala je budna kraj njega, do kasno u noć, i razmišljala o Uteru. Kako to izgleda, znati da te je Ambrozije odabrao za Velikog Kralja, i znati da u to tek treba da ubediš ostale, možda čak i mačem? Nervozno se promeškoljila, pitajući se da li je Merlin stvarno bacio čini na nju, kad ne može da se otrgne od misli o Uteru. Konačno je zadremala, i u zemlji snova se našla u voćnjaku gde je razgovarala sa Uterom, gde mu je svojim velom brisala suze. Sada, u snu, on je uhvatio kraj vela i privukao je sebi, i položio je usne na njene; i u tom poljupcu bilo je slasti, slasti koju nije nijednom osetila tokom ovih godina sa Gorloasom, i shvatila je da se predaje tom poljupcu, osećajući kao joj se telo rastapa. Pogledala ga je u plave oči i pomislila u snu: Uvek sam bila dete, do ovog trenutka nisam znala kako je to biti žena. Glasno je rekla: "Nisam znala kako izgleda voleti." Privukao ju je bliže sebi i legao preko nje, i Igrena je, osećajući kako joj vrelina i slast obuzimaju čitavo telo, ponovo je podigla usne ka njegovim, i probudila se, iznenađena, i ustanovila da ju je Gorloas zagrlio dok je spavala. Slast sna joj je još ispunjavala čitavo telo, pa ga je sanjivo zagrlila oko vrata, ali ubrzo je postala nestrpljiva i jedva je čekala da on završi i da ponovo padne u težak, nemiran san. A ona je ležala budna, drhteći, sve do zore, pitajući se šta se dešava sa njom.
     Veće je trajalo čitave te sedmice, i Gorloas je svako veče dolazio kući bled i besan, izmožden svađama. Jednom je planuo. "Sedimo tamo i pričamo, a na obalama se Saksonci možda spremaju da povedu rat protiv nas! Zar te budale ne vide koliko nam bezbednost zavisi od ugovornih trupa koje drže saksonske obale i koje neće slediti nikoga do Utera, ili nekog od svojih? Zar se Lot toliko ispizmio na Utera da bi radije sledio obojenog poglavicu koji služi bogu-konju?"
     Čak su i zadovoljstva tržnice izbledela; većim delom nedelje padala je kiša, i Igrena, koja je u sledećoj kupovini nabavila igle, sedela je i krpila svoju i muževljevu odeću, i žalila što nije ponela đerđef da može lepo da veze. Uzela je neke od kupljenih tkanina i počela da od njih pravi peškire, porubljujući ih i ukrašavajući šarenim koncem. Sledeće nedelje dobila je mesečnicu i osećala se obeshrabreno i iznevereno; Gorloas joj ipak nije usadio sina koga je želeo. Nije joj još ni dvadeset, nemoguće da je već postala jalova! Setila se priče koju je nekada čula, o ženi udatoj za postarijeg muža, koja mu nikako nije rađala sina sve dok se jedne noći nije iskrala i legla sa pastirom u polju, pa je starac muž bio veoma zadovoljan lepim, zdravim dečakom. Da i jesam jalova, pomislila je ljutito Igrena, to je svakako njegova krivica! On je star i krv mu se istanjila od godina ratovanja. A onda se setila sna, osećajući i strah i krivicu. Merlin i Vivijen su tako rekli; rodiće sina Velikom Kralju, sina koji će isceliti zemlju od ovih nevolja. Sam Gorloas je rekao: da je Ambrozije ostavio za sobom sina, ne bi bilo svih ovih natezanja. Da je Uter odabran za Velikog Kralja, stvarno bi trebalo da odmah napravi sebi sina.
     A ja sam mlada i zdrava. Da sam njegova krlajica rodila bih mu sina... Kad god bi stigla dotle, rasplakala bi se od iznenadnog, skrivenog očajanja. Udata sam za starca, i sa devetnaest godina život mi je završen. Mogla bih isto tako da budem matora starica, koja ne mari hoće li živeti ili umreti, pa samo da sedim kraj vatre i razmišljam o raju! Povukla se u postelju i rekla mužu da je bolesna.
     Tokom te nedelje, u kuću joj je došao Merlin, dok je Gorloas bio na Veću. Poželela je da iskali na njemu sav svoj jad i bes - on je započeo ovo, bila je smirena i pomirena sa životom sve dok on nije došao! Ali bilo je nezamislivo obratiti se grubo jednom Merlinu od Britanije, bio joj otac ili ne.
     "Gorloas mi kaže da si bolesna, Igrena. Mogu li ti nekako pomoći svojim isceliteljskim znanjem?"
     Očajno ga je pogledala. "Samo ako možeš da me podmladiš. Osećam se tako stara, oče, tako stara!"
     Pomilovao ju je po blistavim, riđim uvojcima. "Ne vidim nijednu sedu u tvojoj kosi niti boru na tvom licu, dete."
     "Ali moj život je završen. Ja sam starica, žena jednog starca..."
     "Mir, mir", tešio ju je, "umorna si i bolesna, i biće ti svakako bolje kada se mesec ponovo promeni. Ovako je najbolje, Igrena", rekao je, oštro je pogledavši, i iznenada je shvatila da joj je pročitao misli; kao da se obratio pravo njenom umu, ponavljajući ono što joj je kazao u Tintagelu: Nećeš roditi sina Gorloasu.
     "Osećam se... kao u zamci", rekla je, pognula glavu, rasplakala se i ućutala.
     Gladio ju je po neočešljanoj kosi. "San je najbolji lek za ovu tvoju bolest, Igrena. A snovi su pravi lek za ono što te muči. Ja, koji sam gospodar snova, poslaću ti jedan lekovit." Pružio joj je ruku nad lice, blagoslovio je i otišao.
     Upitala se da nije neko njegovo delo, ili neka Vivijenina čarolija - možda je ipak bila začela Gorloasvog sina i pobacila ga; takve stvari se dešavaju. Nije mogla da zamisli Merlina kako joj sipa u pivo neku travku ili mađiju, ali možda je imao dovoljno moći da je začara izdaleka. A onda je pomislila da je možda tako i najbolje. Gorloas je star, videla je senku njegove smrti. Zar želi da sama podiže sina do zrelosti? Kada se Gorloas to veče vratio kući, činilo joj se da opet vidi iza njega senku njegovog strašnog usuda, smrt kako vreba, posekotinu od mača preko oka, lice izmoždeno tugom i očajem; i odvratila je lice od njega, osećajući, kada ju je dodirnuo, da je grli mrtav čovek, leš.
     "Hodi, mila moja, ne usteži se", tepao joj je Gorloas, sedeći na krevetu kraj nje. "Znam da si umorna i bolna, mora da si se uželela kuće i deteta, ali sada više neće dugo trajati, imam vesti za tebe, slušaj pa ću ti ispričati."
     "Je li Veće stiglo blizu odluke o kralju?"
     "Možda jeste", rekao je Gorloas. "Jesi li čula gužvu na ulicama danas po podne? Pa, Lot od Orknija i kraljevi sa severa su otišli. Sada su sasvim ubeđeni da Lot neće biti izabran za Velikog Kralja sve dok Sunce i Mesec ne iziđu zajedno na zapadu, i zato su otišli, ostavljajući nas ostale da uradimo ono što znamo da je Ambrozije želeo. Da sam na Uterovom mestu - i to sam mu i rekao - ne bih nikuda išao sam po zalasku sunca; Lot je pri odlasku izgledao kao džukela kojoj je odsečen rep, i ne bih se iznenadio kad bi rešio da zaleči ranjeni ponos time što bi poslao nekog sa bodežom da prati Utera."
     "Zaista misliš da će Lot pokušati da ubije Utera?" šapnula je.
     "Pa, on nije dorastao Uteru u borbi. Nož u leđa, to bi više ličilo na Lota. Milo mi je što više nije među nama, mada bi mi laknulo kada bi se Lot zakleo da će čuvati mir. Zavet nad nekom svetom relikvijom, koji se ne bi usudio da pogazi - a čak i tada bih ga se čuvao", rekao je Gorloas.
     Kad su legli, okrenuo se ka njoj, ali odmahnula je glavom i odgurnula ga. "Samo još jedan dan", rekla je, i on je uzdahnuo, okrenuo se i skoro istog časa zaspao. Znala je da neće moći još dugo da ga odbija. No, obuzimao ju je užas, sad kad je videla smrtni usud kako vreba nad njim. Govorila je sebi da, ma šta se desilo, mora ostati verna supruga časnog čoveka koji je bio dobar prema njoj. A to joj je prizvalo sećanje na sobu u kojoj su Merlin i Vivijen razbili njenu sigurnost i sav njen mir. Osetila je kako joj naviru suze, ali je pokušala da priguši jecaje, kako ne bi probudila Gorloasa.
     Merlin je rekao da će joj poslati san koji će joj zalečiti jad, ali sve ovo je i počelo snom. Bojala se da zaspi, plašeći se da će doći novi san koji će razbiti ono malo mira što joj je ostalo. Jer znala je da će joj ovo uništiti život, ako dozvoli; moraće da pogazi reč. A mada nije bila hrišćanka, dovoljno je slušala njihove propovedi da zna kako je ovo, po njihovim merilima, težak greh.
     Da je Gorloas mrtav... Igrena je zadržala dah, obuzeta užasom; prvi put je dozvolila sebi da pomisli tako nešto. Kako je mogla poželeti da on umre - njen muž, otac njene kćeri? Kako je mogla znati da bi je Uter poželeo, čak i da Gorloas više ne stoji između njih? Kako može da leži kraj jednog muškarca i da razmišlja o drugom?
     Vivijen je govorila kao da se takve stvari često dešavaju...jesam li samo detinjasta i naivna, a da nemam pojma o tome?
     Neću spavati da ne bih sanjala...
     Ako bude nastavila ovako da se prevrće, shvatila je, Gorloas će se probuditi. Ako bude plakala, želeće da zna zašto. A šta da mu kaže? Igrena se tiho iskrala iz kreveta, obmotala dugački ogrtač oko nagog tela i pošla da sedi kraj zamiruće vatre. Zurila je u plamen i pitala se zašto bi se Merlin od Britanije, druidski sveštenik, savetnik kraljeva, Glasnik bogova, uplitao u život jedne mlade žene. Zapravo, šta jedan druidski sveštenik radi kao savetnik na dvoru kralja koji bi trebalo da je hrišćanin?
     Ako mislim da je Merlin toliko mudar, zašto nisam spremna da se pokorim njegovoj volji?
     Dosta kasnije osetila je da su joj se oči zamorile od gledanja u žar i upitala se da li da se vrati i legne kraj Gorloasa ili da ustane i šeta, kako ne bi zaspala i pri tom sanjala Merlinov obećani san.
     Ustala je i tiho otišla do kućnih vrata. S obzirom na trenutno raspoloženje, nije se nimalo iznenadila kad se osvrnula i ugledala svoje telo kako još sedi kraj vatre, umotano u ogrtač; nije se mučila da otvara vrata sobe, kao ni vrata kuće, nego je skliznula kroz njih kao utvara.
     A napolju je utvrdila da je veliko dvorište kuće Gorloasovog prijatelja nestalo. Stajala je na širokoj ravnici, gde se nalazio krug od velikog kamenja, tek dodirnut svetlom praskozorja... ne; ta svetlost nije bilo sunce, nego velika vatra na zapadu, od koje je plamtelo čitavo nebo na toj strani.
     Na zapadu, gde se nalaze izgubljene zemlje Lioneza i Isa; i veliko ostrvo Atlas - Alamezios, ili Atlantida, zaboravljeno kraljevstvo mora. Tamo je zaista besneo ogroman požar, planina se rasprsla i za jednu jedinu noć je stradalo stotinu hiljada muškaraca, žena i dece.
     "Ali sveštenici znaju", javio se glas kraj nje. "Jer tokom poslednjih stotinu godina gradili su hram zvezde ovde u ravnici, kako ne bi izgubili račun o godišnjim dobima, niti o dolasku pomračenja meseca i sunca. Ovi ljudi ovde o tome ne znaju ništa, ali znaju da smo mudri, sveštenici i sveštenice sa druge strane mora, i gradiće za nas, kao što su i ranije..."
     Igrena je podigla pogled, bez iznenađenja, ka prilici u plavom ogrtaču koja je stajala kraj nje, i mada mu je lice bilo sasvim drugačije, i nosio je neobičnu kapu obavijenu zmijama, kao i zlatne zmije oko ruku - ukrasi ili narukvica - njegove oči bile su oči Utera Pendragona.
     Vetar je postajao sve jači preko visoravni gde je kameni krug iščekivao sunce, podižući se nad kamenom u temelju. Očima svog živog tela Igrena nikada nije videla Hram sunca u Salizberiju, jer druidi nisu hteli da mu se približavaju. Ko može, pitali su, da obožava Veće bogove osim bogova u hramu izgrađenom ljudskim rukama? I zato su održavali svoje svečanosti u gajevima posađenim rukom bogova. Ali kada je bila devojčica, Vivijen joj je pričala kako je tamo sve tačno izračunato, veštinama danas izgubljenim, tako da čak i oni koji ne poznaju tajne sveštenika mogu da predvide kada će doći pomračenje i da prate kretanja zvezda i godišnjih doba.
     Igrena je znala da Uter, koji je stajao kraj nje - da li je to zaista Uter, ovaj visoki muškarac u svešteničkom ogrtaču satkanom pre mnogo stoleća u zemlji koju danas smatraju predanjem? - gleda na zapad, ka usplamtelom nebu.
     "Znači, konačno je došla, kao što su nam rekli", kazao je i položio joj ruku preko ramena. "Nikada nisam stvarno verovao sve do ovog trenutka, Morgana."
     Igrena, žena vojvode Gorloas, za trenutak se upitala zašto je ovaj čovek zove imenom njenog deteta; ali pre nego što je stigla da dovrši pitanje u sebi setila se da 'Morgana' nije ime, nego titula sveštenice, koja znači samo 'žena koja je došla preko mora', u veri koju je čak i Merlin od Britanije smatrao predanjem i senkom predanja.
     Čula je sebe kako progovara bez namere. "I meni se činilo nemoguće da Lionez, Ahtarah i Ruta padnu i nestanu kao da nikada nisu ni postojali. Da li veruješ da je tačno da su bogovi kaznili zemlju Atlantide zbog njenih grehova?"
     "Ne verujem da bogovi tako rade", odgovorio je čovek kraj nje. "Zemlja drhti u velikom okeanu iza okeana koje mi poznajemo, i mada narod Atlantide govori o izgubljenim zemljama Mu i Veliki Brazil, ja znam da se u najvećem okeanu iza zalaska sunca zemlja trese, a ostrva se izdižu i nestaju i tamo gde ljudi ne znaju ništa o dobru i zlu, nego žive onako nedužno kao pre nego što su nam bogovi dali saznanje da biramo između dobra i zla. A ako zemaljski bogovi prosipaju gnev i osvetu podjednako na grešne i bezgrešne, onda ovo daleko uništenje ne može biti kazna za grehe, nego je put prirode. Ne znam ima li to uništavanje svrhe, ili se zemlja još nije smirila u svom konačnom obliku, kao što ni mi, muškarci i žene, još nismo savršeni. Možda se i zemlja trudi da uzvisi dušu i usavrši se. Ne znam, Morgana. Te stvari su posao najviših Posvećenika. Znam samo da smo povratili tajnu hramova, što nismo smeli da uradimo, i stoga smo prokleti."
     Zadrhtala je. "Ali sveštenici su nam tako naredili."
     "Nijedan sveštenik nas ne može razrešiti ovog kršenja zaveta, jer reč data pred bogovima odjekuje kroz vreme. I stoga ćemo ispaštati. Nije bilo dobro da se sve znanje o našim hramovima izgubi pod morem, i stoga smo poslati da prenesemo to znanje iz života u život, uz punu svest o tome da ćemo patiti zbog kršenja zaveta. Moralo je biti tako, sestro."
     "Zašto da budemo kažnjeni posle ovog života za ono što nam je naloženo da učinimo? Zar sveštenici misle da je pravo da ispaštamo što smo ih poslušali?"
     "Ne", odgovorio je čovek, "ali seti se zaveta koji smo dali..." i tu mu se glas slomio. "Zakleli smo se, u hramu sada izgubljenom pod morem, gde veliki Orion više neće vladati. Zakleli smo se da podelimo usud onoga ko je ukrao vatru sa nebesa, kako čovek ne bi morao da živi u tami. Veliko dobro nam je doneo taj dar vatre, ali i veliko zlo, jer čovek se naučio zloupotrebi i izopačenosti... i tako onaj ko je ukrao vatru, mada mu se ime poštuje u svakom hramu jer je čovečanstvu doneo svetlost, trpi zauvek muke okovan, dok mu lešinar večito kljuca srce... To su Misterije: da se čovek može slepo povinovati sveštenicima i njihovim zakonima, pa da živi u neznanju, ili da se voljno protivi, poštujući donosioca Svetla, i podnese patnje na Točku Ponovnog Rođenja. A vidi..." pokazao je naviše, ka mestu gde se njihala prilika Većeg-od-bogova, sa tri zvezde čistote i pravednosti oko pojasa. "On još stoji tamo, mada mu je hram nestao; i pogledaj, eno Točka kako se okreće svojom kružnom putanjom, mada se zemlja ispod njega možda grči u mukama i baca hramove i gradove i čovečanstvo u plamenu smrt. A mi smo ovde izgradili novi hram, kako njegova mudrost nikada ne bi nestala."
     Čovek za koga je znala da je Uter, iznutra, obgrlio ju je rukom, i znala je da je zaplakala. Grubo je privukao njeno lice svojem i poljubio ju je, a ona je osetila na usnama so njegovih suza. "Ne mogu da se pokajem", rekao je. "U hramu nam govore da se istinska radost nalazi samo u slobodi od Točka koji znači rođenje i ponovno rođenje, da moramo naučiti da preziremo zemaljske radosti i patnje, i da čeznemo samo za mirom sadašnjosti u večnosti. Ali ja volim život na Zemlji, Morgana, i volim te ljubavlju koja je jača od smrti, i ako je greh cena što smo vezani zajedno, život za životom tokom vekova, onda ću grešiti radosno i bez žaljenja, jer to me vraća tebi, ljubljena moja!"
     Igrena nikada u životu nije iskusila takav poljubac, strastan, ali ipak je izgedalo kao da ih neki smisao iznad obične požude navodi da ostanu vezani. U tom trenutku zapljusnulo ju je sećanje kako je prvi put upoznala ovog čoveka - sećanje na velike mermerne stubove i zlatne zvezde velikog Orionovog hrama, i Grada Zmija ispod njega, sa avenijama sfingi, životinja sa telom lava i licem žene, koje su vodile ka velikom putu za Hram... stajali su tu, na goloj ravnici, sa krugom od neobrađenog kamena i sa požarom na zapadu koji je predstavljao samrtno svetlo zemlje u kojoj su rođeni, gde su obitavali zajedno u Hramu još od ranog detinjstva i gde su spojeni u svetom plamenu, da se nikad ne rastave dok god su živi. A sada su učinili ono što će ih spojiti i posle smrti...
     "Volim ovu zemlju", grubo je rekao on. "Ovde gde smo sada, hramovi se prave od neobrađenog kamena, a ne od srebra, zlata i mesinga, ali ja već volim ovu zemlju i rado dajem život kako bih je očuvao, ovu hladnu zemlju u kojoj sunce nikad ne sija..." Stresao se pod ogrtačem, ali Igrena ga je povukla, tako da su okrenuli leđa zamirućem plamenu Atlantide.
     "Gledaj na istok", rekla je, "jer uvek, dok velika svetlost zamire na zapadu, postoji obećanje ponovnog rođenja na istoku." I tako su stajali, zagrljeni, pod blistaivm suncem koje je izlazilo iza oka na velikom kamenu.
     Čovek je šaputao. "Ovo je zaista veliki ciklus života i smrti..." Još dok je govorio, privukao ju je uz sebe. "Doći će dan kada će ljudi zaboraviti, i ovo će biti samo prsten od kamenja. Ali ja ću se sećati, i vratiću ti se, ljubljena, kunem ti se."
     A onda je čula Merlinov ozbiljni glas. "Budi oprezna sa svojim nadama, jer će ti se svakako ispuniti."
     A onda tišina; Igrena se našla naga, umotana samo u ogrtač, sklupčana kraj poslednjeg hladnog pepela vatre u sobi u kojoj su odseli; A Gorloas je tiho hrkao u krevetu.
     Drhteći, čvrsto se umotala u šal i ušunjala se, smrznuta do kostiju, nazad u postelju, tražeći poslednje ostatke toplote. Morgana. Zar je dala to ime detetu zato što je ona pod njim rođena? Je li ovo bio samo čudan san koji joj je poslao Merlin, kako bi je ubedio da je poznavala Utera Pendragona u nekom ranijem životu?
     Ali ovo nije bio san - snovi su zbrkani, čudni, svet u kome je sve glupost i varka. Znala je da je nekako odlutala u predele Istine, kuda duša odlazi kada je telo negde drugde, i nekako se vratila sa sećanjem umesto sna.
     Jedno joj je ipak bilo jasno. Ako su se ona i Uter poznavali i voleli u prošlosti, to objašnjava otkuda joj snažno osećanje da ga poznaje, zašto joj nije stranac, zašto čak i njegovi grubi - ili dečački - maniri njoj ne deluju uvredljivo, nego samo kao deo osobe kakva on jeste i kakva je oduvek bio. Setila se nežnosti sa kojom mu je brisala suze velom, sada svesna šta je tada mislila: Da, uvek je bio ovakav. Plahovit kao dečak, žureći ka onome što želi, ne pitajući za cenu.
     Jesu li zaista njih dvoje doneli tajne iščezle mudrosti u ovu zemlju, pre mnogo naraštaja, kada su iščezle zemlje tek nestale pod zapadnim okeanom, i jesu li zajedno trpeli kazne zbog kršenja zaveta? Kazne? Tog časa, ne znajući zašto, shvatila je da je upravo ponovno rođenje - ljudski život - trebalo da bude kazna, život u ljudskom telu umesto u beskonačnom miru. Nasmešila se. Je li to zaista kazna, pomislila je, ili nagrada - živeti u ovom telu? Jer razmišljajući o iznenadnom buđenju svog tela u naručju čoveka koji je bio, ili će biti, ili je davno bio, Uter Pendragon, znala je jasno kao nikada ranije, ma šta sveštenici govorili o tome: život, rođen ili ponovno rođen, u ovom telu, dovoljna je nagrada.
     Ušuškala se u krevetu i legla, sada nimalo sanjiva, gledajući u tamu i smešeći se. Znači, Vivijen i Merlin su znali, možda, ono što joj je bilo suđeno da uvidi: da je vezana za Utera vezom koja je njen brak činila samo površnim i privremenim. Učiniće po njihovoj volji; to je deo njene sudbine. Ona i čovek koji je sada Uter vezani su, pre mnogo života, sudbinom ove zemlje u koju su došli kada je Stari Hram pokopan. Sada, kada su Misterije ponovo ugrožene, ovog puta hordama varvara i divljaka sa severa, vratili su se zajedno. Dato joj je da rodi jednog od velikih junaka koji će se, kako je rečeno, vratiti u život kada budu potrebni, kralja koji je bio, i jeste, i ponovo će doći da spase svoj narod... čak i hrišćani imaju sličnu priču, jer kažu da je majka njihovog Isusa, dok ga je nosila, imala vizije i proročanstva da će roditi kralja. Nasmešila se u tami, razmišljajući o sudbini koja je ponovo ujedinjuje sa čovekom koga je volela pre toliko stoleća. Gorloas? Kakve veze ima Gorloas sa njenom sudbinom, osim što ju je pripremio? Inače bi možda bila premlada da razume šta joj se dešava.
     U ovom životu nisam sveštenica. Ipak, znam da sam i dalje poslušno dete svoje sudbine; kao što svi muškarci i žene to moraju biti.
     A za sveštenike i sveštenice ne postoji brak. Oni se daju onako kako moraju, po volji bogova, kako bi rodili one koji su ključni za sudbinu čovečanstva.
     Setila se velikog sazvežđa po imenu Točak, na severu. Seljaci ga nazivaju Velika Kola, ili Veliki Medved, i ono večito kruži oko najsevernije zvezde; ali Igrena je znala da on predstavlja, svojim pojavljivanjem i nestajanjem, beskrajni Točak Rođenja, Smrti i Ponovnog Rođenja. A Div koji korača nebom, sa mačem za pojasom... Igreni se za trenutak učinilo da vidi junaka koji će doći, sa velikim mačem u ruci, mačem pokoritelja. Sveštenici sa Svetog ostrva postaraće se da on dobije mač, mač iz predanja.
     Gorloas se promeškoljio i posegnuo ka njoj, i ona mu se poslušno približila. Gađenje je potpuno nestalo pred nežnošću i sažaljenjem, jer sada se nije bojala da će je opteretiti neželjenim detetom. To nije njena sudbina. Siroti, osuđeni čovek, nije imao udela u toj Misteriji. On je od onih koji se jednom rađaju; ili, ako i nije, nije se sećao, a njoj je bilo drago što ga može utešiti ta obična sudbina.
     Kasnije, kada su ustali, uhvatila je sebe kako peva; Gorloas ju je radoznalo pogledao.
     "Čini mi se da si ozdravila", rekao je, i ona mu se nasmešila.
     "Pa, jesam", rekla je. "Nikad se nisam bolje osećala."
     "Znači da ti je Merlinov lek koristio", rekao je Gorloas, a ona se nasmešila i nije odgovorila.