17.

     Držeći se Lanseletu za leđa, haljine zadignute iznad kolena i landarajući golim nogama, Gvenvir je žmurila dok su jahali kroz noć. Nije imala pojma kuda idu. Lanselet se pretvorio u stranca, ratnika grubog lica, u čoveka kakvog nije poznavala. Nekada bih bila užasnuta, pomislila je, što sam pod otvorenim nebom, noću... ali sada je bila uzbuđena. Duboko u sebi osećala je i bol, žalila je nežnog Gareta koji je Arturu bio kao sin i koji je zasluživao više od života nego da bude tako ubijen - pitala se da li Lanselet uopšte zna koga je ubio! A žalila je i zbog završetka svojih godina sa Arturom i zbog svega što su tako dugo delili. Ali posle ovoga večeras više nema povratka. Morala je da se nagne kako bi čula Lanseleta. "Uskoro ćemo morati negde da se zaustavimo, konj mora da se odmori - a ako budemo jahali danju, poznaće i mene i tebe."
     Klimnula je glavom; zbog jurnjave nije imala daha da progovori. Posle nekog vremena naišli su na šumarak, i tu je Lanselet zaustavio konja i nežno je spustio na zemlju. Poveo je životinju da je napoji, a onda raširio ogrtač na zemlju kako bi Gvenvir sela. Zagledao se u mač koji mu je visio o boku. "I dalje imam Gavenov mač. Kada sam bio dečak, slušao sam priče o borilačkoj groznici, ali nisam znao da mi je to u krvi..." Duboko je uzdahnuo. "Vidim krv na maču. Koga sam ubio, Gven?"
     Nije mogla da podnese njegovu tugu i grižu savesti. "Bilo ih je više..."
     "Znam da sam zakačio Gvideona - Mordreda, proklet bio. Znam da sam ga ranio, tada sam još vladao sobom. Pretpostavljam", glas mu je naglo ogrubeo, "da nisam imao sreće da ga ubijem?"
     Nemo je odmahnula glavom.
     "Pa koga, onda?" Nije odgovorila; on se nagnuo i tako je grubo uhvatio za ramena da se na trenutak uplašila, kao da joj nikada nije bio ljubavnik. "Reci mi, Gven! Za ime Božje - jesam li ubio svog rođaka Gavena?"
     Na ovo je mogla da odgovori bez oklevanja, zadovoljna što je pomenuo baš Gavena. "Ne. Nisi Gavena, kunem se."
     "Mogao je biti bilo ko", rekao je on, zagledan u mač, i naglo se stresao. "Kunem ti se, Gven, nisam znao čak ni otkuda mi se mač stvorio u ruci. Udario sam Gvideona kao da je pas, a potom se ne sećam ničega dok se nismo našli na konju..." Kleknuo je pred njom, drhteći. "Opet sam poludeo, čini mi se, kao što sam jednom već bio lud..." Drhtao je.
     Pružila je ruke i čvrsto ga zagrlila u nastupu divlje nežnosti. "Ne, ne", šanula je, "oh, ne, ljubavi moja - ja sam ti sve ovo donela, sramotu i izgnanstvo..."
     "Nemoj tako govoriti", uzvratio je šapatom, "kad sam te ja uvalio u sve to i odveo te od svega što ti je ikada bilo važno..."
     Na to ga je još čvršće zagrlila. "Volela bih da si to ranije učinio!"
     "Ah, još nije prekasno - sad sam ponovo mlad, kad si ti uz mene, a ti - ti nikada nisi bila lepša, ljubavi moja najdraža..." Gurnuo ju je da legne na ogrtač, iznenada se smejući. "E, sada nema ko da nam zasmeta, nema ko da nas prekine, sad si moja... ah, Gven, Gven..."
     Kad ju je zagrlio, setila se sunca kako izlazi i one sobe u Meleagrantovom zamku. Sada je bilo isto tako; privila se uz njega kao da ne postoji ništa drugo na svetu, ništa sem njih dvoje, zauvek.
     Odspavali su malo, sklupčani pod ogrtačem, i probudili se još zagrljeni, a sunčevi zraci su ih tražili kroz zeleno granje. On se nasmešio i dodirnuo joj lice.
     "Znaš - nikada pre se nisam probudio u tvom naručju bez straha. I sada sam srećan, uprkos svemu..." Nasmejao se, neobičnim smehom sa divljim prizvukom. Imao je lišće u sedoj kosi i bradi, a tunika mu je bila zgužvana; Gvenvir je podigla ruke i osetila da i ona u kosi, sada raspuštenoj, ima travu i lišće. Nije mogla da se očešlja, pa ju je razdvojila u pramenove i uplela, i kraj povezala krpicom otkinutom sa ivice iscepane suknje. "Baš smo prave skitnice!" morala je da se nasmeje. "Ko bi u nama poznao Vrhovnu kraljicu i odvažnog Lanseleta?"
     "Smeta ti to?"
     "Ne, ljubavi. Ni najmanje."
     On je otresao lišće i travu iz kose i brade. "Moram da ustanem i nađem konja", rekao je, "a možda negde u blizini postoji kakva farma na kojoj bi nam dali hleba - nemam uz sebe ni novčića, niti išta vredno, osim mača - i ovog", dodirnuo je zlatnu iglu na tunici. "Za sada smo prosjaci, ali ako uspemo da stignemo do Pelinorovog zamka, tamo i dalje imam kuću, živeo sam tu sa Elenom, tamo su sluge - i zlato, kojim možemo platiti prelaz preko mora. Hoćeš li poći sa mnom u Donju Britaniju, Gvenvir?"
     "Kuda god bilo", šapnula je, i tog trenutka je bila potpuno iskrena - u Donju Britaniju, ili u Rim, ili u zemlju iza kraja sveta, samo da zauvek ostane sa njim. Ponovo ga je povukla na ogrtač i sve zaboravila u njegovom naručju.
     No, kada ju je nekoliko sati kasnije opet podigao na konja i kada su nastavili put, sada sporije, zaćutala je, uznemirena. Da, svakako bi mogli da pređu preko mora. Pa ipak, kada se noćašnji događaji raščuju sa kraja na kraj sveta, Artur će biti osramoćen, pa će zbog sopstvene časti morati da ih traži, kuda god pobegli. A i Lanselet će ranije ili kasnije saznati da je ubio najboljeg prijatelja na svetu, posle samog Artura. Učinio je to obuzet ludilom, ali znala je koliko će ga obuzeti tuga i griža savesti; posle nekog vremena, kad god je bude pogledao, neće pomisliti da je voli, nego da je zbog nje ubio prijatelja i izdao Artura. Ako bude morao da zbog nje zarati sa Arturom, omrznuće je...
     Ne. I dalje bi je voleo, ali nikada ne bi zaboravio čijom krvlju ju je platio. Nikada u njemu neće nadvladati ni ljubav ni mržnja, nego će ih gajiti oboje u rastrzanom srcu, i jednog dana će mu i um postati tako rastrzan i opet će poludeti. Privila se uz njegovo toplo telo, oslonila mu glavu na rame i zaplakala. Shvatila je, prvi put, da je snažnija od njega, i to joj je ranilo srce kao smrtonosni mač.
     Kada su sledeći put zastali, oči su joj bile suve, ali znala je da se plač preselio duboko u njeno srce i da nikada neće prestati da žali. "Neću preko mora sa tobom, Lanselete, niti želim da unesem razdor među stare vitezove Okruglog Stola. Kad bi bilo po Mordredovom, svi bi se međudobno poklali", rekla je, "a doći će dan kada će Arturu biti potrebni svi prijatelji. Ne želim da budem kao ona gospa iz davnine - je li se zvala Jelena, ona lepotica iz sage koju si mi pričao? - zbog koje su se svi vitezovi i kraljevi tog vremena borili oko Troje."
     "Ali šta ćeš onda?" Pokušala je da ne primeti kako u njegovom glasu, čak i kroz zaprepašćenje i tugu, probija i prizvuk olakšanja.
     "Povešćeš me na ostrvo Glastonberi", rekla je. "Tamo je manastir u kome sam odrasla. Idem tamo, i reći ću im samo da su zli jezici doveli da se ti i Artur posvađate zbog mene. Kad prođe malo vremena, poslaću Arturu poruku kako bi znao gde sam, i da nisam sa tobom. I onda će moći časno da se pomiri sa tobom."
     "Ne!" pobunio se on. "Ne mogu da te ostavim..." Ali Gvenvir je znala, sa bolom u srcu, da će ga lako ubediti. Možda se, uprkos svemu, nadala da će se on boriti za nju, da će je odneti u Donju Britaniju snagom svoje volje i strasti. Ali to ne bi ličilo na Lanseleta. On je takav kakav je, i takav je bio i kada ga je zavolela, i takav je i sada, i voleće ga takvog do kraja života. On je konačno prestao da se bavi njome, nego je upravio konja putem ka Glastonberiju.

     Dugačka senka crkve ležala je preko vode kada su konačno ušli u barku koja će ih odvesti na jezero, a zvona su zvonila Angelus. Gvenvir je pognula glavu i počela da šapuće molitvu.
     Device Marijo, sveta Majko Božja, smiluj se na mene grešnicu... Na trenutak joj se učinilo da stoji na jakoj svetlosti, kao onog dana kada se Gral pojavio u sali. Lanselet je sedeo na pramcu, oborene glave. Nije je ni dodirnuo od trenutka kad mu je rekla šta je odlučila, i to joj je bilo drago; jedan jedini njegov dodir mogao bi da uništi svu njenu rešenost. Na Jezeru je ležala magla, i na trenutak joj se učinilo da nazire senku, nalik na ovu njihovu barku, brod umotan u crno, sa tamnom prilikom na pramcu - ali ne. To je bila samo senka, samo senka...
     Dno je zastrugalo po obali. Lanselet joj je pomogao da iziđe. "Gvenvir - da li si sigurna?"
     "Jesam", rekla je, pokušavajući da zvuči sigurnije nego što se osećala.
     "Onda ću te otpratiti do ulaza u manastir", rekao je on, i njoj je sinulo kako mu je za ovo potrebno više hrabrosti nego za svo ubijanje koje je počinio zbog nje.
     Stara opatica prepoznala je Vrhovnu kraljicu i zapanjila se što se ova vratila, ali Gvenvir joj je ispričala pripremljenu priču - kako su zli jezici doveli do toga da se Lanselet i Artur posvađaju zbog nje, i da je odlučila da se skloni ovde kako bi im dala priliku da izglade nesporazum.
     Starica ju je pogladila po obrazu kao da je još ona mala Gvenvir koja je ovde učila kao dete. "Ostani koliko god želiš, kćeri moja. Zauvek, ako hoćeš. U ovoj Božjoj kući nikoga ne odbijamo. Ali ovde nećeš biti kraljica", upozorila ju je, "nego samo jedna od sestara."
     Gvenvir je uzdahnula od ogromnog olakšanja. Sve do ovog časa nije znala koliko je veliki teret biti kraljica. "Moram da se oprostim od svog viteza, da mu poželim sve najbolje i da mu naredim da se što pre pomiri sa mojim mužem."
     Opatica je ozbiljno klimnula glavom. "U ovakva vremena, našem dobrom kralju Arturu potreban je svaki vitez, pogotovo valjani ser Lanselet."
     Gvenvir je izišla u predsoblje manastira. Lanselet je bio tamo, nemirno šetkajući. Uhvatio ju je za ruke. "Ne mogu da podnesem da se ovde oprostimo, Gvenvir - oh, gospo moja, ljubavi moja, zar mora da bude ovako?"
     "Mora", rekla je nemilosrdno, ali znala je da prvi put postupa ne misleći na sebe. "Tvoje srce je uvek uz Artura, mili moj. Često mislim da naš jedini greh nije to što smo se voleli nego to što sam se ja postavila između tebe i Artura." Da smo nas troje uvek ostali kao one Beltanske noći sa amajlijom koju mi je dala Morgana, pomislila je, to bi bio manji greh. Nije greh što smo legli zajedno, nego što je potom došlo do suparnišva i što se ljubav smanjila. "Šaljem te Arturu od sveg srca, najdraži. Reci mu da ga i dalje volim."
     Njegovo lice gotovo se preobrazilo. "Sada to znam", rekao je. "A znam i da sam ga oduvek voleo, a uvek sam smatrao da je nepravedno prema tebi što ga volim..." Rado bi je poljubio, ali to nije priličilo na ovakvom mestu. Umesto toga, pognuo je glavu nad njom. "Dok si u Božjoj kući, moli se za mene, gospo."
     Moja ljubav prema tebi je molitva, pomislila je Gvenvir. Ljubav je jedina molitva koju znam. Pomislila je da ga nikada nije volela toliko kao tog časa, kad je čula kako se manastirska vrata zatvaraju, čvrsto i konačno, i kada je osetila da se zidovi sklapaju oko nje.
     Kako bezbedno, kako zaštićeno se osećala unutar tih zidova, u ono davno vreme. Sada je znala da će ostati među njima do kraja života. Dok sam imala slobodu, pomislila je, nisam je želela i plašila sam je se. A sada, kada sam naučila da je volim i da čeznem za njom, odričem je se u ime ljubavi. Nejasno je osećala da je to ispravan postupak - dostojan dar i žrtva sa kojima se može izići pred Boga. Ali dok je hodala kroz manastir, gledala je zidove i osećala kako se zatvaraju oko nje, kao klopka.
     Zbog moje ljubavi. I zbog ljubavi Božje, pomislila je, i osetila je seme utehe kako polako klija u njoj. Lanselet će otići u crkvu u kojoj je umro Galahad, i tu će se moliti. Možda će se setiti dana kada su se magle oko Avalona otvorile i kada su ona, on i Morgana stajali zajedno, zalutali, do kolena u Jezeru. Pomislila je i na Morganu, obuzeta talasom ljubavi i nežnosti. Marijo, sveta majko Božja, budi i sa njom, i dovedi je k sebi jednog dana...
     Zidovi, zidovi, poludeće od njih, sklapaju se oko nje... Ne. Zbog svoje ljubavi, zbog ljubavi Božje, naučiće da ih ponovo voli. Sklopivši ruke na molitvu, Gvenvir je pošla kroz dvorište do konaka za sestre, i ušla je unutra, zauvek.

     Govori Morgana...
     Mislila sam da sam izgubila Vid; dok je Vivijen bila još mlađa nego ja sada, objavila je to i odabrala drugu da bude Gospa umesto nje. Ali nije bilo nikoga da zauzme mesto Gospe posle mene i nikoga ko bi se obratio Boginji. Uvidela sam to, bespomoćna, kada je Ninijan umrla, a ja nisam mogla da pružim ruku.
     Ja sam pustila to čudovište u svet i ja sam učestvovala u pokretu koji je trebalo da ga pošalje da zbaci Kralja Jelena. I gledala sam izdaleka kada je, na Ostrvu zmaja, oltar bio srušen i jeleni lovljeni u šumi, bez ljubavi, bez izazova, bez obraćanja onoj koja daje sve jelene; samo strele izdaleka i oštra koplja, a i njen narod je bio lovljen kao i njeni jeleni. Plime sveta su se menjale. Ponekad sam videla i Kamelot, kako lebdi u magli, i ratove kako opet besne zemljom, uzduž i popreko, Severnjake koji su postali novi neprijatelji, kako pljačkaju i spaljuju... novi svet i novi Bogovi.
     Boginja je zaista otišla, čak i iz Avalona, a ja, obična smrtnica, ostala sam sama...
     Pa ipak, jedne noći, neki san, neka vizija, neki delić Vida, poveli su me, u satu mladog meseca, ka ogledalu.
     Isprva sam videla samo ratove kako besne po zemlji. Nikada nisam saznala šta se desilo između Artura i Gvideona, mada je, pošto je Lanselet pobegao sa Gvenvir, među vitezovima zavladalo suparništvo, čak i između Lanseleta i Gavena. Kasnije, kada je Gaven ležao na samrti, imao je toliko široko srce da je preklinjao Artura, poslednjim dahom, da se pomiri sa Lanseletom i povnovo ga pozove u Kamelot. Ali bilo je prekasno; čak ni Lanselet ne bi više mogao da ovlada Arturovom legijom, jer premnogo njih sada je sledilo Gvideona, koji je predvodio protiv Artura polovinu Arturove vojske i većinu Saksonaca, pa čak i neke severjačke prebege. I u tom satu pred svitanje ogledalo se izbistrilo, i pod nezemaljskim svetlom ugledala sam, najzad, svog sina sa mačem u ruci, kako polako kruži, u tami, tražeći...
     Tražeći, kao Artur u svoje vreme, da izazove Kralja Jelena. Zaboravila sam koliko je Gvideon malog rasta, kao i Lanselet. Vilinska Strela, tako su Saksonci nazvali Lanseleta: mali, crn i smrtonosan. Artur ga je nadvisivao za čitavu glavu.
     Ah, u danima Boginje, čovek je išao protiv Kralja Jelena da bi dokazao da je kralj! Artur je bio zadovoljan da dočeka očevu smrt, ali sada se nešto novo dešavalo u zemlji - otac i sin postali su neprijatelji, i sinovi su se borili protiv oca da osvoje krunu... činilo mi se da vidim zemlju crvenu od krvi, i sinove koji neće da mirno dočekaju dan svog krunisanja. A sada, u potpunoj tami, izgledalo mi je da vidim i Artura, visokog, plavokosog i samog, odsečenog od svoje vojske... sa isukanim Ekskaliburom u ruci.
     Kroz te šunjajuće prilike videla sam Artura kako nemirno spava u šatoru, i Lanseleta kako ga čuva u snu; a znala sam da i Gvideon negde spava, među svojom vojskom. No, neki deo njih nemirno je lutao obalama Jezera, tragajući po tami, isukanih mačeva, jedan protiv drugog.
     "Arture! Arture, odazovi se izazovu, ili me se toliko plašiš?"
     "Niko živ ne može reći da sam ikada pobegao od izazova." Artur se okrenuo kada je Gvideon izišao iz šume. "Tako", rekao je, "to si ti, Mordrede. Nikako nisam uspevao da poverujem da si se okrenuo protiv mene, sve dok te sad nisam svojim očima video. Mislio sam da oni koji mi to govore žele da mi podriju hrabrost, pričajući mi najgore moguće priče. Šta sam učinio? Zašto si mi postao neprijatelj? Zašto, sine moj?"
     "Zar zaista misliš da sam ti ikada bio nešto drugo, oče moj?" Izgovorio je tu reč sa ogromnom gorčinom. "Zašto sam uopšte začet i rođen, nego za ovaj trenutak - da te izazovem zbog cilja koji više ne spada u ovaj svet? Čak više ni ne znam zašto te izazivam - jedino znam da u životu nemam više ništa sem ove mržnje."
     "Znam da me je Morgana mrzela", tiho je rekao Artur, "ali nisam znao da me je toliko mrzela. Zar moraš da se pokoravaš njenoj volji čak i u ovome, Gvideone?"
     "Zar misliš da je ovo njena volja, budalo?" frknuo je Gvideon. "Ako bi išta moglo da me natera da te poštedim, onda bi to učinilo saznanje da Morgana želi ovo, da ona želi da te zbacim, jer ne znam koga više mrzim - tebe ili nju..."
     A onda sam stupila u njihov san ili viziju ili šta god da je bilo, i našla sam se na obali jezera, između njih dvojice, obučena kao sveštenica.
     "Mora li ovo da bude? Pozivam vas obojicu, u ime Boginje, da prekinete svađu. Grešna sam pred tobom, Arture, i pred tobom, Gvideone, ali treba da mrzite mene, a ne jedan drugog, i molim vas u ime Boginje..."
     "Šta je meni Boginja?" Artur je još čvršće stegao balčak Ekskalibura. "Oduvek sam je video u tvom licu, ali ti si se udaljila od mene, i kada me je Boginja odbacila, potražio sam drugog Boga..."
     A Gvideon me je prezrivo pogledao. "Nije mi bila potrebna Boginja, nego žena koja me je rodila, a ti si me predala u ruke onoj koja se ne boji ni Boginje ni bilo kog drugog Boga."
     "Nisam imala izbora!" pokušala sam da kriknem. "Nisam ja odlučila..." Ali oni su se okomili mačevima jedan na drugog, jurnuvši kroz mene kao da sam sačijena od vazduha, i mačevi kao da su se sudarili u mom telu... a onda sam se opet našla u Avalonu, užasnuto zagledana u ogledalo gde se nije videlo ništa, ništa sem sve šire krvave mrlje u svetoj vodi Kladenca. Usta su mi bila suva, a srce mi je tuklo ko da će mi probiti grudi, a ukus uništenja i smrti bio mi je gorak na usnama.
     Nisam uspela, nisam uspela. Izneverila sam Boginju, ako uopšte postoji Boginja osim mene same; izneverila sam Avalon, i Artura, izneverila sam i brata, i sina, i ljubavnika... i sve što sam želela sada je propalo. Nebo je bilo bledo i rumeno tamo gde će uskoro izići sunce; a iza magli Avalona, hladnih na nebu, znala sam da će se tog dana sresti Artur i Gvideon, poslednji put.
     Dok sam išla ka obali da prizovem barku, učinilo mi se da je mali, tamni narod svuda oko mene i da hodam među njima kao sveštenica, što sam nekada bila. Stajala sam u barci sama, ali znala sam da sa mnom stoje i druge, u odeždi i sa krunom, Morgana Devica, koja je poslala Artura za jelenima i da izazove Kralja Jelena, i Morgana Majka koja je bila tako rastrzana kada se Gvideon rodio, i Kraljica Severnog Velsa, koja je prizvala pomračenje kako bi poslala Akolona protiv Artura, i Crna Kraljica Vila... ili je to Smrt što je stajala kraj mene? Dok se barka približavala obali, čula sam uzvik među Arturovom vojskom. "Gledajte - gledajte, tamo, barka sa četiri kraljice u svitanju, vilinska barka Avalona..."
     Ležao je tamo, kose pune krvi, moj Gvideon, moj ljubavnik, moj sin... a kraj njegovih nogu ležao je mrtav Gvideon, moj sin, dete koje nikada nisam upoznala. Sagnula sam se i svojim velom mu pokrila lice. I znala sam da je to kraj jednog razdoblja. U stara vremena bi mladi jelen zbacio Kralja Jelena, i postao bi Kralj Jelen umesto njega; ali jeleni su pobijeni, i Kralj Jelen je ubio mladog jelena i posle njega neće biti više nikog...
     A Kralj Jelen mora da umre.
     Kleknula sam kraj njega. "Mač, Arture. Ekskalibur. Uzmi ga u ruku. Uzmi ga, i baci ga daleko, u vode Jezera."
     Posvećeni sudovi Obreda su zauvek nestali sa ovog sveta, i poslednji od njih, mač Ekskalibur, mora da pođe za njima. Ali on ga je čvršće stegnuo i pobunio se, šapatom. "Ne - moram ga sačuvati za one koji dolaze - da im pomogne, Arturov mač..." I pogledao je Lanseleta u oči. "Uzmi ga, Galahade - zar ne čuješ trube iz Kamelota, kako pozivaju Arturovu legiju? Uzmi ga - vitezova radi..."
     "Ne", tiho sam mu rekla. "To vreme je prošlo. Niko posle tebe ne sme ni pomisliti da nosi Arturov mač." Nežno sam odvojila njegove prste od balčaka. "Uzmi ga, Lanselete, i baci ga što dalje u vode Jezera. Neka ga magle Avalona zauvek progutaju."
     Lanselet je ćutke otišao da izvrši moje naređenje. Nisam zanala da li me je video, niti za koga me je držao. Ja sam privila Artura na grudi. Život mu je brzo isticao; znala sam to, ali više nisam imala suza.
     "Morgana", šapnuo je on. Oči su mu bile izbezumljene i pune bola. "Morgana, je li onda sve bilo uzalud, sve što smo uradili i sve što smo pokušavali da uradimo? Zašto nismo uspeli?"
     To sam se i ja pitala i nisam nalazila odgovor; ali sada je odgovor odnekud došao. "Nije istina da nisi uspeo, brate moj, ljubavi moja, dete moje. Držao si ovu zemlju u miru mnoge godine, kako je Saksonci ne bi uništili. Zadržao si tamu za čitavo pokolenje, sve dok Saksonci nisu postali civilizovani ljudi, sa učenjacima, muzikom i verom u Boga, ljudi koji će se boriti da sačuvaju nešto od lepote iz vremena koje prolazi. Da je ova zemlja postala plen Saksonaca čim je Uter umro, sve što je lepo i dobro zauvek bi nestalo iz Britanije. I stoga nije istina da nisi uspeo, ljubavi moja. Niko od nas ne zna kako će biti izvršena njena volja - znamo samo da će biti izvršena."
     Ni ja nisam znala, čak ni tada, da li je to što sam rekla istina ili govorim samo da bih ga utešila, iz ljubavi, kao da je još ono malo dete koje mi je Igrena dala u ruke još dok sam i sama bila dete; Morgana, rekla mi je, čuvaj svog malog brata, i tako sam uvek činila, tako ću uvek činiti, i sada i posle života... ili je to sama Boginja stavila Artura u moje ruke?
     Pritisnuo je sada već slabe prste preko duboke rane na grudima. "Da sam barem imao... kanije koje si mi načinila, Morgana - ne bih ležao ovako dok me život polako napušta... Morgana, sanjao sam - i u tom snu sam te zvao, ali nisam mogao da te dohvatim..."
     Čvrsto sam ga zagrlila. Pod prvim zracima izlazećeg sunca videla sam kako Lanselet podiže Ekskalibur i baca ga što je snažnije mogao. Poleteo je kroz vazduh, prevrćući se, a sunce je blistalo na njemu kao na krilu bele ptice; a onda je pao, obrćući se, i više ga nisam videla; oči su mu se zamaglile od suza i sve jačeg svetla.
     Onda sam čula Lanseleta: "Video sam ruku kako se diže iz Jezera - ruku koja je uzela mač i mahnula njime tri puta, a onda ga je povukla pod vodu..."
     Ja nisam videla ništa, samo svetlucanje ribe koja je na trenutak izišla na površinu; ali ne sumnjam da je on video ono što je rekao da je video.
     "Morgana", šapnuo je Artur, "jesi li to zaista ti? Ne mogu da te vidim, Morgana, tako je mračno - da li sunce zalazi? Morgana, povedi me u Avalon, tamo ćeš moći da mi isceliš ovu ranu - vodi me kući, Morgana..."
     Glava mu je bila teška na mojim grudima, teška kao dete u mojim dečijim rukama, teška kao Kralj Jelen koji mi je došao kao pobednik. Morgana, nestrpljivo je doviknula moja majka, pazi na bebu... i čitavog života sam ga nosila sa sobom. Zagrlila sam ga i velom mu obrisala suze, a on je uspeo da me uhvati za ruku.
     "Ali to si stvarno ti", mrmljao je, "to si ti, Morgana... vratila si mi se... i tako si mlada i lepa... uvek ću Boginju videti sa tvojim licem... Morgana, nećeš me ponovo ostaviti, je li?"
     "Nikad te više neću ostaviti, brate moj, dete moje, ljubavi moja", šaputala sam mu i poljubila sam ga u oči. I tako je umro, baš kad su se magle podigle i sunce sinulo preko obala Avalona.