17.

     Ričard je sledio stazu od upaljenih sveća koja ga je odvela kroz nadsvođenu komoru do Velike Dvorane. Prepoznao ju je. Tu su pili anđelovo vino: osmougao od čeličnih stubova, ogromna crna vrata, sto, sveće.
     Dor je bila u lancima, stajala je raširenih ruku i nogu između dva stuba, pored vrata od kamena i srebra. Zagledala se u njega, svojim vilinskim očima čudne boje, razrogačenim i uplašenim, kada je ušao.
     Anđeo Islington, koji je stajao pored nje, okrenu se i osmehnu Ričardu. To je bila najledenija stvar od svih: nežno saosećanje, slatkoća tog osmeha.
     "Uđi, Ričarde Mejhju. Uđi", reče anđeo Islington. "Blagi Bože. Baš grozno izgledaš." U njegovom glasu osećala se zabrinutost. Ričard je oklevao.
     "Molim te." Anđeo mu dade znak rukom, savijajući prste prema sebi, požurujući ga da uđe. "Mislim da se svi međusobno poznajemo. Gospu Dor, razume se, poznaješ, kao i moje saradnike, gospodina Krupa, gospodina Vandemara."
     Ričard se okrenu. Krup i Vandemar stajali su levo i desno od njega. Gospodin Vandemar mu se osmehnu. Gospodin Krup ne.
     "Baš sam se nadao da ćeš se pojaviti", reče anđeo. Nakrenuo je glavu na jednu stranu i upitao: "Uzgred, gde je Lovac?"
     "Mrtva je", odvrati Ričard.
     Čuo je kako je Dor zadržala vazduh.
     "Oh, jadnica", reče Islington. Odmahnuo je glavom, očigledno žaleći zbog besmislenog gubitka ljudskog života, zbog krhkosti smrtnika.
     "Ipak", dodade gospodin Krup. "Ne može se napraviti omlet, a da se ne pobije nekoliko ljudi."
     Ričard se trudio, koliko je mogao, da na njega ne obraća pažnju. "Dor? Jesi li dobro?"
     "Manje-više, hvala. Za sada." Donja usna bila joj je naduvena, i imala je modricu na obrazu.
     "Bojim se", poče Islington, "da je gospođica Dor bila pomalo tvrdoglava. Upravo sam razmatrao mogućnost da je gospodin Krup i gospodin Vandemar..." Zastao je. Očigledno su postojale neke stvari koje se gadio da izgovori.
     "Muče", predloži s puno nade gospodin Vandemar.
     "Konačno", umeša se i gospodin Krup, "mi smo slavni širom sveta po našoj umetnosti mučenja."
     "Dobri smo u povređivanju ljudi", objasni gospodin Vandemar.
     Anđeo nastavi kao da nije čuo nijednog od njih. "Ali čini mi se da gospođica Dor nije osoba koja lako menja mišljenje."
     "Samo nam dajte dovoljno vremena", reče gospodin Krup. "Slomićemo mi već nju."
     "U male, vlažne komade", reče gospodin Vandemar.
     Islington odmahnu glavom i s razumevanjem se osmehnu na ovo iskazivanje poleta. "Nemamo vremena", reče on Ričardu, "nemamo vremena. Međutim, mislim da neće dozvoliti da trpi bol i pati njen prijatelj i takođe samrtnik, neko kao što si ti, Ričarde..."
     Gospodin Krup udari Ričarda u stomak: opak, kukavički udarac.
     Ričard se presamitio. Osetio je prste gospodina Vandemara na vratu kako ga vuku da se uspravi.
     "Ali to nije u redu", reče Dor.
     Islington je delovao zamišljeno. "Nije u redu?" ponovi on kao da pokušava da se seti značenja tih reči.
     Gospodin Krup se okrenu Ričardu. "Toliko se udaljio od dobra i zla da ne bi mogao da ih razazna ni pomoću teleskopa za vreme lepe vedre noći", reče on. "Gospodine Vandemare, učinite mi čast?" Gospodin Vandemar uze Ričardovu levu šaku. Pronašao je Ričardov mali prst i jednim naglim pokretom savio ga unazad i slomio.
     Ričard vrisnu.
     Anđeo se okrenu, polako. Kao da ga je nešto zbunilo. Zatreptao je tamnim očima. "Tamo napolju je još neko. Gospodine Krupe?"
     Na mestu gde je stajao gospodin Krup sada je postojalo samo neko tamno svetlucanje, ali njega tamo više nije bilo.

     Markiz de Karabas stajao je priljubljen uz granitnu stenu, zureći u hrastova vrata koja su vodila u Islingtonovu jazbinu.
     Planovi i zavere vrteli su mu se po glavi. Mislio je da će znati šta mu valja činiti kada bude dovde došao, i sada je otkrivao, na svoj užas, da nema blagog pojma. Nije više imao dužnika, nije bilo poluga koje bi mogao pritisnuti, nije bilo dugmadi.
     I tako je stajao i zurio u vrata. Možda će mu se nešto dogoditi. Bar je iznenađenje bilo na njegovoj strani.
     A onda je osetio oštricu noža na grlu i začuo je zejtinjavi glas gospodina Krupa u uhu.
     "Već sam te danas jednom ubio", reče. "Koliko je nekim ljudima potrebno da bi se prizvali pameti?"

     Ričardu su stavljene lisice i bio je privezan lancima između dva železna stuba, kada se gospodin Krup vratio, bockajući markiza de Karabas nožem.
     Anđeo pogleda markiza, a onda sasvim nežno zavrte prelepom glavom. "Rekli ste mi da je mrtav", reče on.
     "I jeste", reče gospodin Vandemar.
     "Bio je", ispravi ga gospodin Krup.
     Anđelov glas bio je za nijansu manje umilan i manje obziran. "Ne dozvoljavam da me lažu", reče on.
     "Mi ne lažemo", izjavi gospodin Krup, usprotivivši mu se.
     "Lažemo", reče gospodin Vandemar.
     Gospodin Krup pređe musavom šakom kroz prljavu kosu, u očajanju. "Zaista, lažemo. Ali ne i ovog puta."
     Bol u Ričardovoj šaci kao da nije imao nameru da postane podnošljiviji. "Kako možeš ovako da se ponašaš?" upita on ljutito. "Ti si anđeo."
     "Šta sam ti rekao, Ričarde?" suvo upita markiz.
     Ričard promisli. "Rekao si, Lucifer je bio anđeo."
     Islington poče da se smeje. "Lucifer? Lucifer je bio idiot. Završio je kao vladar i gospodar baš ničega."
     Markiz se isceri. "A ti si završio kao vladar i gospodar dve bitange i sobe pune sveća?"
     Anđeo obliza usne. "Rekli su mi da mi je to kazna zbog Atlantide. Kazao sam im da više ništa nisam mogao da učinim. Cela ta stvar bila je..." zastao je, tragajući za pravom reči, "nesrećna."
     "Ali nastradali su milioni ljudi", reče Dor.
     Islington spoji šake pred grudima, kao da pozira za Božićnu čestitku. "Takve se stvari dešavaju", objasni on, razložno. "Gradovi tonu svakog dana."
     "A ti nisi imao nikakve veze s tim?" blago ga upita markiz.
     Od svih zastrašujućih stvari, ovo je bila najstrašnija koju je Ričard video. Anđelova zračeća lepota se rasprsla; oči mu sevnuše, i on vrisnu na njih, ludački zastrašujuće i nekontrolisano: "Zaslušili su to!"
     Kao da je poklopac bio podignut sa nečeg mračnog i previrućeg: sa umobolnosti, besa i čiste zlobe.
     Usledio je trenutak tišine. A onda je anđeo pognuo glavu, pa je ponovo podigao i rekao tiho i sa žaljenjem: "Jedna od onih stvari." Potom je pokazao na markiza. "Okujte ga", naredi.
     Krup i Vandemar staviše markizu lisice i bezbedno ih pričvrstiše lancima za stubove pored Ričarda. Anđeo je ponovo usredsredio pažnju na Dor. Otišao je do nje, pružio ruku, položio joj šaku njene brade i podigao joj glavu, kako bi mogao da joj se zagleda u oči. "Tvoja porodica", reče on nežno. "Potičeš iz veoma ugledne porodice. Veoma ugledne."
     "Zašto si onda naredio da nas pobiju?"
     "Ne sve", reče on. Ričard je mislio da govori o Dor, ali on nastavi: "Postojala je mogućnost da se možda nećeš... pokazati, ali jesi."
     Pustio joj je bradu i pomilovao ju je po licu dugačkim, belim prstima, a zatim rekao: "Tvoja porodica može da otvara vrata. Mogu da stvaraju vrata tamo gde nema vrata. Mogu da otključavaju vrata koja su zaključana. Da otvaraju vrata koja nikada ne treba da budu otvorena." Prešao je prstima duž njenog vrata, nežno, kao da je miluje, a zatim sklopio šaku oko ključa koji joj je visio o vratu.
     "Kada sam osuđen na ovo, dali su mi vrata koja su vodila u moj zatvor. I uzeli su ključ tih vrata i smestili ga takođe ovde dole. Prefinjen oblik mučenja."
     Nežno je povukao lanac, izvukavši ga ispod Dorinih slojeva svile pamuka i čipke: ukazao se srebrni ključ. Zatim je prešao prstima preko ključa kao da istražuje tajna mesta.
     Ričardu je tada postalo jasno. "Crni Redovnici čuvali su ga od tebe", primeti on.
     Islington pusti ključ. Pored Dor su se nalazila vrata od kamena i srebra. Anđeo ode do njih. Spustio je šaku na njih, belu naspram crnila vrata.
     "Od mene", složi se Islington. "Ključ. Vrata. Otvarač vrata. Mora biti troje, znate - krajnje tanana dosetka. Zamisao je bila da će mi, kada zaključe da sam zaslužio oproštaj i slobodu, poslati otvarača i dati mi ključ. Ali ja sam odlučio da uzmem stvari u svoje ruke i da odem nešto ranije."
     Ponovo se okrenuo prema Dor. Još je jednom pomilovao ključ. Zatim ga je obuhvatio šakom i snažno povukao. Lanac puče. Dor se trgnu.
     "Prvo sam razgovarao sa tvojim ocem, Dor", nastavio je anđeo. "Brinuo je zbog Podzemlja. Želeo je da ujedini London Ispod, da ujedini baronije i lenska dobra - možda čak da iskuje nekakve veze sa Londonom Iznad. Rekao sam mu da ću mu pomoći ako on pomogne meni. Zatim sam mu saopštio prirodu pomoći koja je meni potrebna, i on mi se nasmejao." Ponovio je reči, kao da i dalje nije mogao u njih da poveruje. "Nasmejao se. Meni."
     Dor zavrte glavom. "Ubio si ga zato što te je odbio?"
     "Nisam ga ja ubio", umilno reče Islington. "Naručio sam da ga ubiju."
     "Ali on mi je kazao da tebi mogu verovati. Rekao mi je da dođem ovamo. U svom dnevniku."
     Gospodin Krup poče da se kikoče. "Nije", reče on. "Nikada to nije uradio. To smo bili mi. Šta je on ono, zapravo, kazao, gospodine Vandemare?"
     "Ne veruj Islingtonu", odvrati gospodin Vandemar, glasom njenog oca. Glas je bio istovetan. "Islington mora da stoji iza svega ovoga. On je opasan, Dor... čuvaj ga se..."
     Islington je pomilova ključem po obrazu. "Palo mi je na pamet da bi te moja verzija mogla dovesti ovamo malo brže."
     "Uzeli smo dnevnik", nastavi gospodin Krup. "Sredili smo ga i vratili."
     "Kuda vode ta vrata?" doviknu Ričard.
     "Kući", odvrati anđeo.
     "U raj?"
     Islington ništa ne reče, ali se osmehnu, poput mačke koja ne samo da je proždrala krem i kanarinca, već i pile koje ste čuvali za večeru, kao i crFme brÖlQe koji je trebalo da imate za dezert.
     "Znači, misliš da neće primetiti da si se vratio?" prosikta markiz. "Da će samo reći 'Oh, vidi, evo još jednog anđela, zgrabi harfu i nastavi sviranje himni'?"
     Islingtonove oči su sijale. "Nisu za mene slatke muke laskanja, himni, oreola i sebičnih molitvi", reče on. "Imam ja... vlastiti program rada."
     "Pa, dobio si ključ", reče Dor.
     "I imam tebe", reče anđeo. "Ti si otvarač. Ključ je bez tebe beskoristan. Otvori vrata za mene."
     "Pobio si joj porodicu", reče Ričard. "Progonio si je uzduž i popreko po celom Londonu Ispod. A sada želiš da ti otvori vrata kako bi sGm samcit mogao da upadneš u raj? Ne umeš baš najbolje da proceniš karakter, zar ne? Ona to nikada neće uraditi."
     Anđeo ga pogleda očima mnogo starijim od Mlečnog puta. Zatim izusti jedno: "Ah" i okrenu leđa, kao da nije pripremljen da gleda neprijatnosti koje su se spremale.
     "Povredite ga još malo, gospodine Vandemare", reče gospodin Krup. "Odsecite mu uvo."
     Gospodin Vandemar podiže šaku. Bila je prazna. Cimnuo je ruku, gotovo neprimetno, i sada je držao nož.
     "Rekoh ti da ćeš jednog dana probati vlastitu jetru", reče on. "Danas je tvoj srećni dan."
     Podvukao je nežno oštricu noža ispod Ričardove ušne školjke. Ričard nije osećao nikakav bol - možda je, pomisli on, već iskusio suviše bola toga dana, možda je oštrica bila suviše oštra da bi ga bolelo. Ali osećao je krv kako mu curi, mokro, iz uha niz vrat.
     Dor ga je posmatrala, i njeno vilinsko lice i ogromne oči čudne boje ispuniše njegovo vidno polje. Pokušao je da joj pošalje mentalne poruke. Izdrži. Ne dozvoli da te nateraju da to uradiš. Sa mnom će biti sve u redu.
     A onda je gospodin Vandemar malo pritisnuo nož, i Ričard poče da vrišti.
     "Zaustavite ih", reče Dor. "Otvoriću tvoja vrata."
     Islington dade kratak znak rukom, a gospodin Vandemar sa žaljenjem uzdahnu i skloni nož. Topla krv curela je Ričardu niz vrat i skupljala se u udubljenju na ramenu.
     Gospodin Krup ode do Dor i otključa lisice koje su joj vezivale desnu ruku. Stajala je trljajući zglavak, uokvirena stubovima. I dalje je bila vezana lancem za stub s leve strane, ali je sada ipak imala izvesnu slobodu kretanja. Ispružila je šaku, tražeći ključ.
     "Ne zaboravi", reče Islington. "Kod mene su tvoji prijatelji."
     Dor ga odmeri s krajnjim prezirom: bila je to od glave do pete Portikova najstarija kćer. "Daj mi ključ", reče ona.
     Anđeo joj predade srebrni ključ.
     "Dor!" pozva je Ričard. "Ne čini to. Nemoj ga osloboditi. Mi nismo važni!"
     "U stvari", reče markiz, "ja sam i te kako važan. Ali moram se složiti. Ne čini to."
     Prelazila je pogledom s Ričarda na markiza, zadržavajući oči na njihovim sputanim rukama, na teškim lancima koji su ih vezivali za crne železne stubove. Delovala je veoma ranjivo; a onda se okrenula i prešla razdaljinu koju joj je dozvoljavao vlastiti lanac, obrevši se ispred crnih vrata od kamena i potamnelog srebra.
     Nije bilo ključaonice. Spustila je dlan desne šake na vrata i zatvorila oči. Kada je povukla šaku, na mestu gde je ova počivala sada se nalazila ključaonica. Bela svetlost prodirala je s druge strane ključaonice u svećama osvetljenu tamu dvorane.
     Devojka gurnu srebrni ključ u ključaonicu. Nastupila je pauza, a onda ga ona okrenu u bravi. Nešto je kliknulo, začuo se zvuk zvona, i vrata se iznenada uokviriše svetlošću.
     "Kada odem", obrati se anđeo gospodinu Krupu i gospodinu Vandemaru, s puno šarma, ljubaznosti i saosećanja, "sve ih pogubite, po svom nahođenju."
     Okrenuo se ponovo prema vratima, koja je Dor otvarala: otvarala su se polako, kao da je postojao veliki otpor. Ona se preznojavala.
     "Znači, vaš poslodavac odlazi", obrati se markiz gospodinu Krupu. "Nadam se da ćete obojica biti isplaćeni u celosti."
     Krup se zablenu u markiza i upita: "Šta?"
     "Pa", prihvati Ričard, "ne mislite valjda da ćete ga ikada više videti?"
     Gospodin Vandemar je polako trepnuo i rekao: "Šta?"
     Gospodin Krup se počeša po bradi. "Budući leševi su u pravu", obrati se on gospodinu Vandemaru. Uputio se ka anđelu koji je stajao, prekrštenih ruku, ispred vrata. "Gospodine? Bilo bi mudro da izmirite svoje dugove pre nego što krenete na narednu etapu svog putovanja."
     Anđeo se okrenu i zagleda se s visine u njega, kao da nije vredan ni koliko poslednja čestica prašine. Zatim se okrenuo od njega. Ričard se pitao o čemu li razmišlja.
     "To sada uopšte nije važno", reče anđeo. "Uskoro će sve nagrade koje vaši mali gnusni umovi mogu da smisle biti vaše. Kada se dočepam svog prestola."
     "Malo sutra, a?" reče Ričard.
     "To mi se ne dopada", primeti gospodin Vandemar. "Do tada ću umreti od gladi."
     Gospodin Krup zapreti prstom gospodinu Vandemaru. "Hoće da nam se izmigolji", reče on. "Niko se još nije izvukao gospodinu Krupu i gospodinu Vandemaru, brajko. Mi naplaćujemo dugove."
     Gospodin Vandemar ode do mesta na kome je stajao gospodin Krup. "U celosti", dodade.
     "Sa kamatom", zalaja gospodin Krup.
     "I kukama za meso", dodade gospodin Vandemar.
     "Iz raja?" doviknu Ričard otpozadi.
     Gospodin Krup i gospodin Vandemar krenuše ka zamišljenom anđelu. "Hej!" pozva ga gospodin Krup.
     Vrata su se jedva malo otvorila, ali bila su otvorena. Svetlost je plavila kroz tu pukotinu. Anđeo priđe korak bliže. Ličio je na mesečara. Svetlost koja je dopirala kroz pukotinu obasjavala mu je lice, i on ju je pio poput vina.
     "Ne bojte se", reče on. "Kada nepreglednost Stvaranja postane moja, i oni se okupe oko mog prestola da pevaju u slavu imena moga, nagradiću one koji to zaslužuju i oboriti one koji su mrski pogledu mome."
     A onda je promrmljao još nešto, jedva čujno. Ričard nikada nije bio siguran šta je rekao, mada je kasnije tvrdio da je veoma ličilo na: "Krvavog Gabrijela, za početak."
     Dor je s velikim naporom do kraja otvorila crna vrata.
     Prizor s druge strane vrata bio je zaslepljujući: kovitlac boje i svetlosti. Ričard skupi oči i okrenu glavu od sjaja. Da li raj ovako izgleda? Više liči na pakao.
     A onda je osetio vetar.
     Pored glave mu je proletela sveća i nestala kroz vrata. Za njom još jedna. A onda se vazduh ispunio svećama, sve su se vrtele i prevrtale kroz vazduh, u pravcu svetlosti. Imao se utisak da je cela soba bila usisavana kroz vrata. Bilo je to više od vetra. Ričardu je to bilo jasno. Zglobovi su počeli da ga bole od lisica - kao da je odjednom postao dvaput teži. A onda mu se perspektiva izmenila. Pogled kroz vrata - gledao je naniže: nije samo vetar povlačio sve prema vratima. Bila je to gravitacija. Vetar je samo predstavljao vazduh u dvorani, koji je usisan na mesto sa druge strane vrata. Pitao se šta li se nalazilo s tamo - površina neke zvezde, obzorje događanja kakve crne rupe ili nešto što čak nije mogao ni da zamisli.
     Islington je ščepao stub pored vrata i očajnički se držao za njega.
     "To nije raj", povikao je anđeo. "Ti luda, mala veštice! Šta si to uradila?"
     Dor se držala za svoj lanac pobelelim zglavcima. Ništa nije rekla, ali su joj oči pobednički sijale.
     Gospodin Vandemar ščepao je nogu od stola, dok se gospodin Krup, sa svoje strane, uhvatio za gospodina Vandemara.
     "To nije bio pravi ključ", pobednički reče Dor, nadjačavši buku vetra. "To je bila samo kopija ključa koju mi je napravio kovač na pijaci."
     "Ali otvorio je vrata", zavrišta anđeo.
     "Nije", reče devojka očiju čudne boje. "Ja sam otvorila vrata. Koliko sam mogla i s teškom mukom, ja sam otvorila vrata."
     Na anđelovom licu više nije bilo ni traga ljubaznosti ili samilosti; već samo mržnja, čista, nepatvorena i hladna. "Ubiću te", reče.
     "Kao što si pobio moju porodicu? Mislim da nikada više nećeš nikoga ubiti."
     Anđeo se držao za stub bledim prstima, a telo mu je stajalo pod uglom od devedeset stepeni u odnosu na pos i najvećim delom već je prošlo kroz vrata. Izgledao je istovremeno i komično i užasno. Oblizao je usne. "Prekini ovo!" preklinjao je. "Zatvori vrata! Reći ću ti gde ti je sestra... Živa je..."
     Dor se trgnu.
     Islington je bio usisan kroz vrata, sićušna prilika koja je podsećala na visak i smanjivala se dok se tumbala kroz zaslepljujuću struju s druge strane.
     Privlačna sila postajala je sve snažnija. Ričard se molio da njegovi lanci i lisice izdrže: osećao je kako biva usisavan prema otvoru i krajičkom oka mogao je da vidi markiza kako landara na svojim lancima, poput lutke na koncu koju uvlači usisivač.
     Sto, za čiju nogu se čvrsto držao gospodin Vandemar, polete kroz vazduh i zaglavi se u otvorenim vratima. Gospodin Krup i gospodin Vandemar stadoše da landaraju s druge strane vrata. Gospodin Krup, koji se bukvalno držao za peševe kaputa gospodina Vandemara, duboko udahnu vazduh i poče polako da se pentra, šaku preko šake, uz leđa gospodina Vandemara.
     Sto napuče.
     Gospodin Krup pogleda Dor i iskezi se poput lisice na kiselo grožđe. "Ja sam pobio tvoju porodicu", reče gospodin Krup. "Ne on. I sada ću - konačno - završiti..."
     Međutim, u tom trenutku je materijal tamnog odela gospodina Vandemara popustio. Gospodin Krup je prevrćući se i vrišteći nestao u ništavilu, čvrsto stežući komad crne tkanine.
     Gospodin Vandemar je ispratio pogledom priliku gospodina Krupa koja se brzo udaljavala od njih. I on je pogledao u Dor, ali u njegovom pogledu nije bilo pretnje. Slegnuo je ramenima, najbolje što može da slegne ramenima osoba koja se drži za nogu od stola boreći se da sačuva život, a onda je blago rekao: "Zdravo", i pustio nogu stola.
     Bez reći je zaronio kroz vrata u svetlost, smanjujući se dok je padao, u pravcu sićušne prilike gospodina Krupa. Ubrzo su predstavljali jednu jedinu tačkicu crnila u moru uzburkane svetlosti, a onda je i ona nestala.
     To je imalo nekakavog smisla, pomisli Ričard; konačno, oni su bili tim.
     Sve se teže disalo. Ričard je osećao vrtoglavicu i nesvesticu.
     Sto u vratima se raspao i bio usisan kroz njih.
     Lisice oko jedne Ričardove šake se otvoriše i njegova desna ruka sada je bila slobodna. Zgrabio je lanac kojim mu je bila vezana leva ruka što je jače mogao, zahvalan što mu je slomljen prst na šaci koja je još bila u lisicama. Čak i tako, crveni i plavi bleskovi bola prolazili su mu levom rukom. Čuo je sebe kako vrišti.
     Nije mogao da diše. Bele mrlje svetlosti eksplodirale su mu pred očima.
     Osećao je da lanac popušta...
     Kada su se crna vrata zatvorila, tresak je ispunio njegov svet.
     Ričard je snažno udario o stub i skljokao se na pod. U Velikoj Dvorani ispod tla zavladala je tišina, kao i potpuna tama.
     "Pa, gde si ih to poslala?" Bio je to markižev glas.
     A onda je Ričard čuo devojčin glas. Znao je da to mora biti Dorin glas, ali zvučao je tako mladalački, poput glasa malog deteta pred spavanje. "Ne znam. Daleko. Veoma... veoma sam umorna. Ja..."
     "Dor", pozva je markiz. "Prekini s tim." Dobro je što je neko to rekao, pomisli Ričard. Neko je morao. A Ričard nije mogao da se seti kako se govori.
     Čulo se jedno klik u tami: zvuk lisica koje se otvaraju, propraćen zvukom lanaca koji padaju i udaraju o metalni stub. Zatim zvuk paljenja šibice. Sveća je zapaljena, slabo je gorela i podrhtavala na retkom vazduhu.
     Plovi flota, gori sveća... pomisli Ričard, ali nije mogao da se seti zašto.
     Dor nesigurnim korakom ode do markiza, držeći sveću. Pružila je ruku, dodirnula lance i njegove lisice se otvoriše. Stao je da trlja zglavke.
     Zatim je otišla do Ričarda i dodirnula preostalu lisicu. Otvorila se. Dor uzdahnu i sede pored njega. On ispruži ruku, povuče je k sebi i stade da je ljulja. Ljuljao ju je polako napred-nazad, pevušeći uspavanku bez reči.
     Bilo je hladno, hladno, u anđelovoj praznoj dvorani; ali ubrzo je toplota nesvesnog stanja obavila oboje.
     Markiz de Karabas posmatrao je usnulu decu. Zamisao spavanja - povratka, čak i na kratko, u stanje tako užasno blisko smrti - plašila ga je više nego što bi ikada i pomislio. Ali, na kraju, čak je i on spustio glavu na ruke i zatvorio oči.
     Tada više nije bilo ničega.