9.

     Leto u brdima: voćnjaci u kraljičinoj bašti prekriveni belim i ružičastim cvetovima. Dok je šetala pod drvećem, Morgana je osećala u krvi bolnu želju za domom, sećajući se proleća u Avalonu i drveća u istim ovakvim belim i ružičastim oblacima. Godina je hitala ka letnjoj dugodnevici; Morgana se preračunavala, osećajući se kao krivac što posle pola života provedenog u Avalonu plime više ne teku u njenoj krvi.
     Ne, zašto da se lažem? Nisam zaboravila, i plime nisu prestale da teku u meni, nego više ne dozvoljavam sebi da ih osetim. Morgana je mirno razmišljala o sebi - ozbiljna i skupa haljina, kakva priliči kraljici... Urijens joj je dao sve haljine i nakit koji su pripadali njegovoj poslednjoj ženi, a imala je i nakit koji joj je ostao od Igrene; Urijens je voleo da je vidi okićenu draguljima koji pristaju kraljici.
     Neki kraljevi svoje zatvorenike ubijaju, ili ih šalju da skapaju u rudnicima; ako kralju Severnog Velsa prija da svoje zatvorenike kiti draguljima i da ih vuče sa sobom i naziva kraljicom, zašto da ne?
     Ipak, osećala je punu snagu leta u sebi. Dalje niz breg čula je nekog orača kako tihim uzvicima goni volove. Dugodnevica pada sutra.
     U nedelju će sveštenik poneti baklje u njive i nosiće ih u krug, pevajući psalme i blagoslove. Bogatiji baroni i vitezovi, koji su svi odreda hrišćani, ubedili su narod da je to pristojnije nego stari način, kada su ljudi palili vatre u poljima i prizivali Gospu u starim obredima. Morgana je poželela - ne prvi put - da je samo jedna od sveštenica, a ne potomak velike kraljevske loze Avalona.
     Još bih bila tamo, pomislila je, bila bih jedna od njih, služila bih Gospi... ne bih bila ovde, kao brodolomac, izgubljena u tuđoj zemlji... Naglo se okrenula i pošla kroz rascvetanu baštu, oborenog pogleda, odbijajući da dalje gleda jabukovo drveće.
     Proleće stiže ponovo i ponovo, a za njim leto, puno plodova. A ja sam sama i jalova kao neka od onih devica iza zidova hrišćanskih manastira. Odlučno je savladala suze koje su joj ovih dana, izgleda, uvek bile spremne, i ušla je unutra. Zalazeće sunce bojilo je iza nje polja u purpur, ali nije htela to da vidi; ovde je sve bilo suvo i jalovo. Baš kao i ja.
     Služavka joj se obratila čim je ušla kroz vrata.
     "Gospo, kralj se vratio i želi da vas vidi u svojim odajama."
     "Da, naravno", rekla je Morgana, više sebi nego služavki. Osetila je strašnu glavobolju, i na trenutak nije mogla da diše, nije mogla da prisili sebe da uđe u mračni zamak koji je, čitave hladne zime, bio zatvoren oko nje kao klopka. A onda je naredila sebi da ne izmišlja, stegla je zube i uputila se u Urijensove odaje, gde ga je zatekla poluodevenog i ispruženog kraj ognjišta, dok mu je sluga masirao leđa.
     "Opet si se premorio", rekla je, ali nije dodala da više nije toliko mlad da se toliko muva okolo. Bio se uputio u obližnji grad da raspravi neku nesuglasicu oko međe. Znala je da želi da ona sedne kraj njega i sasluša sve priče koje je čuo uz put. Smestila se na stolicu i slušala ga na pola uha.
     "Možeš da ideš, Bereče", rekao je on slugi. "Moja gospa će mi doneti odeću." Kad je sluga otišao, obratio se Morgani. "Hoćeš li da mi istrljaš noge? Tvoje ruke su veštije od njegovih."
     "Naravno. Ali moraćeš da sedneš na stolicu."
     Pružio je ruke da ga ona povuče kako bi ustao. Namestila mu je noge na stoličicu i klekla kraj njega, masirajući mu mršava, žuljevita stopala sve dok se nisu zarumenela od priliva krvi, pa su opet izgledala živa; onda je donela bočicu i počela da mu utrljava biljno ulje u čvornovate prste.
     "Treba da kažeš obućaru da ti napravi nove čizme", rekla je. "Stare su ti ispucale i žulje te ovde - vidiš plik?"
     "Ali te stare mi tako dobro pristaju, a nove su uvek veoma krute", pobunio se on.
     "Uradi kako želiš, gospodaru", odgovorila je Morgana.
     "Ne, ne, u pravu si, kao i uvek", brzo je rekao on. "Pozvaću ga sutra da mi izmeri noge."
     Morgana je sklonila ulje i ustala da mu donese par bezobličnih, mekih, starih cipela. Pitam se da li je svestan da su mu to možda poslednje čizme, pa je zato oklevao, pomislila je. Nije želela da razmišlja šta će za nju značiti smrt starog kralja. Nije želela da on umre - uvek je bio ljubazan prema njoj. Obula mu je meke kućne cipele i ustala, brišući ruke peškirom. "Je li sad bolje, gospodaru?"
     "Divno, mila, hvala ti. Niko me ne pazi tako dobro kao ti", rekao je on. Morgana je uzdahnula. Kad bude imao nove čizme, noge će ga još više mučiti; dobro je predvideo da će nova obuća biti kruta i da će mu isto toliko žuljati noge kao i ova stara. Možda bi trebalo da se okani jahanja i da lepo sedi kod kuće, ali on to ne bi pristao da učini.
     "Trebalo bi da Avaloh ide da sređuje ovakve poslove", rekla je. "Mora naučiti da vlada svojim narodom." Njegov najstariji sin bio joj je vršnjak. Odavno je čekao da počne da vlada, a izgledalo je da će Urijens večito živeti.
     "Jeste, jeste - ali ako ne odem lično, ljudi će misliti da stari kralj ne mari za njih", rekao je Urijens. "Ali kad na zimu putevi postanu neprohodni, možda ću učiniti tako..."
     "Bilo bi dobro", rekla je Morgana. "Ako opet promrzneš, možda više nećeš moći da koristiš ruke."
     "Znaš, Morgana", dobroćudno joj se nasmešio on, "činjenica je da sam ja starac, i tu se ništa ne može učiniti. Šta misliš, ima li za večeru pečene svinjetine?"
     "Da", rekla je, "a ima i ranih trešanja. Postarala sam se za to."
     "Ti si sjajna domaćica, draga moja", rekao je on i uhvatio je za ruku dok su izlazili iz sobe. Rekao je to jer misli da je ljubazan, pomislila je ona.
     Urijensovo domaćinstvo već je bilo okupljeno za večeru: Avaloh; Avalohova žena, Malina, i njihova deca; Uven, vitak i crnpurast, sa trojicom usvojene braće i sveštenikom koji ih je poučavao; a malo niže, za dugačkim stolom, vojnici i njihove gospe, i starije sluge. Kad su Urijens i Morgana seli za sto, Morgana je dala slugama znak da iznesu hranu. Malinino mlađe dete počelo je da se otima i dreči. "Baka! Hoću kod bake u krilo! Hoću da me baka hrani!"
     Malina - vitka, plavokosa, bleda, mlada žena, u poodmakloj trudnoći - namrštila se na mališu. "Ne, Kone, sedi lepo i ćuti!"
     Ali dete je već stiglo do Morgane, a ona se nasmejala i podigla ga u krilo. Ne ličim baš na baku, pomislila je. Malina je otprilike mojih godina. Ali Urijensovi unuci su je voleli, i ona je čvrsto zagrlila dečačića, uživajući u maloj, kovrdžavoj glavi koja joj se privijala uz grudi i u prstićima koji su je stezali. Isekla je svinjetinu i počela da hrani Kona iz svog tanjira, a onda mu je izrezala komad hleba u obliku svinje.
     "Evo, sad imaš još svinjetine..." rekla je, brišući masne prste, a onda se pozabavila svojom večerom. Čak i sada je jedva jela meso; močila je hleb u sok od pečenja, i to je bilo sve. Brzo se najela, dok su ostali još uveliko jeli; zavalila se u stolici i počela da tiho peva Konu, koji se zadovoljno smestio u njenom krilu. Posle nekog vremena postala je svesna da je svi slušaju, i odmah je ućutala.
     "Molim te, nastavi da pevaš, majko", rekao je Uven, ali Morgana je odmahnula glavom.
     "Ne, umorna sam - slušajte, šta se to čuje iz dvorišta?" Ustala je i dala zak jednom slugi da joj osvetli put do vrata. Stao je iza nje, držeći baklju visoko, baš na vreme da vidi jahača kako ulazi u veliko dvorište. Sluga je namestio baklju u držač na zidu i požurio da pomogne ovom da sjaše. "Gospodaru Akolone!"
     I zaista je bio on, sa skerletnim ogrtačem koji je vijorio oko njega kao reka krvi. "Gospo Morgana", rekao je uz dubok naklon, "ili bi trebalo da kažem - gospo majko?"
     "Molim te, nemoj", nestrpljivo je rekla Morgana. "Uđi, Akolone, tvoj otac i braća će ti se obradovati."
     "A ti mi se ne raduješ, gospo?"
     Ugrizla se za usnu, iznenada uplašena da će zaplakati. "Ti si kraljevski sin, ja sam kraljevska kćer. Treba li da te podsećam na to kako se ugovaraju ovakvi brakovi? Nije to bila moja želja, Akolone, a kad sam razgovarala sa tobom, nisam imala pojma..." prekinula je, a on ju je pažljivo pogledao pre nego što se sagnuo da joj poljubi ruku.
     Progovorio je dovoljno tiho da ga ni sluga ne čuje. "Sirota Morgana. Verujem ti, gospo. Znači, pomirili smo se... majko?"
     "Samo ako prestaneš da me zoveš majkom", rekla je, uspevši da se nasmeši. "Nisam baš toliko stara. Dosta je što Uven..."
     Pošto su u međuvremenu ušli u salu, Kon je ustao i opet počeo da plače za 'bakom'. Morgana se nasmejala, bez radosti, i sagnula se da podigne mališu. Bila je svesna da je Akolon posmatra; zato nije podizala pogled sa deteta u krilu, ćutke slušajući kako Urijens pozdravlja sina.
     Akolon je prišao da se zvanično zagrli sa bratom i da se nakloni pred snajom; kleknuo je da poljubi oca u ruku, a onda se okrenuo Morgani. "Poštedi me daljih učtivosti, Akolone", rekla je ona. "Ruke su mi masne od mesa, držala sam dete, a ono nije baš uredno pri jelu."
     "Kako želite, gospo", rekao je Akolon, prilazeći stolu i prihvatajući tanjir mesa od sluge. Ali i dok je jeo i pio, i dalje ju je posmatrao.
     Sigurna sam da je još besan na mene. Zaprosio me je ujutro, a uveče me je video verenu sa njegovim ocem; svakako misli da sam to učinila zbog ambicije - zašto da se udam za kraljevog sina, ako mogu da dobijem kralja?
     "Ne", odlučno je rekla i blago prodrmala Kona. "Ako hoćeš da mi ostaneš u krilu, budi tih i ne brljaj mi haljinu tim masnim prstima..."
     Kad me je poslednji put video, bila sam odevena u purpur, bila sam kraljeva sestra, za koju se verovalo da je veštica... sada sam baka sa prljavim detetom u krilu, staram se o domaćinstvu i gunđam matorom mužu da ne jaše u ofucanim čizmama od kojih ga bole noge. Morgana je bila bolno svesna svake sede vlasi i bore na svom licu. Za ime Boginje, zašto bih marila šta Akolon misli o meni? Ali marila je i bila je svesna toga; navikla je da je mladići gledaju i dive joj se, a sada se osećala kao da je stara, ružna i neprivlačna. Nikada nije smatrala sebe lepoticom, ali uvek je spadala u mlad svet, dok je sada sedela sa starim gospama. Opet je umirila dete, jer Malina je upitala Akolona za novosti sa Arturovog dvora.
     "Nema nekih velikih vesti", rekao je Akolon. "Mislim da su ti dani zauvek okončani. Arturov dvor je miran, a kralj i dalje okajava neki nepoznati greh - ne pije vino, čak ni na velikim svečanostima."
     "Ima li znaka da će kraljica roditi naslednika?" upitala je Malina.
     "Nema", rekao je Akolon, "mada mi je pred turnir jedna od njenih gospi rekla da je kraljica možda trudna."
     Malina se obratila Morgani. "Ti dobro poznaješ kraljicu, zar ne, svekrvo?"
     "Poznavala sam je", rekla je Morgana, "a što se tiče te vesti, kraljica uvek misli da je trudna čim joj mesečnica zakasni za jedan dan."
     "Kralj je budala", rekao je Urijens. "Trebalo je da je odavno otera i da uzme ženu koja bi mu rodila sina. Suviše dobro se sećam kakav je haos vladao zemljom kada se mislilo da će Uter umreti, ne ostavivši sina. Sada bi pitanje naslednika moralo da se odlučno reši."
     "Čuo sam da je kralj odredio za naslednika nekog svog rođaka - Lanseletovog sina", rekao je Akolon. "To mi se ne dopada - Lanselet je sin Bana od Benvika, a ne želimo da nam umesto naših vladaju strani kraljevi."
     "Lanselet je sin Gospe od Jezera", odlučno je rekla Morgana, "i potiče od stare kraljevske loze."
     "Avalon!" prezrivo je rekla Malina. "Ovo je hrišćanska zemlja. Avalon nam ništa ne znači."
     "Znači, više nego što misliš", odvratio je Akolon. "Čuo sam da mnogi ljudi, koji se sećaju Pendragona, nisu zadovoljni što je Arturov dvor tako hrišćanski, a seti se i da je Artur, pre krunisanja, položio zakletvu da će pomagati narod Avalona."
     "Da", rekla je Morgana, "i zato nosi veliki mač koji pripada Posvećenim sudovima Obreda u Avalonu."
     "Hrišćani mu to, izgleda, ne zameraju", rekao je Akolon, "a sad sam se setio još nekih vesti sa dvora - saksonski kralj Edrik je primio hrišćanstvo, i svečano je kršten, sa čitavom svitom, u Glastonberiju, a tom prilikom je kleknuo pred Artura u znak da sve saksonske zemlje prihvataju Artura za Vrhovnog kralja."
     "Artur? Kralj Saksonaca? Čudima nikad kraja!" rekao je Avaloh. "Čujem da je on često govorio kako se sa Saksoncima može razgovarati samo mačem!"
     "Ipak, eto, saksonski kralj je klečao u crkvi na Glastonberiju, i Artur je primio njegov zavet i rukovao se sa njim", rekao je Akolon. "Možda će oženiti Lanseletovog sina nekom saksonskom princezom kao bi zauvek okončao borbe. A među Arturovim savetnicima je i Merlin, i reklo bi se da je on jednako dobar hrišćanin kao i svi ostali!"
     "Gvenvir je sad sigurno srećna", rekla je Morgana. "Oduvek je tvrdila kako je Bog podario Arturu pobedu na planini Badon, zato što je nosio zastavu sa svetom Devicom. Kasnije sam je čak čula kako govori da je Bog spasao Arturu život kako bi on mogao da dovede Saksonce pod okrilje crkve."
     Urijens je slegnuo ramenima. "Ja i dalje ne bih verovao Saksoncu sa sekirom, pa makar nosio i biskupsku mitru!"
     "Ne bih ni ja", rekao je Avaloh, "ali ako se saksonske poglavice mole i okajavaju grehe kako bi spasli dušu, barem za to vreme neće ići da spaljuju sela i crkve. A što se tiče pokajanja i posta - šta mislite, šta Artur to nosi na savesti? Kada sam bio u njegovoj vojsci, nisam bio vitez i nisam ga dobro upoznao, ali činio mi se kao neobično dobar čovek, a ovako duga kazna okajanja znači da nosi na duši neki neobično veliki greh. Gospo Morgana, znaš li to ti, koja si mu sestra?"
     "Ja sam mu sestra, a ne ispovednik." Morgana je znala da joj je glas preoštar, pa je brzo zaćutala.
     "Ko god da je petnaest godina vodio ratove sa Saksoncima ima na savesti više nego što želi da prizna", rekao je Urijens. "Ali samo retki se sete da pomisle na to kada ratovi prođu. Svi mi znamo kako izgleda ubijanje, pljačkanje i prolivanje krvi nevinih. No, bitke su završene i za našeg života se neće ponoviti, Bogu hvala, i pošto smo sklopili mir sa ljudima, imamo vremena da ga sklopimo i sa Bogom."
     Znači, Artur još okajava, a onaj matori nadbiskup Patricije još drži njegovu dušu u šaci! Pitam se kako se to dopada Gvenviri.
     "Pričaj nam još o dvoru", zamolila je Malina. "Šta je sa kraljicom? Šta nosi dok je na dvoru?"
     Akolon se nasmejao. "Ja ne znam ništa o ženskoj odeći. Imala je nešto belo, sa biserima - Marhaus, veliki irski vitez, doneo joj je to kao dar od irskog kralja. A njena rođaka Elena, kako čujem, rodila je Lanseletu kćer - ili je to bilo lane? Još ranije je rodila sina, onog koga je Artur odredio za naslednika. A bio je i nekakav skandal na dvoru kralja Pelinora - čini mi se da je njegov sin, Lamorak, pošao u Lotiju, i sada se govori da će se oženiti Lotovom udovicom, starom kraljicom Morgozom..."
     Avaloh se nasmejao. "Taj momak mora da je poludeo. Morgozi je najmanje pedeset godina!"
     "Četrdeset pet", rekla je Morgana. "Starija je od mene deset godina." Smesta se upitala zašto tako sipa so na sopstvenu ranu... Da li želim da Akolon shvati koliko sam stara, ja, baka Urijensovim unucima...?
     "Stvarno je poludeo" rekao je Akolon. "Peva joj balade, nosi njen steznik sa sobom i sve te gluposti..."
     "Rekao bih da je njen steznik sada dovoljno velik za konjski kolan", rekao je Urijens, a Akolon je odmahnuo glavom.
     "Ne - video sam Lotovu gospu, i ona je još lepa žena. Nije devojčica, ali to je čini samo još lepšom. Mene više zanima zašto bi zrela žena želela tako neiskusnog momka. Lamoraku nije više od dvadeset."
     "A šta bi takav momak želeo od jedne matore gospe?" bio je uporan Avaloh.
     Urijens se na to nasmejao. "Možda je gospa vrlo vešta među čaršavima. Mada ne bih rekao da je imala mnogo šta da nauči, udata godinama za starog Lota! Ali svakako je imala i druge učitelje..."
     Malina je pocrvenela. "Molim vas! Je li ovakav razgovor prikladan za jednu hrišćansku kuću?"
     "Da nije, snaho", odvratio je Urijens, "ne verujem da bi tvoj steznik toliko narastao."
     "Ja sam udata žena", reklaje Malina i još više pocrvenela.
     "Ako u hrišćanskoj kući ne sme da se razgovara o onome što se niko ne stidi da radi, onda Gospo sačuvaj da ikad postanem hrišćanka!" rekla je Morgana.
     "Ipak", rekao je Avaloh, "možda stvarno nije lepo da sedimo i ogovaramo rođaku gospe Morgane."
     "Kraljica Morgoza nema muža koga bi vređala svojim ponašanjem", rekao je Akolon, "zašla je u godine, i sama je svoj gospodar. Njenim sinovima svakako je milo što se zadovoljava ljubavnikom i što ne želi da se uda za dete! Zar nije ona i vojvotkinja od Kornvola?"
     "Ne", rekla je Morgana. "Igrena je bila vojvotkinja posle Gorloasove smrti. Goroloas nije imao sinove, i pošto je Uter dao Tintagel Igreni kao venčani poklon, pretpostavljam da sada pripada meni." Odjednom ju je obuzela čežnja za domom, za napola zaboravljenom zemljom, za oštrim obrisima zamka i kula visoko pod oblacima, za naglim spuštanjem u skrivene doline, za večitim zvukom mora pod dvorcem... Tintagel! Moj dom! Ne mogu da se vratim u Avalon, ali nisam beskućnik... Kornvol pripada meni.
     "A po rimskim zakonima", rekao je Urijens, "pretpostavljam da sam kao tvoj muž, mila, ja takođe vojvoda od Korvola."
     Morgana je osetila da je obuzima gnev. Samo preko mene mrtve, pomislila je. Urijensu nije stalo do Kornvola, nego samo smatra da je Tintagel, baš kao i ja, njegova svojina. Kad bih mogla da odem tamo, da živim sama kao Morgoza u Lotiji, kao svoj gospodar, bez ikoga ko bi mi naređivao... U umu joj se pojavila slika: kraljičine odaje u Tintagelu, a ona je bila veoma mala i igrala se na podu starom preslicom... Ako se Urijens usudi da posegne za Kornvolom, dobiće ga... tačno dva metra dužine, plus malo prašine među zubima!
     "Pričajte mi sad šta ima ovde novo", rekao je Akolon. "Proleće je kasnilo - video sam da se njive tek oru."
     "Ali oranje je gotovo završeno", rekla je Malina, "i u nedelju ćemo poći da blagoslovimo polja..."
     "I biće izabrana Prolećna Devica", rekao je Uven. "Bio sam u selu i video sam kako je biraju među najlepšim devojkama... nisi bila ovde prošle godine, majko", obratio se Morgani. "Izaberu najlepšu devojku za Prolećnu Devicu, i ona obilazi polja kada sveštenik dođe da ih blagoslovi... i nose lutku načinjenu od ostataka poslednje žetve. Otac Eian to ne voli", dodao je, "ali ne znam zašto, tako je lepo..."
     Sveštenik se nelagodno nakašljao. "Blagoslov crkve bi bio dovoljan - zašto tražimo više od reči Gospodnje da bi polja bujala? Slamnata lutka koju nose sećanje je na strašna stara vremena kada su ljudi i životinje živi spaljivani kako bi njihovi životi učinili polja plodnim, a Prolećna Devica je sećanje na... pa, neću da govorim pred decom o tom zlom i idolopokloničkom običaju!"
     "U ta vremena", obratio se Akolon Morgani, "kraljica je bila Prolećna Devica i Prolećna Gospa, i ona je blagosiljala polja, kako bi bila plodna." Morgana je opet na njegovim doručjima primetila izbledele plave zmije Avalona.
     Malina se čedno prekrstila. "Bogu hvala što živimo među civilizovanim ljudima."
     "Ne verujem da bi od tebe tražili da to radiš, snaho", primetio je Akolon.
     "Svakako ne bi", primetio je Uven, netaktičan kao i svaki dečak, "nisi dovoljno lepa. Ali naša majka jeste, zar ne, Akolone?"
     "Drago mi je što misliš da je moja kraljica lepa", žurno je rekao Urijens, "ali prošlost je prošlost - više ne spaljujemo mačke i ovce u poljima, niti ubijamo kraljevog žrtvenog jarca kako bi prosuli njegovu krv, i više nije ni potrebno da kraljica blagosilja polja na taj način."
     Nije, pomislila je Morgana. Sada je sve jalovo, sada imamo sveštenike sa njihovim krstovima, koji su zabranili paljenje vatri plodnosti - čudo da Gospa nije lišila polja plodova, pošto je besna jer joj je uskraćeno ono što joj pripada...
     Uskoro su svi pošli na počinak; Morgana, koja je poslednja ustala od stola, krenula je da pregleda brave i zasune, a potom se, sa malom svetiljkom u ruci, uputila da proveri je li Akolon dobro smešten - sobu koja je nekada pripadala njemu sada su zauzimali Uven i njegova usvojena braća.
     "Je li ti tu dobro?"
     "Imam sve što bih mogao poželeti", rekao je Akolon, "osim gospe koja bi mi ukrašavala odaje. Moj otac je srećan čovek, gospo. A i ti zaslužuješ da budeš žena jednom kralju, a ne kraljevom mlađem sinu."
     "Moraš li uvek da mi se podsmevaš?" planula je ona. "Rekla sam ti da nisam imala izbora!"
     "Obećala si se meni!"
     Morgana je znala da je potpuno prebledela. Čvrsto je stegla usne. "Što je učinjeno, učinjeno je, Akolone."
     Podigla je svetiljku i okrenula se da ode. On se oglasio iza njenih leđa, gotovo pretećim glasom. "Između nas još nije gotovo, gospo."
     Morgana nije odgovorila; žurno je pošla niz hodnik do sobe koju je delila sa Urijensom. Služavka ju je čekala da joj otkopča haljinu, ali Morgana ju je otpravila. Urijens je sedeo na ivici kreveta i stenjao.
     "Čak i ove papuče me žuljaju! Ahhh, kako je dobro leći!"
     "Onda lezi i dobro se odmori, gospodaru moj."
     "Ne", rekao je on i povukao je uz sebe. "Znači, sutra će biti blagosiljanje polja... i možda treba da budemo zahvalni što živimo u civilizovanoj zemlji, i što kralj i kraljica više ne moraju da blagosiljaju polja ležući zajedno pred svima. Ali ove večeri, pred blagoslov, draga moja gospo, možda bi trebalo da održimo svoje lično blagosiljanje, nasamo u svojim odajama - šta bi rekla na to?"
     Morgana je uzdahnula. Uvek je veoma pazila da ne povredi ponos svog ostarelog muža: nikada nije dozvolila sebi da mu pokaže koliko je nespretan dok se koristi njenim telom. Ali Akolon ju je podsetio na godine provedene u Avalonu - na baklje na vrhu Tora, na Beltanske vatre i na device koje čekaju u uzoranim njivama... a večeras je morala da sluša žgoljavog sveštenika kako blati ono što je za nju svetinja nad svetinjama. A sad se čak i Urijens podsmevao tome.
     "Sve mi se čini da blagoslov, onako kako bismo ga izveli ti i ja, bolje da ne izvodimo. Ja sam stara i jalova, a ni ti nisi kralj kakav bi mogao da pruži njivama veliku plodnost!"
     Urijens je zurio u nju. Tokom godinu dana braka nikada mu se nije tako grubo obratila. Bio je toliko zapanjen da joj nije ni prebacio zbog toga.
     "Ne sumnjam da si u pravu", tiho je rekao. "Pa, onda da prepustimo to mlađem svetu. Hodi u krevet, Morgana." Ali kada je legla kraj njega, neko vreme je tiho ležao, a onda je stidljivo prebacio ruku preko nje. Sada je i Morgana zažalila zbog grubih reči... bilo joj je hladno, bila je usamljena, ležala je grizući usne da ne bi zaplakala, ali kada joj se Urijens obratio, pretvarala se da je zaspala.

     Dugodnevica je svanula vedra i divna; Morgana, koja se rano probudila, shvatila je da, ma koliko govorila sebi da sunčane plime više ne teku njenim žilama, ipak oseća u sebi težinu leta. Dok se oblačila, pogledala je svog usnulog muža.
     Ponela se kao budala. Zašto je bez reči prihvatila Arturovu odluku, plašeći se da ga ne dovede u nepriliku pred podređenim kraljevima? Ako on nije u stanju da zadrži svoj presto bez ženske pomoći, onda nije ni zaslužio da ga zadrži. On je izdao Avalon, postao je nevernik; udao ju je za istog takvog nevernika. A ona je ipak poslušno pristala na ono što joj je on spremio.
     Igrena je pustila da je koriste kao oruđe politike. A nešto duboko u Morgani, mrtvo ili uspavano od dana kad je pobegla iz Avalona, noseći Gvideona u materici, iznenada se probudilo i promeškoljilo, migoljeći se, polako kao uspavani zmaj, pokretima prikrivenim i blagim kao prve kretnje deteta u utrobi; i to nešto joj je tiho i jasno reklo: Ako nisam dozvolila da me koristi Vivijen, koju sam volela, zašto bih pokorno saginjala glavu i puštala da me koristi Artur? Ja sam kraljica Severnog Velsa, i vojvotkinja od Kornvola, gde Gorloasovo ime još nešto znači, i potičem od kraljevske loze Avalona.
     Urijens je zastenjao i nespretno se okrenuo u krevetu. "Oh, Bože, svaki mišić me boli, i kao da umesto prstiju na nogama imam žeravicu - juče sam predaleko jahao. Morgana, hoćeš li da mi istrljaš leđa?"
     Zaustila je da mu besno odgovori. Imaš deset ličnih slugu, a ja sam ti žena, a ne rob, ali brzo se savladala. Umesto toga se nasmešila. "Da, naravno", rekla je, i poslala je paža da donese njena biljna ulja. Neka misli da je ona i dalje pokorna u svemu; lečenje je deo posla sveštenice. Možda najmanje važan deo, ali tako je mogla da sazna njegove misli i planove. Masirala mu je leđa i bolna stopala, slušajući pojedinosti spora oko međe zbog koga je juče tako daleko putovao.
     Urijensu bi svaka žena bila dovoljno dobra kraljica. Njemu je potrebno samo nasmešeno lice i ruke spremne da ga neguju. Pa, i imaće to sve dok mi tako bude odgovaralo.
     "Izgleda da ćemo imati lep dan za blagosilajnje useva. Na Dugodnevicu nikada nije padala kiša", rekao je Urijens. "Gospa obasjava svoja polja ako su njoj posvećena - tako su me učili dok sam bio mladi paganin, i govorili su da Veliki Brak ne treba vršiti po kiši." Nasmejao se. "Ipak, sećam se, jednom kad sam bio veoma mlad - kiša je padala neprekidno deset dana, a sveštenica i ja smo ličili na dve svinje koje se valjaju po blatu!"
     Morgana je morala da se nasmeši; slika je zaista bila smešna. "Čak i pri svečanostima, Boginja voli da se šali", rekla je, "a jedno od njenih imena je i Velika Krmača, i mi smo svi njeni prasići."
     "Oh, Morgana, to su bila lepa vremena", rekao je on, a onda se uozbiljio. "Naravno, to je bilo veoma davno - sada narod od svojih kraljeva najviše traži dostojanstvo. Ti dani su zauvek nestali."
     Jesu li? Nisam sigurna. Ali Morgana nije ništa rekla. Činilo joj se da je Urijens, dok je bio mlad, bio i dovoljno čvrst kralj, da je mogao da se odupre plimi hrišćanstva koja je zapljusnula zemlju. Da je Vivijen pokušala da na presto dovede kralja koji nije toliko vezan za sveštenike... ali naravno, ko je mogao predvideti da će Gvevnir postati nerazumno pobožna? I zašto Merlin nije ništa preduzeo?
     Ako Merlin od Britanije i svi mudraci Avalona nisu učinili ništa na nadvladaju plimu koja je potopila zemlju i sve stare bogove, zašto onda da krivi Urijensa, koji je ipak samo starac željan mira? Nije bilo razloga da od njega stvori sebi neprijatelja. Ako on bude zadovoljan, neće mariti šta ona radi... mada još nije znala šta će raditi. Ali znala je da su dani njene pokornosti okončani.
     "Volela bih da sam te tada poznavala", rekla je i pustila da je poljubi u čelo.
     Da sam se udala za njega čim sam došla u godine za brak, Severni Vels nikada ne bi postao hrišćanska zemlja. Ali još nije prekasno. Ima onih koji nisu zaboravili da kralj nosi, iako izbledele, zmije Avalona oko ruku. I da je oženjen sveštenicom Gospe.
     Ovde bih joj bolje služila nego tokom svih onih godina na Arturovom dvoru, u Gvenvirinoj senci. Pomislila je da bi Gvenvir bila mnogo zadovoljnija sa mužem kao što je Urijens, koji bi ostao uvek vezan za nju, nego sa nekim kao što je Artur, koji vodi život u kakvom ona ne može da učestvuje.
     U svoje vreme, i Morgana je imala uticaja na Artura - uticaja kakvog može imati samo žena koja ga je učinila muškarcem, koja za njega nosi lice Boginje. No, obuzeta glupim ponosom, pustila ga je da padne u ruke Gvenviri i njenim sveštenicima. Sada, kad je prekasno, počela je da shvata šta je Vivijen nameravala.
     Nas dvoje smo mogli da vladamo zemljom; Gvenvir bi zvali Vrhovnom kraljicom, ali njoj bi pripadalo samo Arturovo telo; meni bi pripadali njegovo srce, um i duša. Ah, kakva sam budala bila... On i ja smo mogli vladati - u ime Avalona! Sada je Artur rob sveštenika. A ipak nosi veliki mač druidskog Obreda, a Merlin od Britanije ni ne pomišlja da mu ga oduzme.
     Moram nastaviti posao koji je Vivijen ostavila nedovršen...
     Oh, Boginjo, toliko toga sam zaboravila...
     Tu je prekinula, uplašena od sopstvene smelosti. Urijens je baš napravio pauzu u priči; prestala je da mu trlja stopala, i on ju je upitno pogledao. "Sasvim sam sigurna da si ispravno postupio, mužu moj", žurno je rekla i uzela na dlanove još mirišljavog ulja. Nije imala pojma o čemu je bila reč, ali Urijens se nasmešio i nastavio sa pričom, a Morgana se ponovo zadubila u misli.
     Ja sam i dalje sveštenica. Čudno kako sam opet sigurna u to, posle toliko godina, sad kad sam prestala čak i da sanjam Avalon.
     Razmišljala je o vestima koje im je doneo Akolon. Elena je rodila kćer. Ona nije mogla da rodi kćer Avalonu, ali kao što je učinila i Vivijen, umesto svog deteta odvešće na Avalon usvojeno. Pomogla je Urijensu da se obuče, sišla sa njim i lično mu donela iz kuhinje sveže pečeni hleb i penušavo mlado pivo. Služila ga je, mažući hleb medom. Neka misli da mu je ona najpokorniji od svih podanika, neka misli da mu je obična uslužna ženica. To joj ništa nije značilo, ali jednog dana će možda biti važno da ima njegovo poverenje, kako bi mogla da radi ono na šta se odluči.
     "Kosti me bole čak i usred leta - Morgana, mislim da ću otići na jug, u Akva Sulis, da se malo kupam u lekovitoj vodi. U Sulu postoji veliko rimsko kupatilo, deo se još nije urušio. Veliki bazeni su zagušeni, a kada su došli Saksonci, odneli su sve što je tamo moglo da se nađe i čak su srušili kip Poginje, ali izvor je još tamo, neoštećen - dan za danom i godinu za godinom izbacuje toplu vodu i pare, valjda iz samog središta zemlje. To je divan prizor! I ima toplih jezeraca u kojima čovek može da spere sav umor iz kostiju. Nisam bio tamo već par godina, ali poći ću opet, sad kada je zemlja mirna."
     "Svakako bi trebalo", složila je Morgana, "sad kad vlada mir."
     "Bi li pošla sa mnom, mila? Ostavićemo moje sinove da paze na stvari ovde, a ruševine bi te svakako zanimale."
     "Rado bih ih videla", rekla je, sasvim iskreno. Pomislila je na hladne vode Svetog kladenca na Avalonu, kako izviru neiscrpne, večite, sveže i bistre... "Ipak, nisam sigurna da li bi valjalo da baš sve prepustimo tvojim sinovima. Avaloh je budala. Akolon je pametan, ali on je samo mlađi sin - ne znam da li bi ga narod slušao. Kad bih ostala ovde, Avaloh bi možda pristao da se savetuje sa svojim mlađim bratom."
     "Odlična ideja, mila moja", sinuo je Urijens. "A to bi ionako bilo predugo putovanje za tebe. Ako si ti ovde, ne bih nimalo oklevao da sve prepustim mladićima - reći ću im da moraju da se posavetuju sa tobom o svemu."
     "A kada bi pošao?" Uopšte ne bi bilo loše, pomislila je Morgana, kad bi se znalo da Urijens bez dvoumljenja prepušta njoj da upravlja zemljom.
     "Možda sutra. Ili možda već odmah posle blagosiljanja polja. Hoćeš li narediti da me spakuju?"
     "Jesi li siguran da možeš da putuješ tako daleko? Ni mladiću ne bi bilo lako da toliko jaše..."
     "Ma hajde, mila, nisam još prestar za jahanje", namrštio se on, "a siguran sam da će mi izvori činiti dobro."
     "Svakako hoće." Morgana je ustala, jedva okusivši doručak. "Pozvaću sluge da spreme sve što treba za polazak."
     Tokom duge procesije kroz polja uvek je bila uz njega, stojeći na brežuljku iznad sela i prateći plesače pod maskama, nalik na mlade jarce... pitala se da li iko od njih sluti pravo značenje zelenih grana okićenih belim i crvenim trakama, i lepe devojke raspuštene kose, ozbiljne i smirene, koja je išla sa njima. Bila je sveža i mlada, nije joj bilo ni četrnaest godina, a kosa joj je bila bakarno zlatna i dopirala joj je gotovo do kolena; nosila je zelenu haljinu, koja je izgledala veoma stara. Zna li iko od njih šta to rade, shvata li iko koliko je smešan sveštenik koji ih prati sa dvojicom dečaka u crnom koji su nosili sveće i krstove, dok se sveštenik molio na lošem latinskom; Morgana je bolje znala latinski od njega!
     Ovi sveštenici toliko mrze plodnost i život, da je čudo da njihovi takozvani blagoslovi ne učine polja potpuno neplodna...
     Glas koji se začuo iza nje kao da joj je pogodio misli. "Pitam se, gospo, da li iko sem nas dvoje zna šta, zapravo, gledamo."
     Akolon ju je na trenutak uhvatio za ruku, kako bi joj pomogao da prekorači uzvišenje na pooranoj zemlji, i ponovo je primetila zmije, blistavoplave na njegovim doručjima.
     "Kralj Urijens zna i trudi se da zaboravi. To mi se čini gore nego da uopšte ne zna."
     Očekivala je da će ga to razljutiti; kao da je to i želela. U Akolonovim snažnim rukama koje su je dodirivale osećala je glad, unutrašnji pomak... on je mlad, pun života, a ona - ona je sredovečna žena njegovog starog oca... a gledali su ih Urijensovi podanici, i čitava porodica i porodični sveštenik! Nije mogla ni slobodno da govori, morala je da se hladno ponaša prema njemu; on joj je pastorak! Ako Akolon kaže išta ljubazno ili sažaljivo, počeće da vrišti, da čupa kosu i grebe noktima sopstveno lice...
     No, on je progovorio mirno, glasom koji se nije mogao čuti ni metar od njih. "Možda je ovo dovoljno za Gospu koju mi poštujemo, Morgana. Boginja nas neće izneveriti sve dok među nama postoji makar jedan vernik koji joj daje ono što joj pripada."
     Nakratko se osvrnula ka njemu. Pogled mu je počivao na njoj, i mada je dodir njegovih ruku bio pažljiv, učtiv i bezličan, činilo joj se da joj čitavo telo obuzima vrelina. Odjednom se preplašila i poželela da se povuče.
     Ja sam žena njegovog oca, i od svih žena na svetu ja sam mu ponajpre zabranjena. U ovoj hrišćanskoj zemlji, više sam mu zabranjena nego Arturu.
     Uto joj je u umu sinulo sećanje iz Avalona, na koje nije mislila barem deset godina; jedan od druida, koji su mlade sveštenice poučavali tajnim znanjima, rekao im je: ako želite poruku Bogova prema kojoj biste upravljali svojim životom, tražite ono što se ponavlja, opet i opet; jer to je poruka koju šalju Bogovi, karmička lekcija koju morate naučiti u ovoj inkarnaciji. Dolazi opet i opet, sve dok ne postane deo vaše duše i vašeg večnog duha.
     Šta mi se to stalno ponavlja, opet i opet...?
     Svaki muškarac koga je poželela bio joj je suviše blizak rod - Lanselet je bio sin njene usvojene majke; Artur je bio sin njene majke; a sad, ovo je sin njenog muža...
     Ali svi oni su mi rođaci samo po zakonima što su ih doneli hrišćani koji žele da vladaju ovom zemljom... da uvedu novu tiraniju; ne samo da donose zakone, nego da vladaju i umom, srcem i dušom. Da li ću se u životu susresti sa svom tiranijom njihovih zakona, kako bih kao sveštenica znala zašto ih moramo zbaciti?
     Primetila je da joj ruke drhte. Pokušala je da se pribere. "Zar zaista veruješ da bi Boginja povukla dah života iz ove zemlje ako joj niko ne bi više davao ono što joj pripada?"
     Tako nešto se moglo reći u Avalonu, u razgovoru sveštenika i sveštenice. Morgana je vrlo dobro znala da jedini odgovor glasi da su bogovi to što jesu i da će upravljati zemljom po svom nahođenju bez obzira na to kako ljudi gledaju na celu stvar. Ali Akolon se, u odgovor, nasmešio divljim, životinjskim osmehom belih zuba. "Onda se moramo postarati, gospo, da joj uvek pružimo ono što joj pripada, kako život ne bi iščezao sa lica zemje." Tada joj se obratio imenom koje koriste samo sveštenici u obredima, i Morgana je osetila da joj srce toliko lupa da joj se zavrtelo u glavi.
     Kako život ne bi iščezao sa lica zemlje. Kako moj život ne bi iščezao iz mene... nazvao me je jednim od imena Boginje...
     "Budi miran", uznemireno je rekla. "Ovo nije ni vreme ni mesto za ovakav razgovor."
     "Ne?" Stigli su do ivice njive. Pustio joj je ruku i ona je smesta osetila hladnoću usamljenosti. Maskirani plesači pred njima i dalje su mahali granjem, a Prolećna Devica, dugačke kose nošene povetarcem, kružila je oko njih, ljubeći ih redom - obrednim, glumljenim poljupcem, jer jedva da je dodirnula usnama svaki obraz. Urijens je nestrpljivo dao Morgani znak da mu priđe; poslušala ga je, ukočeno, i dalje osećajući hladno mesto na doručju gde ju je Akolon držao.
     "Tvoj je zadatak, draga", užurbano je reko Urijens, "da podeliš ovo plesačima koji su nas danas zabavljali." Dao je znak slugi, koji je napunio Morgani ruke kolačićima i ušećerenim voćem; bacila je to ka plesačima i gledaocima, koji su počeli da se otimaju, smejući se i gurajući. Opet podsmevanje svetim stvarima... ovo je sećanje na vremena kada se narod otimao za deliće tela žrvovanih... Neka obredi budu zaboravljeni, ali zašto da im se ovako podsmevaju? Punili su joj ruke slatkišima, ponovo i ponovo, i ona ih je bacala u masu. Niko nije znao o ovome ništa više od plesača koji su ih zabavljali; zar su svi zaboravili? Prolećna Devica prišla je Morgani, nasmejana i rumena od nedužnog ponosa; mada je bila lepa, Morgana je odmah videla da joj je čelo nisko, oči tupe, a šake grube od rada. Ona je bila samo mlada devojka koja je pokušavala da obavi posao sveštenice, a da nije imala pojma šta, zapravo, radi; bilo bi glupo ljutiti se na nju.
     Ipak je ona žena, i radi posao Majke najbolje što ume; nije ona kriva što nije školovana u Avalonu za ovaj veliki posao.
     Morgana nije tačno znala šta treba da radi, ali kad je devojka na trenutak kleknula pred kraljicom, Morgana je zauzela napola zaboravljen položaj blagosiljanja, i na trenutak je bila svesna da preko nje leži neka senka, nečega što je iza i iznad nje... položila je dlanove devojci na čelo, i osetila je kako između njih teče energija, a devojčino priglupo lice na trenutak se preobrazilo... Boginja deluje i u njoj, pomislila je Morgana, a onda je ugledala Akolonovo lice; gledao ju je začuđeno i zadivljeno. Viđala je i ranije takakv izraz lica, kada je prizivala magle Avalona... i zapljusnula ju je svest o moći, kao da se ponovo rodila.
     Opet sam živa. Posle toliko godina, ponovo sam sveštenica, i Akolon mi je pomogao da to postanem...
     A onda je napetost popustila, devojka se povukla, spotičući se, i trapavo se naklonila pred kraljevskom porodicom. Urijens je podelio novčiće plesačima, i nešto veći poklon seoskom svešteniku kako bi zapalio sveće u crkvi, a potom su pošli kući. Morgana je mirno išla kraj Urijensa, lica pretvorenog u masku, ali iznutra je ključala od života. Njen pastorak Uven prišao je da ide uz nju.
     "Ove godine bilo je lepše nego obično, majko. Šana je tako lepa - Prolećna Devica, kćer kovača Evana. Ali ti, majko, kada si je blagoslovila, bil si tako lepa, da je trebalo ti da budeš Prolećna Devica..."
     "Ma hajde", nasmejala se Morgana. "Zar zaista misliš da sam mogla da se obučem u zeleno i raspustim kosu, pa da igram po oranicama? Osim toga, ja nisam devica!"
     "Nisi", rekao je Uven, ispitivački je posmatrajući, "ali si izgledala kao Boginja. Otac Eian kaže da je Boginja, zapravo, demon koji dolazi da sprečava narod u služenju dobrom Hristu, ali znaš šta ja mislim? Ja mislim da su ljudi obožavali Boginju davno pre nego što su naučili da poštuju svetu Hristovu majku."
     Akolon je išao blizu njih. "Pre Hrista je bila Boginja", rekao je on, "i ništa ne smeta ako je budeš smatrao Marijom, Uvene. Uvek treba da poštuješ Gospu, svejedno kako se zvala. Ali ne bih ti savetovao da ovako govoriš pred ocem Eianom."
     "A, ne", rekao je dečak, razrogačenih očiju. "On ne voli žene, čak ni ako su Boginje."
     "Pitam se šta li misli o kraljicama", promrmljala je Morgana. Uto su sitigli do zamka, pa je morala da se postara za Urijensov prtljag, i u opštoj zbrci koja je vladala čitavog dana puštala je da joj se nove misli vrte po glavi, znajući da će kasnije imati vremena da ozbiljno razisli o svemu.
     Urijens je otputovao oko podneva, sa odredom vojnika i nekoliko slugu, oprostivši se od Morgane nežnim poljupcem i posavetovavši Avaloha da sasluša Akolonove savete, kao i Morganine. Uven se nadurio; želeo je da putuje sa ocem, koga je obožavao, ali Urijens nije hteo da se petlja sa detetom. Morgana je morala da ga teši, obećavajući mu naročit provod dok je otac odsutan. Ali na kraju se sve smirilo, i Morgana je mogla da sedne sama kraj vatre u velikoj sali - Malina je odvela decu u krevet - i da razmišlja o svemu što se desilo tog dana.
     Napolju je bio sumrak, dugo veče Dugodnevice. Morgana je uzela preslicu, ali se samo pretvarala da radi, izvlačeći tek povremeno malo niti; nije volela predenje ništa više nego ranije, a jedna od retkih stvari koje je tražila od Urijensa bila je da uzme još dve predilje, kako ona ne bi morala da radi taj omrznuti posao; umesto toga, tkala je dvorstuko više od ostalih. Nije se usuđivala da prede; to bi je bacilo u ono čudno stanje između sna i jave, a bojala se onoga što bi tada mogla da vidi. Zato je samo povremeno okretala preslicu, kako je sluge ne bi videle da sedi dokona... mada niko ne bi imao prava da joj prebaci, jer bila je u poslu od jutra do mraka...
     Bilo je sve mračnije, preostalo je samo nekoliko rumenih pruga na zapadu, a uglovi sale bili su neobično tamni. Morgana je začkiljila, zamišljajući cveno sunce kako se spušta iza kamenog prstena na Toru, sveštenice kako hodaju u povorci sa bakljama, kako nestaju u senkama... pred njom je na trenutak blesnulo Ravenino lice, nemo i tajanstveno, učinilo joj se da je Ravena otvorila neme usne da izgovori njeno ime... lica su lebdela pred njom u polutami: Elena, kose raspletene kao onda kad su je našli sa Lanseletom u postelji: Gvenvir, besna i pobedonosna na Morganinom venčanju; smireno, nepomično lice nepoznate plavokose žene, žene koju je viđala samo u snovima, Gospe od Avalona... opet Ravena, uplašena, preteća... Artur, sa svećom-pokajnicom, kako korača među svojim podanicima... oh, ali sveštenici se nikada ne bi usudili da natreraju kralja na javno pokajanje, valjda... A onda je ugledala barku Avalona, obavijenu crnim kao za sahranu, i u magli sopstveno lice kao odraz, i još tri žene u crnom, kao i barka, i ranjenika koji joj nepomično leži u krilu...
     U odaji je blesnula svetlost baklje. "Pokušavaš da predeš u mraku, majko?"
     Zbunjena svetlošću, Morgana je podigla pogled. "Rekla sam ti da me ne zoveš tako!" obrecnula se.
     Akolon je namestio baklju u držač i prišao da sedne kraj njenih nogu. "Boginja je Majka svima nama, gospo, i ja te priznajem kao takvu..."
     "Podsmevaš mi se?" uznemireno je upitala Morgana.
     "Ni slučajno." Kad joj je prišao tako blizu, primetila je da mu usne drhte. "Video sam ti danas lice. Zar da se podsmevam tome - noseći ovo?" Pružio je ruke, i zbog poigravanja svetlosti, plave zmije na njegovim doručjima kao da su se uvijale i podizale obojene glave. "Gospo, Majko, Boginjo..." Obgrlio ju je oko struka i zagnjurio joj glavu u krilo. "Tvoje lice je za mene lice Boginje..." promrmljao je.
     Polako, kao u snu, Morgana mu je pružila ruke i sagnula se da ga poljubi u vrat, prekriven mekim kovrdžama. Nešto u njoj se uplašeno pitalo: Šta to radim? Da li je to zato što me je nazvao Boginjom, onako kao sveštenik sveštenicu? Ili zato što, kad god mi se obrati, kad god me dodirne, osećam da sam stara, jalova, napola mrtva u ovom braku sa mrtvim čovekom i mrtvim životom? Akolon je podigao lice i poljubio je pravo u usta. Morgana, koja je čeznula za poljupcem, osetila je da se topi i otvara, drhteći, napola od bola, a napola od zadovoljstva, dok je dodir njegovog jezika budio sećanja u čitavom telu... tako dugo, tako dugo, čitave ove godine telo joj je bilo umrtvljeno, nije mu dozvoljavala da se probudi, samo da bude svesno onoga što Urijens čini... Ja sam svštenica, moje telo mi pripada da ga dajem kome hoću u znak poštovanja prema Njoj! Ono što sam činila sa Urijensom bilo je greh, popuštanje pred požudom! Ovo je istinsko i sveto...
     Osećala je da mu ruke drhte; ali kada je progovorio, glas mu je bio tih i praktičan.
     "Mislim da su svi u zamku legli. Znao sam da ćeš biti ovde i da ćeš me čekati..."
     Morgani je njegova sigurnost na trenutak zasmetala; a onda je pognula glavu. Oboje su u rukama Boginje, i ona neće odbiti strujanje koje je nosi, kao reka; dugo, dugo je plutala u mrtvaji, a sad je ponovo uletela u struju života. "Gde je Avaloh?"
     On se kratko nasmejao. "Otišao je u selo da legne sa Prolećnom Devicom... to je jedan od običaja za koje seoski sveštenik ne zna. Oduvek je bilo tako, još otkad je otac ostario, a mi postali odrasli. Avaloh misli da se to ne prepliće sa njegovim hrišćanskim dužnostima, jer on je otac svom narodu, što većem broju njih, kao što je i Urijens bio u mladosti. Avaloh mi je ponudio da bacamo kocku za večeras, i umalo sam prihvatio, a onda sam se setio kako si je blagosiljala, i znao sam sa kim treba da budem..."
     "Avalon je tako daleko", promrmljala je kao da se buni.
     Akolon joj je zagnjurio lice u grudi. "Ali ona je svuda."
     "Neka tako bude", šapnula je Morgana i ustala. Povukla je i njega da ustane i zakoračila prema stepeništu, ali onda je zastala. Ne, ne tamo; u ovom zamku ne postoji krevet u koji bi mogli da legnu. Sinula joj je izreka druida: Može li ono što nije čovekovo delo biti poštovano pod krovom načinjenim ljudskim rukama?
     Dakle, napolje, u noć. Dok su izlazili u prazno dvorište, preko neba je preletela zvezda padalica, takvom brzinom da se Morgani na trenutak učinilo da su se nebesa zanjihala, a zemlja pod njenim nogama pošla unatrag... a onda se sve smirilo, i ostala joj je samo vrtoglavica. Znak. Boginja mi želi dobrodošlicu nazad, sebi...
     "Hodi", šapnula je, držeći Akolona za ruku, i povela ga u voćnjak, gde su aveti belih cvetova lebdele u tami i padale oko njih. Raširila je svoj ogrtač u travu, kao magijski krug pod nebom; potom mu je prižila ruke. "Hodi."
     Tamna senka njegovog tela nadvila se nad nju i zaklonila nebo i zvezde.

     Govori Morgana...
     Čak i dok smo ležali zajedno pod zvezdama na tu Ravnodnevicu, znala sam da ono što smo upravo učinili nije toliko vođenje ljubavi koliko magijski čin ogromne moći; da su me njegove ruke, dodir njegovog tela, ponovo pretvorili u sveštenicu, i da je to bilo po njenoj volji. Ma koliko slepa za sve u tom času, čula sam u tami oko nas šapat i znala sam da nismo sami.
     On je želeo da me zadrži u naručju, ali ja sam ustala, vođena silom koja me je obuzela, i podigla ruke iznad glave, pa ih polako spustila, zatvorenih očiju, zadržavši dah u napetosti moći... i tek kad sam čula kako je on jeknuo sa strahopoštovanjem, usudila sam se da otvorim oči i ugledala njegovo telo oivičeno onim istim blagim svetlom koje se videlo i oko mene.
     Učinjeno je, i ona je sa mnom... Majko, nisam dostojna u tvojim očima... ali došlo je vreme... zadržala sam dah da ne bih počela divlje da jecam. Posle toliko godina, posle moje izdaje i bezverništva, ona mi se vratila i ja sam ponovo sveštenica. Bleda mesečina mi je pokazala, na ivici livade na kojoj smo ležali, mada nisam videla ni senku, svetlucanje očiju nalik na neku životinju u živici. Nismo bili sami, mali narod bregova znao je da smo tu i šta radimo, i došli su da prisustvuju spajanju nepoznatom u ovoj zemlji još otkako je Urijens ostario, a svet postao siv i hrišćanski. Čula sam odjek šapata i odgovorila sam na jeziku na kome sam znala samo desetak reči, jedva čujno, dok je Akolon još zadivljeno klečao.
     "Učinjeno je; neka bude tako!"
     Sagnula sam se i poljubila ga u čelo, ponavljajući: "Učinjeno je. Pođi, mili; blagosloven bio."
     Znala sam da bi on radije ostao, da sam bila ona ista žena sa kojom je pošao u baštu; ali pred sveštenicom se ćutke udaljio, ne dovodeći u pitanje reč Boginje.
     Te noći za mene nije bilo sna. Hodala sam baštom, sama, sve do svitanja, i već sam znala, drhteći od užasa, šta se mora učiniti. Nisam znala kako, ni da li, sama, mogu učiniti ono što sam započela, ali pošto sam pre mnogo godina postala sveštenica, a potom to odbacila, znala sam da moram sama poći tim putem. Te noći mi je ukazana velika milost; ali znala sam da ne mogu očekivati znake koji bi mi pomogli sve dok ne postanem sama, bez pomoći, sveštenica za kakvu sam učila.
     I dalje sam imala na čelu, izbledeo pod onim smešnim velom koji je Urijens zahtevao da nosim, znak njene milosti, ali to mi sada neće pomoći. Zagledana u sve bleđe zvezde, nisam znala hoće li me izlazak sunca iznenaditi u bdenju; sunčeve plime nisu tekle mojim venama već pola mog života, i više nisam umela da odredim tačno istok, kuda bi trebalo da se okrenem kako bih pozdravila sunce u trenutku izlaska. Više nisam znala ni kako mesečeve plime teku u mom telu... toliko sam se udaljila od Avalona. Sama, samo sa izbledelim sećanjima, moram se nekako setiti svega onoga što je nekada bilo deo mene.
     Pre zore sam se ušunjala u kuću, i dok sam se kretala kroz tamu, našla sam jedini simbol Avalona koji sam imala - mali srpoliki nož koji sam uzela sa Vivijeninog mrtvog tela, nož nalik na onaj koji sam nosila kao sveštenica i koji sam ostavila u Avalonu kad sam pobegla odande. Ćutke sam ga pričvrstila za pojas, ispod odeće; više ga nikada neću ostaviti, i biće i sahranjen sa mnom.
     Tako sam, skrivenu, nosila jedinu uspomenu na tu noć. Čak nisam ni osvežila bojom polumesec na čelu, delom zbog Urijensa - on bi me pitao zašto to činim - a delom i zato što sam znala da još nisam dostojna da ga nosim; nisam htela da nosim polumesec onako kako je on nosio izbledele zmije na rukama, kao ukras i poluzaboravljeni simbol na ono što je nekada bilo i više se neće ponoviti. Tokom narednih meseci, a potom i godina, deo mene se kretao kao obojena lutka, izvršavajući dužnosti koje se zahtevaju od mene - prela sam i tkala, pravila biljne lekove, starala se o potrebama sinova i unuka, slušala muževljeve priče, vezla mu lepu odeću i negovala ga u bolesti... sve to sam činila bez mnogo razmišljanja, samo površinom uma i neosetljivog tela, pogotovo onda kada bi me on nakratko i bezosećajno uzeo.
     Ali nož je bio tu, mogla sam da ga dodirnem kako bih se uverila da sam naučila da opet računam sunčeve plime, od kratkodnevice do kratkodnevice i opet... računala sam ih sa naporom, na prste, kao dete ili sveštenica-početnica; protekle su godine dok nisam uspela da ih opet osetim u krvi i da precizno i bez razmišljanja znam na kom mestu će izići sunce ili mesec kako bih ih pozdravila, čega sam takođe morala da se setim. Opet sam, u sitne sate dok su svi oko mene spavali, proučavala zvezde, puštajući da mi njihov uticaj prodre u krv, dok su se okretale oko mene, svc dok ne bih postala samo uporište nepokretne zemlje, središte kovitlave igre oko i iznad mene, spiralnih pokreta godišnjih doba. Rano sam ustajala i kasno legala kako bih imala vremena da se zaputim u brda, pod izgovorom da tražim bilje za lekove, i tamo sam tražila stare linije sile, prateći ih od drevnog kamenja do malih izvora... bio je to naporan posao, i protekle su godine dok nism pronašla svega nekoliko linija u okolini Urijensove kuće.
     Ali čak i tokom te prve godine, dok sam se borila se izbledelim sećanjima, pokušavajući da se setim onoga što sam znala pre toliko godina, uvidela sam da moji napori nisu neprimećeni. Nikada nisam bila bez pratnje, mada nikada nisam videla ništa više nego one prve noći, sjaj oka u tami, nagoveštaj pokreta negde na ivici vidnog polja... njih su vrlo retko viđali, čak i u dalekim brdima, a još ređe u selima i njivama; živeli su svojim životom, tajno, u napuštenim bregovima i šumama, gde su pobegli pred Rimljanima. Ali znala sam da su tu, da me čuva mali narod koji nikada nije izgubio dodir sa Njom.
     Jednom sam, u dalekim bregovima, našla prsten od kamenja, ne veliki kao onaj na Toru u Avalonu, niti kao onaj još veći koji je nekada bio hram Sunca na velikim ravnicama krede; ovde mi je kamenje dopiralo jedva do ramena (a ja nisam visoka), a krug je imao prečnik koliko visok čovek. Mala kamena ploča, izbledela i prekrivena lišajima, bila je napola pokrivena travom u samom središtu. Oslobodila sam je rastinja, i kad god sam mogla da neprimećena prođem kroz kuhinju, ostavljala sam njenom narodu stvari kakve su retko mogli da nađu - komad heljdinog hleba, malo sira, grudvu maslaca. A jednom, kad sam otišla tamo, našla sam u središtu prstena venac mirišljavog cveća kakvo raste na ivici vilinske zemlje; bilo je osušeno tako da nikada ne izbledi. Kad sam sledeći put povela Akolona pri punom mesecu, nosila sam to cveće oko čela dok smo se spajali onim ozbiljnim spajanjem koje poništava jedinku i čini nas samo Boginjom i Bogom, potvrđujući beskonačni život vaseljene, tok moći između muškog i ženskog kao između zemlje i neba. Potom sam imala pratnju kad god bih pošla dalje od bašte. Znala sam da ne treba da ih tražim pogledom, ali bili su tamo i znala sam da će biti tu i ako mi zatrebaju. Nisam uzalud dobila u detinjstvu ime Morgana od Vila... jer oni su me sada priznavali za svoju sveštenicu i kraljicu.
     Došla sam do kamenog prstena, hodajući noću, kada se žetveni mesec spustio nisko na nebu i kada je dah četvrte zime postao hladan u predvečerje Dana Mrrtvih. Tu sam, umotana u ogrtač i drhteći od hladnoće, bdela i postila; sneg je padao kad sam ustala i pošla ka kući, ali pošto sam izišla iz kruga, naišla sam na kamen koji nije bio tu kad sam dolazila, i kad sam se sagla, ugledala sam čitavu šaru od belog kamenja.
     ::
     :
     ::
     Premestila sam jedan kamen kako bih načinila naredni u nizu magijskih brojeva - plime su se promenile i sad su bile pod uticajem zimskih zvezda. Potom sam pošla kući, drhteći, da ispričam kako me je noć zatekla u brdima i kako sam prespavala u praznoj pastirskoj kolibi - Urijens se uplašio zbog snega i poslao je dvojicu ljudi da me traže. Sneg, dubok u planini, držao me je vezanu za kuću dobar deo zime, ali znala sam da će, kad se oluje smire i kad se usudim da rizikujem putovanje do kamenog prstena za Kratkodnevicu, kamenje biti čisto... sneg nikada nije ostajao u velikim prstenovima, to sam znala i pretpostavljala sam da to važi i za manje krugove, gde magija takođe deluje.
     I u samom središtu kruga ugledala sam mali zavežljaj - komadić kože uvezan likom. Prsti su mi postali vešti kao nekada i nisam bila nespretna dok sam ga odmotavala i istresala sadržaj na dlan. Izgledalo je kao nekoliko suvih semenki, ali to su bile malene gljive kakve se, ponekad, mogu naći oko Avalona. One se ne koriste za jelo, i većina sveta smatra ih otrovnim, ali kada se uzimaju po malo, uz post, mogu da otvore vrata Vida... to je bio dar dragoceniji od zlata. One uopšte nisu rasle u toj zemlji, i mogla sam samo da nagađam koliko daleko je mali narod morao da luta u potrazi za njima. Ostavila sam im ono malo hrane koju sam ponela, suvo meso, voće i saće, ali ne da bih uzvratila dar; poklon je bio neprocenjiv. Sada sam znala da ću moći da se zatvorim u svoju sobu na Kratkodnevicu i da ponovo potražim Vid koji sam odbacila. Ako uspem da otvorim kapije Vida, usudiću se da potražim prisustvo same Boginje i da je molim da mi vrati ono što sam odbacila. Nisam se plašila da će me odbiti. Ona mi je poslala ovaj dar, kako bih mogla da je potražim.
     Duboko sam se naklonila u znak zahvalnosti, znajući da su moje molitve uslišene, a moje pokajanje okončano.