14.

     HMS Belfast jeste topovnjača od 11.000 tona; napravljena je 1939. i bila je u aktivnoj službi za vreme Drugog svetskog rata. Od tada je ukotvljena na južnoj obali Temze, na mestu koje se često javlja na razglednicama, između mosta Tauer i Londonskog mosta, nasuprot Taueru. Sa nje su se mogli videti katedrala Svetog Pavla i spomenik Velikom požaru koji je podigao Kristofer Ren. Služila je kao ploveći muzej, memorijal, kao poligon.
     Brod je sa obalom povezan mostićem i ljudi su dolazili njime u parovima i po troje, kao i po desetak odjednom. Podizali su svoje tezge što su ranije mogli, sva plemena Londona Ispod, ujedinjena Pijačnim Primirjem i zajedničkom željom da postave svoje tezge što je dalje moguće od tezge naroda kanalizacije.
     Pre više od jednog veka bilo je dogovoreno da narod kanalizacije može da postavi tezgu samo na onim pijacama koje se održavaju na otvorenom.
     Danikin i njegovi ljudi napravili su veliku gomilu na gumenoj prostirci ispod jednog masivnog topa. Niko nije odmah prilazio tezgi naroda kanalizacije: ali pred kraj pijace će doći, šićardžije, znatiželjnici i ono nekoliko srećnih pojedinaca koji su blagosloveni time što ne poseduju čulo mirisa.
     Ričard, Lovac i Dor probijali su se kroz okupljene na palubi.
     Ričard je shvatio da je izgubio potrebu da zastajkuje i bulji. Ljudi nisu bili ništa manje čudni nego na prethodnoj pokretnoj pijaci: ali je pretpostavio da je i on isto tako čudan kao i oni, zar ne?
     Osvrnuo se unaokolo, zagledajući lica u gomili dok su prolazili, tragajući za markiževim ironičnim osmehom.
     "Ne vidim ga", reče on.
     Približavali su se tezgi kovača. Jedan čovek koji je lako mogao da prođe kao omanja planina, ako ste voljni da previdite čupavu smeđu bradu, baci grumen usijanog metala na nakovanj. Ričard nikada do tada nije video pravi nakovanj. Mogao je da oseti toplotu iz rastopljenog metala sa udaljenosti od desetak stopa.
     "Nastavi da gledaš. De Karabas će već negde iskrsnuti", reče Dor, osvrnuvši se. "Poput hude sreće." Trenutak je razmišljala. "Šta je to huda sreća?"
     A onda, pre nego što je Ričard stigao da joj odgovori, ona zaskviča: "Kovač!"
     Bradata planina podiže pogled, prestade da udara po užarenom metalu i zagrme: "Tako mi Hrama i Luka! Gospa Dor!" A onda ju je podigao kao da nije teža od miša.
     "Zdravo, Kovaču", reče Dor. "Nadala sam se da ćeš biti ovde."
     "Ne propuštam nijednu pijacu, gospo", veselo je zatutnjao. Zatim joj se obratio u poverenju, što je ličilo na eksplozivnu tajnu: "Znate, ovde je pravi posao", reče on, dohvativši ponovo komad metala koji se hladio na nakovnju. "Sačekajte me samo trenutak." Spustio je Dor do visine svojih očiju, na vrh štanda, sedam stopa iznad palube.
     Nastavio je da lupa po komadu metala čekičem, pri tom ga uvrćući alatkama za koje je Ričard pretpostavio, sasvim tačno, da su klešta. Pod udarcima čekića od bezobličnog grumena pretvorio se u savršenu crnu ružu. Bio je to rad zapanjujuće tananosti, svaka latica bila je besprekorna i posebna.
     Kovač uroni ružu u kofu sa hladnom vodom pored nakovnja. Stala je da cvrči i da se puši. Zatim ju je izvukao i predao jednom debeljku u oklopu od veriga koji je strpljivo stajao sa strane; debeljko je priznao da je veoma zadovoljan i dao kovaču zauzvrat zelenu plastičnu kesu robne kuće Marks i Spenser punu razčičitih vrsta sireva.
     "Kovaču", obrati mu se Dor sa svog uzvišenog mesta. "Ovo su moji prijatleji."
     Kovač obuhvati Ričardovu šaku svojom nekoliko brojeva većom. Protresao ju je snažno, ali istovremeno i nežno, kao da je u prošlosti veći broj puta imao problema sa rukovanjem, te ga je uvežbavao dok nije naučio pravu meru. "Oduševljen", zagrme on.
     "Ričard", predstavi se Ričard.
     Kovač je izgledao očaran. "Ričard! Lepo ime! Imao sam konja po imenu Ričard." Pustio je Ričardovu šaku, okrenuo se prema Lovcu i upitao: "A ti si... Lovac? Lovac! Tako mi života, daha i pražnjenja! To si ti!"
     Kovač je porumeneo poput šiparice. Pljunuo je na na dlan i pokušao, nespretno, da zaliže kosu. Zatim je ispružio šaku, shvatio da je upravo pljunuo na nju, te ju je obrisao o kožnu kecelju, neprestano se premeštajući s noge na nogu.
     "Kovaču", reče Lovac, razvukavši usta u savršen osmeh boje karamela.
     "Kovaču", pozva ga Dor. "Da li bi mi pomogao da siđem?"
     Postideo se. "Izvinite, gospo", reče on i spusti je dole. Ričardu tada sinu da je Kovač sigurno znao Dor još kao malu, i uhvati sebe da je neizrecivo ljubomoran na tog ogromnog čoveka.
     "A sada", obratio se Kovač Dor. "Šta mogu da učinim za vas?"
     "Nekoliko stvari", odvrati ona. "Ali kao prvo..." Okrenula se prema Ričardu. "Ričarde? Imam posao za tebe."
     Lovac izvi obrvu. "Za njega?"
     Dor klimnu. "Za oboje. Da li biste pošli da nam nađete nešto za jelo? Molim vas?"
     Ričard je osećao nekakav čudan ponos. Dokazao se prošavši kroz kušnju. Bio je Jedan od Njih. Poći će i doneti hranu. Isprsio se.
     "Ja sam tvoj telohranitelj. Ostajem pored tebe", reče Lovac.
     Dor se isceri. Njene oči čudne boje sevnuše. "Na pijaci? Sve je u redu, Lovče. Na snazi je Primirje. Niko me ovde neće ni pipnuti. A Ričardu je potrebnije da neko pazi na njega nego meni."
     Ričard splasnu, ali niko nije primetio.
     "A šta ako neko naruši Primirje?" upita Lovac.
     Kovač se strese, uprkos toploti. "Da neko naruši Pijačno Primirje? Brrr."
     "To se neće dogoditi. Hajde, krenite. Oboje. Kari, molim vas. I donesite mi nekoliko popadoma, molim vas. Ljutih."
     Lovac provuče šaku kroz kosu. Zatim se okrenu i umeša se u gomilu, a Ričard pođe za njom.
     "Šta bi se dodgodilo ako bi neko narušio Pijačno Primirje?" upita Ričard dok su se probijali kroz mnoštvo okupljenih.
     Na trenutak je razmišljala o tome. "Poslednji put se to dogodilo pre otprilike tri stotine godina. Dva prijatelja se posvađala oko žene, na pijaci. Izvučen je nož i jedan od njih je stradao. Drugi je pobegao."
     "Šta je bilo s njim? Je li ubijen?"
     Lovac odmahnu glavom. "Naprotiv. Još žali što nije na mestu onoga koji je stradao."
     "Još je živ?"
     Lovac napući usne. "Aha", reče ona, posle izvesnog vremena. "Živ-ahan."
     "Fuuuj!" Ričard pomisli da će mu pozliti. "Šta je to što zaudara?"
     "Narod kanalizacije."
     Ričard okrenu glavu i odluči da ne diše kroz nos dok dobrano ne odmaknu od tezge naroda kanalizacije.
     "Ima li traga markizu?" upita on.
     Lovac odmahnu glavom. Mogla je da ispruži ruku i da ga dodirne.
     Popeli su se uz rampu i uputili prema tezgama sa hranom i mnogo privlačnijim mirisima.

     Stari Bejli pronašao je narod kanalizacije bez po muke, idući za svojim nosem.
     Napravio je pravu predstavu: najpre je pomno pregledao mrtvog koker španijela, veštačku nogu i nakvašen i ulubljen bežični telefon, te sa žaljenjem zavrteo glavom nad svakom tom stvari.
     Tek je tada stavio do znanja da je primetio marikiževo telo. Počešao se po nosu. Stavio je naočari i zabuljio se u njega. Klimnuo je onako za sebe. Zatim je prstom pozvao Danikina i pokazao na leš.
     Danikin je raširio ruke, blaženo se osmehnuo i pogledao put nebesa, izražavajući na taj način blagoslov kome imaju da zahvale što su markiževi ostaci ušli u njihov život. Prineo je šaku čelu, spustio je i napravio ožalošćeno lice, u želji da izrazi tragediju koju će predstavljati za njih gubitak jednog tako izuzetnog leša.
     Stari Bejli zavuče šaku u džep i izvadi pola dezodoransa u stiku. Dade ga Danikinu, koji žmirnu, liznu ga i vrati. Stari Bejli ga vrati u džep. Ponovo pogleda leš markiza de Karabasa, napola obučen, bos, još vlažan od putovanja kroz kanalizaciju. Telo je bilo boje pepela, usled gubitka krvi iz mnogih posekotina, malih i velikih; koža je bila naborana i tamnoljubičasta zbog dugog boravka u vodi.
     Zatim je izvukao bocu, dve trećine ispunjenu nekakvom žutom tečnošću, i dobacio je Danikinu. Danikin je sumnjičavo pogleda. Narod kanalizacije znao je kako izgleda bočica Šanela No. 5, te se okupiše oko Danikina, gledajući u nju. Pažljivo, sav važan, odvrnuo je čep i trunčicu kapnuo na unutrašnju stranu zglavka. Omirisao ga je sa ozbiljnošću na kojoj bi mu pozavideo i najbolji pariski parfimer.
     Zatim je klimnuo, oduševljeno, i prišao Starom Bejliju da ga zagrli i zaključi dogovor. Stari Bejli okrenu lice u stranu.
     Zatim podiže prst i dade sve od sebe kako bi pokazao da nije više mlad kao nekada i da je markiz de Krabas, bez obzira na to što je mrtav, potežak.
     Danikin je zamišljeno čačkao nos, a onda napravi rukom znak koji je označavao ne samo običnu velikodušnost već i budalastu i neprimerenu velikodušnost zbog koje će, očigledno, on, Danikin, i ostali pripadnici naroda kanalizacije, spasti na prosjački štap: naredio je jednom od mlađih pripadnika naroda kanalizacije da podigne leš na donji deo starih dečjih kolica i tu ga zaveže. Starac sa krovova prekri telo nekom tkaninom i odvuče ga kroz gužvu na palubi.

     "Jednu porciju karija od povrća, molim vas", reče Ričard ženi na tezgi sa karijem. "I, hm, pitao sam se. Kari od mesa. Od koje je vrste mesa?"
     Žena mu reče.
     "Oh", izusti Ričard. "U redu. Hm. Biće bolje da za sve uzmem kari od povrća."
     "Zdravo, ponovo", reče jedan bogat glas pored njega. Bila je to bleda žena koju su sreli u pećinama, u crnoj haljini i sa očima boje pustikare.
     "Zdravo", otpozdravi Ričard sa osmehom. "...Oh, i nekoliko popadoma, molim vas... Ovde ste, hm, zbog karija?"
     Nije skidala sa njega pogled svojih ljubičastih očiju, a onda reče, oponašajući Belu Lugošija: "Ja ne jedem... kari." I nasmeja se raskošnim, oduševljenim smehom; Ričard shvati u tom trenutku koliko je vremena prošlo od kada se nije šalio sa nekom ženom.
     "Oh. Ričard. Ričard Mejhju." On ispruži ruku. Dodirnula ju je svojom. Njena šaka bila je veoma hladna, ali opet, kasno noću, pri kraju jeseni, na brodu na Temzi, i jeste vrlo hladno.
     "Lamija", reče ona. "Ja sam jedna od Somota."
     "Ah", reče on. "U redu. Ima li vas mnogo?"
     "Nekoliko", odvrati ona.
     Ričard pokupi posude sa karijem. "Čime se baviš?" upita on.
     "Kada ne tragam za hranom", reče ona sa osmehom. "Ja sam vodič. Poznajem svaki inč Podzemlja."
     Lovac, za koju se Ričard mogao zakleti da se nalazila s druge strane tezge, stajala je pored Lamije. Ona reče: "On nije tvoj."
     Lamija se umilno osmehnu. "Ja ću to proceniti", reče ona.
     Ričard primeti: "Lovče, ovo je Lamija. Ona je jedna od Somova."
     "Somota", umilno ga ispravi Lamija.
     "Ona je vodič."
     "Ja ću te povesti kuda god poželiš da pođeš."
     Lovac uze kesu sa hranom od Ričarda. "Vreme je da se vratimo", reče ona.
     "Ovaj", poče Ričard. "Ako idemo da vidimo znaš već koga, možda bi ona mogla da pomogne."
     Lovac pogleda Ričarda. Da ga je na taj način pogledala dan ranije, odmah bi promenio temu. Ali to je bilo tada. "Hajde da vidimo šta Dor misli o tome", reče Ričard. "Ima li znaka od markiza?"
     "Još ne", odvrati Lovac.

     Stari Bejli odvukao je leš niz rampu, privezan za kolica. Odvukao ga je preko mosta Tauer, pa pored Tauera. Uputio se ka stanici Tauer Hil i zaustavio se malo pre nje, pored jednog velikog sivog zida. To nije krov, pomisli Stari Bejli, ali će poslužiti.
     Bio je to jedan od poslednjih ostataka londonskog zida. Londonski zid, prema predanju, bio je podignut po naređenju rimskog imperatora Konstantina Velikog, u trećem veku naše ere, na zahtev njegove majke Helene. Ona je, zapravo, bila iz Londona i smučili su joj se moćnici i narodne vođe iz celog carstva koji su joj pominjali, onako uzgred, koliko su visoke zidine u mestima iz kojih oni potiču, i raspitivali se kolike su zidine u njenom kraju.
     Kada je završen, potpuno je opasivao grad; bio je trideset stopa visok i osam stopa širok, i predstavljao je, u to nije bilo nikakve sumnje, pravi zid. Sada više nije bio visok trideset stopa, nivo tla izdigao se od vremena Konstantinove majke, niti je više opasivao grad. Ali ipak je to i dalje bila značajna gromada od zida.
     Stari Bejli oštro klimnu, onako sam za sebe. Privezao je konopac za osnovu kolica i uspentrao se uza zid; zatim, progunđavši 'blagosloven bio', povuče markiza za sobom na vrh zida.
     Skinuo je leš sa donjeg dela kolica i nežno ga položio na leđa, sa rukama pored tela. Iz nekih rana još je curelo. Lep je bio veoma mrtav.
     "Glupanderu jedan", prošaputa Stari Bejli. "Zbog čega si želeo da te ubiju?"
     Mesec je bio sjajan, mali i visok u hladnoj noći, a jesenja sazvežđa svetlucala su na plavocrnom nebu poput praha smrvljenih dijamanata.
     Jedan slavuj dolepršao je na zid, ispitao leš markiza de Karabasa i medeno zacvrkutao.
     "To se ne tiče tvog kljuna", gunđavo reče Stari Bejli. "Ni vi ptice ne mirišete poput ruža."
     Ptica je otcvrkutala melodični slavujski bezobrazluk i odletela u noć.
     Stari Bejli zavuče šaku u džep i izvuče crnog pacova koji je zaspao. Pospano je zurio oko sebe, a zatim je zevnuo, pokazavši ogromni pacovski jezik. "Ako ćemo pravo", reče Stari Bejli crnom pacovu, "bio bih srećan kada nikada više ne bih ništa omirisao."
     Spustio ga je na kamenje londonskog zida i ovaj zacijuka nešto. Stari Bejli uzdahnu. Pažljivo je izvadio srebrnu kutiju iz spoljašnjeg džepa, a onda iz jednog od unutrašnjih viljušku za kušanje hrane.
     Spustio je srebrnu kutiju na grudi de Karabasa.
     Zatim je nervozno ispružio viljušku i njome podigao poklopac kutije. U srebrnoj kutiji nalazilo se pačje jaje, bledo plavozeleno na mesečini. Stari Bejli podiže viljušku, prevrnu očima i razbi jaje.
     Čulo se jedno 'plop'.
     Na trenutak je nastao neverovatan spokoj; a onda se digao vetar. Nije imao pravac, ali se nekako činilo da dolazi odasvud, kovitlac iznenadne oluje. Opalo lišće, stranice novina, svo gradsko đubre, podiglo se sa tla i bilo povučeno kroz vazduh.
     Vetar je dodirnuo površinu Temze i podigao hladnu vodu u vazduh.
     Bio je to pomahnitali vetar, opasan, ludi vetar. Vlasnici tezgi na palubi Belfasta psovali su ga dok su pokušavali da zadrže svoje stvari, da ih spreče da ne odlete.
     A onda, kada se činilo da će vetar postati suviše jak i oduvati svet i zvezde, i podići ljude u vazduh poput tolikog opalog jesenjeg lišća...
     Upravo tada...
     ...sve se završilo, a lišće, hartija i plastične kese popadaše na tle, na put i na vodu.
     Visoko na ostatku londonskog zida, tišina koja je usledila posle vetra bila je, na svoj način, isto onako bučna kao što je i vetar bio.
     Prekinulo ju je kašljanje: užasno, vlažno, kašljanje.
     Posle njega usledio je zvuk kao kad se neko nespretno prevrće; a zatim zvuk nekoga kome je strašno i prostački muka.
     Markiz de Karabas povraćao je kanalizacijsku vodu preko londonskog zida, prljajući sivo kamenje smeđom tečnošću. Dugo je trebalo da izbaci svu vodu iz tela.
     A onda reče promuklim glasom koji je bio tek nešto jači od stružućeg šapata: "Mislim da mi je grkljan prerezan. Imaš li nešto čime bih mogao da ga zavijem?"
     Stari Bejli stade da pretura po džepovima i izvuče neku prljavu tkaninu. Pruži je markizu, koji je nekoliko puta obmota oko vrata, a onda je čvrsto sveza. To Starog Bejlija podseti, sasvim neprimereno, na visoke okovratnike marke 'Bo Brimel' dendija iz doba namesništva.
     "Imaš li nešto za piće?" zakrešta markiz.
     Stari Bejli izvuče bocu iz džepa na boku i odvrnu čep, te je zatim dodade markizu, koji potegnu, trgnu se od bola i slabašno se zakašlja.
     Crni pacov, koji je sve ovo pratio sa zanimanjem, sada poče da se spušta niz deo zida. Reći će Zlatnima: sve usluge su otplaćene i dugovi izmireni.
     Markiz vrati Starom Bejliju bocu. Stari Bejli je skloni. "Kako se osećaš?" upita on.
     "Osećao sam se i bolje."
     Markiz sede, drhteći. Iz nosa mu je curelo, a očima je šarao oko sebe. Zurio je u svet kao da ga nikada ranije nije video.
     "Zbog čega si morao da odeš i dozvoliš da te ubiju, to je ono što mene zanima?" upita Stari Bejli.
     "Obaveštenje", prošaputa markiz. "Ljudi ti toliko toga kažu kada znaju da ćeš uskoro biti mrtav. A i pričaju pored tebe, kada si već mrtav."
     "Znači, otkrio si to što te je zanimalo da saznaš?"
     Markiz je opipavao rane po rukama i nogama. "Oh, da. Najveći deo. Naslućujem o čemu je u ovoj stvari reč." A onda je ponovo zatvorio oči i obgrlio samoga sebe, zanjihao se, lagano, napred-nazad.
     "Kako to izgleda?" upita Stari Bejli. "Kada si mrtav?"
     Markiz uzdahnu. A onda se isceri, slabašno, ali s nagoveštajem onog starog markiza, i odvrati: "Poživi dovoljno dugo, Stari Bejli, pa ćeš sam otkriti."
     Stari Bejli je bio razočaran. "Kopile. Posle svega što sam učinio da bih te vratio sa te užasne granice sa koje nema povratka. Ovaj, obično nema povratka." Markiz de Karabas podiže pogled prema njemu. Oči su mu bile bele na mesečini. Zatim prošaputa: "Kako je biti mrtav? Veoma je hladno, prijatelju. Veoma mračno i veoma hladno."

     Dor podiže lanac. S njega je visio ključ, crven i narandžast na svetlosti iz kovačevog žarišta. Osmehnula se.
     "Divan rad, Kovaču."
     "Hvala, gospo."
     Okačila je lanac oko vrata i sakrila ključ ispod više slojeva odeće. "Šta bi želeo zauzvrat?"
     Kovaču je bilo neugodno. "Ne želim da vam dosađujem...", promrmlja on.
     Dor napravi izraz koji je rečito kazao: 'Da čujemo!' On se sagnu i izvadi jednu crnu kutiju ispod gomile alata. Bila je od tamnog drveta sa umetnutim staklom i bakrom, veličine kakvog ovećeg rečnika. Prevrtao ju je po rukama. "To je kutija-slagalica", objasni on. "Dobio sam je kao nadoknadu za jedan obavljen posao pre desetak godina. Ne mogu da je otvorim, mada od tada pokušavam."
     "Dodaj mi je."
     Dor uze kutiju i pređe prstima preko površine. "Ne čudi me što nisi mogao da je otvoriš. Mehanizam se zakočio. Potpuno je rastopljen."
     Kovač se snuždio. "Znači, nikada neću saznati šta je unutra."
     Dor se vragolasto osmehnu. Prstima je istraživala površinu kutije. Jedna šipka iskliznu iz bočne strane kutije. Napola je gurnula nazad šipku u kutiju, a onda je okrenula. Čulo se jedno kling iz dubine i bočna vratanca se otvoriše.
     "Evo", reče Dor.
     "Gospo", izusti Kovač. Prihvatio je kutiju i otvorio vratanca do kraja. U kutiji se nalazila ladica koju je otvorio.
     Žabica u ladici oglasi se i pogleda oko sebe, nezainteresovano. Kovačevo lice se snuždi. "Nadao sam se da će biti dijamanti i biseri", reče on.
     Dor ispruži šaku i pomilova žabicu po glavi.
     "Ima lepe oči", reče ona. "Zadrži je, kovaču. Doneće ti sreću. I još jednom ti hvala. Nadam se da mogu da računam na tvoju diskreciju."
     "Možete računati na mene u svakom pogledu, gospo", iskreno odvrati Kovač.

     Sedeli su zajedno na vrhu londonskog zida i ćutali. Stari Bejli polako je spustio polovna kolica na tle ispod njih.
     "Gde se održava pijaca?" upita markiz.
     Stari Bejli pokaza na topovnjaču. "Tamo."
     "Dor i ostali. Očekivaće me."
     "Nisi u stanju bilo gde da ideš."
     Markiz se bolno zakašlja. Starom Bejliju je to zvučalo kao da u plućima ima još podosta vode iz kanalizacije.
     "Danas sam prevalio dovoljan put", prošaputa on. "Još malo neće škoditi." Pregledao je šake, polako savio prste, kao da je želeo da proveri hoće li ga poslušati. A onda je okrenuo telo i stao, nespretno, da se spušta niz zid. Ali pre nego što se udaljio reče promuklo i možda pomalo tužno: "Izgleda mi, Stari Bejli, da ti dugujem uslugu."

     Kada se Ričard vratio sa karijem, Dor dotrča do njega i zagrli ga. Čvrsto ga je stegla i čak ga pljesnula po zadnjici, pre nego što mu je oduzela papirnatu kesu i žurno je otvorila.
     Izvadila je posudu sa karijem od povrća i srećno počela da jede. "Hvala", reče ona, punim ustima. "Ima li znaka markizu?"
     "Nikakvog", odvrati Lovac.
     "Krup i Vandemar?"
     "Ne."
     "Odličan kari. Ovo je zaista dobro."
     Dor malo izvuče lanac, dovoljno da im pokaže da je tu, a onda ga ponovo spusti unutra, a težina ključa ga povuče nadole.
     "Dor", poče Ričard, "ovo je Lamija. Ona je vodič. Kaže da nas može odvesti do bilo kog mesta u Podzemlju."
     "Bilo kog?" Dor je žvakala popadom.
     "Bilo kog", potvrdi Lamija.
     Dor nagnu glavu na jednu stranu. "Znaš li gde se nalazi anđeo Islington?"
     Lamija trepnu; dugačke trepavice pokriše i otkriše njene oči boje pustikare. "Islington?" ponovi ona. "Ne možete tamo..."
     "Znaš li?"
     "Daun Strit", izgovori Lamija. "Kraj Daun Strita. Ali nije bezbedno."
     Lovac je pratila ovaj razgovor prekrštenih ruku i ravnodušno. Sada reče. "Nije nam potreban vodič."
     "Pa", poče Ričard, "mislim da jeste. Markiza nigde nema. Znamo da će put biti opasan. Moramo odneti... stvar koju sam pribavio... anđelu. A onda će on ispričati Dor šta se dogodilo njenoj porodici, a meni će reći kako da se vratim kući."
     Lamija oduševljeno pogleda Lovca. "Tebi će dati mozak", reče, "a meni srce."
     Dor pokupi ostatke karija iz činije prstima i oliza ih. "Biće s nama troma sve u redu, Ričarde. Ne možemo sebi priuštiti vodiča."
     "Naplatiću od njega, ne od tebe", reče Lamija.
     "A kakvu isplatu bi takvi kao ti tražili?" upita Lovac.
     "To je", poče Lamija uz medni osmeh, "na meni da znam, a na njemu da otkrije."
     Dor odmahnu glavom. "Mislim da zaista nije tako."
     Ričard frknu. "Vama se jednostavno ne dopada što sam jednom ja sve sredio, umesto što vas slepo sledim i idem kuda mi se kaže."
     "Uopšte nije u tome stvar."
     Ričard se okrenu prema Lovcu. "Pa, Lovče, da li ti znaš put koji vodi do Islingtona?"
     Lovac odmahnu glavom.
     Dor uzdahnu: "Trebalo bi da krenemo. Daun Strit, kažeš?"
     Lamija se osmehnu usnama tamnoljubičaste boje. "Da, gospo."
     Kada je markiz stigao na pijacu oni su već bili otišli.