5.

     Na obalama Avalona sveštenice su lagano išle duž obale obrasle trskom, sa bakljama u rukama... Trebalo je da budem među njima, ali postojao je neki razlog što nisam... Vivijen bi se naljutila na mene što nisam tamo, ali ja sam, izgleda, bila na nekoj udaljenoj obali i nisam mogla da izgovorim reč koja bi me dovela do njih...
     Ravena je polako išla, njeno bledo lice bilo je izborano, a na slepoočnicama je imala sedo pramenje... kosa joj je bila raspuštena; je li moguće da je još devica, da je nije dodirnuo niko sem Boga? Njena bela odežda kretala se na istom vetru od koga su poigravale baklje. Gde je Vivijen, gde je Gospa? Sveti čamac se nalazio na obali večne zemlje, ali ona više neće doći da zameni Boginju... i ko je ono, sa velom i vencem Gospe?
     Nikada je nisam videla, osim u snovima...
     Gusta, bezbojna kosa, nalik na zrelo žito, bila je spletena nisko nad čelom; ali oko struka, tamo gde bi trebalo da visi srpoliki nož sveštenice... oh, Boginjo! Svetogrđe! Na boku njene blede odežde visi raspeće; borila sam se protiv nevidljivih veza kako bih jurnula i otkinula tu svetogrdnu stvar, ali Kevin je stupio između nas i uhvatio me za ruke šakama koje su se uvijale kao izobličene zmije... a onda je počeo da se uvija u mojim rukama... i zmije su pokušavale da me ujedu...
     "Morgana! Šta je bilo?" Elena ju je drmala za rame. "Šta je bilo? Plakala si u snu..."
     "Kevin", promrmljala je i sela, a raspletena kosa, crna kao gavranovo krilo, njihala se oko nje kao tamna voda. "Ne, ne, nisi bila ti - ali imala je svetlu kosu nalik na tvoju, i raspeće..."
     "Sanjala si, Morgana", rekla je Elena. "Probudi se!"
     Morgana je zatreptala i stresla se, a potom je duboko uzdahnula i pogledala Elenu smireno kao i uvek. "Izvini - ružan san", rekla je, ali oči su joj još bile uplašene. Elena se upitala kakvi to snovi progone kraljevu sestru; svakako su strašni, jer ona je došla ovamo sa onog strašnog ostrva veštica i čarobnjaka... pa ipak, Morgana joj se nikada nije činila zla. Kako žena može biti tako dobra, ako obožava đavola i odbija da primi Hrista?
     Odvratila je pogled od Morgane. "Moramo da ustanemo, rođako", rekla je. "Kralj se danas vraća, tako je rekao sinoćni glasnik."
     Morgana je klimnula glavom i iskobeljala se iz postelje, svlačeći spavaćicu; Elena je čedno odvratila pogled. Morgana kao da nije znala za stid - zar nikada nije čula da svi gresi stižu na ovaj svet preko ženskog tela?
     Sada je stajala besramno naga, preturajući po svom sanduku u potrazi za prazničnom haljinom; Elena se okrenula i počela da se oblači.
     "Požuri, Morgana, moramo kod kraljice..."
     Morgana se nasmešila. "Ne žuri toliko, rođako. Moramo dati Lanseletu vremena da se udalji. Gvenvir nam ne bi zahvalila kad bismo izazvale skandal!"
     "Kako možeš tako da govoriš, Morgana? Posle svega što se desilo, sasvim je razumljivo što se Gvenvir plaši da bude sama preko noći, pa želi da njen zaštitnik spava pred njenim vratima... i zaista, sreća je što je Lanselet stigao na vreme da je spase od još gore sudbine..."
     "Ne budi veća budala nego što moraš biti, Elena", umorno i strpljivo je rekla Morgana. "Zar zaista veruješ u to?"
     "Ti, naravno, znaš istinu preko svoje magije", planula je Elena, tako glasno da su ostale žene koje su spavale u istoj sobi okrenule glave da čuju oko čega se svađaju kraljičina rođaka i kraljeva sestra. Morgana je brzo spustila glas. "Veruj mi da ne želim skandal, baš kao ni ti. Gvenvir mi je snaja, a i Lanselet mi je rođak. Sam Bog zna da Artur ne bi smeo da prebacuje Gvenviri zbog onoga što se desilo sa Meleagrantom - sirotica, ona nije kriva za to, i svakako se moralo objaviti kako je Lanselet stigao na vreme da je spase. Ali nimalo ne sumnjam u to da će Gvenvir reći Arturu, barem u potaji, kako ju je Meleagrant iskoristio - ne, Elena, videla sam kako je izgledala kada ju je Lanselet doveo sa ostrva, i čula sam šta je rekla, da se strašno plaši da ju je onaj prokleti razbojnik oplodio!"
     Elena je strašno prebledela. "Ali on joj je brat", šapnula je. "Zar bi ijedan čovek počinio takav greh?"
     "Pobogu, Elena, kako si glupa!" rekla je Morgana. "Zar misliš da je to najstrašniji deo priče?"
     "A ti si rekla - rekla si da Lanselet leži u njenoj postelji dok je kralj odsutan..."
     "Ne čudim se tome i ne mislim da je to bilo prvi put", odvratila je Morgana. "Razmisli malo, Elena - zar joj zameraš? Posle onoga što joj je učinio Meleagrant, čudilo bi me da je Gvenvir uopšte ikada poželela da je dodirne ijedan muškarac, i zbog nje mi je milo što Lanselet možda može da joj pomogne da zaleči rane. A sada će je, možda, Artur oterati, kako bi mogao da ipak stekne sina."
     Elena se zagledala u nju. "Možda će Gvenvir otići u manastir - jednom mi je kazala da nikada nije bila sreća kao u manastiru na Glastonberiju. Ali hoće li je oni primiti ako se sazna da je bila ljubavnica muževljevog zapovednika konjice? Oh, Morgana, tako se stidim zbog nje!"
     "To nema nikakve veze sa tobom", rekla je Morgana. "Zašto bi ti marila?"
     Elena je samu sebe iznenadila kad je planula. "Gvenvir ima muža, udata je za Vrhovnog kralja, i njen muž je najčasniji i najljubazniji kralj koji je ikada vladao ovom zemljom! Nije joj potrebno da traži ljubav negde drugde! A kako da Lanselet pogleda ijednu drugu gospu kad ga je kraljica uzela za sebe?"
     "Pa", rekla je Morgana, "možda će sada ona i Lanselet otići sa dvora. Lanselet poseduje imanja u Donjoj Britaniji, a njih dvoje se odavno vole, mada mislim da do ove nesreće nisu spavali zajedno." Slagala je mirne duše; ono što joj je kazao izmučeni Lanselet ostaće zauvek pokopano u dubinama njenog srca.
     "Ali onda će se Arturu smejati svi hrišćanski kraljevi na našim ostrvima", primetila je Elena. "Ako njegova kraljica pobegne sa njegovim prijateljem i zapovednikom konjice, nazvaće ga rogonjom, a možda i gorim imenima."
     "Mislim da Arturu ne bi bilo važno šta govore o njemu", počela je Morgana, ali Elena je odmahnula glavom.
     "Ne, Morgana, mora da mu bude važno. Niži kraljevi moraju da ga poštuju, kako bi mu se pridružili kad ustreba. A kako to da učine ako dozvoli svojoj ženi da otvoreno živi u grehu sa Lanseletom? Da, znam da govorimo o ovih nekoliko dana. Ali možemo li biti sigurni da će se oni na tome zaustaviti? Moj otac je Arturov prijatelj i vazal, ali mislim da bi se čak i on podsmevao kralju koji ne može da vlada ni svojom ženom, i upitao bi se kako takav čovek može da vlada kraljevstvom."
     Morgana je slegnula ramenima. "Pa šta možemo da uradimo, osim da ubijemo krivce?"
     "Kakav razgovor!" stresla se Elena. "Ne, Lanselet mora da napusti dvor. Ti si mu rođaka, zar ne možeš da mu to objasniš?"
     "Avaj", rekla je Morgana, "bojim se da nemama toliko uticaja na svog rođaka." Duboko u sebi osetila je poznati ledeni ujed bola.
     "Kad bi se Lanselet oženio", rekla je Elena, izgledajući kao da se čudi sopstvenoj hrabrosti. "Kad bi se oženio mnome! Morgana, ti se razumeš u čini i magiju, možeš li mi dati amajliju koja bi skrenula Lanseletovu pažnju sa kraljice na mene? I ja sam kraljevska kćer, i svakako sam lepa koliko i Gvenvir - a barem nisam udata!"
     Morgana se gorko nasmejala. "Moje čini, Elena, mogu biti gore od beskorisnih - pitaj jednom Gvenvir kako se jedna takva amajlija okrenula protiv nje! Ali, Elena", rekla je, odjednom se uozbiljivši, "da li bi zaista pošla tim putem?"
     "Ako bi se stvarno oženio mnome", rekla je Elena, "mislim da bi shvatio da nisam manje dostojna ljubavi nego ona."
     Morgana je uhvatila devojku za bradu i zagledala joj se u lice. "Slušaj me, dete", počela je, i Elena je osetila da joj tamne oči čarobnice gledaju pravo u dušu. "Elena, to neće biti lako. Rekla si da ga voliš, ali ljubav u ustima devojke je samo stvar mašte. Da li zaista znaš kakav je on čovek? Da li bi tvoja ljubav opstala i posle godina braka? Ako želiš samo da legneš sa njim - to bih lako mogla da ti udesim. Ali kada nestanu opčinjenost i čini, on će te možda mrzeti što si ga izigrala. A šta onda?"
     Elena je počela da muca. "Čak... čak i to bih rizikovala. Morgana, moj otac me je nudio drugim proscima, ali obećao mi je da me nikada neće prisiljavati na udaju. Kažem ti, ako ne mogu da se udam za Lanseleta, poći ću u manastir, zauvek, kunem se..." Devojka je drhtala čitavim telom, ali nije zaplakala. "Ali zašto molim tebe, Morgana? Kao i svi mi, kao i Gvenvir, i ti bi rado uzela Lanseleta, za muža ili ljubavnika, a kraljeva sestra može sama da bira..."
     Tog časa je Elena pomislila da je oči varaju, jer u hladnom pogledu sveštenice kao da su na trenutak zasvetlucale suze. Od prizvuka u njenom glasu i Elenu su zaplekle oči. "Oh, ne, dete. Lanselet me ne bi uzeo, čak i kad bi mu Artur naredio. Veruj mi, Elena, malo ćeš sreće naći sa Lanseletom."
     "Mislim da žene i inače ne nalaze mnogo sreće u braku", rekla je Elena. "Samo mlade devojke maštaju o tome, a ja nisam baš tako mlada. Ali žena mora da se uda, ranije ili kasnije, a ja bih najradije pošla za Lanseleta. Ionako ne mislim da možeš da učiniš nešto tako!" otelo joj se. "Zašto mi se podsmevaš? Jesu li sve tvoje čini i amajlije samo priča za malu decu?"
     Očekivala je da će Morgana planuti, kako bi odbranila svoju veštinu, ali Morgana je samo uzdahnula i odmahnla glavom. "Ne bih se mnogo pouzdala u ljubavne čini, rekla sam ti to još na početku. One služe da usmeravaju volju neznalicama. Veština Avalona je sasvim drugačija i ne sme se prizivati olako, zato što bi neka devojka radije legla sa jednim muškarcem nego sa drugim."
     "Oh, uvek je tako sa veštinama mudraca", planula je Elena. "Mogu da uradim ovo ili ono, ali neću jer nije pravo da se uplićemo u Božije poslove, ili zvezde ne stoje dobro, ili uvek nešto tako..."
     Morgana je opet uzdahnula. "Rođako, mogu ti dati Lanseleta za muža, ako ga zaista želiš. Mislim da nećeš biti srećna, ali do sada si bila pametna i rekla si da u braku ni ne očekuješ sreću... Veruj mi, Elena, najviše bih volela da vidim Lanseleta dobro oženjenog i daleko od ovog dvora i od kraljice. Artur mi je brat, i ne želim da ga sustigne stramota, a to se mora desiti ranije ili kasnije. Ali moraš zapamtiti da si me sama molila. Pazi da ne počneš da jadikuješ kada se sve pretvori u gorčinu."
     "Kunem se da ću prihvatiti sve što se desi, samo ako mogu da ga dobijem za muža", rekla je Elena. "Ali zašto bi to učinila, Morgana? Samo da napakostiš Gvenvir?"
     "Veruj u to ako želiš, ili veruj i da suviše volim Artura da bih volela skandal koji bi uništio sve što je on postigao", mirno je rekla Morgana. "I zapamti još nešto, Elena: čini retko deluju onako kako misliš da će delovati..."
     Kada se bogovi odluče, zar je važno šta čine smrtnici, čak i činima i čarolijama? Vivijen je dovela Artura na presto... pa ipak, Boginja je sprovela svoju volju, a ne Vivijeninu, jer je uskratila Arturu sina koga bi mu rodila kraljica. A kada je ona, Morgana, pokušala da popravi ono što je Boginja propustila da učini, samo je bacila Gvenvir i Lanseleta jedno drugom u zagrljaj.
     Pa, barem će to moći da popravi, postaravši se da Lanselet bude dobro oženjen. A i Gvenir je u zamci; možda će i njoj biti drago da se nekako izvuče iz toga.
     Usne su joj se izvile u nešto nalik na osmeh. "Pazi, Elena, postoji mudra izreka: 'Pazi dobro za šta se moliš, jer to možeš i dobiti.' Mogu ti dati Lanseleta za muža, ali zauzvrat ću tražiti dar."
     "Šta ti ja mogu dati što bi ti vredelo, Morgana? Ti ne voliš dragulje, to znam..."
     "Ne trebaju mi dragulji ni blago", rekla je Morgana, "samo ovo. Rađaćeš decu Lanseletu, jer videla sam njegovog sina..." Tu je zastala, osećajući kako joj se koža ježi duž kičme, kao kada ju je obuzimao Vid. Elenine plave oči bile su razrogačene od čuda. Gotovo ju je čula kako misli: Znači, istina je, udaću se za Lanseleta i rađaću mu decu...
     Da, istina je, mada nisam to znala dok nisam progovorila... ako delujem u okvirima Vida, znači da se ne uplićem u poslove Boginje, i stoga ću uspeti.
     "Neću ti ništa reći o tvom sinu", mirno je rekla. "On mora sam dočekati svoj usud..." Odmahnula je glavom kako bi rasterala neobičnu tamu Vida. "Tražim samo da mi daš svoju prvu kćer kako bi se obrazovala u Avalonu."
     Elena je raširila oči. "Da bude čarobnica?"
     "Lanseletova majka je bila Vrhovna sveštenica Avalona", rekla je Morgana. "Ja nisam rodila Boginji kćer. Ako mojom zaslugom rodiš Lanseletu sina za kojim žudi svaki muškarac, moraš mi se zakleti - svojim Bogom - sa ćeš mi dati da odgajim tvoju kćer."
     Soba je prosto odzvanjala od tišine. Konačno je Elena progovorila. "Ako se sve to zbude, i ako rodim sina Lanseletu, kunem ti se da ćeš dobiti za Avalon njegovu kćer. Kunem se imenom Hristovim", rekla je i prekrstila se.
     Morgana je klimnula glavom. "A ja se zauzvrat kunem", rekla je, "da će mi ona biti kao kćer koju nikada nisam rodila i da će zalečiti veliko zlo..."
     Elena je zažmirkala. "Veliko zlo? O čemu to govoriš, Morgana?"
     Morgana se malo zanjihala; napeta tišina u sobi je prekinuta. Bila je svesna pljuštanja kiše pod prozorima i hladnoće u sobi. Namrštila se. "Ne znam - misli su mi odlutale. Elena, takvu stvar ne možemo udesiti ovde. Moraš tražiti dozvolu da pođeš u posetu ocu i moraš se postarati da i ja budem pozvana kako bih ti pravila društvo. Postaraću se da tamo bude i Lanselet." Duboko je uzdahnula i počela da oblači haljinu. "Kad smo već kod Lanseleta, do sada je imao dovoljno vremena da ode iz kraljičinih odaja. Hodi, Gvenvir će nas čekati."
     I zaista, kad su Elena i Morgana stigle kod kraljice, tamo nije bilo ni traga od Lanseleta, niti od bilo kog muškarca. Ali u jednom trenutku, kada je Elena bila dovoljno daleko, Gvenvir je pogledala Morganu u oči, i Morgana je pomislila da nikada nije videla toliko gorčine u njoj.
     "Prezireš me, Morgana, zar ne?"
     Konačno, pomislila je Morgana, konačno je Gvenvir postavila pitanje koje ju je već nedeljama mučilo. Poželela je da joj oštro odgovori: Ako te i prezirem, zar to nije zato što si ti prva prezirala mene? Ipak, odgovorila je što je blaže mogla. "Nisam ti ja ispovednik, Gvenvir, i ti, a ne ja, veruješ da će te Bog prokleti zato što si legla sa čovekom koji ti nije muž. Moja Boginja je blaža prema ženama."
     "Trebalo je..." počela je Gvenvir, ali se savladala. "Artur ti je brat, u tvojim očima on ne može da pogreši..."
     "Ja to nisam rekla." Morgana nije mogla da podnese bol na kraljičinom licu. "Gvenvir, sestro moja, niko te ne optužuje..."
     Ali Gvenvir je odvratila lice. Progovorila je kroz stegnute zube. "Ne, a ne treba mi ni tvoje sažaljenje, Morgana."
     Imaš ga, želela to ili ne, pomislila je Morgana, ali nije to rekla; ona nije iscelitelj, koji proseca stare rane kako bi ponovo krvarile. "Jesi li spremna za doručak, Gvenvir? Šta bi želela da jedeš?"
     Otkako više nema ratova, sve više se ponašam kao da sam sluškinja, kao da je ona višeg porekla od mene. Tu igru svi igraju, mirno je razmišljala Morgana, i ne može se zameriti Gvenviri zbog toga. No, u kraljevstvu postoji plemstvo koje bi i te kako zamerio; a ni njoj se nije dopadalo što Artur to prihvata, što sada, kad nema ratova, njegovi vitezovi postaju sluge, mada bi mogli da budu kraljevi i plemići po rođenju. U Avalonu je bila spremna da služi Vivijen, jer je ona bila živi predstavnik Boginje, i njena mudrost i magijske moći činili su je gotovo nadljudskom. Ali znala je da i sama može steći te moći, ukoliko se ozbiljno potrudi; a možda će doći dan kada će i nju tako služiti, ukoliko primi u sebe moć Boginje.
     Ali za vojskovođu jednog kraljevstva ili za njegovu ženu - ne, te moći su nedostižne osim u vreme ratova; ljutila se što je Artur tako uredio dvor, podrazumevajući da poseduje moć kakva pripada samo najvećim druidima i sveštenicama. Artur i dalje nosi mač iz Avalona, a ako ne održi zavet koji je Avalonu dao, oni će tražiti da im ga vrati.
     Uto se Morgani učinilo da se sve u sobi ukočilo i da se otvorila kao da je sve oko nje veoma udaljeno; i dalje je videla Gvenvir, usta napola otvorenih usred reči, ali istovremeno je videla i kroz nju, kao da se nalazi u vilinskom kraljevstvu. Sve je izgledalo daleko i sitno, a istovremeno se nadvijalo nad njom, dok joj je u glavi vladala duboka tišina. U toj tišini je ugledala zidove šatora, i Artura kako spava sa isukanim Ekskaliburom u ruci. I nagnula se nad njim - nije mogla da uzme mač, ali je Vivijeninim malim, srpolikim nožem presekla kaiše koji su držali kanije o pojasu; sada su bile stare, baršun se izlizao, a dragoceni metalni ukrasi su potamneli. Morgana je uzela kanije i našla se na obali velikog jezera, gde ju je zapljusnuo zvuk trske...
     "Rekla sam ne, ne želim vino, od vina za doručak sam ceo dan umorna", rekla je Gvenvir. "Možda bi Elena mogla da u kuhinji nađe sveže mleko - Morgana? Jesi li dobro?"
     Morgana je zažmirkala i zagledala se u Gvenvir. Polako se pribrala, pokušavajući da usmeri pogled. Ništa od toga nije bilo istina, nije nikad hitala duž obala jezera sa kanijama u ruci... ali sve oko nje delovalo je kao vilinski svet, i sve je videla kao kroz ustalasanu vodu, i ličilo je na san koji je jednom sanjala - kad bi samo mogla da se seti... i dok je uveravala kraljicu da joj je dobro i obećavala da će sama poći u mlekarnik po mleko ako ga u kuhinji nema, um joj je i dalje lutao lavirintima sna... kad bi samo mogla da se seti šta je to sanjala, sve bi bilo dobro...
     No, dok je izlazila na svež vazduh, hladan i usred leta, više se nije osećala kao da će se svet oko nje svakog časa pretopiti u vilinsko carstvo. Glava ju je bolela kao da će pući, i čitavog dana je bila opsednuta magijom tog čudnog sna. Kad bi samo mogla da se seti... bacila je Ekskalibur u Jezero, tako je, tako da ga se ne dočepa vilinska kraljica... ne, nije ni to... i ponovo bi počela da raspetljava složenu nit sna.
     No, iza podneva, kad je sunce stalo da se kloni ka zapadu, začula je trube koje su objavljivale Arturov dolazak i osetila je da se čitav Kamelot budi. Zajedno sa ostalim ženama, potrčala je na bedeme kako bi gledala približavanje kraljeve pratnje, pod razvijenim zastavama. Gvenvir je kraj nje drhtala. Bila je viša od Morgane, ali je nekako, sa onim njenim mršavim, vitkim rukama i krhkim ramenima, Morgani izgledala kao da je samo dete, visoko, mršavo dete, nervozno zbog neke vragolije za koju mora da bude kažnjeno. Drhtavom rukom je dodirnula Morganin rukav.
     "Sestro - mora li moj gospodar da sazna? Sad je gotovo, a Meleagrant je mrtav. Nema razloga da Artur ponovo povede rat. Zašto ne bi mislio da je Lanselet stigao po mene na vreme... na vreme da spreči..." Glas joj je podrhtavao kao u devojčice, i nije mogla da nastavi.
     "Sestro", odvratila je Morgana, "ti moraš da odlučiš hoćeš li mu reći ili ne."
     "Ali... ako čuje od nekog drugog..."
     Morgana je uzdahnula; zar Gvenvir ni jedan jedini put ne može da kaže šta misli? "Ako Artur i čuje nešto što bi ga uznemirilo, to svakako neće čuti od mene, a niko drugi nema prava da mu o tome govori. Ali svakako ne može da ti prebaci što si zarobljena, pretučena i primorana."
     Tog časa je znala, jasno kao da je lično čula, šta je sveštenik svakako govorio uzdrhtaloj Gvenvir - sada, ili dok je bila dete? Nijedna žena neće biti napastvovana osim ako je sama izazivala muškarca, kao što je Eva navela praoca Adama na prvi greh; mučenice Device Marije u Rimu radije su umirale nego da izgube čast... zato je Gvenvir drhtala. Negde duboko u umu, ma koliko pokušavala da zaboravi dodir Lanseletovih ruku, zaista je verovala da je ona kriva, da zaslužuje smrt zbog greha što je dozvolila da bude silovana. A pošto nije sama radije umrla, Artur ima pravo da je ubije zbog toga... nikakva umirivanja nikada neće utišati taj glas u Gvenvirinom umu.
     Oseća se kriva zbog Meleagranta kako ne bi osećala krivicu zbog ovoga sa Lanseletom...
     Gvenvir je drhtala kraj nje, uprkos toplom suncu. "Volela bih da što pre stigne, pa da uđemo unutra. Gledaj, eno sokola na nebu. Bojim se sokola, uvek se bojim da će se obrušiti na mene..."
     "Oni bi, mislim, smatrali da si suviše velika i žilava za njih, sestro", vedro je rekla Morgana.
     Sluge su otvarale veliku kapiju, kako bi kralj sa pratnjom ušao kroz nju. Ser Ektorijus još je ozbiljno hramao posle noći provedene u hladnom zatvoru, ali je izišao zajedno sa Kajem, a Kaj, kao čuvar zamka, naklonio se pred Arturom.
     "Dobro došao kući, kralju i gospodaru moj."
     Artur je sjahao i prišao da ga zagrli.
     "To je preterano zvanična dobrodošlica, Kaje, razbojniče jedan - je li sve u redu?"
     "Sada jeste, gospodaru", rekao je Ektorijus, "ali opet treba da budeš zahvalan svom komandantu konjice."
     "Tačno", rekla je Gvenvir, prilazeći, pod ruku sa Lanseletom. "Kralju i gospodaru moj, Lanselet me je spasao iz zamke izdajnika, i od sudbine kakvu ne sme da doživi nijedna hrišćanka."
     Artur je uhvatio jednom rukom Gvenvir, drugom Lanseleta za ruku. "Zahvalan sam ti kao i uvek, dragi moj prijatelju, baš kao i moja žena. Hodite, razgovaraćemo nasamo o tome." Pošao je u zamak, još između njih.
     "Pitam se kakvim lažima će mu napuniti glavu, ta čedna kraljica i njen najbolji vitez?" Morgana je začula reči, tiho i jasno izgovorene, odnekud iz mase; ali nije mogla da odredi ko ih je izgovorio. Možda mir i nije tako velika blagodet, pomislila je. Pošto nema rata, dvorani nemaju šta da rade, nego prenose sva moguća govorkanja i skandale.
     No, ako Lanselet ode sa dvora, onda će skandal biti izbegnut. Odlučila je da učini sve što može kako bi se to postiglo što pre.

     Te večeri, za stolom, Artur je zamolio Morganu da donese svoju harfu i da im peva. "Dugo nisam čuo tvoju muziku, sestro", rekao je i sagnuo se da je poljubi. Odavno to nije činio.
     "Rado ću pevati", rekla je, "ali kada će se Kevin vratiti na dvor?" Nerado se sećala njihove svađe; nikada, nikada mu neće oprostiti što je dozvolio izdaju Avalona! Ipak, uprkos svemu, nedostajao joj je i sa žaljenjem se prisećala vremena kada su bili ljubavnici.
     Dosadilo mi je da spavam sama, to je sve...
     Ali to ju je nateralo da razmišlja o Arturu, i o svom sinu u Avalonu... ako Gvenvir ode sa dvora, Artur će se svakako ponovo oženiti; ali ovog časa to nije izgledalo verovatno. A ako Gvenvir ne rodi sina, zašto njihov sin ne bi bio proglašen za očevog naslednika? On je svakako od kraljevske krvi, krvi Pendragona i Avalona... A Igrena je umrla i skandal joj ne bi naudio.
     Sela je na izrezbarenu stoličicu kraj prestola i položila harfu kraj nogu; Artur i Gvenvir su sedeli sasvim blizu jedno drugog, držeći se za ruke. Lanselet se pružio na podu kraj Morgane, zagledan u harfu, ali videla je kako povremeno pogleda u Gvenvir i zgrčila se od strašne čežnje u njegovim očima; kako samo može da tako otvara srce pred svakim ko ga pogleda? A onda je shvatila da samo ona razume njegovo srce - svi ostali su u njemu videli tek dvorjanina koji sa poštovanjem posmatra svoju kraljicu, smejući se i šaleći sa njom kao najbolji prijatelj njenog muža.
     Dok je prelazila rukama preko struna, svet kao da se ponovo udaljio i postao vrlo mali i dalek, a istovremeno ogroman i čudan; stvari su gubile obličje, tako da joj je harfa izgledala istovremeno kao dečja igračka i kao nešto čudovišno - ogromna, bezoblična stvar koja ju je pritiskala, a ona je bila negde visoko na prestolu i čkiljila je kroz uznjihane senke, zagledana u tamnokosog mladića, sa uzanom, metalnom trakom preko čela; i dok ga je gledala, osetila je oštar probod bola, pogledala ga je u oči i kao da joj je neka ruka dodirnula najprisniji deo tela, uzbuđujući je, izazivajući glad i čežnju... Osetila je da su joj prsti skliznuli sa struna, sanjala je nešto... ustalasano lice, mladića kako joj se smeši, ne, nije to bio Lanselet nego neko drugi... ne, sve je bilo samo senka...
     Začuo se Gvenvirin jasan glas. "Pomozite gospi Morgani", rekla je, "onesvestiće se!"
     Osetila je kako je Lanselet pridržava i podigla je pogled ka njegovim tamnim očima - bilo je kao u snu, obuzela ju je želja od koje je sva drhtala... ne, to je samo sanjala. To nije stvarnost. Zbunjeno je prinela ruku čelu. "To je zbog dima, dima sa ognjišta..."
     "Evo, popij ovo." Lanselet joj je dodao pehar. Kakvo je ovo ludilo? Jedva da ju je dodirnuo, a ona se gotovo razbolela od želje za njim; pomislila je da je to odavno zaboravila, da je želja tokom godina sagorela u njoj... pa ipak, od njegovog dodira, nežnog i bezličnog, ponovo je usplamtela. Znači li da je sanjala njega?
     On me ne želi, ne želi nijednu ženu osim kraljice, pomislila je i zagledala se kroz njega u ognjište, gde nije gorela vatra jer je bilo leto, nego je bilo prekriveno zelenim lišćem kako ne bi zjapilo, crno i prazno. Otpila je malo vina koje joj je prineo Lanselet.
     "Žao mi je - čitavog dana mi nije bilo dobro", rekla je, setivši se onoga jutros. "Neka neko drugi preuzme harfu, ja više ne mogu..."
     "Ako dozvolite, ja bih pevao", rekao je Lanselet i uzeo harfu. "Ovo je priča o Avalonu, koju sam čuo kao dete. Mislim da ju je načinio sam Talesin, mada ju je možda samo preradio od neke starije pesme."
     Počeo je da peva staru baladu. O kraljici Arianrod, koja je prešla preko potoka i od toga zatrudnela; proklela je svog sina čim ga je rodila, i rekla je da neće imati imena dok mu ga ona ne da, a on ju je prevarom naterao da mu da ime, i kasnije ga je ponovo proklela i rekla je da nikada neće imati ženu, ni od krvi i mesa, a ni od vilinskog naroda, pa je on načinio sebi ženu od cveća...
     Morgana je sedela i slušala, i dalje opsednuta snom, i činilo joj se da je Lanseletovo lice prepuno strašne patnje, i dok je pevao o ženi od cveća, Blodeuved, na trenutak je pogledao kraljicu. Ali onda se okrenuo Eleni, i učtivo pevao kako je kosa cvetne žene bila načinjena od lepih, zlatnih ljiljana, i kako su joj obrazi bili nalik na latice jabukovog cveta, i kako je bila odevena u haljinu svih cvetnih boja, plavu, purpurnu i žutu, nalik na letnju livadu...
     Morgana je nepomično sedela, oborivši bolnu glavu u dlanove. Kasnije je Gaven doneo gajde, pa je počeo da svira neku divlju tužbalicu, punu krikova morskih ptica i tuge. Lanselet je seo kraj Morgane i nežno je uhvato za ruku.
     "Je li ti sada bolje, rođako?"
     "Oh, da - dešavalo mi se to i ranije", rekla je Morgana. "Kao da sam zaspala i sve videla kroz senke..." Pa ipak, pomislila je, uopšte nije bilo tako.
     "Majka mi je jednom pričala o nečem sličnom", rekao je Lanselet, i Morgana je po tome videla koliko je tužan i umoran; nikada ranije nije govorio ni njoj, ni bilo kome drugom, koliko je znala, o svojoj majci niti o godinama provedenim u Avalonu. "Njoj se, izgleda, činilo da to dolazi zbog Vida. Jednom je rekla da je to kao da je dospela u vilinsku zemlju, i da gleda odande kao zatvorenik, ali ne znam je li ona ikada bila u vilinskoj zemlji ili se samo poslužila njome za poređenje..."
     Ali ja jesam, pomislila je Morgana, i uopšte nije tako... više kao da pokušavaš da se prisetiš zaboravljenog sna...
     "I meni se ponekad to dešavalo", nastavio je Lanselet. "Povremeno mi se desi da ne vidim stvari jasno, nego kao da je sve udaljeno i pomalo nestvarno... i ne mogu da dodirnem stvari ukoliko ne pređem veliku razdaljinu do njih... možda to ima veze sa vilinskom krvi koja nam teče u žilama..." Uzdahnuo je i protrljao oči. "Ponekad sam ti se podsmevao zbog toga, kad si bila sasvim mala, sećaš li se? Zvao sam te Morgana od vila, a ti si se strašno ljutila."
     Klimnuila je glavom. "Dobro se sećam, rođače", odvratila je, misleći kako je, uprkos umoru, novim borama i sedim kovrdžama, njegovo lice i dalje najlepše koje je ikada videla. Ljutito je zažmirkala; tako je kako je i tako mora biti; on je voli samo kao rođaku.
     Opet joj se učinilo da je svet nestao u senkama; nije bilo važno šta ona čini. Ovaj svet nije ništa stvarniji od vilinskog kraljevstva. Čak je i muzika bila daleka - Gaven je uzeo harfu i pevao je baladu koju je čuo od Saksonaca, o čudovištu koje je živelo u jezeru i o nekom njihovom junaku koji je zaronio u jezero i iščupao čudovištu ruku, a onda se suočio sa majkom čudovišta u njihovoj jazbini...
     "Grozna pripovest", poluglasno je rekla Lanseletu, a on se nasmešio i odgovorio: "Većina saksonskih pripovesti je takva. Ratovi, krvoprolića i junaci koji umeju da se bore, ali nemaju mnogo soli u glavi..."
     "A sada, izgleda, treba da živimo u miru sa njima", rekla je Morgana.
     "Da, tako će biti. Mogu da živim sa Saksoncima, ali ne i sa onim što oni nazivaju muzikom... mada su im priče dovoljno zabavne za duge večeri kraj ognjišta." Uzdahnuo je i gotovo nečujno nastavio. "Izgleda da ja nisam rođen da sedim kraj ognjišta..."
     "Rado bi ponovo pošao u boj?"
     Odmahnuo je glavom. "Ne, ali dvor mi je dosadio." Morgana je primetila da je pogledao Gvenvir koja je sedela kraj Artura i slušala Gavena, smešeći se. Lanselet je opet uzdahnuo, i taj uzdah kao da mu se oteo iz dubine duše.
     "Lanselete", rekla je tiho i žurno, "moraš otići odavde ili ćeš propasti."
     "Da, propašću i dušom i telom", odgovorio je on, ne podižući pogled.
     "O tvojoj duši ništa ne znam - to moraš pitati sveštenike..."
     "Kad bih samo mogao!" odgovorio je Lanselet, suzbijajući gnev; udario je pesnicom o pod kraj harfe, tako da su strune tiho zabrujale. "Voleo bih da mogu da verujem da postoji Bog u kakvog veruju hrišćani..."
     "Moraš otići odavde, rođače. Idi na neki pohod kao Garet, ubijaj razbojnike koji otimaju zemlju radi otkupa, ili ubijaj zmajeve, ili šta god hoćeš, ali idi!"
     Videla je kako on guta knedlu. "A šta će biti sa njom?" Sada se gorko smešio.
     "Ne moraš biti sveštenik da bi znao - kada su dva muškarca, a to važi i za žene, u zamci, kada ne mogu da pobegnu od samih sebe", rekla je Morgana. "Najlakše je okriviti nju za sve. Ali i ja znam kako izgleda voleti zabranjenom ljubavlju..." Brzo je prekinula i odvratila pogled, osećajući kako crveni; nije nameravala da mu toliko otkrije. Pesma se završila, i Gaven je ponovo podigao harfu. "Posle ove mračne priče treba nam nešto vedro - recimo, pesma o ljubavi, a to prepuštam plemenitom Lanseletu..."
     "Predugo sam sedeo na dvoru pevajući pesme o ljubavi", rekao je Lanselet, a onda je ustao i obratio se Arturu. "Sada kad si se vratio, gospodaru moj, i kad možeš sam da se staraš o svemu, molim te da me pošalješ sa dvora, na nekakav pohod."
     Artur se nasmešio svom prijatelju. "Zar ćeš tako brzo da odeš? Ne mogu da te zadržavam ako si rešen da pođeš, ali kuda bi išao?"
     Pelinor i njegov zmaj, pomislila je Morgana, oborenog pogleda, zagledana u odsjaje vatre, i uobličila je te reči u umu što je jasnije mogla, pokušavajući da ih dobaci Arturu. "Pomišljao sam na zmajeve..." rekao je Lanselet.
     Arturove oči su nestašno zaiskrile. "Možda bi bilo dobro da dokrajčiš Pelinorovog zmaja. Priča je svakog dana sve više, i ljudi se plaše da putuju u taj kraj! Gvenvir mi kaže da je Elena zamolila da ode u posetu ocu. Mogao bi da otpratiš gospu donde, i naređujem ti da se ne vratiš dok Pelinorov zmaj ne bude mrtav."
     "Avaj", nasmejao se Lanselet, "znači da si me prognao zauvek! Kako da ubijem zmaja koji postoji samo u snu?"
     I Artur se nasmejao. "Najbolje da nikada ne sretneš drugačijeg zmaja, prijatelju! Eto, naređujem ti da dokrajčiš tog zmaja jednom zauvek, pa makar to uradio sastavljajući smešnu baladu o njemu!"
     Elena je ustala i naklonila se kralju. "Ako dozvoljavate, gospodaru, molim vas da i gospa Morgana pođe sa mnom."
     Morgana je pazila da ne gleda Lanseleta. "Rado bih pošla sa Elenom, brate moj, ako tvoja gospa može bez mene. U njenoj zemlji postoji bilje o kome malo znam, a rado bih naučila nešto od njihovih travarki. Potrebno mi je za lekove i čarolije."
     "Pa", rekao je Artur, "idi ako želiš. Ali biću usamljen bez svih vas." Nasmešio se Lanseletu. "Moj dvor nije moj dvor bez mog najboljeg viteza. Ali neću da te zadržavam protiv tvoje volje, a to neće ni moja krljica."
     U to baš nisam sigurna, pomislila je Morgana, gledajući Gvenvir kako pokušava da se savlada. Artur je dugo bio odsutan; jedva je čekao da legne sa svojom ženom. Hoće li mu Gvenvir iskreno reći da voli drugoga, ili će pokorno poći u njegovu postelju i nastaviti da se pretvara?
     U tom času, Morgana je ugledala sebe kao kraljičinu senku... njena i moja sudbina su se nekako preplele... Ona, Morgana, legla je sa Arturom i rodila mu sina, za čime je Gvenvir čeznula; Gvenvir je imala Lanseletovu ljubav za koju bi Morgana rado prodala dušu... Ličilo bi na njihovog, hrišćanskog Boga da pravi takve zavrzlame - on ne voli ljubavnike. Ili se to Boginja okrutno šali sa nama?
     Gvenvir je pogledala Morganu. "Izgledaš bolesna, sestro. Je li ti još loše?"
     Morgana je klimnula glavom. Ne smem da je mrzim. Ona je žrtva, baš kao i ja... "Sva sam izmoždena. Uskoro ću u krevet."
     "A sutra", rekla je Gvenvir, "ti i Elena ćete nam uzeti Lanseleta." To je bilo rečeno olako, kao šala, ali Morgana je mogla da vidi duboko u Gvenvir i znala je da se i druga žena, baš kao i ona, bori protiv besa i očajanja. Da, Boginja je preplela naše sudbine, a ko može protiv nje? Ali stegla je srce pred Gvenvir. "Čemu služi kraljičin miljenik, ako nije obuzet borbom protiv nečega lošeg? Zar bi ga radije zadržala na dvoru, daleko od mesta na kojima može da stekne ugled, sestro?"
     "Niko od nas to ne bi učinio", rekao je Artur, prišavši iza Gvenvir i obgrlivši je oko struka. "Pošto je, dobrotom mog prijatelja i miljenika, moja kraljica bezbedno dočekala moj povratak. Laka ti noć, sestro."
     Morgana je stajala i gledala ih kako odlaze, a onda je osetila Lanseletovu ruku na svom ramenu. Nije govorio, samo je stajao i gledao Artura i Gvenvir. Dok su tako ćutke stajali, znala je da bi, bez ikakvog napora, mogla večeras da ima Lanseleta. Ovako očajan, pošto je video da se žena koja voli vratila svom mužu, i da mu je taj muž toliko drag da neće ni prstom mrdnuti da je povrati, poći će sa Morganom ako ga ona pozove.
     A dovoljno je častan da bi se potom i oženio mnome...
     Ne, dobiće ga Elena, možda, ali ne ja. Ona je nedužna; neće je omrznuti, kao što bi svakako omrznuo mene.
     Nežno je sklonila Lanseletovu ruku sa ramena. "Umorna sam, rođače. I ja idem u postelju. Laku noć, mili. Budi blagosloven." Znala je koliko je ironična kad je dodala i 'Lepo spavaj', jer bila je sigurna da on neće oka sklopiti. Pa, to je odgovaralo njenom planu.
     No, veći deo noći i ona je provela budna, gorko žaleći zbog onoga što nije učinila. Ponos je loše društvo u krevetu, smrknuto je mislila.