1.

     U ovo doba godine, u Lotiji je izgledalo da sunce jedva ikada zalazi; kraljica Morgoza se probudila kada su kroz zavese prodrli prvi zraci, ali bilo je toliko rano da su galebovi tek počeli da se meškolje. No, već je bilo dovoljno svetla kako bi razabrala maljavo, mišićavo telo mladića koji je spavao kraj nje... a tu povlasticu je uživao većim delom zime. On je bio jedan od Lotovih vlastelina i bacao je čežnjive poglede na kraljicu još i pre Lotove smrti. A tokom strašne tame protekle zime, bilo bi previše zahtevati od nje da spava sama u ledenim kraljevskim odajama.
     Nije Lot bio tako dobar kralj, razmišljala je, čkiljeći zbog sve jače svetlo. No, vladao je dugo - još otkako je Uter Pendragon preuzeo presto, i narod se navikao na njega; bilo je sveta dobro zašlog u srednje godine koji nije pamtio nikakvog drugog kralja. Već je bio na prestolu, pomislila je, kad se mladi Lohlan rodio... a i ona je tada bila na prestolu. Ali ta pomisao bila je manje prijatna, i brzo ju je odbacila.
     Oca je trebalo da nasledi Gaven, ali on je jedva posećivao svoju rodnu zemlju posle Arturovog krunisanja, i narod ga nije poznavao. Ovde, u Lotiji, gde je vladao mir, Plemena su bila sasvim zadovoljna vladavinom jedne kraljice, a ukoliko im zatreba vojskovođa, imali su mladog Agravena. Od pradavnih vremena narodom su vladale kraljice, kao što je Boginja vladala ostalim Bogovima, i bili su zadovoljni takvim poretkom.
     Ali Gaven je ostao uz Artura... čak i pošto je Lanselet došao na sever nešto pre Beltana - rekao je da proverava postavljanje svetionka duž obale kako se brodovi ne bi razbijali o stenje. Ali Morgoza je pre pomislila da je došao kako bi u Arturovo ime proverio šta se dešava u Lotiji, i ima li onih koji su nezadovoljni vladavinom Vrhovnog kralja.
     Tada je čula za Igreninu smrt - pre toga, vesti nisu stigle u Lotiju. Ona i Igrena nisu bile bliske ni kada je Morgoza bila mlađa, jer uvek je zavidela starijoj sestri na lepoti, i nikad joj nije oprostila što je Vivijen nju odabrala za Utera Pendragona; ona bi bila bolja Vrhovna kraljica od te glupače, tako pokorne, pobožne i pune ljubavi. A kad se sve kaže i učini, i kad se pogase svetla, svi muškarci su isti, i nad svima je smešno lako vladati, jer su dovoljno glupi da zavise od onoga što žena može da im da. Ona je dobro vladala iza Lotovog prestola; a vladala bi i bolje sa Uterom, jer se ne bi tako glupo spetljala sa sveštenicima.
     No, kada je čula za Igreninu smrt, iskerno ju je ožalila i požalila je što nije imala vremena da ode u Tintagel pre no što je ova umrla. Sada je imala tako malo prijateljica..,.
     Njene služavke uglavnom je birao Lot, i to po lepoti i spremnosti da mu uskoče u krevet, a naviše je cenio žene koje ne razmišljaju i ne pričaju mnogo; ona mu je, rekao je jednom, bila sasvim dovoljna u tome. Savetovao se sa njom o svemu i cenio je njenu mudrost, a pošto mu je rodila četiri sina, vratio se onome što je najviše voleo u krevetu - lepim ženama bez mnogo pameti. Morgoza mu nikada nije gunđala zbog toga i bilo joj je milo što je pošteđena daljih trudnoća. A ako bi poželela da se poigra sa nekom bebom, imala je uz sebe usvojenog Gvideona; Lotove žene uvek su bile trudne - Gvideon je imao sasvim dovoljno drugova kraljevske krvi!
     Lohlan se promeškoljio kraj nje, promrmljao nešto i sanjivo je zagrlio, i ona je za sada prestala da razmišlja. Nedostajao joj je - dok je Lanselet bio na dvoru, poslala je Lohlana da spava među ostalim mladićima. Mada, što se Lanseleta tiče, mogla je zadržati Lohlana u krevetu, ili spavati sa psima! Pa, sad se opet vratio; Lot joj nikada nije prebacivao zbog takvih razonoda, baš kao ni ona njemu.
     No, kada je uzbuđenje minulo i pošto se Lohlan spustio stepeništem do zahoda napolju, Morgoza je iznenada pomislila kako joj Lot nedostaje. On, doduše, u ovim aktivnostima nikada nije bio naročito dobar... bio je već star kad se udala za njega. Ali kad bi to obavili, umeo je da razumno priča sa njom, i ustanovila je da joj nedostaju godine u kojima su se budili zajedno, ležali u krevetu i pričali o svemu što treba obaviti i o svemu što se dešavalo u kraljevstvu, kao i u čitavoj Britaniji.
     Kada se Lohlan vratio odozdo, sunce se već podiglo i vazduh je bio pun galebova. Čula je razne zvuke u prizemlju, a odnekud je dopirao miris svežeg hleba. Privukla ga je koliko da ga na brzinu poljubi. "Pođi što pre, mili", rekla je. "Hoću da odeš pre nego što se pojavi Gvideon - on je sad već veliki momak i počinje da primećuje stvari."
     Lohlan se nasmejao. "Taj momak sve primećuje još od vremena kad ga je dadilja nosala okolo. Dok je Lanselet bio ovde, pratio je svaki njegov korak - čak i za vreme Beltana. Ali mislim da ne treba da se brineš - on nije dovoljno odrastao da misli na to."
     "Nisam baš tako sigurna", odgovorila je Morgoza i pogladila ga po obrazu. Gvideon je navikao da ništa ne učini dok nije siguran da ga neće ismejati kao premladog. Onako opsednut sobom, nije mogao da podnese da mu kažu kako je suviše mali za nešto - čak i kad su mu bile samo četiri godine, dobio je napad besa kad su mu zabranili da ide u potragu za ptičjim gnezdima po liticama. I umalo je poginuo pokušavajući da u stopu prati starije dečake. Setila se tog događaja, i drugih sličnih, kad mu je govorila kako to i to više nikada ne sme da radi, a on bi se uozbiljio, onako mali, i odgovarao: "Da, ali ja ću to ipak uraditi, i ne možeš me sprečiti." Jedini odgovor koji je pomagao bio je: "Nećeš, inače ću te lično istući." A zapravo nije ni bilo važno hoće li dobiti batine ili neće - samo je postajao još tvrdoglaviji, dok stvarno ne bi postala spremna da ga prebije; a jednom, kada se strašno iznervirala, uplašila se same sebe što je tako jako udarila bespomoćno dete. Nijedan njen sin, čak ni tvrdoglavi Garet, nije bio toliko nemoguć. Gvideon je radio po svome, uvek, i kada je postao stariji morala je da pređe na prefinjenije metode: "Ne smeš, ili ću reći tvojoj dadilji da ti skine pantalone i išiba te pred svima kao da si beba od četiri ili pet godina." To je pomagalo, neko vreme - jer mali Gvideon je veoma držao do svog dostojanstva. Ali sada je opet radio po svome i nije bilo načina da ga spreči u tome; bio bi potreban snažan muškarac da ga ispraši onako kako zaslužuje, a on je umeo da svakog ko bi mu naudio natera da zažali zbog toga, ranije ili kasnije.
     Pretpostavljala je da će postati ranjiviji kada počne da mari šta devojke misle o njemu. Bio je tamnoput, od vilinskog roda, kao i Morgana, ali sasvim pristao, baš kao Lanselet. A možda će se pokazati da je njegova nezainteresovanost za žene samo spoljašnjost, kao kod Lanseleta. Razmišljala je malo o tome, osećajući ubod poniženja. Lanselet... najlepši muškarac koga je godinama videla, i jasno mu je stavila do znanja da ni kraljica nije van njegovog domašaja... ali Lanselet se pravio da ne razume i namerno ju je sve vreme zvao 'tetka' - neko bi po njegovom ponašanju pomislio da je ona zaista zašla u godine, da je Vivijenina bliznakinja, a ne dovoljno mlada da joj bude kćer!
     Doručkovala je u krevetu, razgovarajući sa sluškinjama o onome što se tog dana mora obaviti. Dok se izležavala, zavaljena u jastuke - doneli su joj svežeg hleba, a u ovo doba godine bilo je puno maslaca - u sobu je ušao Gvideon.
     "Dobro jutro, majko", rekao je. "Bio sam napolju i doneo sam ti sveže jagode. A u kuhinji imaju pavlake. Ako hoćeš, otrčaću da ti donesem malo."
     Pogledala je jagode, još orošene u drvenoj činiji. "Baš lepo od tebe, sine", rekla je i uspravila se u krevetu da ga čvrsto zagrli. Dok je bio malo mlađi, voleo je da se uvuče među pokrivače kraj nje, a ona ga je hranila hlebom i medom, i ušuškavala ga u krzna kao malo dete; nedostajao joj je dodir toplog dečijeg tela, ali pretpostavljala je da je on to zauvek prerastao.
     On se ispravio i zagladio kosu - mrzeo je neurednost. Kao i Morgana, veoma je pazio na urednost.
     "Rano si izašao, mili", rekla je. "Zar samo zbog svoje stare, usvojene majke? Ne, ne želim pavlaku. Hoćeš li da se ugojim kao matora krmača?"
     On je malo nakrenuo glavu, nalik na krhku pticu, i zamšljeno pogledao Morgozu. "Svejedno", rekao je. "Ti bi bila lepa i da si debela. Ima na ovom dvoru žena - Mara, na primer - nije ništa krupnija od tebe, a svi drugi, i muškarci i žene, zovu je Debela Mara. Ali ti nekako ne izgledaš toliko krupna, jer ko god te pogleda, vidi samo tvoju lepotu. Možeš slobodno da jedeš pavlaku ako želiš, majko."
     Kako detaljan odgovor za jedno dete! No, on polako postaje muškarac. Verovatno će biti nalik na Agravena, neće biti mnogo visok - uvek će se videti da potiče od Drevnog Naroda. A, uostalom, u poređenju sa onim ogromnim Garetom uvek će izgledati kao dete, čak i kad mu bude dvadeset godina! Videlo se da se vrlo pažljivo umio i očešljao; a videlo se i da je sveže podšišan.
     "Kako lepo izgledaš, mili", rekla je dok je dečak pažljivo birao najlepšu jagodu iz činije. "Jesi li se sam ošišao?"
     "Ne", rekao je on. "Naterao sam komornika da to učini; rekao sam mu da mi je dosadilo da izgledam kao kućni pas. Lot je uvek bio podšišan i glatko obrijan, baš kao i Lanselet dok je bio kod nas. Hoću da izgledam kao čovek."
     "Ti uvek tako izgledaš, mili", rekla je, zagledana u malu, smeđu šaku koja je držala jagodu. Bila je sva izgrebana od trnja i gruba, kao kod svakog živahnog dečaka, ali primetila je da je pažljivo oribana, i da nokti nisu prljavi i izlomljeni, nego pažljivo podsečeni. "Ali zašto si jutros obukao prazničnu tuniku?"
     "Zar sam obukao prazničnu?" upitao je sa nedužnim izrazom lica. "Pa, izgleda da jesam. Znaš..." zastao je, i znala je da, ma kakve razloge imao, a svakako je imao dobre, ona ih nikada neće saznati. On je konačno mirno odgovorio. "Pokvasio sam moju svakidašnju u rosi dok sam ti brao jagode, gospo." Potom je naglo nastavio. "Mislio sam da ću mrzeti ser Lanseleta, majko. Garet je neprestano pričao o njemu kao o božanstvu." Morgoza se setila da je Gvideonu, mada nije plakao pred njom, prepuklo srce kada je Garet otišao na jug, u dvor kralja Artura. Nedostajao je i Morgozi - Garet je bio jedina osoba na svetu koja je imala nekakav uticaj nad Gvideonom, i mogao je da ga utera u red sa svega par reči. Otkako je Garet otišao, Gvideon nije hteo nikoga da sluša.
     "Mislio sam da će se pokazati kako je on uobražena budala", nastavio je Gvideon, "ali on to uopšte nije. Ispričao mi je o svetionicima više nego što je Lot ikada znao. I rekao je da, kada još porastem, treba da dođem na Arturov dvor i postanem vitez, ukoliko se pokažem kao dobar i častan čovek." Duboko usađene tamne oči zamšljeno su svetlucale. "Sve žene su rekle da ličim na njega - i pitale su, a ja sam bio ljut što nisam znao šta da im odgovorim. Majko", nagnuo se napred, otkrivši neobično ranjiv izraz lica, "reci mi istinu - je li Lanselet moj otac? Mislio sam da je to možda razlog što ga Garet toliko voli..."
     A ti nisi prvi koji postavlja sebi to pitanje, mili, pomislila je Morgoza, gladeći dečakovu meku kosu. Neobično detinjasto, njegovo lice ju je navelo da joj glas bude nežniji nego ikada.
     "Ne, mali moj. Od svih ljudi u kraljevstvu, Lanselet sigurno nije tvoj otac - postarala sam se da to proverim. Onu godinu kada si ti začet, Lanselet je proveo u Donjoj Britaniji, boreći se uz svog oca, kralja Bana. I ja sam na to pomislila, ali ti ličiš na njega zato što je Lanselet sestrić tvoje majke, isto kao što je i moj."
     Gvideon ju je sumnjičavo gledao, i Morgoza kao da je mogla da mu pročita misli: rekla mu je upravo ono što bi odgovorila i da mu Lanselet jeste otac. "Možda ću jednog dana otići u Avalon", rekao je Gvideon, "a ne na Arturov dvor. Da li moja prava majka sada boravi u Avalonu, pomajko?"
     "Ne znam." Morgoza se namrštila... taj njen usvojeni sin opet ju je naterao da govori sa njim kao da je odrastao; često joj je to činio. Sinulo joj je da je, posle Lotove smrti, Gvideon jedini u njenoj kući sa kojim povremeno razgovara kao jedna odrasla osoba sa drugom. Oh, da, Lohlan je dovoljno odrastao u krevetu, noću, ali sa njim nije mogla da razgovara ništa ozbiljnije nego kao sa pastirima i sluškinjama!
     "Iziđi sada, Gvideone, mili, treba da se obučem..."
     "Zašto bih izišao? upitao je on. "Dovoljno dobro znam kako izgledaš, znam to još od kako mi je bilo pet godina."
     "Da, ali sada si stariji", rekla je, i opet ju je obuzelo osećanje bespomoćnosti. "Neprikladno je da ostaneš u sobi dok se oblačim."
     "Zar ti je toliko stalo do prikladnosti, pomajko?" upitao je, značajno pogledavši udubljenje na jastuku gde je ležao Lohlan. Morgoza je osetila da je obuzimaju osujećenost i gnev - umeo je da je uvuče u takve rasprave kao da je odrastao, ili kao da je čak i druid! Oštro je uzvratila. "Tebi ne moram da podnosim račune o onome što činim, Gvideone!"
     "Zar sam rekao da moraš?" Pretvorio se u oličenje povređene nevinosti. "Ali ako sam stariji, onda treba da naučim više o ženama nego što sam znao kad sam bio beba, zar ne? Hoću da ostanem i da pričam sa tobom."
     "No, pa ostani, kad već hoćeš", rekla je, "ali okreni mi leđa, jer neću da piljiš u mene, ser Bezočni!" On se poslušno okrenuo, ali kada je ustala i dala služavki znak da joj donese haljinu, oglasio se: "Ne, obuci onu plavu haljinu, majko, onu što je tek sišla sa razboja, i uzmi ogrtač boje šafrana."
     "Sad ćeš mi još i savetovati kako da se oblačim? Šta se to dešava?"
     "Volim da te vidim odevenu kao pravu gospu i kraljicu", ubedljivo je odgovorio. "I reci im da ti naprave onu visoku frizuru, sa zlatnom dijademom, hoćeš li, majko? Meni za ljubav?"
     "Eto, hoćeš da se udesim kao za svečanosti Dugodnevice, pa da sedim i češljam vunu u svojim najlepšim haljinama - sve žene će mi se smejati, dete!"
     "Neka se smeju", uzvratio je Gvideon. "Zar se ne bi lepo obukla meni za ljubav? Ko zna šta se sve može desiti danas? Možda će ti kasnije biti milo što si me poslušala."
     Morgoza se nasmejala i predala se. "Oh, neka bude po tvome - ako hoćeš da se obučem kao da je praznik, neka bude tako... napravićemo svoj mali praznik! A sada mi se čini da će kuvari morati da spreme kolače sa medom za tu izmišljenu svečanost..."
     Ipak je on dete, pomislila je, i samo pokušava da mi izmami malo slatkiša. Ali doneo mi je jagode, zar ne? "Pa, Gvideone, da naredimo da za večeru bude kolača sa medom?"
     On se okrenuo. Morgoza nije stigla da se zakopča, i primetila je kako se njegov pogled za trenutak zadržao na njenim belim grudima. Znači, nije baš toliko dete. "Ja veoma volim kolače sa medom", rekao je, "ali možda bi trebalo spremiti i ribu."
     "Ako treba da imamo ribe", odgovorila mu je, "moraćeš opet da se presvučeš i da odeš da je sam upecaš. Muškarci su svi zauzeti setvom."
     On joj je brzo odgovorio. "Zamoliću Lohlana da ode - njemu će to biti provod. A i potreban mu je, zar ne, majko, jer zadovoljna si njime, čini mi se."
     Glupost! pomislila je Morgoza. Neću valjda da crvenim pred dečakom njegovih godina! "Ako hoćeš da pošalješ Lohlana u ribolov, učini tako, mili. Danas verovatno možemo i bez njega."
     Pomislila je da bi volela da zna šta Gvideon, zapravo, ima na umu, jer i sam se svečano obukao i zahtevao je da se i ona udesi i spremi dobru večeru. Pozvala je glavnu domaćicu. "Gospodar Gvideon bi za večeru želeo kolač sa medom. Postaraj se za to."
     "Dobiće kolač", odgovorila je domaćica i nežno pogledala dečaka. "Kako je sladak, pravi mali anđeo."
     Anđeo! Nikad ne bih ni pomislila da ga tako nazovem, pomislila je Morgoza, ali nije ništa rekla. Naredila je ženama da joj naprave visoku frizuru. Verovatno nikada neće saznati šta je Gvideon naumio.
     Dan je polako odmicao, sasvim običan. Morgoza se ponekad pitala ima li Gvideon Vid, ali nikada to ničim mije nagovestio, a kada ga je jednom otvoreno pitala, ponašao se kao da ne zna o čemu je reč. Ako ga i ima, pomislila je, barem jednom bi ga uhvatila kako se hvališe time.
     No, dobro. Iz ko zna kakvih detinjastih razloga, Gvideon je poželeo svečanost i ubedio ju je da pristane na to. Otkako nema Gareta, dečak je verovatno veoma usamljen - imao je malo čega zajedničkog sa ostalim Lotovim sinovima. A nije bio ni zaljubljen u oružje i viteške poslove kao Garet, nije imao ni Morganin dar za muziku, mada je imao lep glas, i ponekad je uzimao male gajde kakve sviraju pastiri i svirao neobične, žalobne melodije. Ali to nije bila strast kao kod Morgane, koja bi, kad god bi mogla, po čitav dan provela sa harfom, srećna i zadovoljna.
     Ipak, imao je brz i oštar um. Lot je pre tri godine poslao po učenog sveštenika iz Ione, i ovaj je živeo kod njih u učio dečaka da čita; trebalo je da u učenju učestvuje i Garet, ali Gareta knjige nisu zanimale. Poslušno se borio sa slovima i latinskim, ali kao ni Gaven - a bogami kao ni Morgoza - nije umeo da se usmeri na pisane znake niti na tajanstveni jezik onih starih Rimljana. Agraven je bio dovoljno brz - on je preuzeo da se bavi pisanijima i računima za čitavo imanje, jer imao je dara za brojeve; ali Gvideon je upijao svaku reč. Za godinu dana umeo je da čita jednako dobro kao sveštenik, a govorio je latinski kao da je sin nekog od drevnih imperatora, pa se tada Morgoza prvi put upitala ima li ipak nečega u onome što govore stari druidi - da se svi rađamo ponovo i ponovo, i u svakom životu učimo sve više i više.
     Svaki otac bi bio ponosan na takvog sina, pomislila je. A Arturu njegova kraljica još nije rodila dete. Jednog dana - da, jednog dana ću imati šta da kažem Arturu, a tada ću držati u šaci našeg kralja. Uživala je u toj pomisli. Čudila se što Morgana nikada nije iskoristila uticaj koji je mogla imati na Artura - mogla ga je naterati da joj ugovori brak sa najbogatijim od nižih kraljeva, mogla je steći dragulje, moć... ali Morgani nije bilo stalo do takvih stvari, nego samo do njene harfe i do gluposti koje pričaju druidi. Barem ona, Morgoza, može bolje iskoristiti moć do koje je tako neočekivano došla.
     Sedela je u glavnoj dvorani, neobično fino odevena, češljala vunu od prolećne striže i odlučivala: Gvideonu je neophodan nov ogrtač - on tako brzo raste da mu stari jedva dopire do kolena, a ove godine će svakako rasti još više. Treba li možda da mu da Agravenov stari ogrtač, a da Agravenu napravi novi? Gvedon je došao, u svojoj prazničnoj tunici boje šafrana, i sa uživanjem počeo da njuška miris kolača sa medom, punog začina, koji je dopirao u odaju, ali nije ni pokušao da predloži da ga što pre načnu, što bi svakako učinio pre samo nekoliko meseci. U podne joj se obratio: "Majko, uzeću malo hleba i sira, pa idem da obiđem ograde - Agraven mi je rekao da proverim da li su sve čitave."
     "Ne u tim prazničnim cipelama", rekla je Morgoza.
     "Naravno. Ići ću bos", rekao je Gvideon, brzo otkopčavajući obuću da je ostavi kraj ognjišta; tuniku je podigao pod pojasom, pa mu je bila visoko iznad kolena, uzeo je štap i nestao, a Morgoza je ostala da se mršti za njim - uopšte nije ličilo na Gvideona da tako lako posluša, bez obzira na to šta je Agraven želeo! Šta je danas sa tim dečakom?
     Lohlan se vratio oko podneva sa lepom, krupniom ribom, toliko teškom da Morgoza nije mogla da je podigne; zadovoljno ju je pogledala - biće je dovoljno za sve koji sede za glavnim stolom, a ostaće i hladnog ribljeg pečenja za naredna tri dana. Očišćena, začinjena biljem, ležala je spremna za pećnicu kad se vratio Gvideon, opet čist i očešljan, i ponovo se obuo. Pogledao je ribu i nasmešio se.
     "Da, ovo će zaista ličiti na svečanost", zadovoljno je rekao.
     "Jesi li obišao sve ograde, brate?" upitao je Agraven, koji je upravo stigao iz štala gde se starao o jednom bolesnom konju.
     "Jesam, i uglavnom su sve u dobrom stanju", rekao je Gvideon, "ali na samom vrhu severnog kraja, gde smo jesenas napasali ovce, postoji veliki otvor, gde je sve kamenje iz ograde popadalo. Moraš uputiti ljude da to srede pre nego što ponovo pošalješ stoku na ispašu u taj kraj, jer sve će se razbežati pre nego što stigneš da vikneš na njih."
     "Išao si sam čak tamo?" Morgana se namrštila na njega. "Ti nisi koza - mogao si da padneš i slomiš nogu u ponoru, a niko te ne bi našao danima! Koliko puta sam ti govorila - kada ideš na severne litice, uvek povedi sa sobom i jednog pastira!"
     "Imao sam razloga da idem sam", odvratio je Gvideon sa onim tvrdoglavim izrazom lica, "i video sam ono što sam želeo da vidim."
     "Šta ima tamo da se vidi zbog čega vredi rizikovati da se povrediš i danima čekaš pomoć?" ljutito je upitao Agraven.
     "Nikad još nisam pao", rekao je Gvideon, "a kada se i to desi, samo ću ja patiti. Šta se tebe tiče koliko rizikujem?"
     "Ja sam ti stariji brat i glava ove kuće", rekao je Agraven, "i ima da me poštuješ, inače ću te prebiti!"
     "Možda bih ti pri tom razbio glavu, pa bi unutra ušlo i malo pameti", odvratio je Gvideon. "Činjenica je da se sama od sebe nikada neće naći tamo unutra."
     "Ti, pokvareni mali..."
     "Ah, samo kaži", povikao je Gvideon, "rugaj mi se zbog porekla, ti... ja ne znam ime svog oca, ali znam ko je tvoj otac, i ako mogu da biram, više mi se dopada moj položaj!"
     Agraven je zakoračio ka njemu, ali Morgoza je brzo ustala i zakolonila Gvideona. "Ne izazivaj dečaka, Agravene."
     "Ako se uvek bude krio iza tvoje suknje, majko, zar je čudno što ga ne mogu naučiti poslušnosti?" pobunio se Agraven.
     "Tome bi mogao da me nauči samo neko mnogo bolji od tebe", rekao je Gvideon, i Morgoza se trgla od gorčine u njegovom glasu.
     "Mir, dete - ne govori tako sa svojim bratom", brzo je rekla, i Gvideon se povukao. "Izvini, Agravene - nisam smeo da budem tako nepristojan."
     Nasmešio se, onim ljupkim, krupnim očima pod dugačkim trepavicama, slika i prilika poslušnog deteta. Agraven je i dalje gunđao. "Ja mislim samo na tvoje dobro, bezobrazniče mali - zar misliš da hoću da ti polomim kosti? I otkuda ti samo pomisao da se sam vereš po liticama?"
     "Pa", rekao je Gvideon, "inače ti ne bi znao za rupu u ogradi, i možda bi poslao tamo na ispašu ovce, ili čak i koze, i sve bi se razbežale. A ja nikada ne cepam odeću, zar ne, majko?"
     Morgoza je morala da se nasmeje, jer to je bilo tačno - Gvideon je umeo da čuva odeću. Ima takvih dečaka. Garet bi obukao novu tuniku i za jedan sat već bi bila izgužvana, zamrljana i prljava; Gvideon se verao po severnim liticama u svojoj svečanoj odeći, a izgledala je kao da je tog časa preuzeta od pralje. Gvideon je odmerio Agravena, koji je nosio radno odelo. "Ali ti ne možeš takav sesti za sto sa majkom, koja je obukla svoje najlepše haljine. Idi i uzmi svoju lepu tuniku, brate. Zar ćeš sesti da večeraš u tom odelu, kao seljak?"
     "Ne dam da mi zapoveda mali uobraženko", gunđao je Agraven, ali se ipak uputio ka svojoj sobi, a Gvideon se nasmešio od nekog tajanstvenog zadovoljstva. "Agravenu je potrebna žena, majko", rekao je. "U proleće je naprasit kao bik, a osim toga, ti više ne treba da mu tkaš i krpiš odeću."
     Morgozi je to bilo smešno. "Svakako si u pravu, ali ne želim još jednu kraljicu pod svojim krovom. Nijedna kuća nije dovoljno velika da bi u njoj vladale dve žene."
     "Onda mu nađi ženu niskog porekla, i vrlo glupu", rekao je Gvideon, "pa će jedva čekati da joj ti naređuješ šta da radi, jer će se bojati da će napraviti neku grešku pred otmenim svetom. Nijalova kćer sasvim bi odgovarala - veoma je lepa, a Nijalovi su bogati, mada ne previše, jer im je pre šest godina, u onoj strašnoj zimi, pocrkalo pola stoke. Donela bi dobar miraz, jer Nijal se plaši da neće moći da je uda. Devojka je imala boginje kad joj je bilo šest godina, i zato ne vidi dobro, a nije baš ni puno bistra. Ume sasvim lepo da tka i prede, ali nema vida ni pameti ni za šta bolje, pa joj neće smetati ako stalno bude bila trudna."
     "Vidi, vidi, ti si već postao pravi provodadžija", oprezno je rekla Morgoza. "Agraven bi trebalo da te postavi za svog savetnika, kad si tako pametan." Ali pomislila je da je dečak u pravu. Trebalo bi da uskoro porazgovara sa Nijalom.
     "Sasvim bi mogao", ozbiljno je odgovorio Gvideon, "ali ja se ne bih toga primio, majko. Hteo sam da ti kažem, dok sam bio na liticama, video sam... ali evo lovca Donilka, on će ti reći." I zaista, krupni lovac je upravo ulazio u odaju, i duboko se naklonio pred Morgozom.
     "Gospo", rekao je, "na putu su jahači, i približavaju se velikoj kući - imaju nosiljku opremljenu nalik na barku sa Jezera, a sa njima je grbavac sa harfom, i sluge u odeždi Avalona. Biće ovde za pola sata."
     Avalon! Morgoza je primetila Gvideonov potajni osmeh i znala je da se on spremao za ovo. Ali nikada nije ni pomenuo da ima Vid! Koje dete se ne bi hvallisalo time? Pomisao da je on to umeo da krije, da uživa utoliko više što je njegova veština samo njemu poznata, učinila joj se jeziva, toliko da se na trenutak trgla, gotovo u strahu od svog usvojenog sina. A znala je da je on to primetio i da mu nije neprijatno.
     "Baš dobro", rekao je, "što imamo kolač sa medom i ribu, i što smo svi odeveni svečano, pa možemo dostojno dočekati goste iz Avalona, zar ne, majko?"
     "Da", rekla je Morgoza, zureći u svog usvojenog sina. "Stvarno, baš dobro, Gvideone."

     Dok je stajala u glavnom dvorištu kako bi dočekala jahače, prisetila se dana kada su Vivijen i Talesin došli u daleki zamak Tintagel. Talesin je svakako odavno prestareo za takva putovanja, iako je još u životu. Čulo bi se da je umro. A Vivijen više nije putovala u pantalonama i čizmama kao muškarci, kako bi jahala punom brzinom.
     Gvideon je ćutke stajao kraj nje. U žutoj tunici, i tek očešljan, veoma je ličio na Lanseleta.
     "Ko su nam gosti, majko?"
     "Najverovatnije Gospa od Jezera", rekla je Morgoza, "i Merlin čitave Britanije, Glasnik Bogova."
     "Pričala si da je moja majka bila sveštenica Avalona", rekao je Gvideon. "Ima li njihov dolazak neke veze sa mnom?"
     "Ma hajde, samo nemoj izigravati kao da ima stvari koje ne znaš!" obrecnula se Morgoza, ali se brzo savladala. "Ne znam zašto su došli, mili; ja nemam Vid. Ali to je sasvim moguće. Hoću da ti poslužuješ vino, i da slušaš i učiš, ali da nisi progovorio ni reč dok te nešto ne upitaju."
     Pomislila je da bi tako nešto teško palo njenim pravim sinovima - Gaven, Gaheris i Garet bili su bučni i radoznali, i bilo je teško naučiti ih dvorskom ponašanju. Njih trojica liče na velike, dobroćudne pse, a Gvideon je više nalik na mačku, tih, brz, probirljiv i oprezan. I Morgana je kao dete bila takva... Vivijen je pogrešila što je odbacila Morganu, sve i ako je bila ljuta na nju što je zatrudnela... i zašto joj je to bilo važno? I ona je rađala decu, uklučujući i onog prokletog Lanseleta, koji je doveo Arturovo kraljevstvo u takav haos da smo čak i mi čuli koliko ga kraljica voli.
     Utom se upitala zašto stalno misli kako Vivijen nije želela da Morgana rodi to dete. Morgana jeste u svađi sa Avalonom, ali možda je to Morganino delo, a ne Gospino.
     Zadubila se u misli, i Gvideon je morao da joj dodirne ruku i poluglasno je podseti. "Tvoji gosti, majko."
     Morgoza se duboko naklonila pred Vivijen, koja je izgledala kao da se smanjila. Ranije je izgledalo da uopšte ne stari, ali sada je delovala izmoždeno, bila je izborana, a oči su joj duboko upale. Ali i dalje se onako ljupko smešila, a glas joj je bio dubok i milozvučan kao i ranije.
     "Ah, milo mi je što te vidim, sestrice", rekla je, privukavši Morgozu u zagrljaj. "Koliko je vremena prošlo? Ne volim da pomišljam na protekle godine! Kako si mladolika, Morgoza! Tako lepi zubi, a kosa ti je blistava kao i uvek. Upoznala si harfistu Kevina na Arturovom venčanju, pre nego što je postao Merlin čitave Britanije."
     Izgledalo je da je i Kevin ostario, jer bio je pogrbljen i čvornovat, nalik na drevno hrastovo drvo; što je sasvim prikladno, pomislila je, za nekoga ko toliko drži do hrastova; osetila je kako joj se usne izvijaju u blagi osmeh sitne pakosti. "Dobro nam došli, majstore hartfisto - trebalo je da kažem gospodaru Merline. Kako je časni Talesin? Je li još u svetu živih?"
     "Živ je", rekla je Vivijen pošto je još jedna žena izišla iz nosiljke. "Ali sada je star i osetljiv, i više ne može da pođe na ovakav put." Potom je nastavila: "Ovo je Talesinova kćer, dete hrastovih gajeva - Ninijan. Ona ti dođe polusestra, Morgoza."
     Morgoza se malo zbunila kad je mlada žena prišla da je zagrli, progovorivši umilnim glasom: "Radujem se što sam upoznala sestru." Ninijan je tako mlada! Imala je lepu, crvenkasto-zlatnu kosu i plave oči pod dugačkim, svilastim trepavicama. Vivijen je nastavila: "Ninijan putuje sa mnom, sad kad sam stara. Ona je jedina sem mene koja obitava na Avalonu, a da je od stare kraljevske krvi." Ninijan je bila odevena kao sveštenica; kosa joj je bila očešljana preko čela, ali plavi polumesec, oznaka sveštenice, sveže obojen, jasno se video. Govorila je kontrolisanim glasom sveštenice, punim moći; ali delovala je mlada i bespomoćna dok je stajala kraj Vivijen.
     Morgoza je pokušala da se priseti da je domaćica i da su joj ovo gosti; osećala se kao mala sudopera pred ovom sveštenicom i druidom. A onda se ljutito prisetila da su obe ove žene njene polusestre, a što se Merlina tiče, pa on je samo grbavac! "Budite dobrodošli u Lotiju i u moj dom. Ovo je moj sin Agraven, koji vlada ovde dok je Gaven na Arturovom dvoru. A ovo je moj usvojeni sin, Gvideon."
     Dečak se ljupko naklonio otmenim gostima, ali pozdravio ih je samo učtivim mrmljanjem.
     "Lep momak, i poodrastao", rekao je Kevin. "Znači, to je Morganin sin?"
     Morgoza je podigla obrve. "Vredi li išta poricati nekome ko poseduje Vid, gospodaru?"
     "Morgana mi je to rekla, kad je čula da sam se zaputio na sever, u Lotiju", rekao je Kevin, i licem mu je preletela senka.
     "Znači, Morgana sada obitava u Avalonu?" upitala je Morgoza, a Kevin je odmahnuo glavom. Morgoza je primetila da se i Vivijen uzmemirila.
     "Morgana je na Arturovom dvoru", rekao je Kevin.
     "Ima posla u spoljašnjem svetu", dodala je Vivijen, stežući usne. "Ali vratiće se u Avalon kada dođe vreme. Tamo je čeka položaj koji mora preuzeti."
     "Govorite li o mojoj majci, Gospo?" tiho je upitao Gvideon.
     Vivijen je pogledala pravo u njega i odjednom je delovala visoko i dostojanstveno - stara veština sveštenica, pomislila je Morgoza, ali Gvideon to još nije video. A kada je Gospa progovorila, glas joj je ispunio čitavo dvorište. "Zašto me pitaš, dete, kada sasvim dobro znaš odgovor? Ne zbijaj šale sa Vidom. Poznajem te bolje nego što slutiš, a na ovom svetu još ima stvari za koje ne znaš!"
     Gvideon je ustuknuo, otvorenih usta, i odjednom je opet postao samo dete. Morgoza je podigla obrve; znači, i dalje postoji nešto čega se on može uplašiti! Barem jednom nije pokušao da se izvuče ili pruži objašnjenje na svoj lukavi način.
     Ponovo se vratila u svoju ulogu. "Izvolite unutra", rekla je. "Sve je pripremljeno da vas dočekamo, sestre moje i gospodaru Merline." Kad je ugledala crveni stoljnjak na glavnom stolu, čaše i fine tanjire postavljene po njenom nalogu, pomislia je, čak i ovde, na kraju sveta, naš dvor nije svinjac! Povela je Vivijen ka svom sedištu, a Kevina je smestila do nje. Dok se Ninijan uspinjala na podijum, malo se saplela, i Gvideon se smesta stvorio kraj nje, spreman da pruži ruku i izgovori par učtivih reči.
     Vidi, vidi, naš Gvideon je konačno počeo da primećuje lepe žene. Ili je to samo lepo vaspitanje i želja da se iskupi pošto ga je Vivijen izgrdila? Bila je potpuno svesna da odgovor nikada neće saznati.
     Riba je bila savršeno spravljena, lako se odvajala od kostiju, a kolača sa medom bilo je toliko da će svi ukućani dobiti po malo; Morgoza je poslala po dodatno burence piva, kako bi i za manjim stolovima svi dobili po piće. Bilo je puno sveže ispečenog hleba, mleka, maslaca, kao i ovčijeg sira. Vivijen je jedva jela, kao i uvek, ali hvalila je hranu.
     "Dočekala si nas zaista kraljevski. Ni u Kamelotu me ne bi bolje ugostili. Nisam očekivala ovakvu dobrodošlicu, jer stigli smo bez najave", rekla je.
     "Jeste li bili u Kamelotu? Jesi li videla moje sinove?" upitala je Morgoza, ali Vivijen je odmahnula glavom i namrštila se.
     "Ne, još ne. Mada ću se uputiti tamo na dan koji Artur naziva Duhovi, po ugledu na sveštenike", odvratila je, a Morgozi se zbog nečega učinilo da joj se leđa ježe; ali zbog gostiju nije imala vremena da razmisli o tome.
     "Video sam vaše sinove na dvoru, gospo", rekao je Kevin. "Gaven je zadobio malu ranu na planini Badon, ali lepo se zacelila i ožiljak je sakriven bradom... počeo je da nosi kratku bradu po ugledu na Saksonce, ne zato što želi da liči na njih, nego da ne bi morao da se brije svakog dana i time ozleđuje ožiljak. Možda će na taj način uvesti na dvor novu modu! Gaherisa nisam video - on je na jugu, obezbeđuje obalu. Garet će postati vitez na velikoj svečanosti koju Artur priređuje na Duhove. On je jedan od najkrupnijih i najpoverljivijih ljudi na dvoru, mada ga ser Kaj i dalje podbada i naziva ga 'ser Lepi' zbog njegovog lepog lica."
     "Trebalo je da odavno postane Arturov vitez!" ljubomorno je rekao Gvideon, a Kevin je malo ljubaznije pogledao dečaka. "Tako, znači, spreman si da braniš svog rođaka, dečko? On svakako zaslužuje da postane vitez, i već sada se tako i ponašaju prema njemu. Ali Artur je želeo da mu ukaže čast na prvoj velikoj svečanosti u Kamelotu, pa će ga proglasiti vitezom uz sve počasti koje kralj može da ukaže. Budi miran, Gvideone, Artur dobro zna koliko je on častan, baš kao što zna i za Gavena. A on je jedan od najmlađih vitezova."
     Gvideon se oglasio još stidljivije: "Poznajete li moju majku, gospodaru harfisto? Gospu M-Morganu?"
     "Da, momče, dobro je poznajem", blago je odgovorio Kevin, i Morgoza je pomislila kako taj ružni čovek ima barem divan glas. "Ona je jedna od najlepših gospi na Arturovom dvoru, i jedna od najljupkijih, a svira na harfi dobro kao neki bard."
     "Hajde, hajde", rekla je Morgoza, smešeći se, iznenađena očitom ljubavlju u harfistovom glasu. "Lepo je pričati bajke da bi se zabavilo dete, ali mora se imati na umu i istina. Morgana lepa? Izgleda sasvim obično! Igrena je bila lepa dok je bila mlada, svi muškarci su to znali, ali Morgana uopšte ne liči na nju."
     Kevinov glas bio je pun poštovanja. "Druidi imaju jednu drevnu izreku... lepota nije samo u licu, nego leži iznutra. Morgana je zaista veoma lepa, kraljice Morgoza, mada njena lepota ne liči na vašu ništa više nego što vrba liči na zumbul. A ona je jedina osoba na dvoru čijim rukama bih ikada poverio Moju Gospu." Pokazao je rukom ka svojoj harfi, koja je bila otpakovana i postavljena kraj njega. Morgoza je shvatila znak i upitala Kevina da li bi ih počastvovao jednom pesmom.
     On je uzeo harfu i zapevao; neko vreme u dvorani je vladala potpuna tišina, tako da su se čuli samo harfa i bardov glas. Dok je pevao, svi iz druge sale su se primakli što su više mogli kako bi slušali pesmu. Ali kada je završio, i kad je Morgoza dala znak ostalima da se raziđu - mada je dopustila Lohlanu da ostane, pod uslovom da ćuti i ne miče se od vatre - rekla je: "I ja volim muziku, gospodaru Harfisto, i pružili ste nam zadovoljstvo kakvog ću se dugo sećati. Ali niste prešli sav taj dugi put od Avalona do severa samo da bih ja mogla da večeram sa harfistom. Molim vas, recite mi zašto ste tako neočekivano došli ovamo."
     "Nismo došli baš neočekivano", rekla je Vivijen, smešeći se, "jer zatekli smo vas svečano odevene i spremne da nas poslužite vinom, ribom i kolačima od meda. Znali ste za moj dolazak, a pošto ti imaš samo nagoveštaj Vida, mogu samo da nagađam ko je to mogao da te upozori." Ironično je pogledala Gvideona, a Morgoza je na to klimnula glavom.
     "Ali nije mi rekao zašto, jedino je tražio da pripremim sve što treba za svečanost, a ja sam mislila da je to samo dečiji hir."
     Gvideon je stajao tik uz Kevina kad je ovaj počeo da pakuje harfu, i pružio je ruku ka instrumentu, oklevajući. "Smem li samo da dodirnem strune?"
     "Smeš", blago je odgovorio Kevin, i Gvideon je dodirnuo nekoliko žica tako da su zabrujale. "Nikada nisam video tako finu harfu."
     "I nećeš više. Mislim da ne postoji bolja od ove, čak ni u Velsu, gde imaju čitavu školu bardova", rekao je Kevin. "Moja Gospa je dar od jednog kralja, i nikad se ne odvajam od nje. A baš kao i mnoge žene", dodao je, učtivo se naklonivši Vivijeni, "sa godinama postaje sve lepša."
     "Volela bih da mi glas postaje umilniji kako godine protiču", nasmešila se Vivijen, "ali Tamna Majka je odlučila drugačije. Samo njena besmrtna deca pevaju sve lepše svake godine. Neka Moja Gospa nikada ne peva slabije nego danas."
     "Voliš li muziku, gospodaru Gvideone? Umeš li da sviraš na harfi?"
     "Ja nemam harfu da učim", rekao je Gvideon. "Kol, koji je jedini harfista na dvoru, sada ima tako krute prste da retko kada dodirne strune. Nismo imali muziku već skoro dve godine. Pomalo sviram ma malim gajdama, a Aran - on je bio Lotov gajdaš u ratovima - naučio me je da sviram u gajde od roga... eno ih tamo. Otišao je sa kraljem Lotom na planinu Badon, i kao i Lot, nije se više vratio."
     "Donesi mi te gajde", rekao je Kevin, a kada ih je Gvideon doneo sa mesta gde su visile na zidu, obrisao ih je krpom, izduvao prašinu iznutra, a zatim ih primeo usnama i postavio izobličene prste na niz rupa izdubljenih u cevi. Odsvirao je kratku melodiju za ples, a potom je spustio instrument. "Nisam vešt u ovome", rekao je, "prsti mi nisu dovoljno brzi. Pa, Gvideone, ako voliš muziku, u Avalonu će te naučiti i tome - hajde, da čujem kako sviraš na ovim gajdama."
     Gvideonu su usta bila suva - Morgoza je primetila kako brzim pokretom oblizuje usne - ali uzeo je gajde i oprezno dunuo u njih. Potom je počeo da svira neku sporu melodiju, i Kevin je malo kasnije klimnuo glavom.
     "Dosta je", rekao je. "Ti si ipak Morganin sin - bilo bi čudno da uopše nisi nadaren. Mnogo čemu ćemo moći da te naučimo. Ima u tebi građe za barda, ali mnogo je verovatnije da ćeš postati sveštenik ili druid."
     Gvideon je zažmirkao i umalo nije ispustio gajde; uspeo je da ih prihvati krajem tunike.
     "Za barda? Kako to mislite? Recite mi jasnije!"
     Vivijen je prodorno osmotrila. "Kucnuo je čas, Gvideone. Ti si potomak druida i nosiš krv dve kraljevske loze. U Avalonu će ti biti pružena drevna znanja i tajne mudrosti, kako bi jednog dana mogao da poneseš zmaja."
     Morgoza ga je gledala kako guta knedle, privikavajući se na tu pomisao. Pretpostavljala je da će pomisao na tajna znanja privući Gvideona više od svega što bi mogli da mu ponude. Počeo je da muca. "Rekli ste... dve kraljevske loze..."
     Vivijen je blago odmahnula glavom kad je Ninijan zaustila da odgovori, pa je devojčin odgovor bio kratak. "Sve će ti biti objašnjeno kada dođe pravi čas, Gvideone. Ako treba da postaneš druid, prvo što ćeš naučiti jeste kada da ćutiš i da ne postavljaš nikakva pitanja."
     On ju je ćutke pogledao. Vredelo je truda - samo kad sam dočekala dan kada će Gvideon od divljenja ostati bez reči! pomislila je Morgoza. Pa, to je i nije čudilo; Ninijan je bila veoma lepa - ličila je na Igrenu u njenim godinama, pa i na nju, samo što joj je kosa bila plava, a ne riđa.
     "Ovoliko mogu odmah da ti kažem", tiho je rekla Vivijen. "Majčina majka tvoje majke bila je Gospa od Jezera, i poticala je od duge loze sveštenica. Igrena i Morgoza takođe nose krv plemenitog Talesina, pa tako i ti. Mnoge kraljevske loze na ovim ostrvima, i među druidima, postoje i dalje u tebi, i ako si dostojan, čeka te velika sudbina. Ali moraš se pokazati dostojan - nećeš postati kralj samo zato što si od kraljevske krvi, nego zbog hrabrosti, mudrosti i dalekovidosti. Pazi, Gvideone, onaj koji nosi zmaja mora biti veći kralj od onoga koji sedi na prestolu, jer presto se može osvojiti silom, oružjem ili veštinom, ili kao što ga je stekao Lot, rođenjem u pravom krevetu i začećem od pravog kralja. Ali Veliki Zmaj može se steći jedino sopstvenim naporima, ne samo u ovom životu, nego i u prethodnim. Ovo što ti govorim je Misterija."
     "Ja... ne razumem!" priznao je Gvideon.
     "Naravno!" oštro je odgovorila Vivijen. "Baš kao što sam rekla - to je Misterija, i mudri druidi su je ponekad proučavali tokom mnogih života, a razumeli su je ponekad manje i od tebe. Neću da kažem da bi trebalo da razumeš, nego da treba da slušaš i čuješ, i da naučiš da se pokoravaš."
     Gvideon je opet progutao knedlu i pognuo glavu. Morgoza je primetila kako mu se Ninijan smeši, a on je duboko uzdahnuo i seo kraj njenih nogu, ćutke slušajući, i prvi put ne pokušavajući da brzo i ma šta odgovori. Možda mu je upravo potrebna obuka za druida, pomislila je Morgoza.
     "Znači, došli ste da mi kažete da sam dovoljno dugo odgajala usvojenog Morganinog sina, i da je došlo vreme da pođe u Avalon i bude poučavan druidskim znanjima. Ali niste prešli čitav taj dugi put samo da mi to kažete - mogli ste poslati nekog nižeg druida da preuzme dečaka. Već godinama sam znala da Morganinom sinu ne bi pristajalo da provede život među pastirima i ribarima. A gde bi drugde ležala njegova sudbina do u Avalonu? Molim vas, recite mi i ostalo - oh, da, postoji još nešto, vidim vam po licima."
     Kevin je zaustio da odgovori, ali Vivijen je počela oštrim glasom. "Zašto bih ti govorila sve svoje misli, Morgoza, kad ti pokušavaš sve da preokreneš u svoju korist i korist svojih sinova? Čak i u ovom času, Geven je najbliži prestolu Vrhovnog kralja, ne samo zbog porekla, nego i po Arturovoj ljubavi. A još kad se Artur oženio sa Gvenvir, predvidela sam da mu ona neće rađati decu. Pomislila sam da će najverovatnije umreti na porođaju, pa nisam htela da se uplićem u onu kratku sreću koju bi Artur doživeo sa njom - a potom bismo mu našli pogodniju ženu. Ali predugo sam oklevala, a sada on neće da je otera, mada je jalova - a ti u tome vidiš samo prliku za napredovanje tvojih sinova."
     "Nemoj smatrati da je jalova, Vivijen." Kevinovo lice bilo je puno gorčine. "Bila je trudna pre planine Badon, i nosila je to dete punih pet meseci - mogla ga je i roditi. Mislim da je pobacila zbog vrućine, zbog zatvorenosti u zamku, kao i zbog svog straha od Saksonaca... i zato što ju je žalio; mislilm da je Artur izdao Avalon i odbacio zastavu sa zmajem."
     "Znači, nije u pitanju samo to što nema dece", rekla je Ninijan. "Gvenvir je i inače nanela veliko zlo Arturu. Ona je odana sveštenicima, i već je mnogo uticala na kralja. Ako se jednog dana desi da rodi dete koje uspe da odraste... to bi bilo najgore od svega."
     Morgoza je pomislila da će se ugušiti. "Gaven..."
     "Gaven je hrišćanin, kao i Artur", oštro je rekla Vivijen. "On samo želi da u svemu ugodi Arturu!"
     "Ne znam da li je Artur zasta odan hrišćanskom Bogu", rekao je Kevin, "ili je to sve samo zbog Gvenvir, kako bi joj ugodio, jer je žali..."
     "Je li za vladara pogodan čovek koji pogazi zakletvu zbog jedne žene?" upitala je ljutito Morgoza. "Je li Artur, znači, pogazio zakletvu?"
     "Čuo sam ga", odgovorio je Kevin, "kako kaže da su mu Hrist i Devica Marija podarili pobedu na planini Badon, pa sada više neće da ih odbacuje. A čuo sam i više, kada je razgovarao sa Talesinom - rekao je da je Devica Marija jednaka Velikoj Boginji, i da mu je ona podarila pobedu kako bi spasao zemlju... i da je zastava Pendragona pripadala njegovom ocu, a ne njemu..."
     "Ipak", rekla je Ninijan, "nije imao prava da je potpuno odbaci. Mi iz Avalona doveli smo Artura na presto, i duguje nam..."
     Morgoza ju je nestrpljivo prekinula. "Zar je važno koja zastava vijori nad kraljevom vojskom? Vojnicima je potrebno nešto da im raspali maštu..."
     "Kao i obično, propustila si srž stvari", rekla je Vivijen. "Upravo ono što postoji u njihovim snovima i mašti mi iz Avalona moramo da kontrolišemo, ili će borba protiv Hrista biti izgubljena, a njihove duše će robovati lažnoj veri! Simbol zmaja treba uvek da je pred njima, jer on označava težnju čovečanstva da se razvija, a ne da misli samo na grehe i pokajanje!"
     "Ne znam..." zamišljeno je rekao Kevin, "možda bi bilo dobro da postoje te niže misterije za neuke, a onda bi mudri mogli da se upute u viša znanja. Možda je čovečanstvu bilo suviše lako da dospe do Avalona, pa ga stoga nisu cenili."
     "Znači, ti bi pristao da sediš i gledaš kako Avalon nestaje sve dublje u magli, kao vilinska zemlja?" upitala je Vivijen.
     "Gospo", odlučno je počeo da se brani Kevin, "ja samo kažem da je možda već prekasno da se to spreči - Avalon će uvek postojati za ljude koji umeju da ga potraže, ma koliko vremena prošlo. Ako ne mogu da nađu put do Avalona, to je možda znak da nisu spremni za njega."
     "Ipak", rekla je Vivijen onim strogim glasom, "ja ću zadržati Avalon u spoljašnjem svetu, ili ću umreti pokušavajući to!"
     U sali je zavladala tišuina, i Morgoza je shvatila da se smrzla. "Potpali vatru, Gvideone", rekla je i počela da doliva vino. "Popij malo, sestro, hoćeš li? I vi, gospodaru harfisto."
     Ninijan je preuzela dolivanje, a Gvideon je nepomično sedeo, kao da sanja ili je u transu. Morgoza mu se obratila. "Gvideone, poslušaj šta sam ti rekla...". Ali Kevin je pružio ruku da bi joj naredio da ćuti. Šapatom je progovorio. "Dečko je u transu. Govori, Gvideone."
     "Sve je u krvi", šapnuo je on, "krv, prosuta kao žrtva na drevnim oltarima, krv prosuta po prestolu..."
     Ninijan se zateturala i prosula ostatak vina iz pehara pravo preko Gvideona u Vivijenino krilo. Brzo je ustala, uplašena, a Gvideon je zatreptao i stresao se kao kučence. "Šta..." počeo je da muca. "Izvinite... da vam pomognem." Uzeo je mešinu od Ninijan. "Oh, liči na prolivenu krv, idem da iz kuhinje donesem krpe". Žurno se udaljio, koračajući kao svaki živahan momak.
     "Pa, eto vam vaše krvi", gadljivo je rekla Morgoza. "Hoće li se i moj Gvideon izgubiti u snovima i bolesnim priviđenjima?"
     Vivijen je odgovorila, brišući lepljivo vino sa haljine. "Ne potcenjuj nadarenost drugih samo zato što ti nemaš Vid, Morgoza!"
     Gvideon se vratio sa krpama, ali kad se sagnuo da počne da briše vino, zateturao se, i Morgoza mu je uzela krpu i dala znak jednoj služavci da dođe i obriše sto i ognjište. Gvideon je izgledao bolestan, ali, mada bi u običnoj situaciji počeo da glumata kako bi privukao njenu pažnju, sada se brzo okrenuo kao da se stidi. Poželela je da ga zagrli i uteši, jer on je bio njena poslednja beba kad su svi ostali odrasli i otišli, ali znala je da joj se ne bi zahvalio i zato je ostala nepomična, zureći u svoje prepletene prste. Ninijan mu je pružila ruku, ali tek ga je Vivijen povratila, strogo i nepomično gledajući u njega.
     "Reci mi istinu: otkada imaš Vid?"
     On je oborio pogled. "Ne znam... nisam znao šta je to." Ušeprtljao se, pazeći da je ne gleda u oči.
     "I krio si to, zbog ponosa i zbog želje za moći, zar ne? Sada te je to nadvladalo, a moraš i ti da nadvladaš njega. Nismo došli prerano - nadam se da nismo zakasnili. Ne drže te noge? Onda sedi ovde i budi miran."
     Na Morgozino zaprepašćenje, Gvideon je ćutke seo kraj nogu dveju sveštenica. Ninijan mu je stavila ruku na teme, a on se naslonio na nju.
     Vivijen se obratila Morgozi. "Kao što sam ti već rekla, Gvenvir neće roditi sina Arturu, ali on neće da je otera. Najviše zato što je ona hrišćanka, a njihova vera zabranjuje mužu da otera ženu..."
     Morgoza je slegnula ramenima. "Pa šta? Ona je jednom pobacila, ili možda i više puta. A sada više nije tako mlada. Život žene je pun nesigurnosti."
     "Da, Morgoza", rekla je Vivijen. "Jednom si već pokušala da iskoristiš tu nesigurnost života, kako bi tvoj sin postao naslednik prestola - zar ne? Upozoravam te, sestro - ne uplići se u ono što su bogovi odredili!"
     Morgoza se nasmešila. "Sve mi se čini da si me dugo učila - ili je to bio Talesin? - da je sve što se dešava zapravo volja bogova. Da je Artur umro pre nego što je nasledio Uterov presto, ne sumnjam da bi bogovi našli drugog ko bi im služio umesto njega."
     "Nisam došla ovamo da raspravljam o teologiji, glupačo", planula je Vivijen. "Da je bilo po mome, zar misliš da bih ti poverila brigu o životu i smrti kraljevske loze Avalona?"
     Morgoza je odgovorila jednako žučno. "Boginja je odlučila da ne bude po tvome, sve mi se čini. Dosadio mi je ovaj razgovor o starim proročanstvima... ako uopšte postoje bogovi, u šta nisam nimalo sigurna, ne verujem da traće vreme uplićući se u ljudske poslove. I neću da čekam da oni učine ono što je meni jasno da se mora učiniti - ko može reći da Boginja ne dela mojim rukama?" Primetila je da je Vivijen šokirana - da, jednako je pobožna kao i Igrena, jer veruje u svu tu priču o bogovima. "Što se tiče kraljevske loze Avalona, možeš videti da sam je dobro odgajala."
     "Meni izgleda kao zdrav i snažan momak", rekla je Vivijen, "ali možeš li se zakleti da ga nisi okužila iznutra, Morgoza?"
     Gvideon je podigao glavu. "Moja pomajka je bila dobra prema meni", oštro je rekao. "Gospa Morgana je ta koja nije mislila na svog sina - ni jedan jedini put nije došla da vidi jesam li uopšte živ!"
     Kevin ga je strogo prekinuo. "Rečeno ti je da govoriš samo kad ti se neko obrati, Gvideone. A ti ne znaš ništa o Morganinim razlozima i namerama."
     Morgoza je oštro pogledala bogaljastog malog barda. Je li se Morgana poveravala ovom izobličenom nedonoščetu, dok sam ja morala da saznam njenu tajnu uz pomoć čini i Vida? Osetila je da je obuzima gnev, ali tada se oglasila Vivijen. "Dosta je. Dobro si ga odgajala dok ti je to odgovaralo, Morgoza, ali primećujem da nisi zaboravila da je on za jedno koleno bliži prestolu nego Artur u njegovim godinama, a za dva kolena bliži od tvog sina Gavena! Što se tiče Gvenvir, ne vidim da će ona odigrati ikakvu ulogu u sudbini Avalona - ne može biti da je potpuno lišena Vida, jer jednom je prodrla kroz maglu i našla se na obalama Avalona. Možda bi, kad bi dobila sina i kad bi shvatila da je to delo veštine i volje Avalona..." Pogledala je Ninijan. "Ona može da začne - uz pomoć dobre čarobnice, koja bi je sprečila da pobaci."
     "Za to je prekasno", rekao je Kevin. "Njeno je delo što je Artur izdao Avalon i odbacio zastavu sa zmajem. Činjenica je da ona nije preterano pametna."
     "Činjenica je da ti ne možeš da je smisliš, Kevine", rekla je Ninijan. "Zašto?"
     Harfista je oborio pogled i zagledao se u svoje zgrčene, ožiljcima prošarane šake. "Tačno je", konačno je rekao. "Ne mogu da pošteno sudim o Gvenvir - i ja sam samo čovek. Ali čak i kad bih je voleo, rekao bih da ona nije kraljica za kralja koji mora vladati uz pomoć Avalona. Ne bih žalio kad bi joj se desila neka nesreća. Jer kad bi i rodila Arturu sina, ona bi mislila da je to Hristova milost, makar i sama Gospa od Jezera stajala kraj njene postelje. Mogu samo da se molim da je ne zadesi takva sreća."
     Morgoza se nasmešila kao mačka. "Gvenvir pokušava da bude veća hrišćanka od samog Hrista", rekla je, "ali ja pomalo poznajem njeno Sveto Pismo, jer Lot je doveo ovamo sveštenika iz Ione kako bi poučavao dečake. Njena Biblija kaže da će biti proklet onaj ko otera svoju ženu, osim zbog neverstva. A čak i ovde, u Lotiji, čuli smo - da kraljica nije baš tako čedna. Artur je često odsutan zbog ratova, a svi znaju koliko ona voli tvog sina, Vivijen."
     "Ne znaš ti Gvenvir", rekao je Kevin. "Ona je neshvatljivo pobožna, a Lanselet je toliko dobar prijatelj Arturu da mislim da Artur ne bi preduzeo ništa protiv njih, osim ako bi ih zatekao u krevetu pred čitavim dvorom."
     "Čak i to bi se moglo udesiti", rekla je Morgoza. "Gvenvir je suviše lepa da bi je druge žene volele. Svakako neko iz njene blizine može da napravi otvoreni skandal, primoravši time Artura da..."
     Vivijen je gadljivo iskrivila lice. "Koja žena bi tako izdala drugu ženu?"
     "Ja bih", rekla je Morgoza, "ako bih bila ubeđena da je to za dobrobit čitavog kraljevstva."
     "Ja ne bih", oglasila se Ninijan, "a Lanselet je častan čovek, i Arturov najbolji prijatelj. Ne verujem da bi izdao Artura zbog Gvenvir. Ako želimo da uklonimo Gvenvir, moramo potražiti drugi način."
     "Ima još nešto", umorno je rekla Vivijen. "Gvenvir, koliko mi znamo, nije učinila ništa loše - ne možemo je odvojiti od Artura dogod se pridržava pogodbe, sve dok je Arturu verna žena. Ako se napravi skandal, u njemu mora biti istine. Avalon se zarekao na istinu."
     "Ali ako postoji istinski skandal?" upitao je Kevin.
     "Onda ona mora da snosi posledice", rekla je Vivijen, "ali ja neću da učestvujem ni u kakvim lažnim optužbama."
     "Ipak, ona ima barem jednog neprijatelja", zamišljeno je rekao Kevin. "Leodegranc od Letnje zemlje je nedavno umro, a za njim i njegova mlada žena, zajedno sa detetom. Sada je Gvenvir njihova kraljica; ali Leodegranc je imao rođaka - čoveka koji tvrdi da mu je sin, ali ja u to ne verujem - i mislim da bi taj voleo da postane kralj na stari način, koji poštuju Plemena - da spava sa kraljicom."
     "Dobro je što taj običaj ne vlada na Lotovom dvoru, zar ne?" oglasio se Gvideon. Ipak, govorio je tiho, pa su mogli da se pretvaraju da ga nisu čuli. Besan je što ne obraćamo pažnju na njega, pomislila je Morgoza. Treba li da se naljutim što me kuče grize tek izniklim zubima?
     "Po starim običajima", rekla je Ninijan, mršteći lepo čelo, "Gvenvir nije udata ni za koga dok mu ne rodi prvog sina, a ako drugi čovek može da je uzme od Artura..."
     "Da, to je pitanje", nasmejala se Vivijen. "Artur može da zadrži ženu, koristeći oružje. A nimalo ne sumnjam da bi to svakako i učinio." Naglo se uozbiljila. "Jedino u šta možemo biti sigurni jeste da će Gvenvir ostati jalova. Ako se desi da opet začne, postoje čarolije koje će obezbediti da ne iznese trudnoću do kraja. Što se tiče Arturovog naslednika..." zastala je i pogledala Gvideona, koji je i dalje sedeo kao sanjivo dete, glave položene u Ninijanino krilo. "Evo ovde sina kraljevske loze Avalona - i sina Velikog Zmaja."
     Morgoza je zadržala dah. Nijednom joj, tokom svih ovih godina, nije palo na pamet da to što je Morgana zatrudnela sa polubratom nije samo splet nesrećnih okolnosti. Sada je shvatila koliko je Vivijenin plan bio složen i bila je zapanjena tim lukavstvom - da se posle Artura na presto dovede Arturov sin, a pri tom i dete Avalona.
     Šta biva sa Kraljem Jelenom kada odraste mladi jelen...? Morgoza za trenutak nije znala je li to njena pomisao, ili odjek misli sveštenica Avalona koje su sedele kraj nje; često je imala te uznemirujuće, krnje trenutke Vida, mada nikada nije naučila da ih kontroliše - iskreno rečeno, nije joj ni bilo važno.
     Gvideon je raširio oči; nagnuo se napred, otvorenih usta. "Gospo", rekao je kao bez daha, "je li istina... da sam ja... sin Vrhovnog kralja?"
     "Jeste", odgovorila je Vivijen, stežući usne, "mada sveštenici to nikada neće priznati. Za njih je to najveći od svih grehova, da čovek napravi sina kćeri svoje majke. Oni su rešili da postanu svetiji od same Boginje, koja je majka svima nama. Ali tako je."
     Kevin se okrenuo; polako i uz napor, sbog obogaljenog tela, kleknuo je pred Gvideona.
     "Prinče i gospodaru moj", rekao je, "sine kraljevske loze Avalona i sine sina Velikog Zmaja, došli smo da te odvedemo u Avalon, gde ćeš se pripremiti za sudbinu koja te čeka. Ujutro moraš biti spreman za polazak."