1.

     Čak i usred leta, Tintagel je bio uklet; Igrena, Gospa vojvode Gorloasa, gledala je sa grudobrana preko otvorenog mora. Dok je zurila u magle i izmaglice, pitala se kako uopšte da zna kada će noć i dan biti jednake dužine, kako bi mogla da održi Svetkovinu Nove godine. Ove godine, prolećne oluje bile su neobično divlje; danju i noću, morski talasi odjekivali su kroz zamak, sve dok više niko nije mogao da spava, a čak su i psi žalosno zavijali.
     Tintagel... još je bilo onih koji su verovali da je zamak podignut, na školji isturenog rta, magijom drevnog naroda Isa. Vojvoda Gorloas smejao se tome i govorio kako bi, kad bi posedovao išta od njihove magije, svakako to i upotrebio da spreči more koje, iz godine u godinu, polako podlokava obalu. Tokom četiri godine od kako je postala Gorloasva nevesta, Igrena je gledala zemlju, dobru zemlju, kako se obrušava u Kornsko more. Dugački prsti od crnog kamena, oštri i nazubljeni, pružali su se sa obale u okean. Kada je sunce sijalo, moglo je biti vedro i blistavo, nebo i voda su se sjajili kao dragulji kojima ju je Gorloas zatrpao onog dana kad mu je saopštila da nosi njegovo prvo dete. No, Igrena nije volela da ih nosi. Dragulj koji je sada nosila oko vrata dobila je u Avalonu: opal koji je ponekad podražavao plavetnilo mora i neba; no, danas, po magli, čak i dragulj je delovao sivkasto.
     Zvuci su se zbog magle nadaleko pronosili. Igreni se činilo, dok je stajala i osvrtala se ka kopnu, da čuje kopita konja i mazgi, kao i glasove, ljudske glasove, ovde u izdvojenom Tintagelu, gde su živeli samo koze i ovce, i pastiri i njihovi psi, kao i gospe iz zamka sa malobrojnim sluškinjama i nekolicinom staraca da ih štite.
     Igrena se polako okrenula i pošla natrag ka zamku. Kao i uvek, dok je stajala u njegovoj senci, osećala se kao patuljak pred drevnim kamenjem na kraju dugačkog zida koji se protezao sve do mora. Pastiri su verovali da su zamak izgradili Drevni iz izgubljenih zemalja Lioneza i Isa; po vedrom vremenu, govorili su ribari, duboko ispod vode mogu se videti njihovi zamkovi. Igreni su pre izgledali kao kamene kule, drevne planine i bregovi potopljeni večitim podrivanjem mora koje je čak i ovog časa nagrizalo školje ispod zamka. Ovde, na kraju sveta, gde more večno glođe tle, bilo je lako poverovati u potopljene zemlje na zapadu; postojale su priče o ogromnoj plamenoj planini koja se rasprsla, daleko na jugu, i stvorila tamo ogromno ostrvo. Igrena nikada nije bila sigurna veruje li u te priče ili ne.
     Da; stvarno su se čuli glasovi u magli. To nisu mogli biti divlji jahači sa druge strane mora, niti sa divljih obala Erina. Davno su prošla vremena kada je trebalo trzati se na svaki neobičan zvuk ili senku. Ne zbog njenog muža, vojvode; on je bio daleko na severu, boreći se sa Saksoncima, rame uz rame sa Ambrozijem Aurelijanusom, kraljem Britanije; da je nameravao da se vrati, poslao bi glasnika.
     A nije trebalo da se plaši. Da su jahači neprijatelji, straža i vojnici u tvrđavi na bedemu, koje je vojvoda Gorloas postavio da mu čuvaju ženu i dete, već bi ih zaustavili. Bila bi potrebna čitava vojska da se probije kroz njih. A ko bi poslao vojsku na Tintagel?
     Bilo je vreme - setila se Igrena bez gorčine, polako ulazeći u dvorište zamka - kada je mogla da zna ko jaše ka zamku. Sada je u toj misli bilo samo malo tuge. Od Morganinog rođenja više nije plakala za domom. A Gorloas je bio dobar prema njoj. Ugađao joj je dok se u početku plašila i mrzela ga, poklanjao joj je dragulje i lepe stvari, ratni plen, i okružio ju je gospama da joj se nađu, i uvek se ponašao prema njoj kao prema sebi ravnoj, osim na ratnim savetima. Nije ni mogla tražiti ništa više, osim da se udala za pripadnika Plemena. A tu nije imala nikakvog izbora. Kćer Svetog ostrva mora postupati onako kako je najbolje za njen narod, makar to značilo žrtvovati život, ili položiti devičanstvo u Svetom Braku, ili udati se za onoga sa kim je trebalo zapečatiti savez; i upravo to je Igrena učinila: udala se za rimskog vojvodu od Kornvola, čoveka koji je, iako se Rim povukao iz čitave Britanije, živeo na rimljanski način.
     Smaknula je ogrtač sa ramena; u dvorištu je bilo toplije, jer je bilo u zavetrini. A tu se, u magli koja se kovitlala i rastapala, za trenutak pred njom pojavila jedna prilika, otelotvorila se iz magle i vlage: njena polusestra, Vivijen, Gospa od Jezera, Gospa od Svetog ostrva.
     "Sestro!" Reč se zanjihala, i Igrena je po tome znala da je nije glasno uzviknula, nego je samo šapnula, prinevši ruke grudima. "Da li te zaista vidim pred sobom?"
     Lice prilike bilo je puno prebacivanja, a reči kao da su dopirale iz vetra koji je duvao iza zidova.
     Jesi li odustala od Vida, Igrena? I od svoje slobodne volje?
     Povređena tolikom nepravdom, Igrena je uzvratila: "Ti si odredila da se moram udati za Gorloasa..." No, obličje njene sestre stopilo se sa senkama, nije bilo tamo, nikada nije ni bilo tamo. Igrena je žmirkala; kratko priviđenje je nestalo. Umotala se čvrsto u ogrtač, jer bilo joj je hladno, veoma hladno; znala je da je vizija upila snagu iz topline i života njenog sopstvenog tela. Nisam znala da i dalje mogu tako da vidim; bila sam sigurna da ne mogu... pomislila je. Potom je uzdrhtala, znajući da bi otac Kolumba ovo smatrao delom đavola, i da bi trebalo da mu se ispovedi. Istina, ovde na kraju sveta, sveštenici su prilično aljkavi, ali neispoveđena vizija svakako bi se smatrala svetogrđem.
     Namrštila se; zašto bi posetu svoje sestre trebalo da smatra delom đavola? Otac Kolumba neka kaže šta želi; možda je njegov Bog mudriji od njega. Što ne bi bilo naročito teško, pomislila je Igrena i jedva suzdržala kikot. Možda je otac Kolumba postao Hristov sveštenik zato što nijedna druidska škola nije htela da primi toliko glupog čoveka. Hristov bog nije, izgleda, mario je li sveštenik glup ili nije, samo ako ume da odmrmlja misu i da pomalo čita i piše. Ona, Igrena, bila je mnogo pismenija od oca Kolumbe i mogla je bolje da govori latinski ako bi poželela. Igrena nije sebe smatrala za naročito obrazovanu; nije imala upornosti potrebne za izučavanje dublje mudrosti Stare Vere, niti za upuštanje u Misterije dublje nego što je stvarno neophodno za jednu kćer Svetog ostrva. Ipak, mada bi u svakom Hramu Misterija bila smatrana za neupućenu, među romanizovanim varvarima mogla je proći kao dobro obrazovana gospa.
     U sobici kraj dvorišta, gde je po lepom vremenu dopiralo sunce, njena mlađa sestra, Morgoza, na pragu devojaštva sa punih trinaest godina, obučena u komotnu kućnu haljinu od nebojene vune i sa starim kaputom preko ramena, bezvoljno je prela, namotavajući neravnomernu pređu na vreteno. Na podu kraj vatre, Morgana se igrala starom preslicom, gurajući je zdepastim prstićima tamo-amo i gledajući nepravilne tragove u pepelu.
     "Jesam li sad dosta prela?" bunila se Morgoza. "Bole me prsti! Zašto moram stalno da predem i predem, kao da sam sluškinja?"
     "Svaka gospa mora naučiti da prede", odgovorila je Igrena onako kako je znala da treba, "a tvoje predivo je prava sramota, čas debelo, čas tanko... prsti će ti se brzo navići na posao. Bolni prsti su znak da si bila lenja, pošto se još nisu izveštili." Uzela je od Morgoze preslicu i vreteno i sa lakoćom, bez razmišljanja, iz neravne pređe izvukla nit savršeno jednake debljine. "Gledaj, nit se može izvlačiti bez drmanja preslice..." Iznenda se umorila od uvek doličnog ponašanja. "Ali sada možeš da skloniš preslicu; uskoro će nam stići gosti."
     Morgoza je piljila u nju. "Nisam ništa čula", rekla je, "ni jahača ni vesti!"
     "To me nimalo ne čudi", odgovorila je Igrena, "jer nije bilo jahača. Bila je to Poruka. Vivijen je na putu ovamo, a sa njom je i Merlin." Ovo poslednje nije znala dok nije čula sopstvene reči. "I zato odnesi Morganu dadilji i pođi da obučeš svoju prazničnu haljinu, obojenu šafranom."
     Morgoza je žurno sklonila preslicu, ali je ipak zastala da se zagleda u Igrenu. "Haljinu boje šafrana? Zbog sestre?"
     Igrena ju je oštro ispravila. "Ne zbog naše sestre, Morgoza, nego zbog Gospe od Svetog ostrva i zbog Glasnika Bogova."
     Morgoza se zagledala u šareni pod. Bila je to visoka devojka koja je tek počela da izrasta i sazreva u ženu; njena gusta kosa bila je crvenkasta kao i Igrenina, a na licu je imala puno pegica, ma koliko ih inače pažljivo natapala mlekom i preklinjala travarku da joj donosi nove i nove kupke i masti za nju. Sa trinaest godina već je bila visoka koliko i Igrena, a jednog dana biće i viša. Zlovoljno je podigla Morganu i odnela je. Igrena je povikala za njom: "Reci dadilji da obuče detetu prazničnu haljinu, a onda je donesi dole; Vivijen je još nije videla."
     Morgoza je zlovoljno gunđala nešto u smislu da ne vidi zašto bi velika sveštenica želela da vidi jedno derište, ali rekla je to poluglasno, pa je Igrena mogla da se pravi da je nije čula.
     Kad se popela uz usko stepenište, obrela se u ledenim odajama; tu se nije palila vatra osim usred zime. Dok je Gorloas bio odsutan, delila je krevet sa služavkom, Gvenis, a njegovo produženo odsustvovanje dalo joj je izgovor da noću dovodi u krevet i Morganu. Ponekad je sa njima spavala i Morgoza, kako bi delili krznene pokrivače zbog velike hladnoće. Veliki bračni krevet, sa baldahinom i zavesama protiv promaje, bio je više nego dovoljan za tri žene i dete.
     Gvenis, koja je bila stara, dremala je u uglu, i Igrena je rešila da je ne budi, nego je svukla svakodnevnu haljinu od nebojene vune i žurno navukla svečanu odeždu, optočenu oko vrata svilenom trakom koju joj je Gorloas kupio u Londinijumu. Stavila je na ruke srebrno prstenje koje je imala još od detinjstva... sada je mogla da ga stavi samo na mali i domali prst... a oko vrata ogrlicu od ćilibara koju je dobila od Gorloasa. Haljina je bila boje rđe, sa zelenim ogrtačem. Našla je potom češalj od roga i počela da ga strpljivo provlači kroz kosu, sedeći na klupi i pažljivo ispravljajući pramenje. Iz susedne sobe čula je glasnu dreku i zaključila da dadilja češlja Morganu, kojoj se to nimalo ne dopada. Dreka je naglo prestala, što je verovatno značilo da je dadilja ćuškom umirila Morganu; ili je, možda, što se dešavalo ponekad kad bi Morgoza bila dobre volje, Morgoza preuzela češljanje, svojim veštim, strpljivim prstima. Igrena je upravo zato znala da će njena mlađa sestra umeti lepo da prede kada se reši na to, jer bila je vrlo spretna u svemu ostalom - od češljanja, preko grebenanja vune do ukrašavanja kolača.
     Igrena je uredila kosu, pričvrstila je na temenu zlatnom šnalom i stavila stari zlatni broš u nabor ogrtača. Pogledala se u starom bronzanom ogledalu koje joj je Vivijen poklonila za svadbu, a koje je, kako se pričalo, kupljeno čak u Rimu. Dok je nameštala ogrtač, utvrdila je da su joj grudi opet gotovo iste kao ranije; Morgana nije sisala već godinu dana, i sada su bile samo nešto mekše i nešto teže nego pre. Znala je da je vratila staru liniju, jer u ovoj haljini se udala, a sada kopče nisu bile nimalo zategnute.
     Kada se Gorloas vrati, očekivaće da mu ona ponovo dođe u postelju. Poslednji put kad su se videli, još je dojila Morganu, i on je uslišio njenu molbu da dopusti detetu da sisa dok ne prođe leto, kada tako mnogo dece umire. Znala je da je malo razočaran što nije dobio sina koga je želeo - Rimljani računaju naslednike samo po muškoj liniji, mada je razumnije računati preko majke; to je bilo glupo, jer kako muškarac da bude siguran da je otac nekog deteta? Naravno, Rimljani su uvek silno brinuli o tome ko spava sa njihovim ženama, i zaključavali su ih i uhodili. No, to ne znači da je Igrenu trebalo nadgledati; bilo je dovoljno loše sa jednim muškarcem, pa ko bi onda poželeo još jednog, koji bi možda bio i gori?
     Iako je želeo sina, Gorloas je bio uviđavan i dopustio je da Morgana spava sa njom u krevetu i da sisa, i čak se držao dalje od nje i spavao sa služavkom, Etar, kako Igrena ne bi ponovo zatrudnela i izgubila mleko. I on je znao koliko dece umire ako se odbije pre nego što dovoljno ojačaju da jedu meso i tvrdi hleb. Deca hranjena kašom postaju bolešljiva, a leti često nema kozjeg mleka, čak i ako pristaju da ga piju. Deca odgajena na kravljem ili kobiljem mleku često povraćaju i umiru od toga, ili dobijaju groznicu koja ih opet odnosi. I zato je pustio da dalje doji Morganu, odlažući time rođenje sina koga je želeo za barem godinu i po dana. Bila mu je zahvalna na tome, i neće gunđati ma koliko brzo sada zatrudnela.
     Etari je posle tih poseta ubrzo stao da raste stomak i ona je počela da se ponosi; pa, rodiće sina vojvodi od Kornvola! Igrena nije obraćala pažnju na devojku; Gorloas je već imao sinove-kopilane, od kojih je jedan i sada bio sa njim, u logoru vojskovođe Utera. No, Etar se razbolela i pobacila, a Igrena je bila dovoljno uviđavna da se ne raspituje kod Gven koja je delovala vrlo zadovoljna razvojem događaja. Stara Gven znala je o travama suviše mnogo za Igrenin ukus. Jednog dana, zaključila je, nateraću je da mi tačno kaže šta je ubacila u Etarino pivo.
     Sišla je u kuhinju, dok se dugačka suknja vukla za njom po stepeništu. Morgoza je već bila tamo, u svojoj najlepšoj haljini, a i Morgana je imala prazničnu odoru, obojenu šafranom, pa je izgledala tamnoputa kao Pikt. Igrena ju je podigla i čvrsto je zagrlila. Mala, tamnoputa, nežna, toliko sitnih kostiju da je izgledalo kao da drži kakvu sitnu pticu. Na koga li liči to dete? Ona i Morgoza bile su visoke i crvenokose, tena boje zemlje kao i sve pripadnice Plemena, a Gorloas, iako crnokos, bio je Rimljanin, visok, vitak i orlovskog izgleda; ogrubeo od mnogih bitaka protiv Saksonaca, suviše ispunjen rimljanskim dostojanstvom da bi bio nežan prema svojoj mladoj ženi, i potpuno ravnodušan prema kćeri koja je došla umesto sina koga je trebalo da mu rodi.
     No, tešila se Igrena, svi Rimljani smatraju svojim svetim pravom da stiču moć nad životom i smrću preko svoje dece. Ima ih mnogo, bili hrišćani ili ne, koji bi smesta pristali da se devojčice uopšte ne rađaju, kako bi žene mogle odmah da im rode sina. Gorloas je bio dobar prema njoj, pustio ju je da zadrži kćer. Mada nije imao mnogo mašte, možda je shvatio šta ona, žena iz Plemena, oseća prema devojčici.
     Dok je izdavala naređenja o ugošćavanju, da se donese vino i ispeče meso - ne zec, nego dobra ovčetina sa poslednjeg klanja - čula je kreštanje i lepet krila uplašenih kokoši u dvorištu, po čemu je znala da su stigli jahači. Sluge su delovale uplašeno, ali većina ih se već pomirila sa saznanjem da njihova gospodarica ima Vid. Pretvarala se da ga ima, koristeći se veštim nagađanjem i nekim sitnim trikovima; odgovaralo joj je da joj se dive. Možda je Vivijen u pravu, pomislila je sada, možda ga i dalje imam. Možda sam pogrešno poverovala da sam ga izgubila - jer sam mesecima posle Morganinog rođenja bila tako slaba i nemoćna. Sada sam se sasvim povratila. Moja majka je sve do smrti bila velika sveštenica, mada je rodila nekoliko dece.
     No, um joj je odgovarao, majka je tu decu rodila u slobodi, kao pripadnica Plemena, očevima koje je sama odabrala, a ne kao robinja nekog Rimljanina kome običaji daju moć nad ženama i decom. Nestrpljivo je odbacila takve misli; zar je važno da li ima Vid ili se samo pretvara da ga ima, ako time uspeva da održi poslušnost kod posluge?
     Polako je izišla u dvorište, koje je Gorloas voleo da naziva atrijumom, mada nije bilo ni nalik na vilu u kojoj je živeo dok ga Ambrozije nije proglasio vojvodom od Kornvola. Zatekla je konjanike kako sjahuju, i smesta je potražila pogledom jedinu ženu među nijma, ženu nižu od nje i ne više mladu, odevenu u mušku tuniku i vunene pantalone, umotanu u ogrtače i šalove. Pogledi su im se sreli preko dvorišta u znak dobrodošlice, ali Igrena je ipak otišla da se prvo pokloni pred visokim, vitkim starcem koji je sjahao sa koščate mule. Nosio je plavi ogrtač barda, a preko ramena je imao harfu.
     "Želim vam dobrodošlicu u Tintagel, gospodaru Glasniče; donosite blagoslov pod naš krov i počastvujete nas svojim prisustvom."
     "Zahvaljujem ti, Igrena", odgovorio joj je zvučni glas, i Talesin, Merlin od Britanije, druid i bard; potom je sklopio dlanove pred licem, pa ih pružio ka Igreni u znak blagoslova.
     Pošto je obavila dužnost, Igrena je požurila ka polusestri i poklonila bi se i pred njom tražeći blagoslov; ali Vivijen se sagnula da je spreči u tome.
     "Ne, nemoj, dete, ovo je porodična poseta, biće vremena da mi ukažeš počast kada budeš morala..." Čvrsto je zagrlila Igrenu i poljubila je u usta. "A ovo je beba? Odmah se vidi da u njoj teče krv Drevnih; liči na našu majku, Igrena."
     Vivijen, Gospa od Jezera i od Svetog ostrva, imala je preko trideset godina; najstairja kćer stare sveštenice sa Jezera, nasledila je dužnost svoje majke. Podigla je Morganu u naručje i zanjihala je sa spretnošću žene navikle da drži decu.
     "Liči na tebe", rekla je Igrena, iznenađena, tek sada shvativši da je to mogla da vidi i ranije. Ali prošle su četiri godine otkako je poslednji put videla Vivijen, i to na venčanju. Toliko se stvari desilo, toliko se otada promenila. Tada je bila uplašena devojka od petnaest godina, predata u ruke čoveku dvostruko starijem. "Ali uđite u dvor, gospodaru Merline, sestro. Hodite u toplo."
     Oslobođena silnih šalova i ogrtača, Vivijen, Gospa od Jezera, bila je neobično sitna žena, jedva viša od napredne devojčice od osam-deset godina. Odevena u komotnu tuniku stegnutu širokim pojasom, sa nožem u kanijama, i u kabaste vunene pantalone, nogu umotanih u obojke, izgledala je sićušno kao dete obučeno u odeću odraslih. Lice joj je bilo sitno, crmpurasto i trouglasto, čela uskog ispod kose tamne kao senke pod tavanicom. Oči su joj bile crne i krupne na tako sitnom licu; Igrena dosad nije shvatila koliko joj je sestra sitna.
     Služavka je unela gostinski pehar; toplo vino, pomešano sa poslednjim začinima koje im je Gorloas poslao sa tržnica Londinijuma. Vivijen ga je uzela među dlanove, a Igrena je zažmirkala u nju; pokret kojim je uzela pehar učinio ju je iznenada visokom i upadljivom kao da je držala posvećeni sud Obreda. Držeći ga među dlanovima, polako ga je prinela usnama, mrmljajući blagoslov. Otpila je, okrenula se i predala ga Merlinu. On ga je uzeo uz dubok naklon i prineo ga usnama. Igrena, koja je bila jedva upućena u Misterije, nekako je osetila da je i sama deo ovog divnog, ozbiljnog obreda kada je primila pehar od gostiju, otpila gutljaj i izgovorila zvanične reči dobrodošlice.
     Potom je spustila pehar i neobično osećanje je nestalo; Vivijen je bila samo sitna, naizgled umorna žena, a Merlin samo pogrbljeni starac. Igrena ih je žurno povela ka vatri.
     "Dugo je putovanje od obala Letnjeg mora u ova vremena", rekla je, setivši se kako je ona tuda putovala, kao nevesta, uplašena i puna tihe mržnje, u kočiji neobičnog muža koji je, u tom času, bio samo glas i užas u noći. "Šta te dovodi ovamo tokom prolećnih oluja, sestro i gospo moja?"
     I zašto nisi došla ranije, zašto si me ostavila samu, da učim da budem žena, da nosim dete sama, uplašena i željna doma? I ako nisi mogla da dođeš ranije, zašto uopšte dolaziš, sad kad je prekasno i kad sam se već pomirila sa pokoravanjem?
     "Put je zaista dug", blago je rekla Vivijen, a Igrena je znala da je sveštenica čula, kao što je uvek čula, neizgovorene reči jednako dobro kao i ono što je bio izgovoreno. "A ovo su opasna vremena, dete. Ali ti si tokom ovih godina izrasla u ženu, iako si bila usamljena, usamljena kao tokom vremena potrebnog da se postane bard - ili" dodala je, uz nagoveštaj osmeha, "ili sveštenica. Da si sama odabrala taj put, bila bi jednako usamljena, Igrena. Da, naravno", nastavila je, pruživši ruke naniže, "možeš da mi sedneš u krilo, malena." Podigla je Morganu, a Igrena ju je iznenađeno pogledala; Morgana je, obično, bila stidljiva kao divlji zec. Pomalo ljubomorna, pomalo opet začarana, gledala je kako se dete gnezdi u Vivijeninom krilu. Vivijen je izgledala gotovo suviše sićušna da bi je čvrsto držala. Vilinska žena, stvarno; žena iz Starog Naroda. A Morgana će zaista možda veoma ličiti na nju.
     "A Morgoza, kako je ona napredovala otkako sam ti je poslala, pre godinu dana?" upitala je Vivijen, gledajući Morgozu u haljini boje šafrana, kako nadureno stoji pozadi, u senkama vatre. "Hodi i poljubi me, sestrice. Ah, bićeš visoka kao Igrena", rekla je, podužući ruke da zagrli devojčicu kad je izišla iz senki, nadurena kao poludresirano kuče. "Da, sedi mi na koleno ako želiš, dete." Morgoza je sela na pod, položila glavu u Vivijenino krilo, a Igrena je primetila da su joj nadurene oči pune suza.
     Sve nas drži u šaci. Kako može imati toliku moć nad nama? Ili je to zato što je ona jedina majka koju je Morgoza ikada znala? Vivijen je bila odrasla žena kad se Morgoza rodila, i oduvek je bila ne samo sestra, nego i majka, nama obema. Njihova majka, zaista prestara za rađanje, umrla je dajući život Morgozi. Vivijen je ranije te godine takođe rodila dete; njeno je umrlo, i Vivijen je preuzela da neguje Morgozu.
     Morgana se čvrsto ugnezdila u Vivijeninom krilu; Morgoza je naslonila riđu glavu na Vivijenino koleno. Sveštenica je jednom rukom držala bebu, a drugom je milovala devojčinu dugačku, svilenu kosu.
     "Došla bih kod tebe kad se rodila Morgana", rekla je Vivijen, "ali i ja sam tada bila trudna. Te godine sam rodila sina. Dala sam ga drugima na negu, i mislim da će ga usvojena majka možda poslati monasima. Ona je hrišćanka."
     "I ne smeta ti što će biti podignut kao hrišćanin?" upitala je Morgoza. "Je li lep? Kako se zove?"
     Vivijen se nasmejala. "Nazvala sam ga Balan", rekla je, "a njegova usvojena majka je svog sina nazvala Balin. Rođeni su u razmaku od svega deset dana, pa će svakako odrasti kao blizanci. I ne, ne smeta mi to što će odrasti kao hrišćanin. I njegov otac je to bio, a Priscila je dobra žena. Rekla si da je put dovde dug; veruj mi, dete, sada je duži nego onda kad si se udala za Gorloasa. Možda nije duži od Ostrva sveštenika, gde raste njihov Sveti Trn, ali od Avalona je duži, mnogo duži..."
     "I zato smo došli ovamo", iznenada se oglasio Merlin, a glas mu je bio nalik na zvonjavu velikog zvona, pa se Morgana naglo uspravila i počela da uplašeno cvili.
     "Ne razumem", rekla je Igrena, osećajući nelagodnost. "Ta dva ostrva leže tako blizu..."
     "Ta dva ostrva su jedno", rekao je Merlin, sedeći veoma uspravno, "ali sledbenici Hrista su rešili da kažu ne da oni neće imati drugih bogova do svog Boga, nego da nema drugih Bogova sem njihovog; da je on sam stvorio svet, da on sam vlada njima, da je on sam načinio zvezde i čitavo postanje."
     Igrena je brzo načinila sveti znak pred ovim svetogrđem.
     "Ali to ne može biti", pobunila se. "Nijedan Bog ne vlada svim stvarima... i šta je sa Boginjom? Šta je sa Majkom...?"
     "Oni veruju", rekla je Vivijen svojim mirnim, blagim glasom, "da nema Boginje; jer načelo žene, kako oni kažu, jeste načelo zla; kroz ženu, kako oni kažu, Zlo je ušlo u ovaj svet; postoji neka fantastična jevrejska bajka o jabuci i zmiji."
     "Boginja će ih kazniti", rekla je Igrena, potresena. "A mene si ipak udala za jednog takvog?"
     "Nismo znali koliko je njihovo svetogrđe", rekao je Merlin, "jer u naše vreme bilo je poštovalaca drugih bogova. Ali oni su poštovali i bogove drugih ljudi."
     "Ali kakve to veze ima sa dužinom puta od Avalona?" upitala je Igrena.
     "Sada stižemo do razloga naše posete", rekao je Merlin, "jer, kao što druidi znaju, vera čovečanstva uobličava svet i svu stvarnost. Još vrlo davno, kada su Hristovi sledbenici tek stigli na naše ostrvo, znao sam da je to bio moćan trenutak u vremenu, čas promene sveta."
     Morgoza je pogledala starca očima raširenim u čudu.
     "Zar si ti toliko star, Prečasni?"
     Merlin joj se nasmešio. "Ne u svom telu. Ali mnogo sam čitao u velikoj dvorani koja nije deo ovog sveta i u kojoj se nalaze Zapisi o Svemu. A osim toga, jesam živeo tada. Oni koji su gospodari ovog sveta dopustili su mi da se vratim, ali u drugom telu."
     "Ta priča je suviše složena za malenu, Prečasni Oče", blago ga je prekinula Vivijen. "Ona nije sveštenica. Merlin hoće da kaže, sestrice, da je živeo kada su hrišćani tek stigli ovamo, i da je odabrao, i da mu je bilo dopušteno da ponovo oživi, kako bi nastavio svoj rad. To su Misterije koje ne treba da pokušavaš da razumeš. Nastavi, Oče."
     "Znao sam da je to jedan od onih trenutaka kada se menja istorija čitavog čovečanstva", rekao je Merlin. "Hrišćani žele da zbrišu svu mudrost sem svoje; i u toj borbi uništavaju sve oblike misterija sem onih koji odgovaraju njihovoj veri. Proglasili su za jeres da ljudi žive više od jednog života - što svaki seljak zna da je istina..."
     "Ali ako ljudi ne veruju u više od jednog života", pobunila se Igrena, potresena, "kako izbegavaju očaj? Kakav bi to Bog stvorio neke ljude nesrećnim, a druge srećnim i bogatim, ako će imati pred sobom samo jedan život?"
     "To ne znam", rekao je Merlin. "Možda žele da ljudi očajavaju nad svojom sudbinom, kako bi pali na kolena pred Hristom koji će ih odneti u raj. Ne znam šta veruju Hristovi sledbenici, niti čemu se nadaju." Za trenutak je zatvorio oči, a lice mu je postalo puno gorčine. "Ali u šta god da veruju, njihovo verovanje menja svet; ne samo u duhu, nego i materijalno. Pošto poriču svet duha, i postojanje prostranstava Avalona, ona prestaju da postoje za njih. Pri tom postoje i dalje, naravno; ali ne u istom svetu sa Hristovim sledbenicima. Avalon, Sveto ostrvo, više nije isto ostrvo kao Glastonberi na kome smo mi, od Stare vere, nekada dozvolilli monasima da sagrade svoju kapelu i manastir. Jer naša mudrost i njihova mudrost... koliko ti znaš o prirodnoj filozofiji, Igrena?"
     "Veoma malo", odgovorila je mlada žena, potresena, gledajući sveštenicu i velikog druida. "Nikada je nisam učila."
     "Šteta", rekao je Merlin, "jer ovo moraš da razumeš, Igrena. Pokušaću da ti kažem što jednostavnije. Pogledaj ovo", rekao je, i uzeo jednom rukom svoj zlatni medaljon, a drugom bodež. "Mogu li da stavim ovu bronzu i ovo zlato na isto mesto u isto vreme?"
     Žmirkala je i piljila u njega, ne shvatajući. "Ne, naravno da ne možeš. Mogu stajati jedno kraj drugog, ali ne na istom mestu ukoliko prvo ne pomeriš jedno."
     "A tako je i sa Svetim ostrvom", rekao je Merlin. "Sveštenici su nam se zavetovali, pre više stotina godina, pre nego što su Rimljani uopšte došli ovamo i pokušali da nas pokore, da se nikada neće podići protiv nas niti dići oružje na nas; jer mi smo bili tu pre njih, a oni su bili izbeglice i slabi. Poštovali su taj zavet - to im moram priznati. Ali u duhu, u svojim molitvama, nikada nisu propuštali da nam se suprotstave, moleći svog Boga da otera naše bogove, da njihova mudrost nadjača našu. U našem svetu, Igrena, ima dovoljno prostora za mnogo bogova i mnogo boginja. Ali u hrišćanskoj vaseljeni - kako ovo da kažem? - nema mesta za naš svet ni za našu mudrost. U njihovom svetu postoji samo jedan Bog; on ne samo što mora da pokori sve ostale bogove, nego mora tako učiniti da drugi bogovi nisu nikada ni postojali, da nikada nisu ni bili bogovi nego samo lažni idoli, delo njihovog đavola. I tako, verujući u njega, svi ljudi bivaju spaseni u svom jedinom životu. U to oni veruju. A kako ljudi veruju, tako svet dejstvuje. I stoga, svetovi koji su nekada bili jedno sada se polako razilaze.
     Sada postoje dve Britanije, Igrena; njihov svet, pod njihovim jedinim Bogom i Hristom; i, pored njega i iza njega, svet u kome i dalje vlada Velika Majka, svet u kome je Stari Narod odabran da živi i obožava je. To se desilo ranije. Bilo je vreme kada se vilinski narod, Svetlucavi, povukao iz našeg sveta, odlazeći sve dalje i dalje u magle, tako da sada tek ponekad slučajni namernik može da provede noć u vilinskim brdima, a ako to učini, vreme teče dalje bez njega, i može da se vrati posle te jedne noći i da ustanovi da su mu svi srodnici mrtvi i da je prošlo desetak godina. A sada, Igrena, sada se to ponovo dešava. Naš svet - kojim vlada Boginja i Rogati, njen saputnik, svet kakav ti poznaješ, svet mnogo istina - biva potisnut iz glavnog toka vremena. Čak i sada, Igrena, ako se putnik otisne bez vodiča ka Ostrvu Avalon, ako ne poznaje odlično put, neće moći da dospe donde, nego će naći samo Ostrvo Sveštenika. Za većinu ljudi, naš svet je sada izgubljen u maglama Letnjeg mora. Čak i pre nego što su Rimljani otišli, ovo je počelo da se dešava; sada, kad crkve prekrivaju čitavu Britaniju, naš svet se sve više i više udaljava. Zato nam je bilo potrebno toliko vremena da stignemo ovamo; sve manje i manje je gradova i puteva Starog Naroda da nas vode. Svetovi se i dalje dodiruju, i dalje leže jedan na drugom, bliski kao ljubavnici; ali se polako udaljavaju, i ako se ne zaustave, jednog dana će možda postojati dva sveta, i niko neće moći da putuje između njih..."
     "I neka!" ljutito ga je prekinula Vivijen. "I dalje mislim da treba da ih pustimo da odu! Ne želim da živim u svetu hrišćana, koji poriču Majku..."
     "Ali šta je sa svima ostalima, onima koji žive u očajanju?" Merlinov glas opet je zvučao kao ogromno zvono. "Ne, mora ostati staza, makar i tajna. Neki delovi sveta su i dalje jedno. Saksonci se kreću kroz oba sveta, ali naši ratnici sve više i više postaju Hristovi sledbenici. Saksonci..."
     "Saksonci su varvari i okrutni su", rekla je Vivijen. "Plemena ne mogu da ih sama oteraju sa ovih obala, a Merlin i ja smo uvideli da Ambrozije neće dugo ostati na ovom svetu, i da će ga njegov vojskovođa, Pendragon - zovu li ga Uter? - naslediti. Ali u ovoj zemlji ima ih mnogo koji se neće pokoriti Pendragonu. Šta god zadesilo naš svet u duhu, nijedan od naša dva sveta neće preživeti plamen i mač Saksonaca. Pre nego što povedemo duhovnu bitku koja će sprečiti svetove da se razdvoje, moramo spasiti srce Britanije od komadanja saksonskim oružjem. Ne napadaju nas samo Saksonci, nego i Jute, Škoti, svi divlji narodi koji silaze sa Severa. Svi gradovi, čak i sam Rim, opsednuti su; toliko ih mnogo ima. Tvoj muž se borio čitavog života. Ambrozije, vojvoda od Britanije, dobar je čovek, ali može očekivati vernost samo od onih koji su nekada bili verni Rimu; njegov otac je nosio purpur, pa je i Ambrozije želeo da postane car. A mi moramo imati vođu koji će odgovarati čitavom narodu Britanije."
     "Ali Rim opstaje", pobunila se Igrena. "Gorloas mi je rekao da će Rim, kad savlada nevolje u Velikom gradu, poslati svoje legije nazad! Zar se ne možemo obratiti Rimu za pomoć protiv divljih naroda sa Severa? Rimljani su bili najveći ratnici sveta, izgradili su veliki zid na Severu kako bi zadržali divlje jahače..."
     Merlinov glas je zazvučao prazno, što ga je činilo sličnim velikom zvonu. "Video sam to u Svetom Bunaru", rekao je. "Orao je odleteo i više se neće vratiti u Britaniju."
     "Rim ništa ne može", rekla je Vivijen. "Moramo naći svog vođu, koji će moći da zapoveda čitavoj Britaniji. Inače, kad se ujedine protiv nas, čitava će Britanija pasti i stotinama i stotinama godina ležaće u ruševinama pod saksonskim varvarima. Svetovi će se konačno razdvojiti i sećanje na Avalon neće ostati čak ni u predanjima, kako bi pružao čovečanstvu nadu. Ne, moramo imati vođu koji će moći da zahteva vernost od svih naroda obe Britanije - Britanije sveštenika i sveta izmaglice kojim vlada Avalon. Zalečen pojavom Vrhovnog Kralja", glas joj je postao jasan, s prizvukom proročanstva, "svetovi će se ponovo stopiti i postaće jedan, svet u kome ima mesta i za Boginju i za Hrista, i za pehar i za krst. A taj vođa će nas ujediniti."
     "Ali gde da nađemo takvog kralja?" upitala je Igrena. "Ko će nam dati takvog vođu?"
     A onda je iznenada osetila strah, kao da joj se led sliva niz leđa, jer Merlin i sveštenica su se okrenuli i pogledali je, a od njihovog pogleda se ukočila kao ptičica u senci sokola, shvativši da se glasnik-prorok druida zove Merlin.
     Ali kad je Vivijen progovorila, glas joj je bio veoma blag.
     "Ti, Igrena", rekla je. "Ti ćeš roditi tog Vrhovnog Kralja."